Blog na talasima čežnje
http://negdetamodaleko.blog.rs/blog/negdetamodaleko
<p>"...Emil je, uostalom, svet posmatrao sa vode, ti ga posmatraš sa neba, a ja sa zemlje… Nije ni čudo da iz mog ćoška to izgleda upravo suprotno…" Moj ćošak, pa kako god izgledao...</p>
Izmicalo je od početka...Uvek za korak...<p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><strong><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times">(<span class="Apple-style-span" style="font-weight: normal">Vasa i Mala Vidra sreću se posle rata, ona je već udata)</span> </span></strong></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times">Mala vidra: Hej?</span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />I ona je bila zatečena, I to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači I neke olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti.</span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Vasa: Hej tebi…Lepi matrozu…</span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, I ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno I sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mače pod košarom, bila je očajna shvativši da se više ništa ne može učiniti, <strong>pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne sme dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika…</strong></span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Mada Vidra: Javili su mi da si poginuo…</span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Vasa: Ih…Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?</span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoći I pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, I nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su već same krenule nek se same I zaustavljaju…</span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Mala vidra: O, kako mi mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo…Jos teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da ce biti baš tako...</span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo jos čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to I učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povredjeni… </span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Vasa: <strong>Vidis…teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav…Cigani kažu kad se djavo namerači na tvoj beli šal, možeš ga šarati, možeš ga parati, ali on će ga I u končićima naći… Neko nam je gadno uvračao…Izmicalo je od početka…Uvek za korak…</strong></span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Šmrknula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?</span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Mala vidra: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?</span></span></span></p><p><span class="Apple-style-span" style="line-height: 16px; color: #333333"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="font-family: 'times new roman', times"><br />Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna sto ga ima barem ovakvog…<br />Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi. </span></span></span></p><p> # # # # # </p><p> </p><p style="text-align: justify"><em><strong>Jeftin je izgovor tvoja poruka danas...Znaš i sam da je on samo jeftin trik...Tražiću ono što mi tako prokleto nedostaje sa njim, sa bilo kim drugim ali tebi neću priznati koliko mi nedostaje ono naše...Onaj mali zaklon ispod neba koji smi imali...Nismo mi ovde gde smo sada ni zbog Njega, ni zbog Nje, niti zbog Njih...ne, ne...ovde smo samo zbog nas samih...To je ono što boli...A to je i ono zbog čega si mi toliko drag...Znaš to i sam...Ili ne znaš...Jedno od ta dva, moj Vaka! ;)</strong></em></p><p> </p><p> </p>
http://negdetamodaleko.blog.rs/blog/negdetamodaleko/generalna/2010/10/11/izmicalo-je-od-pocetka...uvek-za-korak...
, 11 2010 19:06:54 +0200Plači Srbijo...<p>11.10. 2010. jutarnja kafa i osvrt na jučerašnji dan...</p><p>Parada ponosa ili ponos majki čija su deca juče rušila svoj grad?!</p><p>Međunarodna gej i lezbijska zajednica se izjašnjava: prave zvezde parade su policajci! </p><p>Svako poštovanje za momke u plavom...Hrabro su juče branili naš Beograd. Ali tim ljudima pohvale nisu dovoljne da prežive, da prehrane porodice, da svojoj deci pruže osnovno. Pohvala nije dovoljna da danas objasne svojoj deci zašto je tati polomljen nos, zubi, ruka ili noga, zašto je tužan...Svako od nas ko ima nekog svog, bilo oca, brata, muža, dečka, sina, kuma, poznanika ili prijatelja među herojima u plavom zna da su ti isti jučerašnji heroji meta poniženja svakog drugog dana u godini. Posao koji oni rade, u sve težim i težim uslovima, susretanje sa najgorim šljamom društva, situacije koje nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, životne priče ljudi kojima se trude da pomognu, ne prespavane noći i propušteni trenuci koji se ne mogu nadomestiti...a sve to za 30.000,00 dinara. Juče čitam i slušam razne komenatre tipa "plaćate po dve dnevnice 5.000 policajaca, bolje nahranite 5.000 gladne dece" i slično, i ne mogu da ostanem ravnodušna. Hej, ljudi budimo realni! Ti ljudi samo rade svoj posao za onu platu sa trojčicom na početku iznosa! </p><p>U slobodno vreme, po malo se igram sa iglom i koncem, šivaćom mašinom, i jednom prilikom na kafu mi je došla devojka koja nekih 8-9 godina radi u policiji, policajka. Uz kafu me je zamolila da joj ušijem postavu na službenoj jakni, koju je zadužila te godine kada je počela da radi. Znači jakna stara 8-9 godina. Pokušale smo srediti tu postavu, ali jedan šav je otvarao novu rupu na drugom delu postave. A kako i ne bi? Kvalitet nikakav. Jakna koju nosiš celo proleće, noćne smene tokom leta, celu jesen i poneki zimski dan koliko prosečno puta može biti oprana tokom 8 ili 9 godina? Mnogo puta, zar ne? O, čemu dalje da pričamo?! Pantalone blagi užas, košulje od najgore sintetike, za teget pamučnu majicu ispod se snađi sama, kao i za cipele...A pri tom ostavi utisak kako ponosno nosiš svoju uniformu! Tužno...</p><p>Gledam snimke ulica Beograda, od juče, i ne mogu da se ne zapitam gde su roditelji tih mladih ljudi. Verovatno rade,za neku bednu platu pokušavajući da svom sinu obezbede pristojan život i u toj trci za još koju crvenu gube nit sa vaspitanjem svog mezimca, koga je ulica uzela pod svoje. A njemu, sa jedva završenom srednjom školom je poniženje da radi za 30.000,00 dinara pa će pokušati napraviti neku kombinaciju za koju evropsku novčanicu. Jedna će povući drugu, možda će na kratko biti na nekom imaginarnom vrhu odakle će se stropštati na dno, dno zatvorske ćelije ili groba. I opet, kroz neku priču provućiće se kako su momci u plavom, društvo ili država krivi za to...Naravno, jer uvek je bezbolnije drugog okriviti za sopstveni neuspeh... Navikli su...Naravno, bilo je tu i onih drugih. Maminih i tatinih sinova, rođenih za srebrnom kašikom u ustima, koji materijalno možda imaju sve ali nemaju ono najvažnije...<strong>Sebe!</strong> To im je zajedničko! Jer, budimo realni nikome od njih juče nisu smetali učesnici "parade ponosa", smetala im je energija njihove mladosti koju ne znaju kako da kanališu. A lakše je lomiti, rušiti, paliti po gradu i nasrtati na svog komšiju, poznanika ili rođaka krijući se pod parolom "Zašto čuvaju pedere?"...Hajde da probamo ovako: da li bi iko od nas mirno sedeo u svom dvorištu i gledao kako u njega ulazi komšija i počinje da lomi, pali i uništava ono što je tvoje? Onu ogradu za koju si se pomučio da ti ulepšava dvorište, onu fontanicu za koju si danima skupljao kamenčiće na obali Dunava, ili cveće koje je tvoja majka, žena ili ćerka marljivo čuvala od mraza, insekata, suše...? Naravno da ne bi, svako od nas bi odreagovao...Neko bi uzeo ašov ili lopatu pa udri po komšiji, neko bi pokušao razgovorom da smiri situaciju, a neko bi okrenuo broj 92 i zatražio pomoć...Taj neko može biti bilo ko od nas, ja ili neko od vas, baka, mama ili tata jednog od mladih huligana, a sutra možda i jedan od njih...Ali, naravno nikome to juče nije ni palo na pamet, niko nije ni pomislio da policija samo radi svoj posao, da su ti ljudi u obavezi prema sebi, prema državi, prema građanima Beograda ili bilo kog stanovnika Srbije da zaštite život, zdravlje ili imovinu bilo koga od nas.</p><p><strong>I zato plači Srbijo...Plači nad svojom decom...Onom koja se pod izgovorom da se bori protiv zla</strong> <strong>okreću još većem zlu</strong>. Zar nam nije dosta ratova i krvoprolića proteklih 20 godina, na tlu trusnog Balkana, zar smo zaboravili devedesete, bombe iznad Srbije umesto zvezdanog neba, lomnjavu i jučerašnju sliku 5.oktobra 2000 ili jučerašnju sliku februara 2008.godine. Plači Srbijo nad svojom decom koja su "ponosno" branila vrednosti koje smatraju ispravnim, rušeći svoj glavni grad, nasrćući na svoje, a pozivajući se na Pravoslavlje, Veru, Porodicu... </p><p>Učesnici povorke su prošetali svoju šetnju, svesni da uprkos svom ponosu, sutra neće moći prošetati ulicama Srbije držeći se za ruku sa svojim partnerom ili partnerkom ali možda u nekoj nadi za prekosutra. Ali gde je nada za mene ili nekoga od vas, kada na ulicu izađe sa novom frizurom, strahujući da će naleteti na grupu mladića kome ta frizura neće biti po ukusu?!</p><p>Druge ne možemo promeniti, ali kada bi svako od nas pokušao da promeni sebe, da se potrudi da bude čovek svima bi nam bilo bolje, bez obzira na izbor u spavaćoj sobi...</p><p><a href="http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/211264/Divljanje-huligana-nakon-Parade-ponosa-Hronologija-dogadjaja">http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/211264/Divljanje-huligana-nakon-Parade-ponosa-Hronologija-dogadjaja</a></p>
http://negdetamodaleko.blog.rs/blog/negdetamodaleko/10102010/2010/10/11/placi-srbijo...
, 11 2010 14:03:08 +0200Probudio sam se, dakle, sam na svetu, sa onim glupim osećajem da sam prespavao evakuaciju planete...<div style="text-align: justify"><strong>Varljivo brdo je Život, nema šta...</strong></div><div style="text-align: justify"><strong>I verući se Uz i silazeći Niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka, tren, senka </strong><strong>trena, Vrh je najveća prevara u čitavoj priči...</strong></div><div style="text-align: justify">Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trena izroni nam za</div><div style="text-align: justify">leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga</div><div style="text-align: justify">obeležava to razvođe Vremena Koje Nam Je Dato, vremena koje nam je udeljeno, ubogima, kao</div><div style="text-align: justify">milostinja pred Crkvom Beskonačnog...</div><div style="text-align: justify">Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje samo da se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su prave Stvari uvek s one strane brda, ali ovu misao ipak ne smem pripisati sebi...</div><div style="text-align: justify">Zvuči suviše poznato?</div><div style="text-align: justify">Neki voštani mandarin iz trećeg milenijuma pre nove ere je sigurno još davno patentirao sličnu</div><div style="text-align: justify">izreku?</div><div style="text-align: justify">Probudio sam se, dakle, sam na svetu, sa onim glupim osećajem da sam prespavao evakuaciju</div><div style="text-align: justify">planete...</div><div style="text-align: justify">Mali zapostavljeni budilnik uvređeno je okrenuo leđa mom pogledu, no moglo je biti devet,</div><div style="text-align: justify">plus-minus koji minut, smeo sam da se kladim? Naša ulica je tek periferna venica u jutarnjem</div><div style="text-align: justify">krvotoku grada, ali po šumovima koji dopiru spolja, ponekad mogu gotovo nepogrešivo da odredim koordinate male kazaljke...</div><div>Proteglio sam se, oprezno, prozivajući redovne jutarnje bolove... Leva "ahilova"? Desni</div><div>meniskus? Prepone? Lumbago? Peti pršljen? U redu je. Svi smo tu...</div><div>Seo sam na ivicu kauča i lagano spustio lice u šake, bezuspešno pokušavajući da</div><div>zamislim da te šake pripadaju Njoj...</div><div>OK, priznajem...</div><div>Ova mašina možda i ne vuče kao nekad?</div><div>Kontakti su olabavili, kompresija pada, neki mali nepraktični sentimenti zaribali su jednom za</div><div>svagda...</div><div>Ali...</div><div>To je još uvek kao novo...</div><div>Tako neukroćeno...</div><div>Nerazumno...</div><div>Tako pobedonosno šašavo...</div><div>O,da...</div><div> Anamaria bi mogla biti sasvim zadovoljna načinom na koji mi nedostaje...</div><div>To je još uvek onaj nemirni srndać...</div><div>Divalj i mlađan...</div><div>I lud kao noć..."</div><div> </div><div> </div><div>E, baš tako nekako se i ja probudih jutros...Misli lete na sve strane, ma ni ribolovačkom mrežom ih ne bih skupila na jednu gomilu.Prepliću se sitnice od juče, od danas (a čak ni prvu jutarnju nisam popila) i od sutra (a ne gledam u pasulj...). Kuda sa sobom? Ceo dan je samo moj, slobodan dan...onaj bez obaveza, a ja bez ideje šta činiti sa njim... </div>
http://negdetamodaleko.blog.rs/blog/negdetamodaleko/generalna/2010/10/11/probudio-sam-se-dakle-sam-na-svetu-sa-onim-glupim-osecajem-da-sam-prespavao-evakuaciju-planete...
, 11 2010 13:49:23 +020030 kvadrata<p> </p><div style="text-align: justify"><span class="Apple-style-span" style="-webkit-border-horizontal-spacing: 2px; -webkit-border-vertical-spacing: 2px; font-size: medium; font-family: verdana, geneva, arial, helvetica">Nikad zaboraviti necu</span></div><span class="Apple-style-span" style="-webkit-border-horizontal-spacing: 2px; -webkit-border-vertical-spacing: 2px; font-family: verdana, geneva, arial, helvetica"><div style="text-align: justify"><span class="Apple-style-span" style="font-size: medium">onaj mali stan od 30 kvadrata</span></div><span class="Apple-style-span" style="font-size: medium"><div style="text-align: justify">jer u njemu nasao sam srecu</div><div style="text-align: justify">kad prozor otvorim pa te gledam</div><div style="text-align: justify">s cetvrtoga sprata</div><div style="text-align: justify"><br /></div><div style="text-align: justify">U njemu sam prvu suzu prolio</div><div style="text-align: justify">batine prve dobio, prvo pivo popio</div><div style="text-align: justify">u njemu sam tebi prvu kafu pravio</div><div style="text-align: justify">kup sampiona pratio ali nisam shvatio</div><div style="text-align: justify"><br /></div><div style="text-align: justify">Ref.</div><div style="text-align: justify"><span class="Apple-style-span" style="color: #800000"><strong><em>Za srecu dosta je 30 kvadrata</em></strong></span></div><div style="text-align: justify"><span class="Apple-style-span" style="color: #800000"><strong><em>dzaba vam dvorovi i kapije od zlata</em></strong></span></div><div style="text-align: justify"><span class="Apple-style-span" style="color: #800000"><strong><em>za srecu dosta je ovo malo bijede</em></strong></span></div><div style="text-align: justify"><span class="Apple-style-span" style="color: #800000"><strong><em>kule i dvorovi sve mi manje vrijede</em></strong></span></div><div style="text-align: justify"><br /></div><div style="text-align: justify">Nikad zaboraviti necu</div><div style="text-align: justify">one rodjendane prve zivotom zaneseni</div><div style="text-align: justify">pomislih zelju i ugasih svijecu</div><div style="text-align: justify">a jos uvijek pozelim tu zelju</div><div style="text-align: justify">da promijenim</div><div style="text-align: justify"><br /></div><div style="text-align: justify">Otud me je rodbina</div><div style="text-align: justify">u bijeli svijet pratila</div><div style="text-align: justify">bila si i ti uvijek tu</div><div style="text-align: justify">kasno si me shvatila</div><div style="text-align: justify"><br /></div><div style="text-align: justify">J<strong><em>er u meni nemirne su struje</em></strong></div><div style="text-align: justify"><strong><em>treba mi 30 kvadrata</em></strong></div><div style="text-align: justify"><strong><em>da me sklone od oluje</em></strong></div></span></span><p> </p><p> </p><div style="text-align: justify"><span class="Apple-style-span" style="-webkit-border-horizontal-spacing: 2px; -webkit-border-vertical-spacing: 2px; font-size: medium; font-family: verdana, geneva, arial, helvetica"><strong><em>Nikad zaboraviti necu</em></strong></span></div><span class="Apple-style-span" style="-webkit-border-horizontal-spacing: 2px; -webkit-border-vertical-spacing: 2px; font-family: verdana, geneva, arial, helvetica; color: #1f6291"><div style="text-align: justify"><span class="Apple-style-span" style="font-size: medium"><span class="Apple-style-span" style="color: #000000"><strong><em>onaj mali stan</em></strong></span></span></div><div style="text-align: justify"> </div><div style="text-align: justify">(Alen Islamović)</div><div style="text-align: justify"> http://www.youtube.com/watch?v=Tum_wBw3r5A</div></span><p> </p>
http://negdetamodaleko.blog.rs/blog/negdetamodaleko/generalna/2010/06/09/30-kvadrata
, 09 2010 22:56:50 +0200Ko zna...možda Ti noćas neke slike ponovo znače...<p><span style="font-size: 11px; line-height: 18px; font-family: verdana">"...Ko zna... mozda joj noćas neke slike ponovo znače,<br />možda se zaista voli samo jednom u zhivotu.<br />A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače<br />sa željom da samog sebe igra za bednu svotu..." </span></p><p> <img src="http://negdetamodaleko.blog.rs/gallery/10416/memory.jpg" border="0" /></p><p> </p><p> </p>
http://negdetamodaleko.blog.rs/blog/negdetamodaleko/generalna/2010/06/09/ko-zna...mozda-ti-nocas-neke-slike-ponovo-znace...
, 09 2010 22:46:47 +0200Ne, nismo mi bili...<p><span style="-webkit-border-horizontal-spacing: 1px; -webkit-border-vertical-spacing: 1px; font-family: verdana, arial, helvetica"><span><span style="color: #343434"><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">"</span><strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Ne...<br />Nismo mi bili ljubavnici...<br />Nikad...</span></strong></em><strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><br /></span></strong></span></span><span><span style="color: #343434"><em><strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...<br />I to je sve..</span></strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">.</span></em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><br /></span><strong><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta lađa...<br />Negde ovde daleko...<br />Negde tamo blizu...<br />Ni na nebu, ni na zemlji...</span></em></strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><br />Do te tajne se, interesantno, moglo stići jedino baš strmim stepenicama visoke verande, uz koje se Luna uspentrala hitro, kao košuta, ostavljajući na njima izvesni zagonetni osmeh, kao ružu, kao malu staklenu cipelicu po kojoj ću je pronaći...<br />Ali, gde žuri? Opet ne pazi, ludica...<br />Jednom je već gadno uganula nogu okliznuvši se tu, na zaleđenom oblom basamku...<br />O, jednom davno, najdavnije. Još dok je iz ove kuće odlazila svojoj kući na spavanje...<br />Bila je zima, sećam se, neki februar, šesnaesti, osamnaesti, tu negde...<br />Toga se, već, ne sećam tačno...<br />Morao bih zaviriti u Feđinu ličnu kartu da otkrijem i taj podatak? Stara Vodolija je uvek pravila svetkovine od svojih rođendana, jedan od njih se slavio i te večeri...<br />I tako...<br />Pred zoru sam se ponudio da razvezem iznurene tamburaše po periferijskoj pomrčini, žrtvujući se da tako propustim slavljenikov neizostavni završni plaidoyer...<br />Brže no što sam uspeo da se vratim, i ostali gosti su se tiho, na vrhovima prstiju, izvukli sa te stote reprize Feđine maliganske monodrame. Luna je, kao pravi kapetan, ostala poslednja na brodu koji je tonuo, i tek tad zalupila vrata i žustro krenula sama...<br />Uf...<br />Suviše žustro, bojim se?<br />Zatekao sam je kako na stepeništu verande, sedeći na pljosnatoj lakovanoj tašnici, oprezno pipka pomodreli levi zglob...<br />- Nezgodno sam stala... Nije ništa... Već prolazi... Hm, hm?<br />Mereći veliki podliveni otok na kantaru svog iskustva, odmah sam shvatio da će ta nožica morati u gips, i da je tekuća sezona za nju, najverovatnije, završena...<br />Ali, Fedor je visio preko otomana kao iznošena potkošulja, od njega nije moglo biti nikakve koristi...<br /></span><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Podigao sam zato njegovu devojku onako kako se već podižu tuđe devojke, obazrivo, najobazrivije što sam umeo, i poneo je do automobila.</span></em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"> Bolnica je bila odmah tu, preblizu da bih zvao ambulantna kola...<br />Provejavao je neuverljivo krupan sneg...<br />Mali ratoborni noćni portir zarežao je na moje farove, znao sam od ranije da nemam šanse kod takvih "por-terijera", pa sam, gunđajući, ostavio auto pred ulaznom rampom, i ponovo uzeo Lunu u naručje...<br /></span><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Privezala se rukama za molo mog vrata, privila se uz mene jednostavno, zbunjujuće prirodno, kao samonikla puzavica očajno željna ičijeg dodira, osluškivala je školjku koju sam krio pod kaputom, i nije govorila ništa...</span></em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><br />Pomislio sam da će zaspati, ali ne, povreda se polako hladila, znao sam da je boli sve više...<br />Dežurni na prijemnom, svom srećom, bio je neki Goran, sa neočekivanim nadimkom Doktor, znali smo se onako, igrao je svojevremeno polutku i halfa u "Metalcu", stabilan, dobar tehničar, ali užasno spor igrač...<br />A opasno brz lekar, da ne poveruješ? Sve je odigrao iz prve, puno nam je pomogao...<br />Sledećeg meseca, kad smo se slučajno sreli u opštini, interesovao se da li je sve u redu sa nogom moje curice?<br /></span></span></span><span><span style="color: #343434"><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Rekoh da jeste. Ali da to nije moja curica. Nego curica mog prijatelja...<br />Nasmešio se, značajno...</span></em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><br />Reče da se nada da mi to nije neki preterano dobar prijatelj?<br />Činilo mu se, naime, da ta mala može biti samo moja i ničija. Tako mi se bar nekako stiskala uz grudi, dok sam je one noći nosao kliničkim hodnicima, kao nevestu...<br />Zar?<br /></span></span></span><span><span style="color: #343434"><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Rekoh Doktoru, ne trepnuvši, da mi to nije padalo na pamet...<br />A padalo mi je, naravno...<br />I pre i posle...<br />Te iste jeseni, naročito...</span></em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><br />Feđa je napokon napravio svatove o kojima je godinama pričao. Sa izrezbarenim čuturama i platnenim banatskim peškirima. I sa fijakerom, belim konjima i hiljadu naviksanih violina u porti Saborne Crkve...<br />Unoseći mladu preko praga, zastao je da pozira unajmljenim fotografima i rođaku iz Nemačke koji je posrtao pod samarom tek lansirane video-kamere.</span></span></span></span></p><p><span style="-webkit-border-horizontal-spacing: 1px; -webkit-border-vertical-spacing: 1px; font-family: verdana, arial, helvetica"><span><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span style="color: #343434"></span></span></span></span><span style="-webkit-border-horizontal-spacing: 1px; -webkit-border-vertical-spacing: 1px; font-family: verdana, arial, helvetica"><em><span style="color: #343434"><strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Nevestin veo se u tom natezanju nekako otkačio, mimo protokola, spuštajući zavesu na čudni i uporni pogled kojim je tražila nekog u onoj masovki...</span></strong></span></em></span></p><p><span style="-webkit-border-horizontal-spacing: 1px; -webkit-border-vertical-spacing: 1px; font-family: verdana, arial, helvetica"><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span style="color: #343434"></span></span></em></span><span style="-webkit-border-horizontal-spacing: 1px; -webkit-border-vertical-spacing: 1px; font-family: verdana, arial, helvetica"><em><span style="color: #343434"><strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Ne mene, svakako...</span></strong></span></em></span></p><p><span style="-webkit-border-horizontal-spacing: 1px; -webkit-border-vertical-spacing: 1px; font-family: verdana, arial, helvetica"><em><strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span style="color: #343434"></span></span></strong></em></span><span style="-webkit-border-horizontal-spacing: 1px; -webkit-border-vertical-spacing: 1px; font-family: verdana, arial, helvetica"><em><span style="color: #343434"><strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">I zašto bi?</span></strong></span></em></span></p><p><span style="-webkit-border-horizontal-spacing: 1px; -webkit-border-vertical-spacing: 1px; font-family: verdana, arial, helvetica"><em><span style="color: #343434"><strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Kad mi nismo bili ljubavnici...<br />Nikad...<br />Samo smo se ponekad, u noćima punog meseca, malo tražili po dugim talasnim dužinama Čežnje..."</span></strong></span></em></span><strong><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"> </span></strong></p><p><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">(Đ.Balašević Jedan od onih života) </span></p><p><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"> </span></p><p><span class="Apple-style-span" style="font-size: large">Jedan od mojih omiljenih citata, od mnogih Đoletovih...Ovih dana me nekako mnogo toga "vraća" u lavirinte prošlosti...I jednu osobu iz tih lavirinata, koja još uvek živi u svakom kutku moje sadašnjosti htela ja da to priznam samoj sebi...Možda sam upravo to i uradila! </span></p>
http://negdetamodaleko.blog.rs/blog/negdetamodaleko/generalna/2010/06/09/ne-nismo-mi-bili...
, 09 2010 17:39:34 +0200Noćas...<p><span style="line-height: 20px; font-family: 'Trebuchet MS', Trebuchet, Verdana, sans-serif"><span style="background-color: #ffffff"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="color: #800080">Nocas te tugujem - Željko Krznarić<br /><br /><em><strong>N</strong></em></span></span></span><strong><em><span style="background-color: #ffffff"><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="color: #800080">oćas te tugujem, najdraže moje,</span></span></span></em></strong><span style="background-color: #ffffff"><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="color: #800080"> <br /><strong>s nekim osjećajem daljine <br />Jer, nema nikoga ovdje kraj mene, <br />i nitko da mi skine <br />tu suzu sa obraza. </strong><br /><br />Noćas te tugujem. <br /><br />A u istom smo gradu <br />i iste brojimo minute. <br />Samo što usne ne ljube i sute, <br />samo što oči prosipaju sjaj <br />U nekim drugim sobama, <br />nekim drugim ljudima. <br /><br />Noćas te tugujem i skitam. <br /><br />Ne ljubim i pitam <br />Sto je tamo iza jutra, <br />iza zagrebačke zime. <br />Postoji li tamo još tvoje ime, <br /></span></span></em></span></span></p><span style="line-height: 20px; font-family: 'Trebuchet MS', Trebuchet, Verdana, sans-serif"><div style="text-align: justify"><span style="background-color: #ffffff"><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="color: #800080">kao što ti u meni postojiš </span></span></em></span></div><span style="background-color: #ffffff"><em><span class="Apple-style-span" style="font-size: large"><span class="Apple-style-span" style="color: #800080">I ova noć što miriše, <br />po narančama s juga <br />govori mi što je tuga. <br /><br />Nisi daleko. <br /><br />A čini mi se kao sto godina <br />svjetlosti i tame, <br />kao da se ljubav tamo topi, <br />na plamenu svijece. <br /><br />I tugujem te nocas… <br />I tugujem… <br />I tugujem…</span></span></em></span></span><p> </p><p><span style="background-color: #ffffff"> </span></p><p><span style="background-color: #ffffff"><strong>Da, noćas te tugujem...</strong> </span></p>
http://negdetamodaleko.blog.rs/blog/negdetamodaleko/generalna/2010/06/09/nocas...
, 09 2010 00:02:32 +0200Čestitamo!Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
http://negdetamodaleko.blog.rs/blog/negdetamodaleko/generalna/2010/06/09/cestitamo
, 09 2010 00:00:35 +0200