Sometimes-I-feel-like...

Uputstvo za upotrebu ravnice

, 15 2010 14:19:04 +0200

S osmehom zapedalaj starinskim biciklom čiji su ogromni točkovi pregazili ravničarske drumove uzduž i popreko. Ne razmišljaj. Stari bicikl već zna sve potrebno.

Ne pravi nagle pokrete. Lagano se pusti da te ludi vetar vodi duž šašavih reka. Tu buja život. Oni šumarci okolo rado će te uputiti ako posumnjaš da ćeš se izgubiti. Nemoj da se praviš važan i ignorišeš njihov šapat. Oni su tvoji i svačiji prijatelji.

Ova trava, koja se družila tek sa kosom, nikada sa električnim kosilicama, onako poluduboka, prepuna je zvezda. Ne diraj ih! One tu preko dana dremaju, dok nebo ne potamni i pozove ih u goste.

U ravnici, budi dovoljno siromašan da se priroda, onako gola, ne bi postidela pred tobom. Ipak, budi dovoljno bogat da možeš da joj pomogneš.

Ne smej se klupama pred visokom crkvom, ako su prastare. I ti ćeš jednom ostariti. Nadaj se da ćeš poput tih istih klupa stariti u ravnici, u društvu vedrih ljudi.

S vremena na vreme namigni suncu. Kada ono tako zdušno prati sve nas, smeš da mu se bar zahvališ. Nije zabranjeno.

Zapravo, ništa nije zabranjeno. Ništa, sve dok ne ugrožava jedinstvenu ravničarsku lepotu. Smeš voleti, ljubiti, plivati, voleti, smejati se, družiti, voleti, voleti, biti pošten, biti ljubazan, voleti.

Pokušaj da oprostiš ravnici što je toliko lepa. I to što ju je nebo zavelo i dovelo u takozvano drugo stanje. Pokušaj da ne misliš kako je poljoprivreda, to dete ravnice, komplikovana. Ipak, ona je zaslužna za tolike naše udobnosti!...

Večeri začini sa nekim. Kakvo je veče puno tek probuđenih zvezdica, ako ih nemaš sa kim prebrojati?

Smeš, zapravo, i da se bojiš. Da se bojiš da slučajno neka drska zvezda padalica izazivački ne poleti Zemlji, a ti, od sve lepote, ne uspeš više ništa da poželiš.

Istočna Srbija

, 09 2010 15:17:58 +0200

Srbija. Ponekad zaboravljena od celog sveta. Ipak, tako mala i skromna, može da se pohvali interesantnim mestima koja svakako vredi videti. Nažalost, neki toga poslednji put budu svesni u školi, dok još putuju na ekskurzije, a posle jure skupa strana mora i planine, pradaleke predele za turizam. Čast izuzecima, koji za obilazak biraju neko naše mesto. Znam da se dobro provode.

Srećom, moj period školovanja i oduševljavanja našim predelima još traje. Ispričaću vam sećanja sa jedne ekskurzije, pritom ću se truditi da budem koliko je moguće objektivna.

Jedan udoban autobus sa dva energična razreda zaputio se ka istočnoj Srbiji, ka bezbroj novih impresija. Ne sećam se redom, šta smo kada obilazili. Krenuću nekim svojim redom, oslanjajući se na utiske.

Smederevo. O istorijatu grada ne znam ništa. Vodič je naglabao o tome, ali ja to nekako uvek zaboravim. No, gotovo klizeći smederevskim ulicama između starih, filmski starih zgrada, oslušnula sam jedan interesantan detalj - Branislav Nušić je ovde proveo jedan deo svog života, tačnije detinjstvo i mladost. U njegovu čast, od '84. se u ovom gradu održava manifestacija "Nušićevi dani". Inače, glavni cilj nam je tu bila smederevska tvrđava. Ogromno zdanje iz prve polovine XV veka mi je oduzelo dah. Podigao ju je Đurađ Branković. Hm... Da li je? Podigao ju je njegov narod. U njegovoj oblasti je vladao takav zakon da se nisu smela jesti jaja. Sva jaja su mora biti donirana za izgradnju tvrđave. (sad imamo na umu da tada nije bilo boljih vezivnih materijala) Šetnja tvrđavom učini da na momenat zaboraviš sve oko sebe. Dvorište je u obliku trougla (raznokrakog, za sitničare :) i u njemu je letnja pozornica koja i danas služi u kulturne svrhe.

Viminacijum. Nekad je bio rimski grad. Prestonica rimske oblasti Gornja Mezija. Ugašen je sa dolaskom Slovena na Balkan... Danas predstavlja skup arheoloških lokaliteta, za koje gotovo ne možete poverovati da stoje pred vama kad se tamo nađete. Od iskopina tu su grobnice sa freskama, iz doba paganstva, zatim kostur jednog vladara, ostaci carskog druma, čak i jedno kupatilo. No, ondašnja kupatila bila su nešto poput spa centara današnjice u kombinaciji sa kafićima. Rimljani viših klasa su tu provodili čitave dane, dok im se koža ne smežura u vodi. Ostaci nađeni tamo dokazuju da su imali i metode depilacije. Da, depilacije! U V veku! Usput su se naslađivali različitim napicima... Bilo kako bilo, ovo je jedan od verovatno retkih nalazišta kod nas koji su i očuvani i nama, turistima dostupni.

Golubac. Zapravo, mesto gde je Dunav najširi. I podseća na more. Dvadesetak minuta šetnje obalom bilo mi je dosta da se zaljubim u tu jednu tačku na zemaljskoj kugli. I mogla bih da joj budem verna uz sve to. Sliku, oprostite, nemam.

Kučevo. Nama je u ovom slučaju Kučevo poslužilo samo da prespavamo. Ali, kakvo je to noćenje bilo! Hotel u kom smo odseli, "Rudnik", ima takve uslove da niko ne bi mogao da se požali. Osim, razume se, pedantnosti i preciznosti u uređenju soba, moram pohvaliti i one dodatne zanimacije: bazen, plazma TV sa kablovskom u svakoj sobi, odličan restoran i savršenu kafu. Što se tiče same atmosfere, vrlo je prijatno. Prolaznici rado pomažu nama, izgubljenim turistima. Upute vas gde treba - sa smeškom. Opet nemam sliku. Jao.

Rajkova pećina. I danas se zbunjeno nasmejem kad se setim šta piše na ulazu u pećinu: "Srećno!" No, nema unutra ničeg strašnog. Samo netaknuto prirodno bogatstvo, stalaktiti i stalagmiti. Prema predanju, hajduk Rajko je unutra skrivao blago. Prema još jednom predanju, onaj ko pronađe otisak Rajkove ruke u zidu pećine, pronašao je prolaz za njegovim skrovištem tog blaga. Koliko je pećina čarobna iznutra, toliko je čarobna i njena okolina. Savršeno zelenilo. Bolje nego na fotoshop varijantama pejzaža!

Požarevac. Posećujemo galeriju slika slikarke Milene Pavlović Barili. Magično! Galerija je u kući njene majke, pa se stoga mogu videti i njeni privatni predmeti, garderoba, cipele, ogledala, jedan dnevnik, porodične fotografije. Barili - bila je među prvim modnim novinarima ikada. Dovoljan je podatak da je radila za američki Vogue. O, da. A slikarski je izuzetno dopadljiva, jer je na platnu ostavljala sebe i otkrivala se i kad je srećna i kad je ranjiva, ali ostavljala je i poruke. Slikajući tuđe portrete, uspevala je da ih učini gotovo živima. Vredi pogledati, zaista vredi!

Ko god se zaputi istoku, prošeta ovom stazom koja je mene toliko očarala, neka uživa i srećan put!

Čanj, Crna Gora

, 06 2010 20:13:09 +0200

Ove godine ništa od letovanja. Ovih dana sam nešto prehlađena, pa ne mogu ni do lokalne plaže...

Možda baš zato, setila sam se jednog prethodnog putovanja i jednog mirnog, čarobnog gradića na Jadranu. Čanj. Geografski gledano, to je mesto između Bara i Budve. Mojim očima gledano, bila je to TRIAL verzija raja u trajanju od deset dana.

Šta je mene toliko očaralo u tom gotovo običnom turističkom naselju, ne znam. I more i okolne planine. Sebe smatram planinskim tipom osobe i ne znam da li je prošla neka školska ekskurzija u kojoj smo obilazili brdovite predele, a da se ja nisam uspentrala dok nastavnici ne gledaju... Okej, ovo nisu planine pristupačne za penjanje (čak ni meni), ali su savršene za fotografisanje, nestvarne za dugo posmatranje.

A ljudi... Domaćini ovog mesta su u potpunosti prilagođeni turizmu i svojim gostima. Ono što sam nekako primetila je da im ide dobro, jer imaju želju da ugode gostima. Baš svi. Od hotelskog osoblja, preko trgovaca na šetalištu i konobara u lokalima, do radnika u pošti. Baš svi! Otvoreni su da učine turistima boravak vrhunski prijatnim i nezaboravnim. Dočekuju i ispraćaju uz iskren osmeh. Imali smo sreće da nas je trgovac na jednoj tezgi častio, pola kupljenog nismo platili. Možda bi neko rekao da je sve to tek neki jeftini trik, marketing kako bismo se vratili i sledeće godine. Pa šta! Mene je ta ljubaznost kupila! I kada sam se već našla tamo, draže mi je da mi se lepo smeškaju, makar lažno, nego da mi iznose iskrena mišljenja tipa "Ja ovo radim zato što moram" ili "Tornjaj se tamo odakle si došla"... Ali sumnjam da je sve to smeškanje bilo lažno. Talasi, prijatan vetrić, hladno piće ili sladoled, sloboda. Ko uz to može biti neraspoložen?

Smeštaja se inače slabo sećam. Pristojan je bio, toliko znam. Bolje se sećam terena, gde smo danju igrali košarku i rukomet, ponekad fudbal, sa turistima iz drugih krajeva. Mi smo tada putovali sa školom, pa smo se uglavnom i družili sa drugim školama - iz Ukrajine, Kragujevca i Beograda. Tereni su solidni, a interesantan detalj je da na svakih par metara tribina možete da nađete izgubljene evre. :) Ozbiljno, desilo mi se da nađem skoro deset evra, sasvim slučajno, ne tražeći. Večeri smo provodili u nekim od mnogobrojnih lokala. Isprobati nove recepte - ko to ne uradi, kao da nije ni letovao... A cene su ovde, koliko se sećam, prilično prihvatljive. E, sad, davno je to bilo... Na zvaničnom sajtu mesta sam videla da su nastali neki novi smeštaji, otvoreni i novi lokali. Kako bilo, nadam se da tamo ipak vlada onaj stari morski šarm i dobro raspoloženje domaćina. Što se tiče nekih posebnih sadržaja, mislim da je tamo jedino luna park, ali ga se sećam kroz maglu... Ništa više. I ništa preterano, ali dovoljno za nezaboravno letovanje.

Uz takvu atmosferu, bilo je potrebno jedino da se opustimo i uživamo. Bila sam sa najboljim drugarima, tako da tu nije bilo ikakvih problema... Sve je teklo svojim smislom. Vreli dani i neprospavane noći, skupljanja u sobama i pričanje strašnih priča jednom, a drugi put viceva... Letnje ljubavi.. Doduše, mene nije čekao neki preplanuli Crnogorac, već tip iz škole koga ranije nisam poznavala, ali je još pri polasku autobusom počeo da se vrzma oko mene... No, leto je to. Kako došlo, tako prošlo.

Do nekog novog morskog izleta i čarobnih sećanja!