olovo

Писмо Воје Зекића

olovo — Sun, 09 Feb 2014 00:20:15 +0100

Неђо, можда овај податак нађе мјеста у Твојим биљешкама о оловским Србима. На слици је први, или један од првих православних свјештеника у Олову послије Другог свјетског рата, Божидар Љумовић. Немам много података о њему, изузев да је био кум мојој породици, и да је сахрањен у манастиру Савини код Херцег-Новог. Крстио је и истовремено био кум мојој тетки Соколки рођеној 1955 године, коју је баба Деса родила 25 година послије мог оца Ристе (1930). Оно што је мени остало у сјећању је да је био изузетно образован и велики поштовалац руске класике. Поклонио ми је прве књиге на руском језику. И сад се сјећам да сам Јевгенија Оњегина и Бориса Годунова прво прочитао на руском језику, а дао ми је и један старији Ријечник руско-српског језика који ми је итекако био од помоћи. На жалост, моја комплетна библиотека, па ни поменуте књиге, нису преживиле најезду демократије. Жао ми је што немам више податак о том великом човјеку. Поздрав.

Војо Зекић

OLOVO: BRDA - SELO KOJEG VIŠE NEMA, 2

olovo — Thu, 03 Oct 2013 07:22:13 +0200

ЗЕКИЋ Риста НОВО: ЛЕКСИКОН СРПСКИХ ЕНИГМАТА

olovo — Mon, 26 Aug 2013 21:49:35 +0200

ЗЕКИЋ Риста НОВО

(Селишта, заселак Крижевића, код Олова, 10. јануар 1950)

КОМЕРЦИЈАЛИСТА, ИЗУЧАВАЛАЦ НАШИХ ИСТОРИЈСКИХ ПРИЛИКА И СТАРЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ОРИГИНАЛАН,ДУХОВИТ, НЕСВАКИДАШЊИ, АНТОЛОГИЈСКИ ЕНИГМАТСКИ АУТОР

Основну школу завршио је у Солуну код Олова, а после завршене гимназије у Олову сту-дирао је економију у Сарајеву. Након одслужења војног рока и запошљавања у сарајевском ПТТ – у, завршава вишу школу и добија звање комерцијалисте. Београђанин постаје 1986. године, а како сам каже цена тог етника био је посао физичког радника у Велепродаји ПКБ – а. Београд и посао у њему напустио је 1992. године и вратио се у Босну, да би по његовим речима, сачувао звање «патриоте». Међутим, исте године стиче статус избеглице, који је «сачувао» до да-нашњег дана. За време избеглиштва живео је у Београду, Панчеву, Брчком, Скеланима, Бајиној Башти, Мокрој Гори код Ужица, а данас је у Малом Зворнику. Ожењен је, отац је двоје деце и деда петоро унучади. Још од гимназијских дана хоби му је «истраживање тајних порука у исто-рији и нашој народној књижевности», а сва сазнања до којих је у протеклом периоду дошао у овој области, како сам каже, за сада се налазе у његовим «сабраним ћутањима».

Енигматиком је почео да се бави још у гимназијским данима као решавач, али и као са-стављач, с тим што радове није објављивао. Тек у избегличким данима, по наговору наших по-знатих енигмата Владете Тривунца и Миодрага Крстића, почео је да шаље часописима своје са-ставе и да се афирмише као енигматски аутор, што му је брзо успело, с обзиром на његов ра-скошан енигматски таленат. Прве радове објавио је у броју 30 зворничке «Загонетке» (децем-бар 1996). Били су то један анаграм и једна пирамида код које је последња реч имала чак 19 слова (САЛОНСКИ СЕПАРАТИЗАМ). Радове је објављивао у «Ослобођењу мозаик» (Српско Сара-јево), «Загонетки» (Зворник), «Беоквизу» (Београд), «Марбу» (Лозница) и у другим листовима и часописима. Објавио је око хиљаду радова различитих енигматских врста. Састави су му ориги-нални, духовити и несвакидашњи, па велики број заслужује епитет «антологијски». Укрштене речи прави са великим белинама. Воли да користи синтагме, али лепе и духовите. Припремио је комплетне текстове и велики број радова за алманах «Вожд», јединствене енигматске моногра-фије поводом двестогодишњице Првог српског устанка, који је и идејно осмислио и уредио. Слободно се може рећи да је Ново Зекић један од најгенијалнијих енигмата који су се појавили у последње време на српским просторима. Користи и псеудониме: «Војо Зекић», «Зенон», «Зе-нон трећи», «Друг–Оја», «Ал Терего», «Бен Кротер», «Ранча Моћни» (анаграм од намћорчина).

Један је од оснивача Енигматског клуба «Нова загонетка» из Београда (2001). Учествовао је у свим енигматским манифестацијама клуба, као и у оним у којима је клуб био присутан.

Представљен је у књизи И. Млађеновића «Истакнути српски енигмати» (1999), а помиње се у више енигматских књига. У књизи В. Тривунца «Идеје у словним ребусима» (2001) засту-пљен је са 14 идеја, у књизи З. Радисављевића «Свет анаграма» (2004) налазимо 16 његових састава, у књизи В. Тривунца «Клинови, пирамиде и варијације» (2006) има 58 његових радова, а помиње се и у књизи А. Буљана «Комбинаторика у играма ријечи» (2003).

OLOVO: BRDA - SELO KOJEG VIŠE NEMA

olovo — Sat, 24 Aug 2013 05:29:58 +0200

OLOVO: PANTIĆI ŽIVE OD DARA MAJKE PRIROPDE

olovo — Fri, 23 Aug 2013 04:29:09 +0200

OLOVO: U ZAVIČAJNOM UTONUĆU (Ponor-Ponijerka)

olovo — Sun, 21 Jul 2013 09:47:02 +0200

OLOVO: ŽENSKA VODA U RADAČIĆIMA

olovo — Sat, 20 Jul 2013 23:10:18 +0200

VJENČANJE I SVADBA NEBOJŠE I IVANE ŽUGIĆ, 23. 06. 2013.

olovo — Sun, 16 Jun 2013 18:49:49 +0200

VJENČANJE MOMČILA I DANKE ŽUGIĆ (IGNJATOVIĆ)

olovo — Tue, 11 Jun 2013 22:29:12 +0200

Olovo, Zagajnica (zadušnice), 2013.

olovo — Sat, 16 Mar 2013 07:23:02 +0100

Besjede prote Milorada Golijana, 2

olovo — Sat, 13 Oct 2012 23:40:38 +0200

OLOVO: Jovanjdan, 11. 09. 2012. godine

olovo — Wed, 12 Sep 2012 21:17:11 +0200

ISTINA O MILOŠU IVANOVIĆU

olovo — Sat, 25 Aug 2012 23:57:15 +0200

Драги рођаче Остоја (Ивановићу)

(ИСТИНА О ЖИВОТУ И ЖИВОТНОМ ПУТУ МИЛОША ИВАНОВИЋА)

Изузетно ме је дирнуо твој прилог на овом блогу у коме пишеш о својим сећањима на мога оца, Милоша. Мој отац се није много дружио са људима и није одржавао везу са родбином. И поред тога, ето неко га се сећа. Он је живео у сталном бежању од своје прошлости која га је прогањала кроз ноћне море и никада није хтео да прича о њој. Тако ни ја, његов син, не знам много о његовој прошлости. Ипак, покушаћу да довршим недовршену причу о мом оцу.

Милош Ивановић је рођен у селу Понијерка од оца Марка и мајке Јованке (рођене Крчо). Које године је рођен, то је била стална полемика између њега и његове старије сестре, Илинке. Он је тврдио да је рођен 1922, а Илинка да је рођен 1925 године. Сећам се да се мој теча Перо, Илинкин муж шалио да је вероватно Милош у праву и да су њему подвалили да се ожени старијом девојком. Црквене књиге су биле спаљене током Другог светског рата, па никада није било могуће поуздано утврдити које године је Милош рођен.

Прекретница у Милошевом животу се догодила током рата. Мислио сам да је то било 1942, али највероватније је Остоја у праву када пише да је то било 1943. године. Наиме, наш народ се вратио у свој крај из бежаније и тада су дошли усташе у Понијерку. Повезали су Србе и почели да кољу. Мој отац је са својом породицом чекао везан да буде заклан. Одједном дотрчаше један Хрват, Марко Чаја (мислим да је родом из Кладња) и два Муслимана који су имали високе чинове у усташкој војсци и наредише да клање стане. Дали су Србима оружану пратњу и ставили их на воз за Зворник где ће моћи да пређу Дрину и оду у Србију. Усташки војници су гледали у Србе и коментарисали како би их радо поклали, али им не дадоше стартшине. Ето, у сваком роду постоји и човек и нечовек.

Тако се Милош нашао у Србији. Прво у Врњачкој Бањи, па у Аранђеловцу и на крају у избегличком центру близу Београда. Током рата је завршио електричарски занат. Милош је био мали растом и мајстор код кога је учио занат га је наговорио да каже на попису избеглица да је рођен 1928 тако да га ниједна војска није мобилисала.

Крај рата је дочекао у Београду као електричар. Након безмало три године служења војске (где је добио чин водника) радио је у фабрици мотора у Раковици, затим у институту Борис Кидрич у Винчи и на крају у институту Михаило Пупин на Звездари.. .Када сам касније у животу сретао инжењере који су радили са њим у неком од два института, сви су ми говорили да је "Миша винклер", како су га звали, најбољи мајстор у граду ѕа винкловање електромотора и трансформатора.

Иако није учествовао у рату као војник, трауме које је тада задобио ће обележити читав његов живот. Јако је ретко причао о томе, углавном када га је посетио неко из родног краја. Ноћу се будио ознојан, понекад са узвиком. Шта је сањао, могу да предпоставим. У Босну је залазио најдаље до Бјељине где су једно време живели његова сестра и зет, Илинка и Перо. У родни крај се никада више није вратио, чак ни када му је умрла мајка за коју је био изузетно везан. Сестре, Јеленку, која је живела на Дрецељу и Рајку, која је живела на Загајници па у Оловским Лукама, је видео још два или три пута до краја живота. Сестру Веселенку, која је живела у Очевљи изнад Вареша је видео само једном након четрдесет година. Његов брат Војин нас је посећивао понекад. Иако никада није настојао да одржава везу са људима из своје предратне и ратне прошлости, када би год неко дошао из старог краја у посету, Милош и га обасипао питањима о разним људима и местима. Једино сам тада могао да чујем да каже по нешто о ратном ужасу кроз који је прошао.

Милош је до те мере бежао од своје прошлости да је чак говорио чистим екавским наречјем, користећи "бре", а никада "болан" или "бона". Као да је рођен у Београду. Људи који га не знају, никада не би помислили да је родом из Босне.

Оженио се мојом мајком, Радмилом (рођеном Ђорђевић) 1962. године. Пет сати пред крај те године сам се ја родио. Милошева мајка, Јованка је тада била јако болесна, практично на умору. Када су јој јавили да је Милош добио дете, рекла је "Сада могу мирно да умрем". Скончала је неколико месеци након мог рођења.

Овде почиње моја животна прича, али ово није прилог о мени, него о Милошу. Рећићу само да сам завршио електротехнички факултет. Стигао сам близу магистратуре, али никада нисам магистрирао, јер сам се 1993. године оженио, а 1994. одселио за Канаду (Ванкувер, Британска Колумбија), не стигавши да магистрирам. Ваљда сам пошао очевим стопама, па сам за ових осамнаест година посетио стари крај само једном.

Милоша је јако потресао онај безсмислени рат деведесетих година. Историја се за њега поновила. Људска глупост се поново показала на делу и Милош је поново проживљвао свој погром из Понијерке. Наша кућа је била пуна избеглица из Олова и Оловских Луку. Било нас је и по десет у стану од четрдесет и осам квадратних метара. Спавало се по поду на јорганима. Милош није био као нека наша блиска родбина која је живела у Београду и рођеној браћи и сестрама из Босне говорила "Наш стан је мали. Идите у избеглички центар." Није нам сметала родбина, него људска патња. Ја сам се оженио и нисам имао где да заснујем породицу. 1994. године сам се упркос очевом противљењу и очајању одселио за Канаду.

Отац и мајка су ми први пут дошли у посету 1998. године. Милош није могао да поднесе ову средину. Не зна језик и не може ни са ким да поразговара. Говорио је да му у тој самоћи навиру нека ружна сећања и да жели да се врати у Београд. Вратио се након месец дана.

Други пут ме је посетио 2000. године. Поново је био несрећан, али се у њему развила велика љубав према млађој унуци Софији. Та љубав га је задржала у Канади. Стално се играо са Софијом, водио је у парк бар два пута дневно, увече је успављивао. Једно вече крајем септембра 2000. године, након целодневног јурења са Софијом, пожалио се да га боле зуби. Не схватајући да је то знак инфаркта, ја сам му обећао да ћу га сутрадан ујутру одвести код зубара. Те ноћи је имао тежак инфаркт. Хитна помоћ је стигла брзо, пружила му прву помоћ и одвела га у болницу. Није се више будио. Умро је након пет дана, 2. октобра 2000. године. Сахрањен је у Канади, у месту Сури, код Ванкувера. Испратили су га супруга Рада, син Ненад, снаја Јована и унуке Анастасија и Софија. Тиме се завршава прича о мом оцу, Милошу Ивановићу.

Nenad Ivanović, Vankuver – Kanada

nenadi@yaho.com

Dok sam čekao Biljanu

olovo — Thu, 21 Jun 2012 23:00:21 +0200

DOKUMENTARNI FILM O ŠUMOKRADICAMA

olovo — Wed, 25 Apr 2012 22:37:45 +0200

Nedeljko Žugić: Intervju za RTV IS (Dejan Kerleta)

olovo — Thu, 23 Feb 2012 08:48:52 +0100

Славољуб Вукотић, прота

olovo — Sun, 01 Jan 2012 17:27:58 +0100

ЗА УЗОР НАРОДУ И СВЕШТЕНСТВУ

       Славољуб Вуковић је рођен 1. 11. 1948 године у селу Метаљка, код Власенице, гдје је завршио основну шпколу, а Богословију у Сремским Карловцима.
    Као свештеник рукоположен је 1971. године у Тузли, а свештениучку праксу започиње у Олову, гдје остаје све до рата 1992. године, а привремено је опслуживао манастир Цара Констатина и Царице Јелене у Кнежини, а службовао је и у Кладањхској парохији, гдје је саградио цркву, као и у селу Ајдановићи.
По природи је био суздржан, стишљив, али веома радин и предан послу, прави свештеник, за примјер народу и свештенству.
       Оженио се Ђурђином из Дрецеља 12. 07. 1975. године. Два сина су му свештеници: Драженко, рођен 1975. године (завршио Богословију у Сремским Карловцима), на служби је у Локању код Зворника (има петеро дјеце) и Драган рођен 1977. године (завршио Богословију у Сремским Карловцима), на служби у Вишеграду. Трећи син Радован је рођен 1981. године, ради у војсци БиХ (има двоје дјеце).
   Умро је у Кнежини 1997. Године, гдје је и сахрањен поред манастира Цара Констатина и Царице Јелене.

BALADA O OLOVU (Nedeljko Žugić, 1994.)

olovo — Sun, 04 Dec 2011 04:52:05 +0100

VJENČANJE I SVADBA RADOMIRA ŽUGIĆA I DANKE DRAGIČEVIĆ

olovo — Tue, 29 Nov 2011 19:49:50 +0100

VJENČANJE I SVADBA

RADOMIRA ŽUGIĆA I DANKE DRAGIČEVIĆ

(Vlasenica, 19. 11. 2011. godine, slučajno na Međunarodi Dan muškarca)

Kao drago sretiliše svih olovčića, po drugi put, uljudno i bogougodno, Marijanovi sinovi, žene sinove, u prisustvu nekoliko stotina svatova rodbine, kumova, komšija, sugrađana - prvo Slobodan Drage Žugić, onda Radomir Svetozara Mike Žugića.

Prava ugodica od susreta i talasanja emocionalnih sjećanja, ali uz jačanje kohezionog jedinstva, kao prvo između Žugića, ali i svih ostalih, a najviše Olovskih Srba, kojima su to nezaboravni trenuci.

Ovi svijetli izbojci u rodoslovu Žugića, potvrđuju izreku velikog ruskog pedagoga Makarenka: ''Ako hoćeš da vidiš kakav si vspitač, sačekaj unuke''. Sve to potvrđuje da se ličnost profiliše u toplom krilu majčinom i da je dijete podjednako i očević i majčević. Dokaz za to je naša pomajka Danica, za što ima niz potvrda onih koji su se javili kada sam je stavio na blog olovskih Srba nekada i sada, kao dobročiniteljku i iscjeliteljku, jer je naše uboje i rane liječila melemima i smolanicama, na čemu bi joj pozvidio i čuveni romanijski Travar Jovo Mijatović.

Da krenemo uzvodno, u rodoslovu Žugića: Radomir (Svetozara Mike Žugića), Marijan, Mićo, Nikola, Simo, Milutin, Mijailo, Stevan, Đurko... i dođosmo do najstarijeg zajedničkog pretka Vukašina, koji je rođen 1740. godine, i dalje u duboke slojeve porijekla i rodoslova Žugića.

I, na kraju, drago mi je da se i moja biogrfija ogleda u onima koji znaju da je uzvišenije dati nego primati i uzimati. To potvrđuje narodno osjećanje za pojedinca: naši Žugići, Tomići, Savići, Pantići, Čelići, Perići, Repići, Stanimirovići, Krče, Borovčani, Miletići, Sokanovići, Markovići, Motike, Stanišići, Krajšnici, Kostići...

To nije samo vjenčanje i svadba, već drage uzvanice i još draže sretilište, gdje duše plešu, kao zlata prašina na svjetlosti...

Na kraju, želimo mladencima da se vole i u najsvjetlijim izbojcima iz duše i srca zaogrnu jedno drugo, do kraja zemnog života; da ih to prati kao duhovni ovitak nekoga ko zna i vjeruje da ono što duh stvori življe je od materije. A to je ljubav između čovjeka i žene.

Uosjećavao, pisao, snimao, montirao i režirao: Nedeljko Žugić

Na slavi kod Mirka Gavrica, Dugandžoći, Olovo

olovo — Mon, 28 Nov 2011 08:05:15 +0100

Dimitrije Mito Kerić: ZDRAVA KRV ŽIVOTA (povodom 70. rođendsana)

olovo — Sat, 29 Oct 2011 15:35:19 +0200

Normal 0 21 false false false SH X-NONE X-NONE

ZDRAVA KRV ŽIVOTA DIMITRIJA MITE KERIĆA

Dimitrije Mito Kerić se rodio prije sedamdeset godina, na Mitrovdan 1941. Godine u selu Batajica, pored rijeke Bosne, opština Modriča...

Ispiljio se iz ratnog rasula i siromaštva, a od nevolje je pravio život i nauk, prenoseći to na mlade generacije, njegujući održiv raazvoj razumijevanja i ljubavi.

Na životnoj stazi, danas, Dimitije ima iza sebe 70 godina, 25.550 dana, 613.200 sati i bezbroj trenutaka koji se svijetle, kao znaakovi pored puta. A to su njegova supruga, djeca, unuci,prijtelji...

Kao što je čista Božija ljubav stvorila svemir u kojem sve utiče na sve, Dimitrije se najviše klanjao Boginjinom simbolu – vodi, koja nema sjenke, kao jedina materijalna stvar na Zemlji, krštavajući se njom, prije svake odluke.

Tako je sreo svog bračnog druga, odjevenu u sunčeve zrake, pod kupolama sunca u Olovu...Davne 1968. godine.

Od tada je njegov put put čovjeka koji traga za ljubavlju istine i korektnih odnosa među ljudima, želeći da se sjedini sa višom prirodom, kao sveopštim univerzumom u kojem sve nastaje i nestaje.

Staza života jednog sedamdesetogodišnjaka pratila je zdrava krv.

Na toj stazim nije bilo suza, već ljekovitih izvora na kojima se umivao, zajedno sa onim koje je, kao matičnjak, okupljao oko sebe: sportisti, planinari, muzičari, ribari...

Za svaku bolest svoju i svojih prijatelja, tražio je travku iscjeliteljku i cvijet za ranu.

Na njegovoj stranici je razuđen album: ''1968'' – jedna fotografija sa licem koje isijava energiju ljubavi, Porodični album, Planinarske sekcije, Gimnazija ''25 maj'' Olovo, Slike profila, Austrija 2011, Ljeto 2011, Amsterdam 2010...i opet PD ''Smolin'' Olovo, te stare fotografije u kojima su ovjerkovječeni trenuci druženja, koje je imalo punoću i beskonačno nezaboravne trenutke, među kojima je dosta onih čije oči nas gledaju sa onog svijeta.

Moja malenkost, kao i internet društvena mreža, koja je za nas zemaljska biblioteka, čestitaju mu 70-ti rođendan, sa živom željom, da doživi godine svoga dede Ljuboja, koji je živio 101. godinu, a to je u kartanju – fora, a u životu duga i svijetla staza.

Nedeljko Žugić

SUSRET: Desimir Krčo, Višegrad

olovo — Tue, 27 Sep 2011 09:35:41 +0200

Radan Borovčanin - USAMLJENI POVRATNIK U ZAVIČAJ

olovo — Tue, 27 Sep 2011 01:23:33 +0200

Radan Borovčanin:

USAMLJENI POVRATNIK U ZAVIČAJ

Sobodu smo dobili od Boga, pa po svojoj savjesti živimo kako znamo i umijemo.
Neki ljudi, bježeći od slobode imaju potrebi da budu robovi, što bi rekao prozorljivi pjesnik i filozov Njegoš ''sami ruke stavljaju u okove'', a neki žele da budu izolovani, živeći daleko od ljudi.
U stvari, oni žive daleko od samospoznaje, jer bjegstvo od ljudi je bjegstvo od samog sebe, kao što je nepozvaocu sebe uzaludno svako putovanje.
Zdravi ljudi žude za slobodom, sanjaju je i sve daju za nju. Kada je dobiju njihove duše su okrilaćene.
Radan Borovčanin je nepredvidivo prediva ličnost, ako imamo u vidu činjenicu da je čovjek gospodar svoga života i da ima pravo da živi kako hoće, pogotovo ako to ne smeta drugima.
Ipak, ko bježi od ljudi, bježi od sebe, jer čovjek je od iskona bio i otao društevo biće. Čak i zvijeri žive u čoporu, a izluju se samo pred smrt, gdje umiru na nekom usamljkenom mjesu.
Radan Borovča ima 63 godine. Njemački je penzioner i penzioner Bosne i Hercegovie.
Interesantno je, ali indikativno za procjenu njegove ličnosti, kada ga pitaju, ''gdje je sakrio novac'', kaže ''u jednu teglu, ali me nešto udarilo u glavu, pa sam zaboravaio gdje sam je zakopao'', ili da mu je rođak Milenko Borovčanin Pobro poslao iz Kelna 300 eura, a on njemu odgovara, kada ga je nazvao, da on njemu ne bi poslao ni za žvake.
To potvrđuje prvilo da rijeku upotznaješ prlivanjem, a čovjeka razgovorom.
Na, kraju, da kažemo, bogougodno i ljudima razumljivo, da je Radan Borovčanin usamljeni povratnik u zavičaj. Živi u napuštenom selu Ponor, udaljenom 10 km od Olova i 25 od Sokoca.
Možda je i to bolje nego da živi u svijetu akustičnih i vizuelnih šokova, u kojem vladaju narkotici, kao i sve druge vrste nasilja nad slobodom čovjeka.

Nedeljko Žugić:
pisao, fotografisao, video snimci, montaža i režija

NOVO ČUDO U OLOVU - Milivoje Stanimirović, Radačići

olovo — Tue, 06 Sep 2011 09:00:46 +0200

SAN KOJI ŽIVI

NOVO ČUDO U OLOVU -MILIVOJE STANIMIROVIĆ

(Biografija i uvodni dio za dokumentarni film)

Stanimirović Milivoje rodio se u Radačićima 15. 01. 1955. godine. Osnovnu školu završjo je u Olovskim Lukama, Srednju šumarsku u Ilidži, a Šumarski fakultet u Skoplju.Radio je u ''Planinskom'' u Han Pijesku do 1979 godine, a u Ivanjici do 1999. godine.U Radačiće se vraća 2003. godine, gdje osniva Poljoprivredno gazdinstvo 2005. godine, zajedno sa sinom Željkom.Tako se ostvario njegov san iz djetinstva.

Nenadmašan je stručnjak i nezaasit radnik, koji je novo čudo u Olovu.

Zato smo napravili dokumentarni film o njemu, koji bez metafore i kitnjastih riječi govori da nema većeg čuda od onog kada se u zrelim godinama nekome ostvari san koji je sanjao u djetinjstvu, ali i pod dejstvom teškoća, kada ''nužda zakon mijenja'', kada dobra vila stavi u naručje probleme koje uspješno rješavaš, kao Milivoje Stanimirović - junak ove priče - sa vilom iz oblaka, koja ga je naučila da zemlja kroz korijenje diše.

Političari, poljopribvredni strućnjaci, ali i svi dobromisleni ljudi kažu da je Milivoje Stanimirović najpozitivniji primjer od svih Srba povratnika u Federaciju Bosnu i Hercegovinu.

Nedeljko Žugić, tekst, snimci i montaža

Bogdan Borovčanin: HUMANITARC OD ZAČEĆA DO SMRTI

olovo — Sun, 04 Sep 2011 13:12:11 +0200

VOLJENA ŽENA

olovo — Mon, 15 Aug 2011 22:01:20 +0200

OLOVO: Dževad Abazović obnovio spomenik Iliji Ančiću (besjeda za nauk i poštivanje)

olovo — Mon, 13 Jun 2011 19:46:42 +0200

SPASOVDAN U DRECELJU, 2011.

olovo — Mon, 13 Jun 2011 14:33:31 +0200

Olovo: Osvještanje crkve u Krajšićima, 2007.

olovo — Sun, 29 May 2011 15:05:02 +0200

KOLO U OLOVU, 12. 09. 2010. GODINE

olovo — Sun, 29 May 2011 08:29:06 +0200