evropske i one druge priče

Poštovanje

ilegalac — Mon, 15 Oct 2012 15:15:54 +0200

Kada je Ljubivoje ušao u podzemni prolaz nije osetio promaju, koju je odavalo lepršanje ženskih suknji, već blagu toplinu. Koraci su mu postajali sigurniji, a telo su polako napuštale uobičajene boli. Spustio je novčanicu u kartonsku kutiju, razmenio tople poglede sa uličnim sviračem i uputio se ka suprotnom zidu. Aktn tašnu punu medicinskih izveštaja stavio je pored nogu, naslonio se na zid i prepustio čulima.

Kakvo poštovanje. Skoro svaki prolaznik je zastao i udelio koliko je mogao. Da li ću ja ikada dobiti ovakvo poštovanje?

Darinka je nabola vilama plasku sena i krenula ka toru da položi ovcama. U sred obora susrete se sa ženom njenih godina.

- Dobar dan, vi mora da ste učina žena.

- Jesam, a vi?

- Ja sam Grozdana iz Brezovice...

- Brezovice, gde je moj Ljubivoje...

- Jeste mila moja, došla sam da vam u ime sela izjavim saučešće...

Dve žene su se našle u zagrljaju, koji je trajao taman toliko dok se Darinka pribrala.

- Mila moja, hajdemo u kuću da se ogrejemo.

Dok je Darinka zakuvavala kafu, Grozdana je izvadila kesu i spustila na sto. Darinka je lagano koračala i u rukama nosila šoljice. Na pedalj od stola krajičkom oka je spazila kesu. Ruka joj je zadrhtala i kafa se izlila u tacnu. Spustila je tacne na sto i pogledala prema šporetu tražeći krpu, ali Grozdana veštim pokretima ruku vrati kafu iz tacne u šoljicu. Obavila je njenim rukama Darinkine ruke i tiho rekla:

- Sedi, sedi, tacna za to i služi... Naše selo nije imalo boljeg uču od Ljubivoja. Kasno smo saznali da bi ispratili uču na poslednji put, ali ... sakupili smo ovu kesu za na kosti... Mila moja, nema ovde puno, ali je svako iz sela priložio koliko je mogao.

Strpljenje

ilegalac — Sat, 14 Jul 2012 14:27:10 +0200

Nakon ručka Radomir je izašao na terasu, na jedan trupčić je seo, a na drugi stavio kafu i počeo lagano da se predaje letnjem povetarcu. Oslonjen na mlak i hrapav zid, na trenutak je sklopio oči. Smešio se i osluškivao šum brezovih grana. Šum grana su počeli da potiskuju neki glasovi i zveckanje poput oružja u strojevom koraku. Trgao se iz dremeža i mahinalno koraknuo ka mestu odakle su dopirali glasovi. Glasovi su zamukli, a umesto zveckanja čulo se šištanje:

- Šta to radite?

- Odjebi matori.

- Molim vas nemojte da žvrljate na zidu.

- Matori, ako ti dođemo gore, polomićemo te kao...

Dva momka koja još nisu domašila punoletstvo su ga mirno gledala i kiselo se cerila, dok je treći ispisivao ćirilična crvena slova na zidu.

Najednom Radomirovo ozbiljno lice poprimilo je meke obrise, a osmeh zadovoljstva mu se oteo sa usana. Nekoliko trenutaka gledali su njegovo nasmejano lice koje je virilo iznad žardinjere sa padajućim muškatlama, a potom neko od njih progovori:

- Matori, priznaj da si se usrao.

Radomir je klimnuo glavom, napravio par koraka unazad, a trupčić koji mu je bio u naručju posadio je na prvobitno mesto. Naslonio se na zid, otpio je gutljaj kafe i u sebi progovorio:

- Hvala ti Bože što si mi podario strpljivost u ovom teškom trenutku.

Recka

ilegalac — Fri, 29 Jun 2012 18:54:33 +0200

Uf, kako me peckaju leđa. Mrzi me sada da idem u kupatilo kako bih video šta mi je uradila. Videću ujutro kada je ispratim. Bilo je divlje i svaka izblebetana reč tokom muvanja vredna je ove recke. Okrenuću se na stomak i glavu na drugu stranu. Lakše ću zaspati gledajući mesečinu, nego njene bele nokte na mesečini.

Budim se panično, otkriven sam, zauzimam sedeći stav i počinjem da kašljem. Kada sam se iskašljao jasno sam u nozdrvama osetio miris laka za nokte. Ona sedi gola na stolici, prekrštenih nogu, smeška se i blago maše rukama. Pratio sam mahanje njenih ruku i taman kada sam pomislio da ću biti hipnotisan osetio sam peckanje na leđima. U tom trenutku sam shvatio, da se ogrebotine na mojim leđima podudaraju sa crvenim reckicama koje je našarala preko belih noktiju.

Ja sam od noćas hipnotisan, a sama pomisao na recku izaziva mi mučninu u stomaku.

Ništa, dobro

ilegalac — Thu, 28 Jun 2012 16:15:36 +0200

Kada je grupica planinara ušla u Milovanov obor, Milovan je naveliko vaspitavao bika. Vezao ga je za šljivu i čekićem od kila udarao tamo gde bik ima najviše mesa. Čovek starinskog kova u poodmaklim godinama je znao, da bika koji rogom krene na gazdu jedino batinama može da vaspita. Kada ih je video, Milovan je prekinuo posao, a neko od njih mu se obratio:

- Šta to radiš čiča?

- Ništa – Milovan se nasmešio, klimnuo glavom i nastavio svoj posao.

Tek što su planinski vrhovi počeli da krnje sunce, planinari su preskakali prelaz ka Milovanovom oboru. Milovan je prigrabio travu što je bik razbacao oko šljive i uz glasne pogrdne reči počeo bika da udara čekićem. Video je omladinu i na trenutak prekinuo posao. Neko iz grupice mu se obratio:

- Čiča, kako se osećaš kada tako maltretiraš jadnu životinju?

- Dobro - Milovan se nasmešio, klimnuo glavom i nastavio svoj posao.

Seljaci su se oduvak skupljali ispred prodavnice. Svi su u prodavnicu dolazili poslom, s razlikom što je jednima posao bio kupovina namirnica, a drugima sakupljanje abrova. Opušteno ispijanje piva na klupi ispred prodavnice prekinuo je jedan seljak koji je tek pristigao:

- Jel’ ste čuli kako su neki planinari ubili Milovana?

- Kojeg Milovana – uzvrati neko sa klupe.

- Onog gluvog starca što je samo pričao, ništa i dobro.

- Jadan čovek, od kako je načisto ogluveo, ljudi su ga samo pitali, šta radiš i kako si, a on je samo odgovarao, ništa i dobro. ’Ajde ljudi nek je pokoj duši našem večito nasmejanom Milovanu.

Seljaci bez reči prosuše malo piva iz flaše i nakrenuše po jedan dobar gutljaj.

Skromnost

ilegalac — Tue, 26 Jun 2012 18:56:31 +0200

Kada je Cigo čuo zveket kovanice koja je pala na pločnik umesto u kartonsku kutiju, mahinalno je ukrutio i iskrenuo ruku koja je u snu bila poprimila sasvim prirodan i opušten položaj. Našao se oči u oči sa čovekom koji mu je mirno dodao:

- Naš grad je mala zajednica, sve znamo ali te puštamo.

Cigo je oborio pogled, kao da se malo postideo i bez reči nastavio da prosi. Čoveka je viđao svaki dan, jer je prosio ispred prodavnice, a pošto je često dobijao milostinju zaboravio je na njegove reči.

Nekoliko meseci kasnije u naselju gde je živeo Cigo, pojavili su se državni službenici koji su upoznavali stanovnike naselja sa njihovim pravima u društvu. Omogućili su im besplatnu zdravstevnu zaštitu, tako da su se mnogi stanovnici naselja prvi put obreli u Domu zdravlja.

Prilikom pregleda Cigo je sve vreme držao ukočenu ruku, a lekar mu je svesrdno pomogao i da se svuče i obuče. Tek što je lekar krenuo da piše izveštaj Cigo mu se obratio:

- Doktore, vidite li vi da mi je ova ruka bolesna?

- Vidim.

- Kada vidite, da li mogu da dobijem neku socijalnu pomoć?

- Vidim, ali znam ono što i svi znamo.

Nije sačekao da lekar napiše izveštaj, već je ljutito izašao iz ordinacije.

Cigo se vratio svom uobičajenom poslu. Kovanice nisu zvečale kao pre i nakon sedam dana više nije mirno sedeo, već je krenuo ljude da presreće i pruža kutiju u pravcu njihovih glava. Ponovo se našao oči u oči sa čovekom, koji mu je i ovog puta mirno dodao:

- Naš grad je mala zajednica, sve zmo znali, ali smo te puštali dok si bio skroman.

Ram za bicikle

ilegalac — Thu, 21 Jun 2012 16:47:22 +0200

Milinko bi svako jutro obukao odelo, a pogledom kroz prozor bi odlučio da li će zadenuti i štipaljke na nogavice. Ako bi ih zadenuo, izvukao bi biciklu iz šupe, dogurao do ulice i sa ivičnjaka laganim pokretom se našao na sedlu.

Kada bi se našao ispred prodavnice, usporeno bi priterao biciklu uz ivičnjak što uokviruje travnjak, malko pritisnuo polugu za prednju kočnicu i lagano se spustio na ogoljeni travnjak, a potom uglavio biciklu u ram za bicikle.

Milinko se nikada nije susreo sa momkom koji je počeo da ostavlja motor na sred staze. Nisu ni mogli da se sretnu jer je Milinka budilo sunce, a momka puna bešika piva ili osećaj gladi.

Jednom prilikom prodavac se obrati momku:

- Zamolio bih te da ne parkiraš motor na sred staze. Stavi ga pored drveta, tamo nikom ne smeta.

- Meni smetaju umrlice na drvetu, pa ništa. Slušaj matori, kad budeš sklonio ovaj ram za bicikle, ja ću motor parkirati na njegovo mesto. Jel’ jasno?

Prodavac se ironično nasmešio:

- Jasno. Skloniću ga jednog dana.

Jednog dana momak je prišao motorom prodavnici i parkirao na mesto gde je do juče bio ram za bicikle. U sebi je prokomentarisao: Matoroj drtini je trebalo dve nedelje da legne na rudu, ali je legao.

Momak se nikada nije susreo sa Milinkom, a i neće, jer mu smetaju umrlice.

Četkar, Ćurčija, Sodadžija

ilegalac — Fri, 15 Jun 2012 15:10:40 +0200

- Ooo, komšija.

- Zdravo, komšo.

- Ja krenuo kod tebe.

- A, ja kod tebe.

- Pa kad smo se sreli ispred Cakine radnje, glupo je da ne popijemo po klaker.

Kažu mi da je u ovoj ulici jedini preostali četkar u gradu. Zašto izumiru stari zanati? Zar je moguće da nema ljudi koji cene njihov rad?
Zatvoreno? ... Kod ćurčije sam u broju četrdeset tri. Eto, nema posla i kafeniše.
Pazi ti, sodadžijska radnja. Ova bi ulica trebala da nosi naziv ’Zanatska’.
Trideset devet, četrdeset jedan, ah evo ćurčije. Zatvoreno? ... Kod četkara sam u broju dvadeset sedam. Šta je bre ovo? Ko koga ovde ... Ima ljudi koji cene njihov rad, ali oni ne cene nas. Idem kod sodadžije da se osvežim, tek da nisam dolazio badava, on barem radi, video sam dva čoveka za stolom.

Cako, naplati. Idemo mi, možda naiđe neka mušterija.

Zakletva (kratka priča)

ilegalac — Tue, 15 May 2012 17:41:52 +0200

Nigde ne izlazim, sem do prodavnice i pošte. Na putu shvatim da sam najstariji i da nikog ne zanima otupeo um i svenulo telo. Na kasi samo, dobar dan i hvala lepo. Sa onima što prodaju meso mogao bih da prozborim koju, ali ne prodaju pileće šije, a za drugo i nemam. Šije prodaju u nekoj prodavnici na periferiji, ali ja ne mogu da odem do tamo. Niko mi ne ulazi u kuću, sem komšije preko. A, i on dođe jednom mesečno kada mu zatreba nešto od alata. Više vremena provedem na terasi tražeći alat, nego sa njim u priči. Samo televizor i ja. Kada bi barem lopov ušao u stan i pokušao nešto da ukrade. Ovoga mi krsta, ne bih ga prijavio, samo kada bih sa njim koju prozborio.
            Neko zvoni. Da li je moguće da neko meni zvoni?
            - Dobar dan, ja sam inspektor Todorović, ako može par pitanja?
            - Hajde uđite, uđite... hoćete li kafu ili rakiju?
            - Zahvaljujem, ali žurim.
            I tebi nije do razgovora sa mnom...
            - Gospodine, da li je ovo vaša knjiga?
            - Čekajte da uzmem naočare ... sve knjige sam potpisao dok sam još bio živ... Sveto Pismo ... Đura Daničić ... jeste to je moja knjiga, a otkud ona kod vas?
            - Uhvatili smo lopova na delu i u rutinskom pretresu stana pronašli smo dosta vrednih knjiga. Dok sam ulazio u njegov stan fotografski sam zapamtio vaše ima sa vrata i kada sam video isto ime na knjizi, pomislio sam da ste to možda vi.
            - Hoćete da kažete da lopov živi u ovoj zgradi?
            - Da, da, vrata naspram vaših. Došao sam da mi potvrdite da je ovo vaša knjiga.
            - Jeste to je moja knjiga, a ... evo sada sam se setio da sam komšiji pozajmio knjigu pre mesec dana.
            - Gospodine, moram još jednom da vas pitam da li ste sigurni?
            - Siguran sam. Star sam ali još uvek me pamćenje služi.
            A, znam i šta sam se onomad pred krstom zakleo.

Sedam dana

ilegalac — Fri, 16 Mar 2012 09:23:11 +0100

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama. Lagano dođe do kapije, kofu spusti pored stuba, dok otpetlja rezu malo povrati snagu i nastavi dalje ka oboru. Neprimetno prođe pored kotara, dođe do kruške Kantarlije, malo se izdigne da uzme mačugu uglavljenu u rakljama i u hodu nastavi mačugom da meša splačine. Nadomak prošća od obora okaže se veprovima, ljutito ih udari nekoliko puta po njušci kao znak da se odmaknu od kamenog korita, presavije se preko prošća i izruči splačine. Kada veprovi prionu na splačine on ih prepipa po leđima i prozbori:

- Šareni, tebi je ostalo još mesec ipo dana. Tebi prćasti je ostalo još mesec dana.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama. Spustio je kantu pored Kantarlije, što nikad nije radio, poteško se izdigao da dohvati mačugu i nastavio ka veprovima. Dok su se veprovi otimali za splačine, prepipao ih je prstima po leđima i prozborio:

- Šareni, slabo mi se popravljaš, kao da znaš šta te čeka. Tebi prćasti je ostalo još petnaest dana.

Kao i svakog jutra Radonja je nosio pomije svinjama. Otpetljavao je rezu kao tuđim prstima – nesigurno i dugo. Zastao je pored kotara, naslonio se na jedan proštac, zagledao se u nadolazeće sunce i kada mu se učinilo da se dovoljno odmorio nastavio je dalje. Držao se za Kantarliju kada je napipavao mačugu, a kada je uhvatio, nastavio je da grli krušku ne bi li se malo odmorio. Kada je stigao do prošća, okazao se veprovima, nije ih udario po njuškama i sa visine je sipao splačine. Veprovi navikli na dodire nisu znali da po njima pljušte splačine i pršte svuda sem u korito. Dok su se gurali oko praznog korita Radonja prozbori:

- Šareni, tebi je ostalo još sedam dana, neće ova kuća pred goste masno pečenje, a tebi prćasti kako bude, ja o tome neću odlučivati. Čuo sam kad je doktor šapnuo mojoj Ljubici da mi je ostalo još sedam dana.

Biće posla

ilegalac — Sun, 31 Jul 2011 13:31:03 +0200

Svuda u svetu je poznata praksa da se zanati prenose sa oca na sina, ali od skoro u Srbiji postoji jedan zanat koji se prenosi sa sina na oca. Povodom tog saznanja posetili smo Ljubinka Gočanina iz Kraljeva. Zatekli smo ga na radnom mestu i zamolili da nam objasni o kakvom se zanatu radi.

Radi se o zanatu crtanja grafita koji sam ja nasledio od mog sina Milivoja. Fala Bogu moj sin je živ i zdrav, ali jednostavno nije mogao da iscrta sve grafite koji su poručeni, tako da je rešio meni da prenese zanat i na taj način nađem posao u ovo teško vreme.

- Možete li nam reći kako je došlo do potrebe za crtanjem toliko grafita?

- Onomad je Radivoje iz gradske čistoće bio pijan i kada ja prao ulice stalno je usmeravao crevo na zidove. Kao što vidite isplivali su neki grafiti, ’dole diktator’, ’nema mleka, nema hleba, jedite govna tako treba’, ’bando crvena’… Sad ja sa sinom na jedan umetnički način potirem ovu rugobu.

- Recite nam ko je nalogodavac tih grafita i da li može da se živi od tog zanata?

- Ne, nemojte molim vas … ne smem da vam kažem ko je nalogodavac, jer mogu da izgubim licencu za zanat, a posla ima puno, jer ovi što su krečili mnogo tanko su okrečili, tako da i kiša spira…

Biće posla, ja sam optimističan – dodao je Ljubinko uz osmeh na kraju.