Life is ...

Marijin čokoladni kolač

Sastojci:

-5 jaja

-1,5 dl mleka

-5 kasika brasna

-1/2 praska za pecivo

-300 g secera

-1 margarin

-200 g čokolade za kuvanje (ili 100 g čokolade i 6 kasika kakaa).

Staviti mleko i sećer na šporet (jačina 1,5), pa kad počne da se peni staviti margarin i čokoladu. Istopiti skroz. Ohladiti, u polovinu fila staviti 5 umućenih žumanca, brašno, prašak za pecivo i polako dodavati 5 posebno umućenih belanaca. Peći na 200C, 15-20min, izvaditi premazati džemom od kajsija, i preliti drugim delom fila. Frižider i klopanjac.

Vreme pripreme : oko 60 minuta.

Prijatno :)

Haljine

Žuta haljina, sa nekim crvenim šarama, letnja, sa karnerom oko vrata, jednom bratelom i jednim golim ramenom, koso sečena, sa jednom golom nogom, i karnerima na toj kosini. Podseća na nešto što bi nosile senjorite, uz velike slamene šešire, po nekoj peščanoj brazilskoj plaži. Mene podseća na jednu noć. Možda i jutro. Kad sam se vraćala od njega. Exa sa velikim E. Rekao je da sam baš letnje šareno obučena, i da mu se sviđa ta haljina. A onda je odložio moj odlazak kući, za nekih sat vremena. Sećam se sunca koje se prelivalo tog jutra , po toj haljini, i mog sigurnog koraka, kako lupa beogradskim kaldrmama. Mog osmeha, koji nije uspeo da stane ispod tamnih naočara.

Zelena haljina. Obična haljinica do kolena, sa nekim rejverskim zelenim printom, na bratele. Sećam se kako me sreće neko ko je želeo mene, kad me uopšte nije interesovao, a koga ja nisam uopšte interesovala, kada sam ja želela njega. Govori mi kako dobro izgledam, u toj haljini, dok čekamo bus negde kod Doma vojske. Mislim da opet hoće nešto. Moja sujeta je više bila povređena od njegove, valjda zato što sam ja kasnije želela njega, nego on mene. Kažem da je kasno da mi govori kako lepo izgledam. Nasmejemo se zajedno.

Crveno belo crna haljina na bratele. Sećam se kako se šetam Berlinom u njoj, i kako izgledam najsređenije od svih na ulici, iako mi je kosa skoro raščupana, i iako imam neke sandale s platformom, koje ne izgledaju sexy. Berlin je prosto grad koji je preurban, a ja , u svojoj šarenoj haljinici izgledam kao neko ko se ne uklapa. Kao kad sam , u jednoj malo svečanijoj crvenoj haljini, sa svadbe, otišla na koncert Kud Idijota. Stajala sam tako blizu bine, da sam bila ubeđena da Tusta gleda pravo u mene i pita se odakle se stvorila sad ova ludača u crvenoj haljini. Da ne spominjem da je bilo na koncertu mnogo dece obučeno isključivo u crno. Kao da žene u lepim haljinama ne smeju da slušaju Idiote.

Crna haljinica. Mini. Sa bratelicama, i malo čudnim izrezom. Nekad je to bila duga haljina. Ja sam je nacrtala, a moja šnajderka je sašila za jedno popodne. Bila sam u žurbi. Mislila sam da će me on(Ex) pozvati da idem sa njim, na neko fensi venčanje, koje je spominjao. Nikada me nije pozvao. Valjda je trebalo da vidim još tada da mi zajedno ne idemo nikuda. U smislu, da nećemo daleko dogurati. Ali nisam videla. Danas mogu da kažem da je on jedan od very few ljudi koje sam volela. Ne ubeđujem ja sebe da je moj muž izbrisao moju prošlost. Ne, ne. Ja ne bih bila ona koja jesam, da nije bilo njega(Exa). Muž je došao kasnije, i biće tu, zauvek valjda. On neće. Ali ostavio je traga. I ta haljina je visila u ormaru dugo. Čekala sam dovoljno svečanu priliku da je obučem. I nije nailazila. Rešila sam da je skratim. Postala je kratka ultra mini haljinica za sekund. Od tad je nosim često. Nije to ista haljina, i podseća me kako je jednostavno krenuti dalje, kad nešto ničemu ne služi, i visi 'u ormaru' godinama.

Bela pamučna haljinica , sa crnim vezom po obodima, sečena ispod grudi. Kupila sam je dok sam bila trudna. Ja i Danijela smo naletele na nju u Delta sitiju. To je jedna od moja poslednja kafa sa Danijelom, u poslednje dve godine. Žao mi je što je ne viđam češće. Izgovor mi je to što ne živimo u istim gradovima. Ali neki drugi ljudi, neki strani ljudi, nađu vremena da dođu, posete me, upoznaju mog bebana. A ona nema vremena. Ne čujemo se više. Ona ne voli da priča telefonom. Nedostaje mi. Možda je to zato što ne živimo više u istim gradovima. Tu haljinicu sam nosila na nekoj svadbi, na novosadskoj tvrđavi. Ne na Danijelinoj. Osećala sam se lepo, iako sam bila već poprilično obla. Osećala sam se lepo zato što me je držao za ruku on, onaj koji se usudio da kaže zauvek.

Crna duga haljina sa velkim dekolteom. Kupila sam je za Danijelinu svadbu. Ona je devojka mog najboljeg druga. Valjda bi trebalo da kažem da sam haljinu kupila za njegovu svadbu. Mnogo mi je bilo drago što se venčavaju, posle deset godina zabavljanja. Nedostaju mi, oboje. Na njega naletim ponekad, u sajber spejsu, popričamo, kao da smo na kafici, dok ja hranim dete, ili radim nešto onlajn, a on dok je na poslu. Ali nije isto. Počela sam da mu zameram što nema vremena da dođe da se vidimo. Počela sam da mu zameram i to što ponekad ima vremena, i kad smo u istim gradovima, ali on ne dođe, ima nešto drugo, pametnije, da radi. Jbg, ne mogu ga ja na silu dovući, da pričamo. Nosila sam tu haljinu i na deset godina mature. Lepo sam se provela, bez trunke alkohola. I mislim da sam jedina otišla u ravnoj obući, na tu proslavu. Ja u ravnoj obući, to zvuči smešno ljudima koji me poznaju. Ali te večeri kao da sam poželela da budem opuštena...

PS Valjda se vidi da to nisu te haljine, ali liče dovoljno :)

Bio jednom jedan lav(LOVE?), kakav lav, strašan lav, narogušen i ljut sav...

Ja sam od onih ljudi koji ne misle da su golubovi gradski pacovi. Meni oni izgledaju nekako romantično, simbolizuju mir, i podsećaju na neka lepa venčanja, gde ih neke tete/cice/seke, lepo obučene, bacaju u nebo. Čula sam mnogo argumenata, zašto ih ne voleti, od kojih su neki da su oni zapravo mesožderi i lešinari, da jedu šta nađu, da prave nered... Ma sve je to bilo džabe, meni su golubovi bili super. Bili do skoro.

Njih desetak živi iznad moje terase, i prave strahovitu buku. Komšija mi je predlagao razne strategije za teranje, ali meni ih je bilo žao, pa zaboga, oni tu žive, navići ćemo se na suživot nekako. Mada, kad na vestima čujem suživot, kosa mi se digne na glavi, kako sad ti nekom Njujorčaninu da objasniš da na Balkanu par nacija/naroda/narodnosti (nikad mi niko nije objasnio što imamo tri reči za isti k....) ne može da se složi oko (su)života u par zemljica, kad oni u Njujorku u okviru jednog ofisa potiču iz više zemalja nego što ih ima na Balkanu. I ja, kao tipična Srbenda, shvatam da od suživota nema ništa, i od juče razmišljam da od nekog pozajmim domaću mačku, i pustim je malo na krov, da se igra. Da ručka. To bi onda bio lanac ishrane, normalna stvar u prirodi, ravnoteža neporemećena ( nema veze što ću ja mačku da stavim na krov, i da je odnesem s njega, ja pomažem lancu ishrane da se održi... ). I da, pričam o golubovima, a ne nekim (is)trebljenjima balkanskim.

38- moj novi omiljeni broj

Da, uspela sam da se uvučem u pantalone br.38. I onda nisam mogla da ih skinem. Ne onako, kao što ne možeš da skineš prsten koji ti je taman ali zamalo, nego onako kao što sanjaš mesecima da se uvučeš u nešto, i onda kad uspeš, nosiš to nešto danima, ogledaš se u prozorima, izlozima, vratima, ogledalima, ogledalcima, i očima voljenog. Ne mogu da skinem ove pantalone. Moje friendice će pasti u nesvest, jbg, trudnoća me je iz visoke mršavice pretvorila u tenk. A šest meseci kasnije, ne mogu baš da uđem u moje najskini džins, ali i 38 je super. Možda i ostanem na ovoj težini, sviđaju mi se obline. MA sviđam se sama sebi :)

Nisam držala dijetu. Ne pušim već dve godine. Smršala sam baveći se bebom, kućnim poslovi(ca)ma, i tako što slatkiše jedem samo za doručak, ili makar samo pre podne. Dozvolite da vam se predstavim, ja sam zavisnica od šećera. U svim oblicima. Do sad sam se vadila na metabolizam, a od sad ću na samokontrolu. Da ne bude samo posle:

Nešto da vas oraspoloži, dok tugujete za plasmanom...

Meni je ovaj filmić ulepšao dan. Sreća pa nismo izgubili od Brazila (odakle mislim da je ovaj klinac, ali nisam baš sigurna 100 % ). Daklem, tugujte dok đuskate s bebcem

Please allow me to introduce myself

Prošlo je dosta vremena od kad sam pisala nešto, za svoju dušu. Od tada se promenilo mnogo stvari u mom životu, od prebivališta, bračnog statusa, preko nekih bitnih ljudi, do statusa nezaposlene, umesto studentkinje. Ustvari, to nezaposlena, je samo bolji naziv za domaćicu, u bilo kom formularu, i nevezano za diplomu/diplome. Možda se moja potreba za pisanjem vratila i zbog tog čuvenog praga treće decenije, na kom stojim. Bez želje da raspravljam o tome kako su tridesete nove dvadesete, što je možda istina negde, ili možda kod nekih ljudi/žena, i bez volje da ulepšavam svoje bore doživljenim, ili još gore da ih predupređujem time što se neću smejati ili mrštiti, planiram da svoj ulazak u tu treću deceniju dočekam ...Hm... Kako bih rekla...Srećna? Zadovoljna? Da, tako nekako.

Život je maštovit, i svakom deli po zasluzi. Ove strane će meni služiti da neke trenutke, neke ljude, neke događaje, neke snove, neke nade, neke želje, neka maštanja, neka glupiranja, neke loše pojave, neke dobre pojave, neke srećne momente, i neke ne tako srećne podelim sa svetom. Stigla je ocajna domacica.

Šta bih vam mogla reći o sebi? A da vas to stvarno interesuje?(??) Pa, ja sam jedna naizgled sasvim obična, a ipak pomalo neobična, žena, koja voli, koja je uglavnom optimista, koja ima svoje uspone i padove, koja čita svašta, a da u to svašta ipak ne može da ubaci treš Isidore Bjelice i Ljiljane Bobić Mojsilović, koja voli da putuje, ali sticajem okolnosti nigde nije otputovala prethodnu godinu i po, koja voli da kuva, ali ne voli da joj to bude obaveza, koja za sebe misli da je naivna. To bi uglavnom bilo to. Mnogo toga sam zaboravila. Ali imaćete vremena da otkrijete ostalo ...