Mesto kojim zna da protiče moja Leta

Dodirom svile me uspava moja Nott

tonka — Thu, 21 Jun 2007 12:17:05 +0200

Definicija rizika se sasvim suprotno tumači u krugu finansija od ovog životnog. A opet suština mu dođe na isto. Rizikuješ i dobiješ OR rizikuješ i sve izgubiš. I tako dok se držim za oguljenu metalnu šipku, raspale devetke od tramvaja i tresem se nad (navodno, tek rekonstruisanim) šinama autokomande, razmišljam o svom riziku... Jesam, nenormalno sam normalna na pravoj liniji monotonosti svakodnevnice!

Sumrak, nestaje i poslednji trag svetlosti i reče mi da čekam... :) a nisam ni čekala. Stigosmo u isto vreme, moje plave boje okupane u belo. Slušam savršenu dikciju on English language i divim se savršenstvu bez mane. Još mi i peva. Tako čulno i divno da vibracije krenu iz ušnih mi školjki i prođu kroz celo telo.

No, svesna sam da je kino i suviše daleko. Taj film neću gledati, iako je želja na zavidnom nivou. Dakle, rizik postoji, za sada na virtuelnom zidu mog interfejsa.

Eh, zaspala sam kao tek sveže okupana beba. Osećaj svile pri svakom dodiru i trag Hrimfaxijeve grive u noći.
Vratih snagu i volju da nastavim dalje. I poželim te opet moja Nott.

Ipak ću da rizikujem i zaronim, znam da nešto ima pod tom vodom!

Skrojila sam i poslednji deo svog kaputa, pa reših da "zapucam" ka golu

tonka — Fri, 15 Jun 2007 10:34:44 +0200

Sa teškom mukom podigoh gvožđem okovane makaze, lenjo provukoh palac kroz prsten istih, iznenadi me lakoća kojom ih otvori i jačina kojom presekoh i poslednje mesto gde je platno bilo jedan isti deo sebe, mene ili možda nje.... Na tom mestu su se naši životi vešto prepletali i ukrštali. Tu je moje detinjstvo umazano mlekom, plazmom i cipiripi kremom. Tu su detinje suze koje naivno čekaju zagrljaj majke, koja će doći sigurno kasnije, ali.... Doći će kasnije, a treba mi sada, jer šamari me mnogo bole. Obrazi mi gore i plašim je se. Mnogo je se plašim...

Naivno lažem samu sebe da sam taj strah godinama potisnula. Jesam jača, ali u nekom drugom smislu. Još uvek se plašim. Zato sam odlučno presekla i donela, sasvim sam sigurna, bitnu (a biće i bitnijih) odluku u mom životu.
Svi mi to moramo ponekad. Razlozi su različiti. Uzroci takođe. Ali, posledica je uvek ista: POSTOJE LJUDI KOJI ŽELE DA VAM UNIŠTE ŽIVOT!

Ljubomora pomešana sa bolesnom količinom zavisti i začinjena mentalno obolelim mozgovima (ovde mislim na zle ljude, koji su uz to i lažljivi i lenji), skuvana sa povećom količinom gluposti koja se godinama gaji u primitivnim i konzervativnim sredinama, može mnogo da vam promeni život i skrene sa prave putanje!

Šta da vam kažem još, osim da sam to osetila na sopstvenoj koži. Drago mi je što se ni jednog trenutka ne predajem. Pa, čak i kad izgubim pod repovima ljubomore. Da, zli ljudi imaju repove. Vuku ih svuda sa sobom. Elegantno vas zaobiđu, ne bi li na taj način izazvali kod vas osećaj da je sve u redu. I taman kad osete da ste zavarani, vešto vas "mlatnu" vrhom svog repa tamo gde ste najranjiviji. Tamo gde ste iskreni i gde ste u pravo vreme, na pravom mestu, ali pogresnoj osobi ispričali lepotu svog života. Tada se setim maminih reči i priče o tajnama. Od danas ću imati svoje tajne i znaću ih samo ja. Jer, u suprotonom, to neće više biti tajna!!!

Ali, uvek sam se pitala koja je to slaba strana repoglavih demona? Vreme i strpljenje u neograničenim količinama bilo mi je potrebno da to otkrijem i konačno.... To je Ljudska glupost. Slažem se da je poseduju i ljudi koji nemaju repove, ali TO JE TO! Verujte mi. Glupost okupana primitivizmom. Pa ti repovi šire takav smrad za sobom da je to čudo jedno. Ne možete to odmah provaliti, ali vremenom, da!

Zato, shvatite život kao jednu beskonačnu utakmicu. Naoružajte se strpljenjem, budite mudri i što manje glupi, koristite čulo sluha i vida najviše (ovo kažem jer sam skoro pročitala negde da se "ljudi radjaju sa dva oka, ali sa jednim jezikom, kako bi mogli dvaput više da vide nego kažu") i čekajte svoju loptu i "zapucajte" je tako jako da vešto ostavite trag za sobom. Srećno na životnom putovanju i ne zaboravite da uvek kraj sebe imate oštre makaze (kojim možete seći i repove, ponekad) i dobro naduvanu loptu. I, utakmica može da počne :-)

Kako se vadi oko?

tonka — Tue, 12 Jun 2007 00:54:36 +0200

Od danas ne želim više gledati život ovim mojim levim okom. Više ni ne želim da mi bude levo. Zbunilo me.... nekako sjebalo do dna. Dno dna moje leve strane boli, mnogo me boli. No, kako da isčupam oko a da me ne boli? Hajde, je li zna neko?

Danas me je slomilo, uzelo i poslednju nadu da svet mogu gledati istim pogledom. Kakva lepeza dvoličnosti? Kradeš moje prijatelje Šarlina?! Nestalo zaliha tvojih na policama lokalnih ispičutura? I još se usuđuješ da ga žališ! Savršenstvo od maminog sina kojem sam se ponizno klanjala sve ove godine, odjednom posta tvojih simpatija "lenor"... hahahhaha.... smešna si samo da znaš. Od muke mi se smeje! Podigla si me na stub srama sopstvenim ludilom i željom da zadovoljiš lične hirove i detinje nezrele želje. Bednice, rado bih te ljubila lazno onako isto kao što ti ljubiš mene. Ali, ja to ne umem.

Šarlino, ne slušaš ti mene! I dalje prosipaš svoje laži, ni svesna da ti tragove tek tako olako kupim. Sada znam da mi želiš zlo. Znam da moj uspeh ne možeš da podneseš. Ostavi me na miru. To je jedino što u ovim trenutcima želim od tebe. Budi bednica, budi to što jesi, jer takva si idealna...samo budi što dalje od mene!

Ja imam svoje nebo i pogled u nebo i srećna sam sa svojim nebom. Imam sebe i odraz u svemu, a ti, nažalost tvoju, vidiš sopstveni odraz samo u ogledalu. I što vidiš?

Konvergiram uporno i samosvesno ka cilju

tonka — Fri, 08 Jun 2007 10:22:14 +0200

Beskonačan niz ludila moje nasmejane duše danas dostiže ekstremum u strpljenju. Svesna sam da sam jedino tako mogla sve isterati do kraja. Znam da najgore tek dolazi, no nisam se dala. Bila sam strpljiva, prepredena i mudra.

Sredovečna plavuša za šalterom ljubičaste banke beše na početku ljubazna misleći da sam još jedna sa spiska platnog prometa Srbije... Jbgaa imala sam malo komplikovaniji i nesvakidašnji zahtev koji je njen računar, a ne njen mozak trebao obraditi. Iz tog razloga mi je čudno zašto se žena toliko cimala i nervirala. Ostala sam pribrana. Prva prepreka eliminisana. Uh, šta li me još čeka danas?

Crveno, stojim i čekam. Nailazi kreten sa kretenušom, koju treba da žalim što joj se ovaj prvi dernja na ulici??? Na trenutak se sažalih.... poželeh pesnicu Arnolda Schwarzzneggera i nogu Jean-Claude Van Damme-a. Kako bih ga naučila pameti. Bejah srećna kad ugledah zelenog čovečuljka da ne gledam više ovo dvoje. Spustam se dobro poznatom nizbrdicom. Vetar u kosi, miris sveže pokošene trave i trubači.... nekom se rodio sin. Srećni tata grli sve od reda, pa ni mene ne zaobilazi. :-)))

I drugi tata sa bebicom u kolicima. Pitam se gde su ove majke?! Hajd' znam za ovu prvu da je u porodilištu, ali... No, nema veze. Dok ja mlatim sama sa sobom meni 25-ica ode, a ja moram da se faxujem do Dušanovca. Ma neću da smaram više. Sve u svemu poenta priče je strpljenje.

E sad, da se vratim onom mom nizu sreće, zadovljstva i ispunjenosti. Rekoh u naslovu da konvergira. Preostalo je još da dodam da sam od danas 100% sigurna da je moj niz monotono rastući i neograničen i da me baš baš briga za njegove konstatacije!!!

Maskarada

tonka — Fri, 08 Jun 2007 10:06:45 +0200

Javni poziv za sve one sa maskama i bez istih beše okačen na berzi srama. Ponosno pohrliše gladni i žedni sopstvene sreće i zadovoljstva, jer nisu umeli osetiti isto za svoga života. Pomislih da se poigram malo sa svojom srećom, zaigram u balskoj haljini srama, ukrašenoj crnom svilenom čipkom požude, sa sve korsetom koji mi istiha grudi steže.

Pokidah ponovo bisernu ogrlicu i pogazih reč nedorečenu! Savih se opet u svoje gnezdo. Otvorih moju crnu kutiju i uzeh još jednu ogrlicu. Ovog puta biseri nisu bili beli. Što li sam se danas obukla u crno? Vetar u kosi. Zvonim, ali niko ne otvara.... čujem cvrkut, okrećem se i spazim gnezdo. Majke nema, a oni tužno cvrkuću. Bilo ih je troje i svi su bili isti, identični. Pozvonila sam opet i vrata se otvoriše! Uh.... turn the page. beše mi lakše! Isterah djavola iz sebe.

Krenuh i ja na tu maskaradu, iako dobih upozorenje. Kako volim taj izazov; kako volim sebe što svesno zaigram opasne igre! Tamo sam i njega srela. Opasnost preti iz svakog mu pogleda upućenog mojoj silueti. Divno li mi grudni koš steže ovaj kaiš korseta, zar ne? Upoznah mu prvo masku, a potom vrlo brzo i njega. Vešt je moram priznati i dobro ume da zavodi. Ali, ništa i niko like moja balska crvena haljina ne ume da ostavi nevidljivi trag osećaja u beskraju. Otišla sam tačno pre ponoći, uz svoje obe mi staklene cipelice, svesna da prinčevi ne postoje, dok se po neka pepeljuga tu i tamo uvek nadje. Doduše samo u maskaradi ;-)

Čekam broj u hladu na +33

tonka — Fri, 08 Jun 2007 09:57:31 +0200

S lakoćom sam ja prelazila tu uzbrdicu stalno. I nisam se obazirala na šupljine oko sebe. Koračala sam hrabro, svojim onim dobro poznatim vojničkim stavom... Ma udarala sam samosvesnim galopom! Ne kažem da danas nisam. Jesam, ali nekako , mlako. I čekam taj dvocifreni broj u hladu.

Čekam... ali ga nema! Pitam se je li cela ona priča imala uvod?! Vraćam senke. Gledam u drvo. Osetih mu pogled čudan. Bledo crne levis pantalone, bordo košulja i torba u stranu. Na prvi pogled totalno nebitan! Nije vredan jednog mog pogleda. Vraćam se opet i razmišljam. Nižem alternative, jednu za drugom. Stalno se iznova ispitujem. Da li grešim?! hm... Jesam li ja to osetila zrno zbunjenosti u svom zraku?

Toplo je i previše. Brojim stanice do one svoje, poslednje. Opet mu osećam pogled na svom obrazu. Znam, čistota obraza se ne sreće svaki dan na ulici, u prevozu.... Htedoh ga u jednom trenutku preseći pitanjem svoje slobode, no, totalno mi je nebitan, iako nosi košulju moje omiljene boje :-).

Vraćam se svom životu i svakodnevnici. Mojim pričama i slobodi. Širim krila... a volim kad ostavim trag u zamahu svoga perja.

Baš onako kako volim

tonka — Mon, 21 May 2007 11:29:17 +0200

Vidiš da sam bila u pravu kada sam pevala o tebi! I zato mi veruj kada ti kažem da ti te pruge savršeno dobro stoje. Pokušavam svaki put odoleti nekoj novoj formi tvog ludila. Smatram da je to ono što te zapravo i čini meni posebnim. Mada, još ne izvaljujem koliko me uopšte kapiraš u ovoj laganoj dozi sopstvenog mi ludila. Još uvek osećam zbunjenost. A tako mrzim da sam zbunjena, a volim da zbunjujem.

I pitam se kako to da ja volim da zbunjujem, a ne volim da sam zbunjena? Ne, ne.... nije tačno da volim. Ne radim ja to namerno. Svet je i suviše otvoren za mene. Ja se još uvek bojim otkopčati i poslednje dugme.... Redovno kidam te dugmiće, ali ih vešto vratim posle svakog peglanja :-) Znaaaam, pa to umem samo ja!

E sad, još jedna stvar... Morala sam ti priznati u svom tom savršenstvu da sve to što radiš radiš idealno. Baš tako... onako kako ja volim. Samo, jedna stvar mi stoji like "trn u oku" - Nisi tu kad mi trebaš! Ah, kako mi je loše od same pomisli na to! Ne mogu ja živeti jednostavno. Ja sam prosto navikla na prepreke i ukoliko ih nema, elegantno se pobrinem da ih stvorim. Kada ću živeti bez sopstvenih mi izazova? Tj. mogu li ja to?

Konačno je danas došetalo sunce i u Beograd. Kiša me je povukla tako duboko. Zato ja i mlatim sama sa sobom! Kako se radujem svakoj ovoj toploj svetlosti sto se lukavo probija kroz poluotvorene roletne. Navlačim svoje starke, stavljam labelo i trazim mp3.... Palim i pojačam Depech Mode i "Freelove"...

"...If you've been hiding from love
I can understand where you're coming from...
And I'm only here
To bring you free love
Let's make it clear
That this is free love
No hidden catch
No strings attached
Just free love ..."

Jednu šumeću tabletu molim

tonka — Sun, 20 May 2007 01:49:04 +0200

Zanimljivo mi postaje ovo sa tobom. Zavibriraš tek tako kroz onu tvoju melodiju kad ti poželiš i kad ti osetiš potrebu. Samo, ovaj put ja bejah ta koja oseti potrebu... Ne bi ni došao da te ne pozvah tragom svojih misli, veličinom svoje volje, mirisom svoje želje i bojom svoje nade. I došao si k meni , došao...

i opet ćeš doći. Ali, moraš čekati da opet poželim boje, i njima obojim svoje nade i uplovim u mirise želja mi svojih, i zaronim u dubine mi sopstvene volje. E tek onda ću ostaviti tragove svoje i želećeš me opet, iznova i iznova.

Raduje me što je tako moram priznati. Negde potajno sam to uvek i priželjkivala. No, teško je srušiti bedeme tvoje. Ipak si ti veštiji u njima od mene. Ja bedeme nikad nisam ni pravila, a ni umela. Teško srušiti, a tako lako preleteti.... I slatko se svaki put nasmejem, dok letim i gledam. Sipam prah svojih misli i zalepršam krilima taman koliko da osetiš da sam bila tu. I nestanem, jer znam da ćeš krenuti za mnom.

Ne ljuti se na mene što poželeh imati krila i leteti tvojom voljom. Seti se, ni ja se nisam ljutila kada si sebično delio moje boje! Naprotiv, nudila sam ti ih sve više. A za košulju ne znaš, i nikada nećeš ni saznati. Košulji sam navodno pokidala dugme. Dugme zadrzah, a košulju poslah na peglanje.I dok mi govoriš o tvom karantinu i Big Ben-u, osetim da gubim snagu, volju, misli, želju i zato te molim rastvori me kao šumeću tabletu u čaši punoj tebe. Rastvori me...

Moja divna Šarlina

tonka — Sun, 20 May 2007 01:47:37 +0200

Posle toliko godina, mada prava potraga poče ne tako davno,tek sada znam da si ti oko moje, ustvari Šarlin. Treba se napucati iskustvom, emotivnom stranom onog što svi tako potcenjujemo i prosto ga pišemo sa IQ. Treba ojačati karakter, oslabiti osećaje straha, zamrzeti sebe na tren i zaboraviti na oči i setiti se Šarline.

Kaže: "Jedini moj nerešiv slučaj!". Priznajem, na trenutak se uplaših i pomislih gotovo je. Nema leka. Zlo, ipak na kraju dobije ono što želi. E, pa ja nisam on. I ja nisam neko ko se plaši zla. Zlo beži od mene. Konačno sam svesna toga. No, jebe me taj tvoj savršeni oblik transformacije. Kako ti tako lako uspeva da me opčiniš lepotom svoje preradjene duše? Ti si demon! Kakve samo ti boje imaš. Oduševiš me neuhvatiljivim granicama svoje dobrote. Svim onim dušama koje ponizno tebi klanjaju i mole te da im pružuš šapat pažnje... Gledam im lica i žalim ih... A trebala bih žaliti tebe. Svi oni su samo marionete, čije konce ti tek tako olako cimaš gde hoćeš i gde ti se prohte. Sramota, mene je sramota pred njima zbog tebe.

I zašto me zoveš transformacijom svojih greha? Zašto me tražiš u sobama moje lepote? Zašto me lažeš u livadi mog cveća koje ne postoji? Zašto me bodeš kopljima požude? Zašto mi dolaziš u mojim bojama osunčane snove? Zašto ? Jel samo zato što si zlo? Ne vidim zašto niko od nas ne krene u lov na zlo? Zašto se ne borite sa zlom? Zašto mu se predajete tako olako, vi bednici? Vi, isti i podržavate to zlo.I očajno uzviknem još jenom zašto? MožDA se odgovor krije u onoj rečenici "da je odlika svih zlih ljudi da zbunjuju ljude oko sebe"?!

Ćutite, pognute glave slomljenje. Trpite bol. Ma vi i ne znate šta je bol...no, nećete dugo čekati. Usmeriće ono strelu kad tad ka vama. Predajete se? Uživate u ceni zla? Vredno je toga jel?
... s kakvim sarkazmom se ja tebi obracam. No, moja ljubav prema tebi je bezuslovna. Ne mogu te mrzeti i sve da hocu. Volim te, a da mi ne treba jedan jedini razlog za to. A veruj mi, boriću se sa zlom u tebi do poslednjeg zrnca svoje krvi i neću ti dozvoliti da me taknes. U dubine mojih odaja ući više nećeš, jer tamo ti nikad nije ni bilo mesto. Izdajice. Egoisto, a moj si egotizam linčovala, ismejavala i sa njim prepričavala. Šarlino, skidoh ti tvoju crvenu haljinu. Dosta si njom zavodila. Sledeće poglavlje zvaće se "Bruka", a napisaće ih tvojih ruku crvenilo. Šarlina, oprosti mi... ali mnogo si me povredila moja Šarlin!

Hej, Šarlin, okreni se! Ispustila si tragove svojih misli. Bojim se počećemo svi da ih čitamo, a ni pomisliti nećemo da si to možDA baš ti?!

Dok se šepurim u svilenoj košulji na jedno dugme

tonka — Sun, 20 May 2007 01:41:54 +0200

Raskopčah. Ne izdržah.Tesno mi . Hoću i želim da te osetim na svakom drhtaju maramice svojih pluća, da udišem tu čistotu sa svakim taktom srca, sa svakom kapi znoja sto izranja iz pora.

Ova svilena košulja i suviše je tesna za obim mi grudnog, zrelim godinama ispunjenog koša. Dve noći uz samo jedan skroman zalazak sunca beše mi malo, no ipak dovoljno da poželim nove boje.

I svesna sam da će noćas opet mi doći ona moja davno zaboravljena želja... i dugo ćemo se gledati nas dve. I svesno ću krenuti za njom. No, ovaj put, košuljo moja umiću se rosom tvog nevinog pogleda i okupati u svakom svilenom dodiru usana boje meda. Poželeću tebe, a imati njega.

Još jedan mi Carpe Diem oboji more i one moje tople plave boje. Donese topli vetar s juga i oduva s lakoćom barke bola i simboličan višak mojih zrelih leta.