Sometimes-I-feel-like...

(Figurativni) džemper, (figurativni) poklon od pokojne bake.

, 19 2010 14:16:15 +0200

Namerno pozajmljujem ovu metaforu iz drame moje omiljene savremene spisateljice, Minje Bogavac. Njena drama bila je nešto lično, ali ipak, našlo se prostora da se i sama pronađem u pojedinim replikama. Spominje se tako u jednom delu upravo taj džemper. Virtuelni poklon pokojne bake za glavnu junakinju. Šta junakinja radi? Polaže baletski ispit pred nekakvom svemirskom komisijom. A džemper? Čupav, tesan, steže je, grebe i ne dozvoljava da diše!

Konfuzno dok se malo ne zadubi u čitavu priču....: Svi mi plešemo, ovako ili onako. Živimo - plešemo kroz život. Aha. A jeste li ikada videli primabalerinu da pleše u teškom džemperu od koje je telo svrbi? Naravno da ne. U tako nečemu se ne može plesati valjano, normalno, opušteno. A svi imamo bakine džempere i svi ih nosimo... baki za ljubav. I koliko god da su nam gadni i da nas živciraju, nama je naprosto žao da ih se rešimo.

Još ne razbirate o čemu ja to filozofiram? Stvar je, zapravo, jako prosta. Džemper je jednako zaostavština - nasleđe predaka, mikrotradicija familije. Ne mislim na kuće, novac, materijalno uopšte. Mislim samo na taj virtuelni džemper, ispleten ljubavlju, ali... dekorisan onim konzervativnim stavovima, nasilnom bogobojažljivošću, hiljadama zabrana u ponašanju žena i milionima povlastica u ponašanju muškaraca... Ah. Tragovi zatucanosti.

Šta nam još ostavlja prošlost? Ako je iko došao do ovog dela teksta, tj. nije odustao još uvek, stigao je do moje poente. :)

Ako se malo zamislite, setićete se mnogo porodica sa generacijama koje su se bavile istim poslovima. Ima ih uspešnih, kao i neuspešnih, ali glavno je da su radili sve isto. Ne pričam napamet i polazim od svojih poznanika. Pa redom... Drugar ima roditelje doktore. Oca hirurga i majku pedijatra. I sam se sprema za poziv medicinara. Drugar drugi ima oca bivšeg rukometaša. I dedu bivšeg fudbalera. I majku, profesorku fizičkog. On je košarkaš i ništa ga drugo ne zanima. Škola, hoću reći. Njegovi roditelji se ne brinu preterano što razrede jedva prolazi, jer, je l' te, biće od njega NBA senzacija. Spomenula bih i samu sebe. Meni je deda radio u mlekari. I majka tamo radi, u administraciji. Stric mi je portir u mlekari. Drugi stric se bavi mlekarstvom na malo drugačiji način. Moj prvi komšija radi u mlekari. Komšija iza i njegova majka takođe - rade u mlekari. Sledi li mi karijera uspešne mlekadžijke?! Ha. Hajde da zaboravimo na tu opciju.

Okrenimo se nekim drugim granama mog porodičnog stabla. Moj drugi deda je zamalo postao glumac. Primljen je u pozorište...ali, vraga, otišao je u vojsku na tri godine. Kada se vratio, nije bilo potrebe za novim glumcima i ostao je bez tog časnog mesta. Moja majka je zamalo izdala knjigu. Čitala sam njene pesme i bila gotovo ljubomorna što ih nisam ja izmislila. Tada joj je falilo para, a posle želje za umetnošću. Sestra od strica je svirala nekoliko instrumenata. Moglo je čudo da bude od nje, da nije zatrudnela u devetnaestoj i iskulirala muzičku akademiju. I ima ih još iks ipsilon, njih, primera za protraćene talente.

Oni su moj džemper. Moja krv. Sutbine prethodnice mojoj sudbini. Neki koji znaju za njih i meni predviđaju ili pokušaj i popušaj, ili mlekarsku zanimaciju... E, pa, znate šta: ja plešem u trikou i suknji od tila. Mene džemperi ne zanimaju! Moda se menja, samo vaši mentaliteti bazirani na zatucanosti ostaju i traju! U trikou sam so hot, ne može mi niko ništa. I vidite me samo kako igram! Talenat, i ne samo to: upornost da se popnem iznad vas u džemperima. Hvala bogu i brzom razvoju, neko će se već zagledati u moje lake plesne korake a onda, sama ću da izatkam svoju zaostavštinu za buduće igrače. Biće to prozirna ešarpa. Da nose taj detalj, kada je prilika, ili da ga ostave u ormanu, kada se zasite.

Ko je razumeo, shvatio je. :)

Meni je sad svakako lakše! :)

Mali princ (Le Petit prince)

, 26 2010 16:22:32 +0200

Zašto baš ova, toliko izanalizirana i istražena knjiga? Složićete se da je zaslužila. Svevremena je, neiscrpno bogata porukama, a svaki naredni put čita se sa drugačijim impresijama. Ove godine obeležava se 110 godina od rođenja njenog oca, čudesnog Antoana de Senta Egziperija, po zanimanju pisca i pilota. No, batalimo brojeve. To je stvar odraslih, sećate se...?

Mislim da nije potrebno naširoko pisati o likovima, porukama i radnjama knjige. Ko god je ikada čitao, sve je tu negde, u svesti, zakopano, ali postoji: kvar na avionu, ruža, planeta sa pijanicom, planeta sa poslovnim čovekom, sa kraljem, sa fenjerom i čovekom koji ga pali i gasi... Lisica... Zmijski car, spolja i iznutra... Nacrtana ovčica...u kutiji.

Spomenula bih šta sam sve primetila za ovu knjigu, ne videvši nešto slično kod drugih dela. Recimo najpre da je ta knjiga mnoge uspela da uvede u svet književnosti. Moj drugar, inače bivši nečitač po opredeljenju, logično - zaobilazio je sve knjige redom. Srećom, imali smo nastavnicu u osnovnoj koja je svojevrsni genije i veliki pedagog, pa nas je vrlo lako uverila da lektire moramo da čitamo. Tako i moj drug nečitač ipak pročita "Malog princa" i... Oduševi se! Od tada je redovan u biblioteci i može se reći da je do sada pročitao više knjiga nego što mnogi pročitaju za ceo život!

Moja sestra imala je prilike da sluša o knjizi od mene, tačnije da trpi moje beskrajno oduševljenje svakog puta kada je pročitam. I sama ju je nekoliko puta pročitala, pa je s nestrpljenjem čekala taj sedmi razred i nedelju za tu lektiru... I - bag - baš te nedelje se razboli! Propusti obradu dela, ali... Sa željom da pronađe što više značenja metafora i prodre u suštinu koliko se god može, pročitala ju je još nekoliko puta. Upornost, nema šta.

A kako velike umetničke lokomotive vuku vagone kritike za sobom, tako sam, gotovo ne verujući, naišla i na neke trule komentare tipa: 'Kakva je to umetnost? Tu nema ničeg dubljeg pored tih poruka o prijateljstvu, poverenju...? Mooolim? Prijateljstvo, poverenje! To nije 'samo'! To je dovoljno duboko za sebe. Čak bi se moglo reći da je to ponekad sve što nam treba. Damn haters have no clue...!

Što se mene tiče, čitala sam ovo, da, desetak puta. Ne mislim da sam gubila vreme vraćajući se na ovo delo. Svakoga puta nešto se menja. Nešto mi je upečatljivije, nešto jasnije. I sada sam u potrazi za džepnom verzijom ove knjige, čula sam da ima negde... To bi mi bilo nešto poput amajlije, u torbi ili novčaniku. Knjiga mog života! :)

Preporučujem!

CyberNištavilo

, 08 2010 13:22:14 +0200

Srela sam se nedano sa jednim starim poznanikom. Komšijom. Otpočnemo razgovor i u nekom momentu on navije priču na ljubav. 'Đe me nađe sad! I krene on: "Je l' imaš dečka, a?" "Nemam." Gleda me kao čudaka: "A jesi bar ti zaljubljena?" Imam delić sekunde da rešim šta ću reći. Možda-i-jesam-ali-komšija-i-ja-nismo-više-tako-bliski-da-bi-on-sve-znao! "Ma, jok", odgovaram mu napokon. Ali ima komšija celu žvaku: "Što ne nađeš nekoga na fejsu (facebook-u)?" A ni tog komšiju dugo nisam videla nigde osim na fejsu, a jedva mi je na pet minuta hoda. Eee, tu je palo jedno objašnjavanje, kako je to izvan mojih prihvatanja i kako ne bih baš da balavim na neke cyber t(r)ipove, da ovo, da ono... Ali taj deo danas preskačem. Ono što me brine je stanje u kom ne misle svi da internet ljubavi mogu loše da završe. Osim što mogu biti prevareni od strane manijaka, ljudi mogu da ostanu lišeni romantike. A šta je ljubav kog vraga bez romantike?! Evo kako danas neki zamišljaju ljubav...

Mesto: recimo facebook. Vreme: ovaj naš dvadeset prvi vek. Likovi: poluizmišljen CyberOn i poluizmišljena CyberOna. Napomena: ovo nije smišljeno sa nekom umetničkom vrednošću, već s namerom da prikaže deo svakodnevnice onih koji ljubav ovako zamišljaju. Skeptike zanima: kako ja sve to znam, ako nisam jedna od njih? -Nije teško provaliti. Gotovo sve se i odvija javno.

CyberOna luta Internetom u potrazi za...? Pronalazeći CyberNjega, na momenat su zadovoljena njena lutanja. Click "Dodaj kao prijatelja". Momenat kasnije, uočivši friend request, CyberOn klikće "prihvati". Naredna četiri minuta istražuju međusobno profile. On je zadivljen njenim razgolićenim retuširanim fotkama iz kupatila, a ona njegovim rečitim statusima. Pa CyberOn zna reči svake hit pesme! Na početnim stranama njihovih prijatelja piše: "CyberOna je sada prijatelj sa CyberOn". Jer mora da bude javno. Jer svi to moraju da znaju. Neko vreme prate jedno drugo i preko početne strane i zida uviđaju da imaju gomilu zajedničkih stranica koje im se sviđaju. Nekorisnicima fejsbuka ovo zvuči kao baljezgarija, ali... CyberNjima je mnogo značilo. A onda su oboje dobili sahtev za događaj "Ispiranje mozgova, odricanje od normalnosti, vol. 2". Ubrzo je na njihovim profilima pisalo da će prisustvovati spomenutom događaju i shvatili su da je to prilika da se vide uživo. Što se pokazalo kao razočarenje. Vidi CyberOna da je on sasvim običan. I stidljiv nekako. A ni CyberOna nije takva riba, sa tonom pudera i lošim osećajem za sklapanje boja. No, šta je tu je. Smotali su se nekako i CyberLjubav je počela. Kakvi su to samo statusi bili! Igrali su razne aplikacije i sendovali giftice jedno drugom... Collectovali srca po ceo dan... Razmenjivali linkove za YouTube i slali invite-ove za CyberPateticne grupe. Na statusu veze im je stojalo da su venčani, što su svi njihovi CyberDrugari dočekali sa lajkovima. A tu je i nezaobilazni chat... Jednog dana, to je izgledalo ovako:

CyberOna: Ljuuubaviiii! pussa mom medici

CyberOn: <3 moe!

CyberOna: shto mi se nisi javio na chatu sinoc? i nisi mi nishta lajkovao, nisi mi ni pisao po zidu!

CyberOn: jbg, bagovo mi comp

CyberOna: i tebi je to za tuznog smajlija? to e bwe za smajlija koji plache, ovaaako

CyberOn: sorry sreco

CyberOna: bubaviii? me volish?

CyberOn is offline. Oooops. Nakon pet minuta, CyberOn is online.

CyberOna: shta bi?

CyberOn: o5 mi baguje

CyberOna: install onaj antivir bwe

CyberOn: axam, ocu. aj qckamo se posle. moram neshto da uradim.

CyberOna: okeeeeei i <3 U!

Ali nisu se kuckali kasnije. Ikada kasnije. A šta je on uradio? Izmenio PoluIzmišljene CyberPodatke. Konkretno, status veze. I CyberOna je slobodna, kazu slova na početnim stranama drugih fejsbukaša. Bila je tužna. No, onih par stotina lajkova od strane njenih PoluIzmišljenih prijatelja i njihovi nebrojeni "utešni" komentari su zalečili ranu. Do nove CyberŽrtve.

Izvini me, komšo, bolje sama, nego sa bilo kim/čim.

Samo ?

, 07 2010 14:38:24 +0200

Danas, kad pokušam, setno, polagano,

ćutanja i tajne tvoje da se setim,

sećanje prazninom sve je išarano,

zaboravom sebi nesvesno se svetim.

Beše li tvoj smešak sladak ili gorak?

Okreti iz hira ili tako mora?

A onaj hod? Trk il' tek normalan korak?

Tih glas pun istine, il' jeftinih fora?

Beg, odlazak, inat, drskost il' rešenje?

Ili gruba igra slabostima mojim?

Slučajnost il' ipak - tvoje lično htenje...?

Sve praznina kojom ispunjena stojim.

Kažu.

, 05 2010 18:10:51 +0200

Kažu...

Pusti te stihove, pusti

lažne utehe njihove.

Ponek' stidljivo izusti

da gubim, o, gubim vreme

tražeći im prave teme,

smišljajući im rime. Ime.

Kažu pusti...

usamljene zvezde, polja,

lađe što morima jezde,

šta će mi oblaci sivi...?

I stvarnost je uvek bolja

kada se tek samo živi.

Kažu...

Sikću,deru se i reže...

Kažu,a onda... Svi beže.

Crni Leptir (deo jedne duge, duge pesme)

, 05 2010 17:59:08 +0200

...

Leptire crni,što nam to radiš?

Zar želiš da sve živo izgori?

Reke prljaš,šumarke pališ...

U neki čas i leptir prozbori:

„Kažu da vesnik sam nesreće,

da umire sve što diram,

da se ruši sve na šta slećem,

da sam u prirodi razarač mira.

Al nisam ja taj što drveće lomi,

vazduh truje,u tamno boji vodu,

nit' sam se sam ovde stvorio.

Ne. Drugi mi neko dade slobodu!

...