Sve to sam ja

Zasto zena place...

lovesweet — Wed, 28 Jul 2010 19:56:29 +0200

Jedan dečkić je upitao svoju majku: "Zašto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš".
Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"

Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišćenje kad god joj zatreba.

Iz mog ugla uspomene

lovesweet — Tue, 27 Jul 2010 14:17:29 +0200

Ono sto je uvek sa nama kao senka koja nas prati i ne prestano daje dalju i vecu zelju za ponovnim susretom ili putovanjem jeste samo jedna rec koja mozda ima veliko znacenje a to su uspomene.Ustvari samo mali kratki i slatki trenuci naseg zivota nam stvaraju osmeh na licu i vecu zelju za daljim zivotom to su uspomene bas kao kad imate divan rucan i izobilja hrane a ustvari vam je samo mali kolac i dezert ono najlepse u celom rucku i tad stvarno uzivate bas tako i od celog i dugog zivota ono sto stvarno vredi su uspomene.Uspeli bi i bez njih ali ne bismo bili potpuno zadovoljni svojim zivotom jer bez njih ne bi mogli budni da sanjamo...Ta carolija koja se mesa sa svim stvarima i bez koje bi bili potpuno prazni i bezosecajni i stvorili sebi rupu u grudima je samo mali dar i jedan osmeh svakog coveka na ovom svetu.Taj osmeh je jedan samo mali deo velike uspomene...Svaka uspomena ima za sebe zadatak kao i ljudi svaka je rodjena za sebe a opet cini tebe...Da njih nema ne bi bilo ni jednog jedinog osmeha ustvari da se ispravim bilo bi ali bi to bila samo jedna hladna kopija onog pravog.Ne mogu da kazem da ne bih mogla da zamislim coveka bez uspomena jer se on na prvi pogled uopste ne razlikuje od ljudi sa uspomenama jer uspomene nisu nesto sto tvoj spoljasnji izgled cini posebnim zato se ti ljudi na izgled i ne razlikuju od nas ali je ono u cemu je ustvari stvar to da ja nikada ne bih mogla da se druzim sa tim covekom zato sto je on potpuno razlicit od mene a to ne ide jedno sa drugim.Ja prosto nikada ne bih mogla da razmem neke njegove postupke i oko toga bi se stalno svadjali zato sto taj covek nije izgradjen iznutra on je potpuno isti kao i ja a opet razlicit...Tesko je to razumeti ili bolje opisati.Svi trazimo pravu caroliju onu koja ce se sada desiti kao na primer da drzite gumicu u ruci kazete neke reci i ona prosto nestane za tim svi tragamo i imamo veliku zelju da to i mi uspemo ali da li ikada pomislimo kakvu caroliju mi posedujemo mi se secamo onoga sto se desilo juce prekljuce ili pre 2 godine jer smo time bili fascinirani i to nas cini boljim zasto onda trazimo proste carolije kada vec posedujemo vece zar ne bi trebali da pokusavamo da nam svaki dan stvori neko novo secanje i nove uspomene e kad to uspemo onda smo ustvari uspeli to jet postali smo carobnjak ili mozda bolje covek...

To sto je ustvari sreca...

lovesweet — Mon, 26 Jul 2010 20:24:15 +0200

Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici. Jedan od njih je svaki dan imao mogućnost sedeti u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.
Ubrzo su se upoznali i razgovarali po cele dane. Pričali su o svojim porodicama, svojim domovima, poslu, gde su bili u vojsci, i gde na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sedeo uz prozor opisivao drugome muškarcu stvari koje je video napolju.
Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o događanjima i bojama spolašnjeg sveta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima.
Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštali svoje male čamce u vodu.
Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo pokrajinu, a u daljini su se videla svetla grada.
Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči te zamišljao sve te slikovite prizore.
Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svom umu. Tako su prolazili dani i nedelje.
Jednoga jutra je sestra donela vodu za umivanje i uz prozor pronašla telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je telo odnelo napolje.
Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomere uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se je udobno namestio te ga ostavila samog.
Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi puta ugledao spolašnji svet.
Konačno je imao priliku sam uživati u spolašnjim lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugleda prazan zid.
Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spolašnjem svetu. Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora. Reče: >A, možda je hteo usrećiti vas?<
Epilog: Neizmerna sreća leži u usrećivanju drugih, bez obzira na naše uslove. Podeljena tuga se raspolovi, a kada delimo sreću ona se udvostruči. Ako se želiš osećati bogatim tada prebroji stvari koje ne možeš kupiti novcima.
>Danas je dar, zato se zove sadašnjost<.
pisac ove priče ostaje nepoznat...

Ljubav

lovesweet — Mon, 26 Jul 2010 20:16:26 +0200

Nije to jeftina roba, ta ljubav. Neki od nas mogu je dobiti a da pri tome uopšte i ne vide račun, ali samo ako neko drugi primi na sebe da za nju
plati.
Koristiti drugog kao sredstvo za zadovoljenje i sigurnost, to nije ljubav. Ljubav nikada nije sigurnost; ljubav je stanje u kojem ne postoji želja da
budemo sigurni; ljubav je stanje ranjivosti...

Ipak stani...

lovesweet — Mon, 26 Jul 2010 20:12:19 +0200

Čovek je sedeo na stanici metroa u Vašingtonu. D.C, i počeo da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je šest Bahovih komada, oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao.

Nakon tri minuta neki sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira.

Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme tamo kuda je krenuo. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao

napojnicu: jedna žena mu je ubacila prilog u kutiju bez zastajanja, nastavljajući da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda pogledao na sat i krenuo dalje - očito je kasnio na posao.

Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je onda povukla, i ono je krenulo sa njom, neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazala je još nekolicina dece, ali su ih svi roditelji bez izuzetka primorali da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju uobičajenom brzinom. Violinista je sakupio 32$. Kada je prestao da svira nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zapljeskao niti pokazao bilo kakvu reakciju.

Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre nastupa u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta kostala 100$.

Ovo je stvarna priča. Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vašington Post, a radilo se o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju. Osnovno pitanje za eksperiment je bilo ovo dole.

Na javnom mestu u neadekvatno vreme:

- Da li primećujemo lepotu?

- Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?

- Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta, koji svira jedan od najboljih muzičkih komada ikad napisanih

- koliko drugih stvari propuštamo?

Mozda ipak postoji nada

lovesweet — Mon, 26 Jul 2010 20:04:31 +0200

Neki samuraj, odeven u sjajnu vojničku odoru i naoružan do zuba, uđe u hram te postavi zen svećeniku pitanje ima li raja i pakla.
"Tko si ti?" upita ga svećenik.
"Zar si možda vojnik? Koji bi te plemić htio u službu s ovim licem lopova."
Samuraj se na to razbesni i uhvati za mač, a svećenik doda podrugljivo; "Gle, pa ti imaš mač, sigurno je zarđao i tup, ne možeš me njime raniti."
Vojnik, crven od gneva, izvuče katanu, spreman odrubiti svećeniku glavu, kad mu ovaj reče: "Eto, ovde se otvaraju vrata pakla. "
Shvativši poruku, vojnik se pokloni i zahvali učitelju, a ovaj na to klimnu: "Eto, ovde se otvaraju vrata raja."

Stvari nisu uvijek onakve kao što izgledaju

lovesweet — Mon, 26 Jul 2010 16:05:25 +0200

Dva putujuća anđela zaustavila su se jednom pred kućom bogate porodice da bi prenoćila. Porodica, međutim, nije udovoljila njihovoj želji da prespavaju u sobi za goste. Umesto u gostinjsku sobu, smjestila ih je u malu sobu u hladnom podrumu.
Kada su ujutru raspremili krevete, stariji anđeo ugledao je rupu u zidu i popravio je. Tada ga je mlađi anđeo upitao zašto je to učinio, a stariji je odgovorio: "Stvari nisu uvek onakve kao što izgledaju."

Slijedeće noći anđeli su došli u vrlo siromašnu kuću. Ljubazni domaćin i njegova žena podjelili su sa njima svoju večeru, dozvolili im da prespavaju u njihovom krevetu, da se dobro naspavaju i odmore. Kada je svanulo, anđeli su zatekli domaćina i njegovu ženu u suzama. Njihova jedina krava, čije im je mlijeko bilo jedini izvor prihoda, ležala je mrtva na njivi.
Mlađi anđeo bio je istinski bjesan i pitao je starijeg kako je mogao to da dozvoli: "Prvi domaćin je imao sve, a ti si mu ipak pomogao. Drugi domaćin ima vrlo malo i uprkos tome nas je ljubazno primio, nahranio, čak nam dozvolio da prespavamo u njegovom krevetu, a ti si dopustio da njegova jedina krava umre."
Drugi anđeo je na to opet odgovorio: "Stvari nisu uvek onakve kao što izgledaju. Kada smo bili u hladnom podrumu, primetio sam da je u onoj rupi u zidu bilo zlato. Pošto je domaćin bio vrlo pohlepan i nije bio voljan da deli svoje bogatstvo, ja sam popravio rupu zato da ne bi mogao da nađe to zlato. Prošle noći, kada smo spavali u domaćinovom krevetu, anđeo smrti došao je po njegovu ženu. Dao sam mu kravu umesto nje."

Stvari nisu uvek onakve kao što izgledaju. Ponekad se ne odvijaju onako kao što bi trebalo. Jedino je potrebno verovati u to da je svaki takav događaj prednost. Neki ljudi brzo dođu u naš život i brzo odu iz njega... Neki ljudi nam postanu prijatelji i dugo ostanu u našem životu... Ostave lepe tragove u našim srcima... I nikada više nismo potpuno isti kao što smo bili, jer smo upoznali dobrotu!
Juče je istorija. Sutra je zagonetka! Danas je poklon. Život je nešto posebno... Živi i uživaj u svakom trenutku! Tačno sada - neko je vrlo ponosan na tebe, neko misli na tebe, neko brine o tebi, nekome nedostaješ, neko želi da razgovara s tobom, neko ti je zahvalan za pomoć, neko želi da te drži za ruku, neko ti želi svako dobro, svu sreću, neko želi da ga pronađeš, neko slavi tvoj uspjeh, neko želi da ti pokloni nešto, neko vjeruje da si ti njegov poklon, neko te voli, neko se divi tvojoj snazi, neko misli na tebe i smješka ti se, nekome je potrebno tvoje rame…

Indijska legenda

lovesweet — Mon, 26 Jul 2010 15:06:31 +0200

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene. Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu , citamo u prici, sa svih strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i deblo. Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila vise. Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zasto se i ti ne zalis kao ostali?" Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikad postojao.

Zasto brinuti

lovesweet — Sun, 25 Jul 2010 22:14:07 +0200

Zašto brinuti?

U životu treba brinuti samo o dve stvari :

Jesi li zdrav ili si bolestan.

Ako si zdrav,
tada nemaš o čemu brinuti.

Ali ako si bolestan,
samo o dvema stvarima trebaš brinuti:

Hoćeš li ozdraviti
ili ćeš umreti.

Ako ćeš ozdraviti,
tada nemaš o čemu brinuti.

Ali ako umreš
samo o dvema stvarima trebaš brinuti:

Ideš li u raj ili ideš u pakao.

Ako ideš u raj
tada nemaš o čemu brinuti.

Ali ako ideš u pakao,
bićeš toliko zaposlen pozdravljajući se sa svojim prijateljima tako da nećeš imati vremena za brigu!

Zato, zašto brinuti?

Covek

lovesweet — Sun, 25 Jul 2010 22:13:27 +0200

Stvori Bog magarca i reče mu: Biti ćeš magarac, raditi ćeš od zore do mraka, teglit ćeš na svojim leđima sve sto ti stave i živet ćeš 30 godina. Magarac odgovori: Neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali..... 30 godina je previše, zar ne bi bilo bolje 10? Usliši Gospodin magarca i načini ga takvim.
Zatim stvori Bog psa i reče mu: Biti ćeš pas, čuvat ćeš kuću čovekovu, jest ćeš sto ti stave i živet ćeš 25 godina. Pas odgovori: Neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali... 25 godina je malo previše, zar ne bi bilo bolje 10? I usliši Gospodin psa i učini ga takvim. Onda stvori Bog majmuna i reče mu: Bit ćeš majmun, skakat ćeš sa stabla na stablo i činiti majmunarije za zabavu okoline svoje i živet ćeš 15 godina. Majmun odgovori: Neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali... 15 godina je malo previše, zar ne bi bilo bolje 5? I usliši Gospodin majmuna i načini ga takvim.
Konačno stvori Bog čoveka i reče mu: Biti ćeš čovjek, najinteligentnije stvorenje na zemlji, gospodarit ćeš svetom i svime u njemu (osim ženom - to ti nikada neće uspeti) i živet ćeš 30 godina. Čovjek odgovori: Hvala ti i neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali...30 godina je premalo, zar mi ne bi mogao dati 20 godina sto neće magarac, 15 sto ih odbije pas i 10 sto ne htede majmun? I usliši Gospodin čoveka i načini ga takvim. I tako čovek živi 30 godina kao čovek, zatim se oženi i živi 20 godina kao magarac, radeći od zore do mraka i tegleći na svojim leđima teret . Potom ode u penziju i živi 15 godina poput psa, čuvajući kuću i jedući sto mu daju. I na kraju, živi još 10 godina kao majmun, skakajući od stana do stana svoje dece i kreveljeći se da zabavi unuke.