Događaj iz Slovenije ili tačan datum našeg ulaska u Evropsku uniju

dekipavko — Sat, 22 May 2010 22:30:56 +0200

Davne 1987. godine moj brat je služio vojsku u Ljubljani. I naravno, polaganje zakletve mi je bila prva mogućnost da odem u Sloveniju. Tada još u sastavu bivše Jugoslavije, neupućeni bi pomislio da je u svemu ista kao i ostatak SFRJ.

I tako, čekamo u centru Ljubljane gradski prevoz do kasarne. Subota ujutru, malo maglovito i sveže, i još desetinu slovenačkih građana takođe čeka. Stiže bus, zaustavlja se i otvara vrata. Unutra skoro da nema gužve. Moji roditelji idu na prednja vrata da kupe karte i da pitaju vozača za put do kasarne. Ljudi koji su čekali sa nama takođe čekaju da uđu na prednja vrata. Ja, tada još osnovnoškolac, iskusnim okom uočavam da na srednjim i zadnjim vratima nema gužve, a to deluje kao pozivnica da uđem baš tamo (bar sam hiljadama puta tako radio u niškom gradskom prevozu).

I tako uletim ja kroz srednja vrata i zauzmem mesto za stajanje, srećan što sam, eto, ispao snalažljiviji i pametniji od one gomile Slovenaca koji su čekali red. Ali, ne lezi vraže, skoro istog momenta su svi pogledi ljudi iz autobusa bili usmereni na mene, i svi su bili vrlo ljuti, a ubrzo počeli i da govore nešto i pokazuju rukama. Slovenački uopšte nisam razumeo, ali definitivno nisu bile pohvale i milozvučne reči. Pokušao sam za sekundu da se pravim lud i gledam kroz prozor, ali su počeli i da me kuckaju po ramenu a onda i vuku za ruku i pokazuju u pravcu vozača. A vozač (uniformisan, sa kapom) ustao sa mesta, okrenuo se, gleda ka meni i takođe priča nešto ljutito. U šoku, ne sećam se da li sam išta prozborio, i najzad jedna starija žena upita: "Govoriš li srpski?" (ili srpskohrvatski, ne sećam se), na šta sam ja potvrdno odgovorio. Onda mi reče: "U autobus se ulazi isključivo na prednja vrata, a na srednja i zadnja se izlazi! A sad da ideš kod vozača da kupiš kartu!"

U tom momentu stižu moji roditelji, koji su ušli na prednja vrata i kupili kartu i za mene, i spasavaju me. Situacija se razjašnjava ("...nismo odavde..."), žena koja zna srpski počinje da nam priča o Ljubljani i mestima koja valja posetiti. Bila je baš prijatna, a ostali građani nastavljaju da gledaju svoja posla. I svi su OK, kao da su zaboravili „incident“. Tokom (vrlo duge) vožnje nije više bilo drugih "izgrednika" koji bi zahtevali njihovu reakciju. Ostatak priče ovom prilikom nije posebno bitan.

Naravno da meni nije izbijalo iz glave kako je moguće da u Nišu sve prethodne godine hiljadama puta ulazim na taj način u autobus i ama baš nikom nikad nije to zasmetalo, zapravo niko nije ni primetio (i zapravo svi to rade), a ovde jedan jedini put i odmah se bune! I to kao da sam počinio neko teško krivično delo! Taj događaj mi je godinama u pamćenju ostao samo kao jedan izolovani i zanimljivi događaj, ništa više od toga.

I tako sve dok ovih godina nije postalo aktuelno članstvo u Evropskoj uniji. Svi se frljaju nekim datumima prijema, saradnjom sa Hagom i sličnim stvarima kao uslovima. A zapravo najveći ideal koji obični ljudi imaju na umu kad pomisle na EU je – UREĐENOST, RED. Kad pomisle na EU, oni misle na Nemačku, Švedsku, Holandiju, a ne na Grčku, Bugarsku i Rumuniju.

A red ne mogu da zavode policija, inspekcije i državni organi. Red zavode sami građani tako što se sami ponašaju u skladu sa tim redom, i što ne dopuštaju nikom drugom da narušava taj red. I to vrlo odlučno sprovode. Kad se samo setim tih mrkih pogleda i reakcija u autobusu, koji meni nisu dopuštali nikakvu mogućnost izbora osim onog u skladu s tim redom! I tu solidarnost! Nije me pogledalo nekoliko njih a ostali gledali svoja posla. Ne! Svi oko mene do jednog su delovali kao snažna celina, nije bilo izuzetka! Kao da sam upao u duboku vodu, i svuda oko mene samo voda, i ne mogu da udahnem vazduh, samo vodu.

Sa takvom odlučnošću u sprovođenju reda, naravno da će cela zemlja biti sređena, svaka travka u parku ili livadi kao sa slike, fasade lepo okrečene, a firme i fabrike dobro vođene i biti vlasništvo radnika i sitnijih akcionara, a ne sumnjivih tajkuna. (Uzgred, da li ste čuli da u Sloveniji ima nekih bogataša koji drastično odskaču po bogatstvu?) I da, sva ekonomija nije zgurana u Ljubljanu. Setite se neke slovenačke firme ili fabrike. Vrlo je verovatno da nije iz Ljubljane. Ako pogledate poštanske brojeve puno njihovih većih firmi, zapazićete da ne završavaju na nulu. U prevodu: nalaze se u selima!

Očigledno je da svaka zemlja prvo treba sebe da dovede u red, pa će onda po automatizmu da bude primljena u EU, bez obzira na neke sada pominjane uslove. Ustvari, kada sama sebe uredi, možda dođe do zaključka da joj ulazak u EU i ne treba (kao Švajcarska ili Norveška, na primer). Slovenija je još osamdesetih godina bila uređena, i ulazak u EU im je došao skoro kao formalnost.

A mi, kada ćemo? Svako može da sam odgovori kada ćemo. Kada svi budu bacali otpatke u kantu, kada svi budu strpljivo čekali redove, bez gunđanja. Kada ne psuje vozača koji mu je isekao put. Kada gleda svoja posla onda kada treba da gleda svoja posla (a ne da gleda u tuđa dvorišta i ogovara druge). Da reaguje onda kada treba da reaguje (a ne tada da se pravi da gleda svoja posla). Kada oni koji raskopaju ulicu i trotoar, posle obavljenih radova ih ponovo asvaltiraju. Kada.... dopunite spisak, vrlo je dug.

Ali za početak bi bar svako mogao da sredi sebe i svoje dvorište, svoj stan, svoj ormar, svoj radni sto, da obriše prašinu, da pobaca stare bespotrebne stvari (zapravo otpad) koje čuva „za ne daj Bože“, da bude iskreno učtiv prema drugima, da ulazi u bus na prednja vrata...

I puno će vode proteći našim rekama dok se ne dovedemo na viši nivo. Znaćete da smo taj nivo dostigli kad u autobusu nekom klincu koji uđe na srednja vrata kažete da je trebalo da uđe na prednja i da ide da kupi kartu kod vozača. A on tada prihvati vašu sugestiju i postupi u skladu s tim, i sve posle bude u najboljem redu.

Mudrovanje

Događaj iz Slovenije ili tačan datum našeg ulaska u Evropsku uniju