Zbogom orle :(

, 30 2010 22:35:35 +0200

Napustio nas je jedan orao. Bio je ponosan, hrabar i neustrašiv, kao i svaki orao, a istovremeno skroman, pitom, blag i dobroćudan kao pile.

Najviše je voleo da krstari plavim prostranstvima iznad Srbije, i dok bi tako lebdeo, nošen vetrovima, mogao je satima da posmatra zemlju ispod. Neopisive pejzaže. Oštre, stenovite litice planinskih vrhova, koje su bile kao nasadjene na blago zatalasane planinske visoravni prepune pašnjaka i šuma. A te su se visoravni, opet, lagano i tromo, spuštale i utapale u monotone ravnice prepune izbrazdanih njiva i ispresecane vijugavim koritima širokih reka.

Voleo je orao da posmatra i raštrkane zaseoke sela u brdskim predelima. Voleo je te stare krovove trošnih kućica iz čijih je dimnjaka lelujao beličast dim, prepun nostalgije. I orao je imao svoje gnezdo u jednom takvom zaseoku u blizini Krupnja.

Voleo je orao i gradove. Velike, i užurbane, sa morem šarenih krovova i fasada. Sa cvetnim trgovima i pijacama poput mravinjaka, sa mostovima i rečnim obalama, sa školama i soliterima. Često je znao da uspori i pokuša bolje da osmotri. Nekada mu se činilo da možda može nekoga i prepoznati, javiti mu se i pozdraviti ga. Voleo je i ljude koji tu žive i činilo mu se u tim trenucima, da bi sve uradio za te ljude. I što traže i što ne traže. Bas sve, iako većinu njih i ne poznaje. Takav je bio orao.

Jednoga dana, orlu su slomili krila. Neću pričati ko, kako i zašto, uglavnom on više nije mogao da poleti. A mnogo je želeo. Sanjao je noćima kako nesputano leti, obilazeći sve predele u kojima je bio, ali i one iznad kojih nikada nije leteo.

Ostao je na zemlji, a nebo je bilo njegovo mesto.

Ne znam kako da završim ovu priču i zato ću jednostavno da presečem. Kratko i brzo, nenadano i neočekivano. Jer, na neki način, tako je i bilo. I orao je iznenada, neočekivano i nenadano, ponovo poleteo. Otišao je na nebo, gde i pripada. Ponovo je raširio krila i vinuo se. Otišao je u oblake isto kao i njegov kolega, pilot na lovcu MiG-29 Zoran Radosavljević, koji je pokušavajuci da izbegne neprijateljsku raketu, marta 1999. kratko, preko radio veze, poručio orlu: "idem u oblake".

Posvećeno vitezu neba Slobodanu Periću.

Slika je u oku posmatrača!

, 27 2010 19:40:49 +0200

Ribaševina. Selo nadomak Užica. Rodno mesto Mihaila Milovanovića, mladog kamenoresca. Ni po čemu se to selo ne bi izdvajalo u sve kraćem spisku sela u Srbiji, da Mihailu nije dosadilo rezanje, urezivanje, razbijanje i glačanje kamena.

Jednoga dana, s kraja XIX i početkom XX veka, rešio je Mihailo da se otisne u svet, da potraži neko novo kamenje, neki novi alat i neku novu budućnost. Put ga je doveo u Minhen. Atelje Antona Ažbea bio je njegov prvi stepenik, preko koga je zakoračio na drugi - minhensku Akademiju umetnosti, kod profesora Heteriha, a kasnije kod barona Huga fon Habermana, jednog od osnivača Minhenske secesije. Sa Mihailom je studirao i mladi nemački slikar Štokhauzen.

Medjutim, ruke navikle na kamenorezačko dleto, šmirgle i turpije, tocila, štemajze i macole nisu mogle slikati minhenske dame i mondenstvo, već su im bliže bile oštre crte portreta srpskih vojvoda i djenerala.

Godine s početka XX veka Mihailo provodi u raznim gradovima Evrope, prateći svoj novi zanat, i ostavljajući svedočačnstva o ljudima, ćudima, gradovima i dogadjajima...

1912. godine na Balkanu se "nešto golemo valja iza brega". Mihailo napušta Nemačku i vraća se u Srbiju. Stavlja se na raspolaganje vojnim vlastima i kao dobrovoljac učestvuje u borbama.

1914. godina ga zatiče u Pragu. Došao je da se usavršava, ali ne u zatvoru, u koji je dospeo odmah po izbijanju rata. Bežeći iz zatvora, preko Nemačke, Poljske, Ukrajine, Crnog mora i Rumunije uspeva da se domogne Srbije i da se priključi Drinskoj diviziji u borbama na Drini 1914. i 1915.

U pauzama izmedju borbi radio je ono sto najbolje ume. Slikao je i crtao. Vojnike, zemlju, orudja i oružja, bolnicu, konje, nebo i zemlju, spajajući sudbine ljudi u sudbinu jednog naroda.

Vojnici su mnogo bolje razumeli Mihaila kada im je uz gusle pripovedao. Slikao je kroz pesmu, u glavama slušalaca, bezbroj slika i scena ljutih bojeva i starih junaka.

Delio je sudbinu svojih saboraca i svoga naroda sve do kraja rata. Neprestano je slikajući ostavljao trag o mukama i stradanjima jednog naroda, i preko Albanije, i na Krfu i na Solunskom frontu. Sve je to preturio preko glave i konacno uspeo da istu donese na ramenima u zavicaj.

Novonastali period mira brzo je narušila pobedjena strana. Kraljevina Jugoslavija biva napadnuta od strane sila Trojnog pakta, i ponovo dolazi period neizvesnosti i stradanja.

Mihailo se nalazi u svom selu nadomak Užica, a u Užicu Nemci. A medju Nemcima i jedan pukovnik, na mestu feldkomandanta. Adalbert Hans Štokhauzen. Da, Štokhauzen. Baš kao onaj.. da, baš taj! Adalbert Hans Štokhauzen je bio sin slikara Štokhauzena, Mihailovog druga sa studija u Minhenu.

Ne bi Mihailo, možda, ni upoznao Štokhauzena mladjeg, da zatvor u Užicu nije bio napunjen taocima, koji su na ovaj ili onaj način sumnjivi, i čiji život vredi malo manje od metka kojim će biti streljani.

Jedan od talaca bio je i sin Jovana Piščevića, Branislav. I tako... Mihailo na molbu Jovana ide kod Štokhauzena i moli da se Branislav pusti iz zatvora. Nemci, kakve ih je bog dao, poslovni i konkretni, daju Piščeviću starijem da potpiše izjavu kojom garantuje, životom i imovinom, za svoga sina, da neće napuštati Užice, da se neće baviti komunističkom delatnošću i da će se javljati odredjenoj službi svakoga dana. Istu izjavu potpisuje i Mihailo i svoj obraz, život i imovinu stavlja kao garant za slobodu jednog mladića.

I tako... razni vetrovi su duvali na razne strane, dok jedan ne donese, 21. septembra 1941. godine četnike u Užice. Oni preko trešnjice ispratiše Nemce, a nekoliko dana kasnje, 24. septembra i sami odoše dalje, ostavljajući grad partizanima, da organizuju opštinsku administraciju i preuzmu proizvodnju u fabrikama oružja, kože i tekstila.

Partizani, ažurni i preduzimljivi, kakve ih je bog dao, odmah preuzmu zatvor i isti počnu da pune. Tako se medju mnogobrojnim "saradnicima okupatora" našao i Mihailo Milovanović. Pod optužbama da je engleski špijun Mihailo je ispitivan, mučen i prebijan. To što nije znao engleski jezik, nije mu bila olakšavajuća okolnost, dovoljno je što zna nemački, i to je nešto. Ni to što je spašavao glave nije mu bilo od koristi, već je samo ubrzalo njegovu smrt.

Pred slom "Užičke republike", 28. novembra 1941. u kasnim večernjim satima, iz Užičkog zatvora partizani užurbano izvode zatvorenike. U jednom od četiri ili pet punih kamiona, se nalazi i Mihailo. Voze ih na brdo iznad bolnice i istovaraju. Zatvorenici po naredjenju skidaju sve osim gaća i košulja, i jedan po jedan prilaze unapred pripremljenoj jami...

Tako je, go i bos, metkom u potiljak, ubijen Mihailo Milovanović. Još dugo su odjekivali pucnji u hladnoj novembarskoj noći, dok se jama nije sasvim napunila, a kamioni sasvim ispraznili.

No, ovde ne mora biti kraj naše priče, jer su iza Mihaila Milovanovića ostale mnoge slike, što iz vremena provedenog u inostranstvu, što iz vremena vojevanja, kada je dodeljen Vrhovnoj komandi srpske armije, i gde je kao djeneralštabni slikar slikao portrete Mišića, Bojovića, Putnika, Stepe... što iz vremena izmedju dva rata. Mihailo Milovanović je bio i vajar i pisac.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu, Mihailo Milovanović je i formalo rehabilitovan 2007. godine.

A, da, umalo da zaboravim. U borbama sa Gatačkim i Nevesinjskim četnicima, na obroncima Gata, u junu 1942. godine, gine 58 partizana iz 4. bataljona 2. proleterske brigade. Medju poginulima partizanima se nalazi i Branislav Piščević, isti onaj za koga je 10 meseci ranije 30. avgusta 1941. Mihailo Milovanović garantovao svojim životom i imovinom i zbog koga je "saradjivao" sa okupatorom.

Wikipedia:
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Većina podataka preuzeta je iz knjige "Užice sa vranama", akademika Ljubomira Simovića.

O svemu i svačemu...

Zbogom orle :(

Slika je u oku posmatrača!