POZITIVNA ZONA

VORTEX?

, 23 2013 09:40:49 +0100

Vortex ili vrtlog je skup najvece suptilne energije.

Kretanje energije unutar vortexa se desava u obliku vrtložnog toka. Strujanje energije.

Postoji vortex sila prirode kao sto su: vertovi, tornada, uragani, vodeni virovi, prasina vetrova i slično tome.

A postoji i sve više spominjan vortex "energije zakona privlačenja kod ljudi", koji je naučno dokazan.

Gregg Braden je snimio par filmova na tu temu:

http://www.youtube.com/watch?v=E19iDU3SbRo

http://www.youtube.com/watch?v=d0QM7bJcH4s

Naime, ukoliko neka osoba ima naelektrisano negativno kolo unutar sebe, privlači atom (molekul) koji je naelektrisan negativno, te imamo osobu koja je nervozna i napeta duze vreme i koja neminovno proizvodi svojim unutrasnjim mangetnim poljem time privlačeći takodje naelektrisani negativni atom (osobu sličnog zračenja).

I obrnuto. Osoba koja je raspolozena vesela i koja ima pozitivan atom unutar svog jezgra, i to stanje održava duže vreme, privlači osobe sličnog atoma (vesele dogadjaje, situacije, ljude).

Šta mislite o tome?

Da li neko mozda ima jos preciznije objasnjenje iz prakse? :D

Sunčeve oluje

, 18 2011 15:05:08 +0100

Ako čitate ovo, znači da smo živi! Veliki blesak na Suncu, koji se dogodio u utorak, izbacio je ogromnu količinu elektromagnetne radijacije i energije i poslao je pravo na našu planetu! Oluja jačine 100 hidrogenskih bombi trebalo je rano jutros da stigne do Zemlje. Prema najgorem mogućem scenariju, udar može izazvati magnetnu oluju na Zemlji, koja bi mogla ometati rad svih elektronskih uređaja danima, nedeljama, pa čak i mesecima! Letelica Opservatorije Sunčeve dinamike (SDO) NASA snimila je intenzivan blesak ekstremne ultraljubičaste radijacije iz Sunčeve pege. Britanski geološki istraživački centar (BGS) izdao je upozorenje koje se odnosi na geomagnetsku oluju, dodavši da će posmatrači moći da vide auroru u severnim delovima Velike Britanije. Očekuje se da će erupcija pogoditi Zemljino magnetno polje u toku narednih nekoliko dana, zbog čega će doći do geomagnetske aktivnosti. Čudovišni blesak koji se uputio ka Zemlji zapažen je u 1.56 po srednjoevropskom vremenu 15. februara. Prema Američkoj svemirskoj agenciji, izvor ove aktivnosti Sunčeva pega 1158. raste velikom brzinom. Bleskovi, ili takozvane solarne baklje, nastaju usled iznenadnog ispuštanja magnetske energije koja se nalazi u Sunčevoj atmosferi. Preliminarni podaci sa letelica „Stereo B” i „Soho” nagoveštavaju da je eksplozija izazvala brzo, ali ne posebno svetlo izbacivanje koronalne mase (CME), eksploziju čestica u svemir. Nepredvidljiva aktivnost Sunca može uticati na moderne tehnologije na Zemlji, kao što je električna mreža, komunikacijski sistemi i sateliti, uključujući radio signale i signale satelitske navigacije koji se koriste na Zemlji. U sredu je BGS objavio do sada retko viđene podatke o geomagnetskoj aktivnosti Sunca koji mogu pružiti uvid u „Sunčeve vremenske uslove” unazad do viktorijanskog doba. Britanski naučnici kažu da proučavanje prošlih Sunčevih aktivnosti može omogućiti prognozu budućih vremenskih uslova u kosmosu i pomoći da se ublaže posledice po infrastrukturu na Zemlji. Geomagnetska oluja 1972. godine koju je izazvala „solarna baklja” dovela je do isključenja međugradskih telefonskih linija širom Ilinoisa, a 1989. godine druga oluja ostavila je šest miliona ljudi u mraku u kanadskoj pokrajini Kvibek. Kako nastaje solarna oluja Solarni vetar: Skup čestica velikog električnog naboja - elektorni, protoni i atomska jezgra - razdvajaju se zbog visoke temperature Sunčeve korone Korona: Temperatura u višim slojevima Sunčeve atmosfere - koroni - dostiže preko milion Celzijusovih stepeni Forosfera: Vidljiva površina Sunca s temperaturom od 8.000 Celzijusovih stepeni Erupcije: Sunčeve erupcije izbacuju milijarde tona čestica zagrejanih do 200 miliona stepeni, koje se pretvaraju u solarni vetar Solarni vetar: Čestice solarnog vetra kreću se ka Zemlji brzinom od 2,8 miliona kilometara na sat Superoluje u prošlosti Septembar 1859. Britanski astronom Ričard Karingon primetio je snažnu erupciju na površini zvezde Maj 1921. Geomagnetna oluja je bila upola manje snage nego ona iz 19. veka Mart 1989. Prva solarna oluja u kosmičkom dobu razvoja ljudske civilizacije ostavila je bez struje šest miliona ljudi u Kvibeku u Kanadi

Robonauti na Mesecu

, 03 2010 13:32:57 +0100

Nacionalna uprava za aeronautiku i svemir (NASA) razmatrala je mogućnost da ponovo pošalje astronaute na Mesec. Ali pošto bi misija koštala 150 milijardi dolara, američka administracija zaključila je da je to previše skupo, pa je Kongres u septembru ukinuo taj program. Sada inženjeri NASA iz Svemirskog centra Džonson u Hjustonu kažu da za delić te sume mogu da pošalju humanoidnog robota na Mesec za manje 200 miliona dolara, plus 250 miliona koliko bi koštala raketa. I tvrde da to mogu da urade za 1.000 dana.

Robot NASA za Mesec koštao bi 200 miliona dolara

Ovu ideju, poznatu kao “Projekat M”, smislio je pre godinu dana Stiven Dž. Altemus, glavni inženjer NASA. On je našao donatore, okupio inženjere i angažovao kompanije i ostale ogranke NASA da obave preliminarne testove i istraživanja.

“Radimo nemoguće sa veoma malo, ili gotovo nimalo novca”, kaže Altemus. Mobilan i spretan humanoidni robot - ili barem njegova gornja polovina - već postoji: “Robonaut 2”, koji je konstruisala NASA u saradnji s “Dženeral motorsom”, već je spakovan u šatl “Diskaveri”, koji danas treba da poleti ka Međunarodnoj svemirskoj stanici (MSS). Biće to prvi humanoidni robot u kosmosu, a zadatak mu je da obavlja određene poslove na MSS da bi naučnici utvrdili kako čovek i mašina mogu da se dopunjavaju.

“Projekat M” je ispreplitan s drugim, već postojećim projektima NASA, uključujući raketne motore na tečni kiseonik i metan - što je jeftinija i manje toksična kombinacija goriva - i automatizovani sistem sletanja, koji “ume” da izbegne stene, kamenje i druge prepreke.

Inicijatori “Projekta M” kažu da bi robot koji korača po Mesecu inspirisao današnje studente, baš kao što je misija “Apolo” pre 40 godina izrodila celu jednu generaciju naučnika i inženjera.

“Mislim da će to delovati krajnje podsticajno”, ubeđen je Nil Milbern, potpredsednik “Armadiljo erospejsa”, male kompanije iz Teksasa koja radi na “Projektu M”.

Međutim, pošto pažnja NASA nije više usmerena na Mesec - “Tamo smo već bili”, rekao je predsednik Obama u aprilu - izgledi da robot stigne na Zemljin satelit krajnje su neizvesni. Dilema u vezi sa “Projektom M” odražava raspravu koja se vodi o budućnosti svemirske agencije...

Mlade galaksije

, 07 2010 15:56:03 +0200

Šta je nastalo pre – kvazar ili galaksija? Astronomi su dugo verovali da su mlade galaksije „hranile“ tajanstvene „crne rupe“ u njihovim središtima – sve dok ove „crne rupe“ nisu postale kvazari koji su neverovatno veliki i snažni izvori energije.

Ali naučnici su sada otkrili kvazar koji, kako izgleda,
„izbućkava“ nove zvezde u odsustvu „galaksija-domaćina“.
Otkriće ukazuje da kvazari stvaraju neke galaksije a ne da
se događa suprotno – da galaksije omogućavaju stvaranje
kvazara.

„To je izuzetno značajan rezultat, ako bude potvrđen daljim
istraživanjem jer će nam pružiti novi uvid u rani
univerzum“ – izjavio je astronom Kristofer Rejndolds sa
Univerziteta države Merilend u Koledž Parku.

Kvazari, što je skraćenica od termina „kvazi-stelarni
objekt“(quasi-stellar objects), dugo su golicali maštu
astronoma. „Spakovan“ u području manjem od našeg Sunčevog
sistema, tipičan kvazar emituje ogromnnu toplotu i energiju
- neke od njih u obliku mlaza materije koja se kreće gotovo
brzinom svetlosti – čime su u stanju da sjajom nadmaše
čitave galaksije. A za razliku od super snažne ali
kratkotrajne svetlosti koju emituje eksplozija umiruće
džinovske zvezde, takozvane „supernova“, kvazari isijavaju
energiju eonskih razmera.

Na neki način, tipičan kvazar je onaj sa oznakom
HE0450-2958, otkriven je 2005. godine i udaljen je od
Zemlje 5 milijardi svetlosnih godina. On je masivan i krcat
energijom kao i drugi kvazari. Ali jedan detalj je izazvao
radoznalost jedne grupe astronoma: HE0450-2958 je bio
obavijen oblakom prašine koji je bio suviše mali da bi
sakrio okružujuću galaksiju.

Najnoviji podaci, koje su sakupili iz analize infracrvene
svetlosti, pružili su neočekivane rezultate – galaksije
više nije bilo na mestu na kome je ranije primećena!

A ono što je još uzbudljivije je otkriće male
„galaksije-partnera“ udaljene „samo“ 22.000 svetlosnih
godina čije su nove zvezde formirane na neuobičajeno brz
način. Po svoj prilici, jedan mlaz kvazara bio je uperen
direktno na galaksiju a tim naučnika misli da je mlaz
ubrzao proces stvaranja zvezde tako što je „ubrizgao“
materiju u galaksiju. Utvrdili su takođe da se HE0450-2958
i njen „saputnik“ lagano kreću jedan ka drugom.

Po svoj prilici, u periodu od nekoliko miliona godina
kvazar i galaksija su se spojili. To, možda, objašnjava
zašto su neki kvazari okruženi galaksijama: galaksije ne
stvaraju kvazar već, najverovatnije, kvazar se „uvlači“ u
galaksiju.

Kako je konstatovano u izveštaju naučnog tima, čije je
delove objavio časopis Astronomy & Astrophysics, otkriće je
stvorilo novu sliku formiranja galaksija. Isto mišljenje
ima i astrofizičar David Elbaz iz Francuske komisije za
atomsku energiju (CEA).

On smatra da opisani proces nije jedini način za stvaranje
zvezda u obližnjem univerzumu u kome su galaksije „zrele“ a
kvazari nepostojeći. Ipak, smatra on, „proces je mogao
imati supstancijalni uticaj na stvaranje najranijih
galaksija – pre 10 ili 12 milijardi godina, kad je većina
galaksija ‘rođena’ a kvazari bili mnogo prisutniji, gotovo
‘uobičajena pojava’“.

Udar meteora..

, 22 2010 12:59:54 +0200

Ortodoksna naučna zajednica godinama nas kljuka teorijama da mi ovdje dole na zemlji nemamo razloga da se brinemo u vezi udara nekog većeg meteora jer se takve stvari dešavaju samo jednom u nekih 500,000 do 1,000,000 godina. Sada, jedna mala grupa naučnika dovodi u pitanje takve tvrdnje: Naučnici iz te grupe tvrde da su dokazi za takve udare tokom poslednjih 10000 godina, što je poznato kao holocenska epoha, dovoljno jaki da obore trenutne procjene u vezi toga koliko često zemlja doživi silan udarac jačine eksplozije od nekih 10-megatona. Umjesto jednom u 500,000 do 1 milion godina, kako astronomi sada kalkulišu, katastrofalni udari se mogu dešavati svakih par hiljada godina. Uz pomoć satelitskih snimaka na ‘Google Earth’, oni nalaze mnogobrojne kratere nastale od udara meteora koji prije nisu bili otkriveni. Ovi naučnici, koje možemo nazvati Grupa holocenskog udara, pronašli su mnoge kratere gdje su meteori udarili u zemlju u poslednjih 10 hiljada godina. (…)

Vebsajt Signs of the Times prati najnovije pojave vatrenih lopti. Posljednjih godina, primjetili smo porast broja izvještaja o tome, uključujući jedan nedavni iz Njemačke, gdje je jedna kuća izgorjela nakon što je u nju udario jedan mali meteor, kao i jedan iz New Orleansa, od prije par godina, kad je meteor napravio rupu u krovu jedne kuće.

Vec duže vrijeme mi upozoravamo naše čitaoce u vezi mogućnosti kosmičkog bombardovanja. Ne možemo vam reći tačan datum jer nismo vidovnjaci. Međutim, naše istraživanje ukazuje na to da se to bombardovanje odigrava u vremenskim ciklusima. Jedan od njih traje oko 3600 godina. Postoje takođe i neki drugi ciklusi koji bi mogli uključiti udar koji se dogodio 2800. godine p.n.e., kao i onaj 540. godine, koji je uništio veliki dio Evrope i doveo do onoga što nazivamo Mračnim Dobom. Nešto više o tom udaru možete saznati iz knjige Mike Bailliea, ‘Exodus to Arthur’.

Mehanizam ovih ciklusa je opisan u članku Laure Knight-Jadczyk Independence Day.

Ukratko, naše sunce je dio sistema od dvije zvijezde. Sunčev kompanjon je jedna zvijezda poznata kao ‘smeđi patuljak’ s orbitom od oko 27 miliona godina. Kada se ta smeđa zvijezda primiče svojoj najbližoj tački od sunca, ona prolazi kroz Ortov oblak, pojas asteroida koji kruže daleko iza orbite Plutona. Posljedica ovog bliskog prolaska podrazumijeva smanjenje sunčeve aktivnosti, u jednu ruku, a u drugu, pokretanje novog ciklusa udara kometa u našem sunčevom sistemu jer dolazi do njihovog izbijanja iz velikog oblaka stijenja i ostalog materijala u pravcu unutrašnjosti sunčevog sistema.

Prije 25 godina Jupiter je imao 13 mjeseca a Saturn 10. Danas, Jupiter ima 63 mjeseca a Saturn 56! Jupiter has 63 and Saturn 56! Mnogi od njih su samo komadi stijenja čiji prečnik nije veći od 2-3 kilometra.

Jedno od objašnjenja je to da su se teleskopi u međuvremenu popravili tako da smo sada u stanju da vidimo mnogo manje satelite koji kruže oko pojedinih planeta. Druga mogućnost je da ti novi “mjeseci” predstavljaju dijelove tog kosmičkog oblaka koji su uhvaćeni od strane polja gravitacije tih dvaju velikih planeta dok se taj oblak kreće ka unutrašnjosti sunčevog sistema.

Između 1645 i 1715 godine, zemlja je prošla kroz jedan veoma hladan period solarne aktivnosti sunca koji je poznat kao Maunder Minimum. Taj produženi ‘minimum’ je zbunjivao naučnike, jer oni nisu bili u stanju da objasne kako je do njega došlo. Blizak prolazak ‘tamnog ortaka’ (smeđe zvijezde, prim. prev.) bi mogao objasniti takvo jedno smanjenje aktivnosti.

Moramo priznati da taj podatak ne predstavlja nikakav dokaz da se jedna razorna gomila kosmičkog stijenja nalazi na sudarnoj putanji sa zemljom. On, takođe, ni na koji način ne potvrđuje onu hipotezu o ciklusu dugom 3600 g. međutim, to predstavlja prilično jak činjenični materijal za podržavanje ove sadašnje radne hipoteze. S obzirom da se, prema ovoj hipotezi, poslednji događaj ciklusa od 3600 godina završio erupcijom vulkana Mt Tera na ostrvu Santorini, što je ujedno i događaj koji je povezan s krajem Bronzanog Doba, postoji dobar razlog za pretpostavku da nam se sada sprema jedna nova katastrofa. Ukoliko je hipoteza o smeđoj zvijezdi i njenom bliskom primicanju u poslednjih 300 godina tačna, onda bi onaj događaj sa Terom bio poslednji u prošlom ciklusu, dok bi ova katastrofa koja bi sada trebala uslijediti, bila prva u novom ciklusu, tj. razaranje će biti mnogo veće.

U tom kontekstu gledajući, trenutna politička scena onda dobija jednu sasvim drugačiju boju. Ovaj šokantan nedostatak pažnje za našu planetu i prirodnu okolinu od strane naših lidera, kako onih izabranih, tako i onih neizabranih, može lako da bude u uskoj vezi sa jednim posebnim znanjem o stvarima koje će uslijediti. Ukoliko će ovo društvo, onakvo kakvim ga mi poznajemo, da ne pominjemo sam fizički krajolik, doživjeti radikalne promjene, zašto se onda brinuti u vezi globalnog otopljavanja, ozonskog omotača ili pražnjenja prirodnih zaliha? Ono što će za patokrate biti važno, to je da se pobrinu za svoje lično preživljavanje te velike tragedije, tako da njihova djeca budu oni koji će naslijediti zemlju.

Masivni podzemni kompleksi koje je izgradila armija za svrhu zaštite vlada, kao i kojekavih biznismena, bankara i drugih “lidera”, dobija jedan novi i otužan zadah kod ovakvog scenarija. Ovaj rat protiv terorizma je onda jedna sporedna predstava koja treba odvuči našu pažnju sa pravog neprijatelja, dok se opravdavaju represivne mjere koje će biti potrebne kad se ljudi sa ove planete probude i postanu svjesni prave opasnosti kao i činjenice da njihovi lideri nisu ništa poduzeli s ciljem njihove zaštite. Za razliku od nedavno snimljenih filmova koji pokazuju kako zabrinuta vlada šalje holivudske junake u orbitu da bi ovi nulearnim eksplozijama zaustavili dolazeće komete i meteore, naše stvarne lidere apsolutno nije briga šta će se s nama desiti. Oni vjeruju da je njihova budućnost sigurna. Mi ćemo biti ti koji će biti ostavljeni da trpe posljedice masivnih mega-tsunamija, vulkana, zemljotresa, i “nuklearne zime” koja će nastati usljed blokiranja sunčevih zraka i tako napraviti od ove planete jedan veliki zamrzivač.

Takva je naša budućnost ukoliko mitove koji su nam ostavili naši pretci razumijemo kao upozorenja, ukoliko se potvrdi ova hipoteza koju smo postavili na osnovu podataka skupljenih i upoređenih od strane naučnika i ako se na ove užasne događaje koji se opravdaju kao “rat protiv terorizma”, gleda u tom kontekstu.

Odatle, postoji mogućnost da će većina stanovnika ove planete umrijeti, možda za samo par godina. Oni koji prežive, biće orjentisani na život u pećinama, dok će patokrate nastaviti da vladaju iz njihovih ‘podzemnih gradova’, živeći u udobnosti na koju su navikli i odakle će planirati jednu novu rundu “civilizacije”.

Kakve bi bile posljedice kad bi jedno takvo znanje postalo svima dostupno? Kako bi ljudi s ove planete reagovali kad bi znali da će se uskoro suočiti sa svojom vlastitom smrtnošću? Sa smrtnošću njihove djece? S krajem svega onoga što su do sada znali?

Jasno je to da se nikada ne može dozvoliti da se jedno takvo znanje proširi. To bi predstavljalo prijetnju egzistenciji elite koja se ustoličila na vlasti, prijetnju patološkim individuama koje su nas do sada vodile. Oni bi morali da uvode represivne mjere kako bi držali “ljude” tamo gdje im je mjesto. Oni bi se trudili da podstaknu nove sukobe i ratove između različitih grupa koliko god je to moguće, kako bi spriječili ljude da se ujedine protiv njihovog zajedničkog neprijatelja, - patokratije. Ukratko rečeno, oni bi radili upravo ono što danas rade.

U vezi s onim šta mi možemo raditi suočeni s jednim ovakvim hipotetičnim scenarijem, mi jedino možemo sugerisati našim čitaocima da prate nove informacije u vezi s porastom pojave ‘vatrenih lopti’ na nebu i neobjašnjivih 'soničnih eksplozija', pojačanje aktivnosti vulkana, kao i broja zemljotresa, vjerovatno usljed pojačanog gravitacionog uticaja na planetu od strane dolazećeg oblaka. Moguće je da dođe i do par manjih udara. Takvi događaji će biti praćeni uvjeravanjima iz zvaničnih izvora da je opasnost prošla, da mi to možemo slobodno zaboraviti jer ‘grom ne udara dvaput na isto mjesto’.

Međutim, ako je naša hipoteza ispravna, to će onda biti samo par kapi kiše, pred pravu oluju.

Boginja Venera

, 17 2010 13:42:05 +0200

Venera je druga po udaljenosti planeta od Sunca. Venera je prosečno udaljena 0,72 AJ ili 108 200 000 km od Sunca, ima prečnik 12.103,60 km i masu 4,869×1024 kg. Venera je treće telo po sjaju na nebu, posle Sunca i Meseca. Venera je dobila ime prema rimskoj boginji lepote, koju su Grci zvali Afrodita. Poznata je i pod imenom zvezda Danica, jer je ponekad moguće videti još po danu ili jutarnja ili večernja zvezda, jer je vidljiva pre izlaska Sunca na istočnom delu neba i odmah nakon zalaska Sunca na zapadnom delu neba. Venera je najsjajniji objekt na nebu posle Sunca i Meseca. Iz tog je razloga Venera čoveku poznata od kada je prvi puta uperio pogled u noćno nebo. Venera je prema svojim osnovnim obeležjima Zemljina sestra bliznakinja po dimenzijama i masi. Zbog toga su ljudi dugo vremena verovali da se ta sličnost odnosi i na druge pojave. Zamišljena je kao Zemlja u mladim, praistorijskim danima. Suncu je bliža od Zemlje pa zbog toga prima oko dva puta više njegove energije. Ali sjajni oblaci reflektiraju oko tri četvrtine Sunčevog zračenja nazad u svemir, pa se očekivalo da temperatura na površini Venere nije previše visoka. Verovalo se da je sastav atmosfere i površinski pritisak sličan Zemljinom. Zamišljali su je kao mladi svet pokriven okeanom u kojem buja praistorijski život. Sve su se te pretpostavke pokazale potpuno pogrešnim. Dugo vremena Venera je ostala tajnovita zbog gustih oblaka koji je prekrivaju. Sve što se na njoj može opaziti je sjajni, potpuno jednolični oblačni pokrov koji skriva površinu planete od naših pogleda. Tek su pre dvadesetak godina fotografske tehnike snimanja u ultraljubičastom delu spektra uspele pokazati da taj oblačni sloj nije potpuno jednoličan. Prva merenja površinske temperature izvedena pomoću velikih radioteleskopa sa Zemlje dala su toliko velike iznose, oko 400°C, da su znanstvenici pomislili kako se radi o nekom nepoznatom efektu u Venerinoj ionosferi. Jednostavno nisu mogli verovati da je površinska temperatura na Veneri tako visoka. U novije su doba svemirske letelice na Veneru slali Amerikanci i Sovjeti. Prva letelica koja je za cilj imala Veneru je bila ruski Sputnik 7 (1961), ali je završila neuspehom, kao i nekoliko misija nakon nje (1961: Venera 1, 1962: Mariner 1 i Sputnik 23). Prva uspešna misija (a u daljnjem tekstu ćemo samo te i spomenuti) bila je prelet američke letelice Mariner 2 (27.8.1962) pokraj Venere. Kada je sonda prošla na oko 35 000 km iznad Venerinih oblaka, merni instrumenti potvrdili su visoku površinsku temperaturu. Prva uspešna misija tadašnjeg Sovjetskog Saveza bila je Venera-4 (1967). Ova je letelica ispustila u atmosferu sonde sa mernim instrumentima. Gotovo u isto vreme trajala je i američka misija Mariner 5. Venera-7 je 17. augusta 1970. postala prva letelica koja se meko spustila na drugu planetu. Venera-9 i Venera-10 su planetu Veneru posetile u maju 1975, a sastojale su se od orbitera i landera. Venera 9 poslala je prve crno-bele fotografije sa površine Venere. Jednostavni eksperimenti koje su sonde napravile pokazali su da su stene na Veneri vrlo slične onima na Zemlji, da je površinska temperatura 455 °C, a atmosferski pritisak odgovara pritisku koji na Zemlji vlada u morima na dubini od 900 m. Slike su pokazale da i na Veneri postoje erozijski procesi, što je dosta iznenadilo naučnike. Voda, koja je glavni krivac za eroziju na Zemlji, na Veneri praktički ne postoji, pogotovo ne u tečnom stanju. Ako pretpostavimo da bi to mogla biti erozija vetra, i to moramo isključiti jer je najveća brzina vetra izmerena na površini Venere bila svega oko 15 km/h, što odgovara laganom povetarcu. Američka misija Pioneer Venus sastojala se od dve komponente, orbitera i multisonde, koje su lansirane odvojeno u maju i avgustu 1978. godine. Misija orbitera je, među ostalim, imala za cilj i radarsko snimanje reljefa, a trajala sve do avgusta 1992. Multisonda je na Veneru izbacila 4 atmosferske sonde. Njihov pad kroz atmosferu trajao je oko jedan sat, ali su u tom kratkom vremenu sakupljeni mnogi dragoceni podaci. Jedna od sondi je čak preživjela pad do površine odakle je slala podatke još jedan sat pre nego što se praktično rastopila. Od četiri sonde, dve su ušle u atmosferu na noćnoj strani i otkrile jednu vrlo interesantnu pojavu. Na visini od oko 11 km nebo tinja crvenkastim sjajem koji potiče od bezbrojnih munja koje neprestano bljeskaju. Instrumenti su zabeležili i do 25 bljeskova u sekundi. Način na koji nastaju sve te silne munje ostao je neobjašnjen. Njihovi odbljesci mogli bi biti tajanstveno pepeljasto svetlo koje je više puta opaženo teleskopima sa Zemlje na noćnoj Venerinoj strani. Prve fotografije Venerine površine u boji snimio je lander Venera-13. Sovjetske letelice Vega 1 i Vega 2 ispustile su 1984. godine u Venerinu atmosferu landere i atmosferske balone, te produžili u susret Halejevoj kometi. Američka letelica Galileo je takođe, na svom putu prema Jupiteru, posetila Veneru. Američka misija Magelan (1989 - 1994) imala je za primarni cilj mapiranje Venerine površine uz pomoć radara. Mapirano je 99% površine uz 300 m/piksel rezoluciju. Poslednja letelica koja je posetila Veneru bila je letelica Kasini-Hajgens na svom putu za Saturn.

Sunčev sistem...

, 17 2010 13:25:06 +0200

Suncev sistem cine sva tela i cestice koje su pod uticajem gravitacije Sunca. Sistem je nastao pre oko 5 milijardi godina od rotirajuceg oblaka gasa i prasine. Koncentracijom ovih elemenata nastala je zvezda Sunce, a zatim i odstali clanovi sistema. Najudaljenija planetarna orbita se nalazi na 40 astronomskih jedinica od Sunca, ali je zona uticaja Sunceve gravitacije mnogo sira. Meteoroidi Cvrsti komadi materije, razlicitih dimenzija, koji kruze oko Sunca i ne mogu se registrovati optickim putem u slobodnom kosmickom prostoru. Ti komadi ponekad upadaju u Zemljinu atmosferu gde, usled trenja i drugih procesa, burno sagorevaju i tada se opazaju kao meteori, odn. zvezde padalice. Cesto se meteori (pojava) poistovecuje sa meteoroidima (objekti u kosmosu). Meteoroid koji padne na drugo telo zove se meteorit. (M. H.) Komete Ledena tela koja oblecu oko Sunca u cijoj blizini delimicno isparavaju stvarajuci tako, nasuprot Suncu, dugacak rep (dugacak i milion km). Gradjene su od smrznute vode, ugljen dioksida, metana i amonijaka te cestica prasine i stenovitih parcica. Putanja kometa je veoma ekscentricana elipsa. Generalno razlikujemo dve vrste kometa. Jenu cine komete koje se redovno pojavljuju na nasem nebu (u periodu od 6 do 200 godina) i to su kratkoperiodicne komete. U drugu spadaju komete ciji period pojavljivanja je suvise dugacak da bi se mogao tacno predvideti (vise hiljada godina) i to su dugoperiodicne komete. Sateliti Tela koja kruze oko drugog veceg nebeskog tela. Sateliti koje je izgadio covek su vestacki sateliti (ostali su prirodni sateliti). U Suncevom sistemu do sada je otkriveno blizu sto prirodnih satelita. Najvise satelita ima Saturn i Jupiter dok Merkur i Venera nemaju nijednog svog pratioca. Asteroidi Mala stenovita tela Suncevog sistema, precnika do 1000 km (najmanji astroidi su vlicine zrnca prasine). Zovu se jos i planetoidi ili male planete. Uglavnom su nepravilnog oblika, a najvci njihov broj kruzi oko Sunca u prostoru izmedju Marsa i Jupitera. Asteroidi su ostaci materije od koje je stvoren citav Suncev sistem. Broj identifikovanih asteroida je tesko pratiti osto se stalno otkrivaju novi. Planete Svemirsko telo koje kruzi oko zvezde, a cija masa je suvise mala da i samo postane zvezda. Planete su ili stenovita tela (kao Merkur, Venera, Zemlja i Mars), ili gasovita sa malim cvrstim jezgrom (kao Jupiter,Saturn, Uran i Neptun). U Suncevom sistemu, racunajuci i Pluton, koji se po strukturi razlikuje od ostalih, postoji devet planeta.... Sunce Nama najbliza zvezda i najsjajnie nebesko telo. Spada u zvezde patuljke, spektralnog tipa G2 sa povrsinskom temperaturom od 5,700 K. Svake sekunde 4 miliona tona solarnog materijala se utrosi u procesu pretvaranja vodonika u helijum....

Mlečni put..

, 17 2010 13:22:28 +0200

Sunce i njegov sistem su mali deo zajednice od oko 200 milijardi zvezda, koja se naziva Galaksija (sa velikim "G") ili Mlecni put.

U odnosu na ostale zvezde, Sunce je jedna prosecna zvezda tj. nije ni najveca, a nije ni najmanja. Sunce se nalazi na udaljenosti od oko 28000 svetlosnih godina od centra Galaksije i da bi obislo jedan krug oko Galaktickog centra potrebno mu je 220 miliona godina, sto znaci da je od svog nastanka do sada obislo Galakticki centar 20 puta.

**Tip Mlecnog puta**
Nije sasvim jasno u koji tip galaksija spada Mlecni put. On jeste spiralna galaksija i spada u Sb ili Sbc tip (po Hablovoj podeli), ali novija istrazivanja govore da Mlecni put ima precku ili bar nesto sto lici na precku po strukturi u centralnom podrucju. Po tome bi Mlecni put spadao u tip SB ili u neki medju tip izmedju preckase i obicne spiralne galaksije, pa se oznacava i sa SAB (SA, po toj podeli, oznacava normalnu spiralnu galaksiju bez precke, a SB spiralnu galaksiju sa preckom, dok bi SAB znacilo nesto izmdju)

Pravu prirodu Mlecnog puta, tj. da se radi o mnostvu zvezda, ustanovio je tek Galileo Galilej pomocu svog teleskopa 1610. godine. Mlecni put inace spada u spiralne galaksije ili u spiralne preckaste galksije, posto to jos nije sasvim jasno. Po Hablovoj podeli Mlecni put spada u tip Sb ili Sc, a u slucaju da ima precku u SBb odnosno SBc (Tipovi galaksija). Precnik galakticke ravni koja prolazi kroz Galakticki ekvator iznosi oko 100 000 svetlosnih godina (oko 30 kps) dok precnik galaktickog sredista u kome je koncentrisan najveci broj zvezda, iznosi oko 10 000 svetlosnih godina. Starost Mlecnog puta se procenjuje na oko 12 milijardi godina. Mlecni put pripada jatu od oko tridesetak galaksija (Lokalno jato) i on je najveci u celoj grupi posle Andromedine galaksije (M31) koja nam je najbliza velika galaksija (udaljena oko 2.2 miliona s.g.). Sve do kraja dvadesetih godina dvadesetog veka se mislilo da se M31 nalazi u sastavu Mlecnog Puta dok Edvin Habl nije dokazao da je to odvojen sistem. Mlecni put, kao i M31 ima svoje satelite i to su Mali i Veliki Magelanov oblak i Patuljasta elipticna galaksija u sazvezdju Strelca.

U centru Mlecnog puta se nalazi najveca koncentracija zvezda i to starih, crvenih dzinova ciji su precnici veci po 100 puta od Suncevog, ali zivoti za isto toliko kraci. Udaljavajuci se od Galaktickog Centra, nailazimo na mlade, plave, tople zvezde gde je veca verovatnoca nalazenja planeta sa vanzemaljskim zivotom nego kod zvezda u sredistu Galaksije. Do sada je otkriveno preko 50 planeta koje se nalaze van Suncevog Sistema. Sem pojedinacnih zvezda kojih ima u nedogled, Mlecni put obiluje i velikim brojem zvezdanih jata, maglina i visestrukih zvezdanih sistema. Procenjuje se da zbijenih zvezdanih jata ima oko 200 u Galaksiji, dok ih je do sada otkriveno oko 150. Najlepse takvo zvezdano jato je M13 (Herkulovo jato) u sazvezdju Herkula udaljeno oko 23 000 s.g. Sto se tice rasturenih zvezdanih jata najlepse od njih su Plejade (Vlasici) koje obuhvataju oko 500 zvezda na udaljenosti od oko 375 s.g.

Magline koje predstavljaju, mozda, najlepsu pojavu na nebu, se dele na tamne i svetle, a razlika u sjaju im zavisi od polozaja zvezde koje ih obasjavaju. Najbolji primer za svetlu maglinu je Velika Orionova Maglina M42, koja se vidi golim okom, dok je za tamnu maglinu najbolji primer maglina Konjska Glava NGC 2024 koja se nalazi blizu zvezde Zeta Oriona u sazvezdju Orion.

Zemlja - planeta Sunčevog sistema

, 17 2010 13:10:59 +0200

Zemlja

Zemlja je peta planeta po veličini u Sunčevom sistemu a treća po udaljenosti od Sunca oko kojeg se kreće po eliptičnoj putanji, veoma malog ekscentriteta ( e=0.017), na srednjem odstojanju od 149.6 miliona km. Oko Sunca obiđe za 365.2564 dana, i pri ovom kretanju njena prosečna linearna brzina iznosi oko 30km/h (Vmax= 30.27 km/h, Vmin= 29.27 km/h).

Zemja ima specifičan oblik, ona je sferno telo koje je spljošteno na polovima tz. geoid. Spljoštenost je posledica njene rotacije čiji period iznosi 23h 56m 4s. Osa rotacije je nagnuta ka ravni njene putanje za ugao od oko 66.5°. Srednji prečnik Zemlje iznosi 6370 km (ekvatorski 6378 a polarni 6357km). Masa Zemlje iznosi 5.975 x1024 kg a prosečna gustina planete je 5.52 g/cm3. Srednja vrednoost ubrzanja sile teže na površini je 9.806 m/s2.

Godina na Zemlji se deli na četri godišnja doba. Ova pojava je posledica Zemljinog obrtanja oko svoje ose, nagnutosti (od oko 66.5°) Zemljine rotacione ose prema ravni njene putanje i neravnomernosti kretanja Zemlje po eliptičnoj putanji oko Sunca. U toku godine – zbog tih faktora – Sunce menja položaj na nebu iznad horizonta datog mesta i time se menja ugao pod kojim Sunčevi zraci padaju na tlo, što dovodi do promene toplotnog režima. Ali istovremeno se menja i odnos dužine obdanice i noći. Pa tako razlikujemo zimu (22.XII), proleće (20.III), leto (22.VI) i jesen (23.IX).

Za razliku od Merkura i Venere, Zemlja ima jedan prirodni satelit – Mesec. Srednje rastojanje Mesec – Zemlja iznosi oko 384400 km. Masa Zemlje je 81.3 puta vevća od mase njenog pratioca, zato se centar mase sistema Zemlja – Mesec nalazi unutar Zemlje i to bliže površini nego centru planete.

Zemlju čini više sfera koje se dele na unutrašnje i spoljašnje.

Unutrašnjost Zemlje se sastoji od kore, mantije (omotača) i jezgra.

Jezgro Zemlje ima mnogo veću gustinu od prosečne gustine planete i sastoji se uglavnom od gvožđa i nikla. Gustina unutrašnjeg jezgra iznosi 15 do 18 gr/cm3 a temperatura jezgra iznosi oko 6900 1000K. Danas se smatra da je u jezgru skoncentrisano 10 – 20% ukupne mase Zemlje.

Mantija ili omotač Zemlje se može podeliti na tri dela: donja mantija, prelazna zona i gornja mantija. Posebno je interesantan sloj gornje mantije, čija je temperatura bliska temperaturi topljenja materijala, tako da tu dolazi do obrazovanja tečnih frakcija koje dovode do magmatskih izliva na površini Zemlje. Elastičnost mantije dovodi do kretanja spoljašnjeg zemljinog omotača – litosfere. Ovo kretanje dovodi do stvaranja nabora na površini Zemlje (planinski venci).

Zemljina kora ili litosfera ima dubinu do 70km. Deli se na gornji “granitni sloj” koji se sastoji od silicijuma i aluminijuma, i na donji “bazaltni sloj” gde preovlađuju silicijum i magnezijum.

Spoljašnje sfere Zemlje čine hidrosfera, atmosfera i biosfera.

Atmosfera je vazdušni omotač koji obavija Zemlju i sa njom se kreće kao celina. Sastoji se od pet omotača koji se nalaze na različitim visinama i to su troposfera, stratosfera, mezosfera, termosfera i egzosfera. Atmosfera nema tačno odvojenu granicu pa se ukupna debljina vazdušnog sloja nalazi na intervalu od 3500 do 10000 km ali mora se napomenuti da se najveći deo, oko 90% mase, nalazi u vazdušnom omotaču od 16 km. Atmosfera je sastavljena od oko 77% azota, 21% kiseonika i 1% vodene pare a svega 1% otpada na sve ostale elemente od čega ugljen dioksid čini svega oko 0.03%. Hidrosfera je vodeni omotač Zemlje i njega obrazuje sva voda na planeti (okeani, mora, jezera, reke, lednici i podzemne vode) i ona pokriva 71% Zemljine površine.

Biosfera je omotač koji je obuhvaćen celokupnim organskim svetom na površini Zemlje.

U geografskom pogledu, Zemljina površina se deli na kopno, koje čini 7 konti- nenta (Evropa, Azija, Afrika, Australija, Severna i Južna Amerika i Antartik) i mnogobrojna ostrva, i more koje zauzima oko dve trećine površine planete.

Zemlja ima magnetno polje i ono je na polu jačine 6.3 x10-5T. Najviše uticaja na magnetno polje Zemlje imaju čestice iz Sunčevog zračenja. U pravcu ka Sunca magnetosfera se prostire na oko 10 Zemljinih prečnika, a na suprotnu stranu od 900 do 1000 Zemljinih prečnika. Polarnost magnetnog polja je takva da je južni magnetni pol smešten blizu severnog pola, a severni magnetni pol blizu južnog Zemljinog pola.

Zemlja je jedina planeta Sunčevog sistema na kojoj ima života i ona je za sad jedina planeta koju nastnjuju ljudi.

Otkrivene 32 nove planete!!!

, 17 2010 13:08:44 +0200

Evropski astronomi saopštili su da su otkrili 32 nove planete koje kruže oko zvezda izvan našeg Sunčevog sistema i da veruju da njihovo otkriće znači da 40 odsto i više zvezda nalik Suncu ima takve planete.

Sa novootkrivenim planetama, čija se veličina kreće od pet puta veličine Zemlje do pet puta veličine Jupitera, ukupan broj poznatih egzoplaneta iznosi oko 400, rekao je Stefan Udri iz ženevske opservatorije u Švajcarskoj sa sastanka astronoma u portugalskom gradu Portu.

Tim astronoma koristio je spektograf HARPS, pričvršćen za 3,6 metara dugačak teleskop, postavljen u Evropskoj južnoj opservatoriji (ESO) u La Sili u Čileu.

Pomoću HARPS-a otkriveno je više od 75 planeta izvan Sunčevog sistema, ili egzoplaneta, koje kruže oko 30 različitih zvezda, naveo je Rojters.

POGLEDAJTE PLANETU POD KOJOM STE RODJENI I SAZNAJTE VISE...

, 17 2010 12:51:59 +0200

pronadjite godinu rodjenja i kliknite ispod toga na tu planetu pod kojom ste rodjeni i procitajte vise o vama....

http://www.donstalens.com/fun/astrologija/astro_planete.php

NASA TVRDI NECE BITI SMAK SVETA 2012 GODINE!

, 17 2010 12:47:38 +0200

Nasuprot onome što ste možda pročitali na internetu ili u knjigama, ili čuli od prijatelja, svet neće biti uništen 2012. godine. Planeta Nibiru nije na kursu sudara sa Zemljom, vatreni plamen neće spržiti našu planetu... Možda bi vas ljudi koji stoje iza filma "2012" mogli prevariti takvim scenarijem, ali u Američkoj nacionalnoj svemirskoj agenciji (NASA) kažu da je to samo fikcija. "Nemam ništa protiv filma. To je način na koji se iskorišćavaju ljudski strahovi i to je uvek bilo tako reklamirano - kao smak sveta", rekao je naučnik NASA Dejvid Morison. Morison je zato, u smislu razbijanja iluzija, čak i lansirao "kontranapad" preko onlajn kolumne "Pitajte astrobiologa", gde naučno potkovano objašnjava zašto su zablude to da će nas 2012. nešto udariti iz svemira, gde se govori o proročanstvu Maja s tim u vezi i zašto su filmovi samo filmovi, odnosno način za zgrtanje para na račun zabrinutosti ljudi... A evo, u prilog Morisonovoj tezi, pa i tezi NASA da neće biti smaka sveta, dajemo vam deset pogrešnih predviđanja u vezi s našom budućnošću u svemiru, koje nije trebalo ni da bude da je išta od toga bilo istina. Top 10 neostvarenih kataklizmičnih prognoza 1. Ronald Vajnlend - 2008: Božji poslednji svedok Prema svešteniku Božje crkve Ronaldu Vajnlendu - krah nam je bio blizu... U knjizi koju je napisao 2006, a koja se zove "2008: Božji poslednji svedok", Vajnlend je naveo da će stotine miliona ljudi umreti i da će od kraja 2006. "u roku od najviše dve godine svet ući u najgore vreme u ljudskoj istoriji. Do pada, koji nas očekuje 2008, SAD će propasti kao svetska sila i neće više postojati kao nezavisna zemlja". U knjizi je navedeno da "Ronald Vajnlend stavlja svoju reputaciju na proveru kao poslednji Božji prorok"... Hrabrost? Da, da, ali i glupost... 2. Led: Konačna katastrofa - 5. 5. 2000. Ričard Nun, koji je 1997. godine napisao knjigu "5. 5. 2000. Led: Konačna katastrofa", istakao je da će do 5. maja 2000, kada sve planete sunčevog sistema budu poravnate na nebesima, antarktički led biti debeo svega oko 5,4 kilometara. Na neki način, po knjizi, to poravnanje planeta uticaće na našu ledenu smrt - kako, to Bog sveti zna... Na kraju, izgleda da neće ostale planete, već ljudi na Zemlji, svojim delovanjem uticati da globalno zagrevanje otopi taj led koji će nas potopiti... 3. Kompjuteri - "bube" koje će nas pojesti 1. 1. 2000. E, kompjuteri... Đavolje sprave... Ranih 70-ih godina prošlog veka uočen je problem koji bi mogao da se javi na prelazu u 21. vek - da kompjuteri ne razlikuju datume, tačnije godine - 2000. i 1900. Niko, u stvari, nije bio siguran do kakvih bi problema mogli da nas dovedu ti "bagovi" (bugs - bube u prevodu na srpski), ali je bilo očekivano da, u prilično kompjuterizovanom svetu kakav je naš, dođe do kraha svega i svačega. Skočila je prodaja oružja, pravljeni su bunkeri pod zemljom, očekivan je nuklearni rat... Ali, osim par "štucanja", svedoci smo da još uvek možemo da pobedimo kompjutere. Samo, do kada? 4. Nostradamus - kralj terora stiže sa neba 1999. Nostradamusovo pisanje zbunjuje ljude već 400 godina, prevodi i prevodi tih prevoda doživeli su stotine verzija... Jedan od najčuvenijih kvatrena iz Nostradamusovih proročanstava kaže: "Godine 1999, sedmog meseca / sa neba će doći veliki kralj terora"... Mnogi su verovali da je to prorok pogodio kad će doći Armagedon. Kad ono... Deset godina kasnije, a mi još živi. E, šteta... 5. Hejl-Bopova kometa - samoubistvo sektaša 1997. Kada se Hejl-Bopova kometa pojavila 1997, počele su da kruže glasine da je prati svemirski brod, ali da su NASA i astronomi širom sveta to prikrili. Iako su astronomi pobili takve gluposti (što je mogao da uradi i bilo ko sa jačim teleskopom), glasine su "ozvaničene" u radio emisiji o paranormalnom na stanici Art Bel. Takve tvrdnje inspirisale su članove sekte "Rajska kapija" iz San Dijega da zaključe da će svet ubrzo nestati. Umesto sveta, nestalo je 39 članova ove sekte, koji su izvršili samoubistvo 26. marta 1997. 6. Hrišćanska koalicija - sigurna katastrofa krajem 1982. Osnivač Hrišćanske koalicije, televizijski propovednik Pat Robertson, alarmirao je mnoge slaboumne i slaboverujuće maja 1980, kada je suprotno od navoda Mateje 24:36 (Niko ne zna o tom danu ili satu, čak ni anđeli na nebu...), obavestio narod da će u svom TV šouu "Klub 700" reći kad će doći kraj sveta. I rekao je: "Garantujem vam da će do kraja 1982. Zemlji doći sudnji čas"... 7. Halejeva kometa - pobiće nas otrovni gas 1910. Jedan naučnik je 1881. godine, spektralnom analizom, ustanovio da rep Halejeve komete sadrži otrovni gas nazvan cijanogen (naravno, u vezi sa cijanidom). To u početku nije brinulo ljude, dok neko nije rekao da će 1910. Zemlja proći kroz rep Halejeve komete! Hoćemo li svi biti potrovani? Kraj? Stranice novina, naročito "Njujork tajmsa", bile su pune napisa o katastrofi. Narod se uspaničio, a onda su naučnici objasnili da nema razloga za strah... I stvarno, nije ga bilo... 8. Džozef Smit i mormoni - drugi Isusov dolazak 1891? Prema nekim navodima, osnivač Mormonske crkve Džozef Smit je 14. februara 1835. rekao ostalim drugarima iz crkve da mu se Bog obratio i da je rekao da će se Isus vratiti i da bi to trebalo da se desi za nekih 56 godina... Danas postoje neka sporenja da je Smit to zaista tako rekao. 9. Vilijam Miler - kraj po Bibliji 23. aprila 1843. Američki farmer, a potom baptistički propovednik Vilijam Miler, smatrao je da će čitajući Bibliju i bukvalno je tumačeći, moći da odredi datum ponovnog dolaska Isusa Hrista među smrtnike. On je odredio da će smak sveta da se dogodi između 21. marta 1843. i 21. marta 1844, u šta su poverovali i njegovi sledbenici, nazvani Mileriti. Zajedno su oni odlučili i dogovorili se da je tačan datum katastrofe 23. april 1843. E, kad je 23. april 1843. godine došao, a Isus nije, grupa se rasformirala, a neki od preostalih vernika su formirali sektu Adventista sedmog dana. 10. Kvočka - prorok iz Lidsa, 1806. U engleskom gradu Lidsu početkom XIX veka pojavio se mnogo čudan prorok - kokoška koja je nosila jaja na kojima je bilo ispisano "Hrist dolazi". Kako je vest te 1806. godine počela brzo da se širi, mnogi ljudi su bili uvereni da je Zemlji došao sudnji čas, sve dok se jedan od lokalnih seljaka nije setio da pogleda u kokošija jaja i ustanovi da je reč o podvali...

Da li je zaista nad Beogradom 6. juna u 22:10h vidjen NLO?

, 09 2010 11:55:05 +0200

U Astronomskom drustvu "Ruđer Bošković", rečeno je da u to vreme nisu zabeleženi nikakvi astronomski fenomeni i dodali da se verovatno radi o hidrometeorološkim balonima koji se redovno puštaju.

Milan Jelčić, sekretar službe Hidrometeorološkog zavoda, NEGIRAO je da se radi o balonima, rekavši da se pušta samo po jedna sonda u ponoć i u 13:00 časova, ali da nije isključivo da se možda radi o balonima iz okolnih zemalja.

Iz Agencije za kontrolu LETENJA kažu da se U TO VREME vazdušni saobraćaj odvijao normalno, bez neuobičajenih aktivnosti, a snimak NISU ŽELELI DA KOMENTARIŠU....

OSTAJE NLO?

pogledajte snimak:

http://www.youtube.com/watch?v=juZq99_szU4

link:/

, 07 2010 16:42:45 +0200

http://www.youtube.com/watch?v=vioZf4TjoUI

NOVA PLANETA U SUNČEVOM SISTEMU

, 07 2010 16:39:26 +0200

Astronomi su pomocu kosmickog teleskopa ?Spajser?, otkrili novi i do sada najudaljeniji planetoid u nasem Suncevom sistemu. Ovu vest su danas zvanicno potvrdili i predstavnici americke Nacionalne agencije za istrazivanje kosmosa (NASA).

Planeta je nazvana Sedna , po eskimskoj boginji mora i predstavlja ?ledeni svet? za koji astronomi veruju, da cini desetu planetu u Suncevom sistemu.

Prema do sada obradjenim podacima, Sedna je sacinjena od stena i leda, i ima precnik od 2.000 kilometara, a nalazi se na rastojanju od oko 13 milijardi kilometara od Zemlje.
Novi planetoid otkriven je u oblasti kosmosa poznatom pod nazivom Pojas Kupera. U tom pojasu se nalaze stotine kosmickih objekata, od najsitnijih do veoma krupnih, a astronomi smatraju da se pred njima nalazi jos mnogo novih otkrica.
Iako vecina tih objekata predstavlja kosmicke komade leda ili kamena, primer Sedne dokazuje da u Pojasu Kupera ima jos mnogo nerazjasnjenog.

Ruski naucnici veruju u mogucnost, da Sedna bude proglasena desetom planetom Suncevog sistema. U prilog joj ide i cinjenica sto za razliku od drugih ranije otkrivenih planetoida, ima sopstvenu orbitu koja je nepromenjiva.
Medjutim, postoje i naucnici koji ostavljaju drugaciju mogucnost, pitajuci se da li je otkriveno nebesko telo planeta ili veliki kamen koji putuje Suncevim sistemom.