Sometimes-I-feel-like...

Back to school!

, 08 2010 09:08:52 +0200

Jeste li spremni, deco? -Jeeeesmo, kapetane...! Ne čujem vaaaas? -Auf.

Školska godina, kad god počela, počela je u pogrešno vreme. Prekida one nedelje kada ti niko ne traži izveštaje o pročitanim stranicama, kada su sve tvoje aktivnosti slobodne i za njih ne dobijaš ocenu. No, daleko od toga da mrzim školu. Obrazovanje, napredovanje, usavršavanje -možda su mi i najbitniji, ako ćemo iskreno. Međutim, postoji jedna poslovica, može biti da je latinska: "Prvi korak ka znanju je priznanje da ne znamo".

Možda je suvišno naglabati o tome koliko mi ne znamo. I, hajde što ne znamo Amperovu silu ili logaritamske funkcije... Ali ono što čitav svet smatra opštom kulturom... Sramota me je dalje da pišem, ali pošto sam već odabrala ovo kao temu, savesno nastavljam. Evo situacije: sedimo na jednom času. Radna subota je, tako da je profesor isplanirao neke drugačije vidove rada danas. Kviz opšte kulture. Uglavnom je reč o geografiji, koja meni lično nikad nije naročito prijala. Podeljeni smo u dve velike grupe i takmičimo se... Prvo pitanje - piece of cake - najduža reka na svetu. Ubeđena sam da znam. Kad ono - i drugi iz grupe, sa svojim drugačijim odgovorima, ubeđeni su da znaju. Je li Amazon? Ne, Misisipi sa Misurijem je! Ma, Nil, bre! Svađamo se. I neko naglas bubne konačan odgovor, pogrešan. Idemo dalje. Niz pitanja iz geografije. Najveće ostrvo na svetu? Pooojma nemamo. I koliko god me geos ne zanimao, ipak mi je krivo što ne znam poneke elementarne činjenice. Čekam pitanja iz umetnosti, književnosti.... Al', hoćeš! Pre toga, istorija! Ne bih da spominjem uopšte koliko sam tek tu liht roze. Iznervirala sam se tog dana. Pretražila sam Internet (da, Internet ima početno veliko slovo, i to je deo opšte kulture... Bar sam to zapamtila) i pronašla neke testove opšteg tipa, ne bih li proverila sebe lično. I opet mućak. Ima toliko toga što predstavlja nekakve poderotine mog znanja. Eto, umetnost me nekako izvuče, ali ostalo... Ajoj. I taman me prođe ta nervoza, kad juče odem upravo na geos. Prva lekcija ove godine posvećena je dr Jovanu Cvijiću. Iznenadila me je uvodna misao profesorke. Govorila je upravo o tom slabom opštem znanju kod nas. Istina. Znamo biografije nebrojenih glumaca, fudbalera i pevačica, a sa druge strane, naš Jovan Cvijić nam je apsolutni stranac. Isto je i sa drugim velikanima nauke. Pogotovo domaćim. Sa izuzetkom koji vidim u Tesli o kom se nešto više uči, ostali su nam poznati koliko i španski trgovci retkim tkaninama. Nemamo pojma o ljudima po kojima su nazivane naše škole, ulice, trgovi. Aaa,jok. E sad... Ima profesora koji tvrde da te rupe u znanju postoje zato što učimo - kampanjski. Rešila sam da od ove godine učim koliko toliko redovnije nego pre. (A sad sam to javno napisala, tako da se moram i pridržavati istog. :) Zašto? Pa, u životu ionako SVE učimo kampanjski. Učim da kuvam s vremena na vreme, kad mi obaveze dozvole. Učim o sukobima ponekad, kad baš ne mogu da se obuzdam, pa planem. A o ljubavi... Isto kampanjski, kada imam s kim.

Ono što je geografičarka istakla kao razlog za te praznine nije kampanjstvo. Kupila me je ovom primedbom: sistem obrazovanja je u pitanju. Nije naštelovan tako da pamtimo bitno, već pamtimo ono što nas je najviše mučilo. I nije da sam ja neki sistem hejter koji samo čeka priliku da se oklembesi o vrat istom sistemu, ali to je prvi put da je neki normalan profesor izrekao nešto tako, ne kriveći učenike ni za šta.

Ova tema me odavno intrigira... Toliko da sam napisala dramu o tome, pokušavajući da sagledam sve aspekte školskog nezadovoljstva.

Anyway, đacima koji su se uglavili u onaj mali procenat koji se može pohvaliti neprolaznim znanjem - čestitam, a ostalima srećno na putu ka postizanju istog.

Opravdanje za moj narcisoizam.

, 31 2010 17:08:36 +0200

Zapravo, ne bi trebalo da se ikome pravdam ako sam narcis. A jesam donekle. No, narcisizam se shvata preozbiljno, pa osećam da sam gotovo dužna (ni sama ne znam kome) da naškrabam nekoliko svojih čvrstih uverenja.

Mladi smo. Treba li danas, u ovim slatkim godinama da kukamo kako smo ružni, glupi, manje vredni od svih onih drugih? Izvin'te, zar to onda nije dokaz da ne znamo da održavamo sami sebe...? Šta ako se ta nesigurnost i kompleksi prenesu u ono zrelije doba, pa treba penziju da čekam da bih se dobro osećala u svojoj koži? Aj em sori, ali volim svoje godine. Imam svest razvijenu na nivou svojih godina, otprilike. Inteligenciju takođe. I zašto je pametnim ljudima nekada tako teško da priznaju, makar sebi, da su pametni? Jeste da gnjave ta kukanja, ali nije samo to u pitanju. Kada sam sebe nazoveš glupim, drugi će te nazvati i idiotom. Kad sam sebe nazoveš ružnim, treći će te nazvati gaborom! Ako im daš do znanja da se smatraš manje vrednim, niko te neće ni pogledati.

Lepi smo. Pa, svako na svoj način. Poenta je da shvatimo šta je kod nas lepo, da ljubavlju prema tome lepom ukinemo mržnju prema nedostacima. Konkretno, ja volim svoju kosu. I šta je tu loše? Voleti svoje vrline - nije mana...

Zdravi smo. Uglavnom. Hoću reći, zdravi smo u odnosu na ono što nas čeka u srednjim godinama, a tek u starosti. Time zapravo hoću da kažem da te naše prehladice, zubobolje, tu i tamo glavobolje, nisu razlozi da se preselimo u dispanzere i jedemo šaku lekova za doručak, dve šake za ručak, a večeru zalijemo kukanjem kako umiremo. Nažalost, ima i mladih koji su bolesni i kojima su lekovi neophodni. Ali znate šta? Oni često u sebi gaje nesvakidašnji optimizam. Sa druge strane, ja pričam o onima kojima ništa ne fali, a koji prave od muve magarca.

Ljubav tamo negde čeka! Eh, kakvih sam se tek kukanja naslušala na ovu temu... Ljudi često na silu jure 'ljubav' i 'savršenu vezu', pritom prstom ne mrdajući dok im se neko sviđa. Naravno, usput se kuka kako njih neće sreća u ljubavi... I kada 'ljubav' izostane, odmah se seku vene, ijaaaaoooo. Osim što mnogo gnjavi, ta situacija im pkodi. Da su malo više voleli sebe, imali bi više samopouzdanja, i neko bi se već našao da ih voli. Ja sam među onima kojima 'nikako da se desi'. Ali ništa ne silim i ne kukam sve u šesnaest. Za početak, volim sebe. I nadam se da ljubav stvarno tamo negde čeka.

Tu su i talenti. Svako ih ima. Treba ih samo otkriti i razvijati. -Samo! Ali, zna se kako je... Svi hoće da su glumci i pevači, niko neće da prizna da je talentovan za stolara ili tako nešto. Ali gadno je to što čak i oni koji jesu talentovani za umetnost često vrište kako sve što rade vredi šipak. Okej, nisam ni ja za to da se drugima trlja nos talentima, ali ako mi neko pohvali dramu/pesmu/štagod, sigurno neću reći da je očajno/da je glupo/ da sam ja glupa. Hoću da budem umetnica. Kako bez narcisoidnosti? Umetnike ionako bije glas da su neshvaćeni, pa zašto bih sama sebi komplikovala stvaralaštvo? Želim da ljudi za koje stvaram osete da volim sebe, da moje delo ne teče slapovima želje da me neko hvali, voli i uzdiže. Sve to sam ja, narcis, obavila u sebi.

Narcise doživljavam kao mašine za samopouzdanje, ljude koji stvarno slabo zavise od tuđih mišljenja i koji se osećaju fino, šta god radili. Ali - razgraničavam narcisoidnost od prepotencije, potpune sebičnosti ili egoizma. Zašto? Zato što ja volim sebe, ali i druge ljude. Druge narcise pogotovo. Pričam im o sebi i ističem svoje kvalitete, ali uživam i ja njih da slušam, uživam u njihovom samopouzdanju, slobodi, jačini karaktera, jedinstvenosti, energiji. Družim se sa njima. Smejem se sa njima. Zaljubljujem se u njih.

I šta je tu loše? Kako narod trpa ljubav čoveka prema samom sebi u isti koš sa manama poput licemerja, laganja, podlosti, sklonosti ka spletkarenju. Mislim, retko čujem da neko kaže: "On je super, on jako voli sebe". Češće je: "Taj ti je sav nikakav, umišljen, voli samo sebe..." Hej, ljubav je ljubav. Moramo napokon da se zavolimo, ode vreme.

Volim vas, iiii... volim se! ;)

Dembelisanje!

, 17 2010 13:25:28 +0200

Zbunjena sam. Jako, jako. Šta god da mi se u životu dešavalo, koja god situacija, umela sam da se postavim nekako. Ako već nisam imala neko trajno rešenje, onda sam bar imala mišljenje koje me je upućivalo rešenjima... A sad - ni a ni be. Ni ce.

Naime, imam jednu...'drugaricu', koja se pre nekoliko godina preselila u Zemlju Dembeliju. Pre njenog odlaska, živele smo gotovo kao sijamske bliznakinje. Bilo nas je nemoguće razdvojiti bez upotrebe sile. U čitavom kraju, ko nju spomene, seti se odmah i mene, i obrnuto. Po odlasku u Dembeliju, održavale smo kontakt, koliko toliko redovno. I onda dođe era fejsbuka. Kad smo se tamo našle, milina. Početkom ove godine, inbox poruka sa tekstom da dolazi ovog leta natrag, da poseti svoju rodbinu, naterala me je da upravo pola ove godine planiram naš susret i gde ću da je vodim, šta ću da joj pokažem... I sa njene strane je bilo dosta entuzijazma, izrazila je veliku želju da se vidimo, ona, ja i još neko staro društvance. Kad je leto došlo, došla je i ona. Poprilično izdembelisana. Fejsbuk nam je davao naznake da ipak ne želi da se vidimo... pošaljemo joj nešto na chatu, a ona ode offline. Tako pet puta. Onda, da nas skine sa vrata, pošalje drugu i meni da će nam se javiti od nedelje da se vidimo. I opet ne zove. I iskuliram, ja naivna. Rekoh, mora videti prvo rodbinu, posle idu drugari. E, Dembelija je Dembelija. Tamo se izgleda ljudi ne druže. Govorim o dalekoj zemlji gde ljudi mnogo rade, žive nekim hladnim životom, ali nisam slutila baš da su sposobni i da zaboravljaju staro društvo. Pogotovo kad su bili sestrinski bliski. Ali, neka.

Zamišljam i kako bi bilo da smo se srele. Zaplašena njenim novostečenim bogataškim stavom (o, to se oseća i preko mail-ova!), sigurno bih joj pričala samo o svojim uspesima. Njih ima, taman za jedan razgovor s njom. Hvalila bih se i na kraju je iznervirala. Ali, to nisam ja. O čemu onda da joj pričam? Ona tamo u Dembeliji vodi jedan život potpuno drugačiji od ovdašnjeg! Možda bismo dva sata ćutale! Možda je i zaboravila jezik, pa ne bismo nikako mogle da se sporazumemo, sve i da hoćemo.

I šta god da je u pitanju, i dalje ne vidim razlog da konstantno obećava susret, a obećanje ne ispunjava. Zar ne bi bilo lakše da kaže da ne želi da me vidi, da se pošteno nadurim i aj' zdravo? Ne, ovako ćemo se folirati kao primitivci. Oštećeni drug i oštećena ja možemo bez nje. Mogli smo tako godinama, moći ćemo tako doveka. Bez nje smo završavali školu, upisali srednju, osvajali priznanja, voleli, provodili se, dakle - ničeg nam nije manjkalo, osim možda njenog prijatnog društva. I kada smo mogli makar deo toga da nadoknadimo, eto dembelijskog sprža. Ona više izgleda nije ono što je bila. Neka, ni mi nismo. Za početak, evo, baš nas briga za nju. I bataliću to kopkanje i radoznalost, zašto je sve iz društva ignorisala? Bila je tu dva meseca i da je htela, našla bi za svakog delić vremena. Evo, otišla je.

Na kraju, i nije toliko zbog mene, ali ja sam već iscimala svoju babu da napravi pitu krompirušu, omiljenu toj iz Dembelije.

Uf, uf!

Gramatika i jezička kultura

, 11 2010 15:19:57 +0200

Ako mi moje društvo išta bezrazložno zamera, onda je to moje refleksno ispravljanje drugih, kada pogreše u govoru ili pisanju. Srpski, kao i još neki slovenski jezici me fasciniraju svojom gramatikom i jezičkom kulturom toliko da bar ljudima oko sebe ne dozvoljavam da ga izvrću po svom. Ranije sam mislila da se greške prave iz neznanja. Sada, nakon hiljada urađenih zadataka iz gramatike, uviđam da je veći problem u pravilima koja nekada zaista jesu zbunjujuća, a na sve to postoji gomila izuzetaka. Na blogu uglavnom nisam nailazila na neke polupismenjake, što mi je jako drago, jer nije tako na svim sajtovima. No, opet, svakom se potkrade neka greška. Upravo zbog tih zamršenih pravila. Evo u čemu se najčešće greši.

-upotreba glagola trebati: Ovaj glagol se ne menja po licima. Ne može se reći Trebam da radim. Pravilno je Treba da radim. Izuzetak je kada glagol trebati označava da nam je nešto potrebno, npr. Trebam tvoju pažnju.

-u vezi sa: Često se kaže Hteo sam da te pitam nešto u vezi utakmice, umesto Hteo sam da te pitam nešto u vezi sa utakmicom. Pođimo od toga da nećete reći da ste u vezi svog partnera, već u vezi sa svojim partnerom.

-pleonazmi: Nije redak slučaj da se kaže npr. mala sličica. Pleonazam znači nagomilavanje nepotrebnog i može se odnositi kako na reči, tako i na interpunkcijske znake. U ovom slučaju suvišna reč bila bi mala, jer pojam sličica već označava deminutiv (umanjenicu) reči slika. Drugo rešenje bilo bi da na mestu reči sličica stoji reč slika, pa bi sintagma glasila mala slika.

-kući/kod kuće: Nepravilno je reći Nalazim se kući. Padež u kom se nalazi reč kuća, dativ, označava uglavnom namenu ili pravac kretanja, stoga se ne koristi kada navodimo na kom se mestu već nalazimo. Umesto toga, kaže se Nalazim se kod kuće. Ono što možda zbunjuje je slučaj kada se kaže Idem kući. To je upravo navedeni dativ pravca i to je pravilno.

-prisvojni pridev nastao od imenica na -ica: Danica, Milica, Ivica. Ako bismo hteli da pridevom označimo kako nešto pripada njima, ne bismo rekli Danicin, Milicin, Ivicin, već Daničin, Miličin, Ivičin. Izuzetak su imenice koje u pretposlednjem slogu imaju slovo č, poput pevačica. U tom slučaju nije pevačičin, već pevačicin.

-čuveno ne: Rečca ne se piše odvojeno od glagola uz koje stoji, sa izuzetkom u sledećima: nisam, neću, nemoj, nemam. To se odnosi na sva glagolska vremena i načine. Uz prideve se piše zajedno: nenaspavan, nekvalitetan, nestalan.

-vokativ: Ovaj padež je nezavistan i zbog toga se u rečenici potpuno odvaja od ostalih reči, zarezima. Ukoliko je na početku rečenice, zarez sledi posle njega, kada je u sredini, sa obe strane su zarezi, a kada je na kraju, zarez mu prethodi. Interesantno je da i u drugim jezicima, poput engleskog, zarez pri dozivanju igra bitnu ulogu. Primer je sledeći:

Should we eat grandpa? Da li ćemo jesti dedu?

Should we eat, grandpa? Da li ćemo jesti, deda?

I eto. Zaželela sam se gramatike... Morala sam ovo da ispišem. I još nešto - ovo nije gnjavaža školom. Kažu, to spada u osnovnu kulturu.