Sometimes-I-feel-like...

Majmun u ljubavi - Kajl Smit (Love monkey - Kyle Smith)

twisty — Wed, 29 Sep 2010 08:58:03 +0200

Mislila sam/nadala se/verovala da nikada više neću biti na stranicama ONE literature. Znate - one toliko aktuelne i toliko prolazne. Navešću primere: "Kupoholičarka", Dnevnici Džordžije Nikolson, "Tračara". Dakle, knjige zasnovane na humorističkom pristupu svakodnevnim zavrzlamama, a kad malo bolje razmisliš - ništa novo niti zapanjujuće.

Nadala sam se da je period te pliće književnosti iza mene. Daleko, daleko iza. Međutim, za rođendan sam pre nekih nedelju dana od svog razreda dobila uravo "Majmuna". Vidim već otprilike po opisu knjige, po nekim citatima na koricama, da je to TA knjiga. Plod trenutnih književnih struja, pisana za jednokratnu upotrebu, bez želje da se useli u večnost umetnosti... Ali, božemoj, poznato je da školski život ume da bude opasno stresan, stoga malo smeha dobro dođe. Istog dana sam počela sa čitanjem. I? Samu sebe iznenadila koliko odobravam jedno ovakvo delo! Odobravam, jer je bilo neophodno ženskom polu!

Glavni junak ima 32 godine, stan, posao, pare i ljubav koja nikako da se ozvaniči. U duši, njemu je i dalje trinaest godina i teško da odraste. To je deo koji u čitaoce poziva sve one u tom dobu, tinejdžere, večite tinejdžere i one koji pokušavaju nekako da odrastu. Junak u prvom licu priča, priča, priča. Začinjuje sve blagim sarkazmom. Naizgled netipično za muškarca - plače, jadikuje, biva skrhan. U nekim momentima otkriva jako značajne razlike između muškaraca i žena, razlike kojih smo svesni, ali prosto ne mislimo o njima ("Razlog zbog kog se muškarci i žene ne razumeju: I oni i one idu u teretanu, muškarci da bi postali veći, a žene da bi postale manje, ali - pomoću istih sprava...")

Muškarci... Napokon nam je dozvoljeno da zavirimo u vaš svet kakav nismo ni zamišljale da može biti. Kajl Smit nije imao prepreka. Raskrinkao je svoj pol i njegove slabosti, sve vrste navika i fantazija. I dokazao da i oni osećaju.

Preporučujem svakako. Čisto da se malo nasmejete. Preporučujem muškima, jer će se u pola priča sigurno pronaći. I devojkama koje se ne snalaze najbolje, koje sumnjaju u sebe, tek da bi uvidele koliko je i njima ponekad frka.

Uživajte! ;)

(Figurativni) džemper, (figurativni) poklon od pokojne bake.

twisty — Sun, 19 Sep 2010 14:16:15 +0200

Namerno pozajmljujem ovu metaforu iz drame moje omiljene savremene spisateljice, Minje Bogavac. Njena drama bila je nešto lično, ali ipak, našlo se prostora da se i sama pronađem u pojedinim replikama. Spominje se tako u jednom delu upravo taj džemper. Virtuelni poklon pokojne bake za glavnu junakinju. Šta junakinja radi? Polaže baletski ispit pred nekakvom svemirskom komisijom. A džemper? Čupav, tesan, steže je, grebe i ne dozvoljava da diše!

Konfuzno dok se malo ne zadubi u čitavu priču....: Svi mi plešemo, ovako ili onako. Živimo - plešemo kroz život. Aha. A jeste li ikada videli primabalerinu da pleše u teškom džemperu od koje je telo svrbi? Naravno da ne. U tako nečemu se ne može plesati valjano, normalno, opušteno. A svi imamo bakine džempere i svi ih nosimo... baki za ljubav. I koliko god da su nam gadni i da nas živciraju, nama je naprosto žao da ih se rešimo.

Još ne razbirate o čemu ja to filozofiram? Stvar je, zapravo, jako prosta. Džemper je jednako zaostavština - nasleđe predaka, mikrotradicija familije. Ne mislim na kuće, novac, materijalno uopšte. Mislim samo na taj virtuelni džemper, ispleten ljubavlju, ali... dekorisan onim konzervativnim stavovima, nasilnom bogobojažljivošću, hiljadama zabrana u ponašanju žena i milionima povlastica u ponašanju muškaraca... Ah. Tragovi zatucanosti.

Šta nam još ostavlja prošlost? Ako je iko došao do ovog dela teksta, tj. nije odustao još uvek, stigao je do moje poente. :)

Ako se malo zamislite, setićete se mnogo porodica sa generacijama koje su se bavile istim poslovima. Ima ih uspešnih, kao i neuspešnih, ali glavno je da su radili sve isto. Ne pričam napamet i polazim od svojih poznanika. Pa redom... Drugar ima roditelje doktore. Oca hirurga i majku pedijatra. I sam se sprema za poziv medicinara. Drugar drugi ima oca bivšeg rukometaša. I dedu bivšeg fudbalera. I majku, profesorku fizičkog. On je košarkaš i ništa ga drugo ne zanima. Škola, hoću reći. Njegovi roditelji se ne brinu preterano što razrede jedva prolazi, jer, je l' te, biće od njega NBA senzacija. Spomenula bih i samu sebe. Meni je deda radio u mlekari. I majka tamo radi, u administraciji. Stric mi je portir u mlekari. Drugi stric se bavi mlekarstvom na malo drugačiji način. Moj prvi komšija radi u mlekari. Komšija iza i njegova majka takođe - rade u mlekari. Sledi li mi karijera uspešne mlekadžijke?! Ha. Hajde da zaboravimo na tu opciju.

Okrenimo se nekim drugim granama mog porodičnog stabla. Moj drugi deda je zamalo postao glumac. Primljen je u pozorište...ali, vraga, otišao je u vojsku na tri godine. Kada se vratio, nije bilo potrebe za novim glumcima i ostao je bez tog časnog mesta. Moja majka je zamalo izdala knjigu. Čitala sam njene pesme i bila gotovo ljubomorna što ih nisam ja izmislila. Tada joj je falilo para, a posle želje za umetnošću. Sestra od strica je svirala nekoliko instrumenata. Moglo je čudo da bude od nje, da nije zatrudnela u devetnaestoj i iskulirala muzičku akademiju. I ima ih još iks ipsilon, njih, primera za protraćene talente.

Oni su moj džemper. Moja krv. Sutbine prethodnice mojoj sudbini. Neki koji znaju za njih i meni predviđaju ili pokušaj i popušaj, ili mlekarsku zanimaciju... E, pa, znate šta: ja plešem u trikou i suknji od tila. Mene džemperi ne zanimaju! Moda se menja, samo vaši mentaliteti bazirani na zatucanosti ostaju i traju! U trikou sam so hot, ne može mi niko ništa. I vidite me samo kako igram! Talenat, i ne samo to: upornost da se popnem iznad vas u džemperima. Hvala bogu i brzom razvoju, neko će se već zagledati u moje lake plesne korake a onda, sama ću da izatkam svoju zaostavštinu za buduće igrače. Biće to prozirna ešarpa. Da nose taj detalj, kada je prilika, ili da ga ostave u ormanu, kada se zasite.

Ko je razumeo, shvatio je. :)

Meni je sad svakako lakše! :)

Back to school!

twisty — Wed, 08 Sep 2010 09:08:52 +0200

Jeste li spremni, deco? -Jeeeesmo, kapetane...! Ne čujem vaaaas? -Auf.

Školska godina, kad god počela, počela je u pogrešno vreme. Prekida one nedelje kada ti niko ne traži izveštaje o pročitanim stranicama, kada su sve tvoje aktivnosti slobodne i za njih ne dobijaš ocenu. No, daleko od toga da mrzim školu. Obrazovanje, napredovanje, usavršavanje -možda su mi i najbitniji, ako ćemo iskreno. Međutim, postoji jedna poslovica, može biti da je latinska: "Prvi korak ka znanju je priznanje da ne znamo".

Možda je suvišno naglabati o tome koliko mi ne znamo. I, hajde što ne znamo Amperovu silu ili logaritamske funkcije... Ali ono što čitav svet smatra opštom kulturom... Sramota me je dalje da pišem, ali pošto sam već odabrala ovo kao temu, savesno nastavljam. Evo situacije: sedimo na jednom času. Radna subota je, tako da je profesor isplanirao neke drugačije vidove rada danas. Kviz opšte kulture. Uglavnom je reč o geografiji, koja meni lično nikad nije naročito prijala. Podeljeni smo u dve velike grupe i takmičimo se... Prvo pitanje - piece of cake - najduža reka na svetu. Ubeđena sam da znam. Kad ono - i drugi iz grupe, sa svojim drugačijim odgovorima, ubeđeni su da znaju. Je li Amazon? Ne, Misisipi sa Misurijem je! Ma, Nil, bre! Svađamo se. I neko naglas bubne konačan odgovor, pogrešan. Idemo dalje. Niz pitanja iz geografije. Najveće ostrvo na svetu? Pooojma nemamo. I koliko god me geos ne zanimao, ipak mi je krivo što ne znam poneke elementarne činjenice. Čekam pitanja iz umetnosti, književnosti.... Al', hoćeš! Pre toga, istorija! Ne bih da spominjem uopšte koliko sam tek tu liht roze. Iznervirala sam se tog dana. Pretražila sam Internet (da, Internet ima početno veliko slovo, i to je deo opšte kulture... Bar sam to zapamtila) i pronašla neke testove opšteg tipa, ne bih li proverila sebe lično. I opet mućak. Ima toliko toga što predstavlja nekakve poderotine mog znanja. Eto, umetnost me nekako izvuče, ali ostalo... Ajoj. I taman me prođe ta nervoza, kad juče odem upravo na geos. Prva lekcija ove godine posvećena je dr Jovanu Cvijiću. Iznenadila me je uvodna misao profesorke. Govorila je upravo o tom slabom opštem znanju kod nas. Istina. Znamo biografije nebrojenih glumaca, fudbalera i pevačica, a sa druge strane, naš Jovan Cvijić nam je apsolutni stranac. Isto je i sa drugim velikanima nauke. Pogotovo domaćim. Sa izuzetkom koji vidim u Tesli o kom se nešto više uči, ostali su nam poznati koliko i španski trgovci retkim tkaninama. Nemamo pojma o ljudima po kojima su nazivane naše škole, ulice, trgovi. Aaa,jok. E sad... Ima profesora koji tvrde da te rupe u znanju postoje zato što učimo - kampanjski. Rešila sam da od ove godine učim koliko toliko redovnije nego pre. (A sad sam to javno napisala, tako da se moram i pridržavati istog. :) Zašto? Pa, u životu ionako SVE učimo kampanjski. Učim da kuvam s vremena na vreme, kad mi obaveze dozvole. Učim o sukobima ponekad, kad baš ne mogu da se obuzdam, pa planem. A o ljubavi... Isto kampanjski, kada imam s kim.

Ono što je geografičarka istakla kao razlog za te praznine nije kampanjstvo. Kupila me je ovom primedbom: sistem obrazovanja je u pitanju. Nije naštelovan tako da pamtimo bitno, već pamtimo ono što nas je najviše mučilo. I nije da sam ja neki sistem hejter koji samo čeka priliku da se oklembesi o vrat istom sistemu, ali to je prvi put da je neki normalan profesor izrekao nešto tako, ne kriveći učenike ni za šta.

Ova tema me odavno intrigira... Toliko da sam napisala dramu o tome, pokušavajući da sagledam sve aspekte školskog nezadovoljstva.

Anyway, đacima koji su se uglavili u onaj mali procenat koji se može pohvaliti neprolaznim znanjem - čestitam, a ostalima srećno na putu ka postizanju istog.

Na zapadu ništa novo

twisty — Fri, 03 Sep 2010 21:53:33 +0200

Čisto da se ne zaboravi na ovu pesmu :)

Na zapadu nista novo - Riblja Corba
Kriticar pesnika javno vredja,
Samoubica se ubio s ledja,
U africi opet drzavni,
Umorni turcin izazvo sudar.

Gole su lutke s naslovnih strana,
Jos jedna pobeda prtzizana,
Moju zaradu drugi trose,
Vreme bez promene, uglavnom lose.

U bolnici pacovi pojeli bebe,
Ubio prvo zenu pa sebe,
Dinar i dalje u lakom padu,
Bacili bombe na ambasadu.

Veliki uporno zezaju male,
Za ideale ginu budale,
Fabrike truju okolinu,
Kreteni dizu bune i ginu.

Bice bolje, neko vice,
Na papiru mrtvo slovo,
Na istoku stare price,
Na zapadu nista novo.
Čovek je možda par dana gledao dnevnik da se nakupi inspiracije, a stvorio je večnu pesmu.

Opravdanje za moj narcisoizam.

twisty — Tue, 31 Aug 2010 17:08:36 +0200

Zapravo, ne bi trebalo da se ikome pravdam ako sam narcis. A jesam donekle. No, narcisizam se shvata preozbiljno, pa osećam da sam gotovo dužna (ni sama ne znam kome) da naškrabam nekoliko svojih čvrstih uverenja.

Mladi smo. Treba li danas, u ovim slatkim godinama da kukamo kako smo ružni, glupi, manje vredni od svih onih drugih? Izvin'te, zar to onda nije dokaz da ne znamo da održavamo sami sebe...? Šta ako se ta nesigurnost i kompleksi prenesu u ono zrelije doba, pa treba penziju da čekam da bih se dobro osećala u svojoj koži? Aj em sori, ali volim svoje godine. Imam svest razvijenu na nivou svojih godina, otprilike. Inteligenciju takođe. I zašto je pametnim ljudima nekada tako teško da priznaju, makar sebi, da su pametni? Jeste da gnjave ta kukanja, ali nije samo to u pitanju. Kada sam sebe nazoveš glupim, drugi će te nazvati i idiotom. Kad sam sebe nazoveš ružnim, treći će te nazvati gaborom! Ako im daš do znanja da se smatraš manje vrednim, niko te neće ni pogledati.

Lepi smo. Pa, svako na svoj način. Poenta je da shvatimo šta je kod nas lepo, da ljubavlju prema tome lepom ukinemo mržnju prema nedostacima. Konkretno, ja volim svoju kosu. I šta je tu loše? Voleti svoje vrline - nije mana...

Zdravi smo. Uglavnom. Hoću reći, zdravi smo u odnosu na ono što nas čeka u srednjim godinama, a tek u starosti. Time zapravo hoću da kažem da te naše prehladice, zubobolje, tu i tamo glavobolje, nisu razlozi da se preselimo u dispanzere i jedemo šaku lekova za doručak, dve šake za ručak, a večeru zalijemo kukanjem kako umiremo. Nažalost, ima i mladih koji su bolesni i kojima su lekovi neophodni. Ali znate šta? Oni često u sebi gaje nesvakidašnji optimizam. Sa druge strane, ja pričam o onima kojima ništa ne fali, a koji prave od muve magarca.

Ljubav tamo negde čeka! Eh, kakvih sam se tek kukanja naslušala na ovu temu... Ljudi često na silu jure 'ljubav' i 'savršenu vezu', pritom prstom ne mrdajući dok im se neko sviđa. Naravno, usput se kuka kako njih neće sreća u ljubavi... I kada 'ljubav' izostane, odmah se seku vene, ijaaaaoooo. Osim što mnogo gnjavi, ta situacija im pkodi. Da su malo više voleli sebe, imali bi više samopouzdanja, i neko bi se već našao da ih voli. Ja sam među onima kojima 'nikako da se desi'. Ali ništa ne silim i ne kukam sve u šesnaest. Za početak, volim sebe. I nadam se da ljubav stvarno tamo negde čeka.

Tu su i talenti. Svako ih ima. Treba ih samo otkriti i razvijati. -Samo! Ali, zna se kako je... Svi hoće da su glumci i pevači, niko neće da prizna da je talentovan za stolara ili tako nešto. Ali gadno je to što čak i oni koji jesu talentovani za umetnost često vrište kako sve što rade vredi šipak. Okej, nisam ni ja za to da se drugima trlja nos talentima, ali ako mi neko pohvali dramu/pesmu/štagod, sigurno neću reći da je očajno/da je glupo/ da sam ja glupa. Hoću da budem umetnica. Kako bez narcisoidnosti? Umetnike ionako bije glas da su neshvaćeni, pa zašto bih sama sebi komplikovala stvaralaštvo? Želim da ljudi za koje stvaram osete da volim sebe, da moje delo ne teče slapovima želje da me neko hvali, voli i uzdiže. Sve to sam ja, narcis, obavila u sebi.

Narcise doživljavam kao mašine za samopouzdanje, ljude koji stvarno slabo zavise od tuđih mišljenja i koji se osećaju fino, šta god radili. Ali - razgraničavam narcisoidnost od prepotencije, potpune sebičnosti ili egoizma. Zašto? Zato što ja volim sebe, ali i druge ljude. Druge narcise pogotovo. Pričam im o sebi i ističem svoje kvalitete, ali uživam i ja njih da slušam, uživam u njihovom samopouzdanju, slobodi, jačini karaktera, jedinstvenosti, energiji. Družim se sa njima. Smejem se sa njima. Zaljubljujem se u njih.

I šta je tu loše? Kako narod trpa ljubav čoveka prema samom sebi u isti koš sa manama poput licemerja, laganja, podlosti, sklonosti ka spletkarenju. Mislim, retko čujem da neko kaže: "On je super, on jako voli sebe". Češće je: "Taj ti je sav nikakav, umišljen, voli samo sebe..." Hej, ljubav je ljubav. Moramo napokon da se zavolimo, ode vreme.

Volim vas, iiii... volim se! ;)

Mali princ (Le Petit prince)

twisty — Thu, 26 Aug 2010 16:22:32 +0200

Zašto baš ova, toliko izanalizirana i istražena knjiga? Složićete se da je zaslužila. Svevremena je, neiscrpno bogata porukama, a svaki naredni put čita se sa drugačijim impresijama. Ove godine obeležava se 110 godina od rođenja njenog oca, čudesnog Antoana de Senta Egziperija, po zanimanju pisca i pilota. No, batalimo brojeve. To je stvar odraslih, sećate se...?

Mislim da nije potrebno naširoko pisati o likovima, porukama i radnjama knjige. Ko god je ikada čitao, sve je tu negde, u svesti, zakopano, ali postoji: kvar na avionu, ruža, planeta sa pijanicom, planeta sa poslovnim čovekom, sa kraljem, sa fenjerom i čovekom koji ga pali i gasi... Lisica... Zmijski car, spolja i iznutra... Nacrtana ovčica...u kutiji.

Spomenula bih šta sam sve primetila za ovu knjigu, ne videvši nešto slično kod drugih dela. Recimo najpre da je ta knjiga mnoge uspela da uvede u svet književnosti. Moj drugar, inače bivši nečitač po opredeljenju, logično - zaobilazio je sve knjige redom. Srećom, imali smo nastavnicu u osnovnoj koja je svojevrsni genije i veliki pedagog, pa nas je vrlo lako uverila da lektire moramo da čitamo. Tako i moj drug nečitač ipak pročita "Malog princa" i... Oduševi se! Od tada je redovan u biblioteci i može se reći da je do sada pročitao više knjiga nego što mnogi pročitaju za ceo život!

Moja sestra imala je prilike da sluša o knjizi od mene, tačnije da trpi moje beskrajno oduševljenje svakog puta kada je pročitam. I sama ju je nekoliko puta pročitala, pa je s nestrpljenjem čekala taj sedmi razred i nedelju za tu lektiru... I - bag - baš te nedelje se razboli! Propusti obradu dela, ali... Sa željom da pronađe što više značenja metafora i prodre u suštinu koliko se god može, pročitala ju je još nekoliko puta. Upornost, nema šta.

A kako velike umetničke lokomotive vuku vagone kritike za sobom, tako sam, gotovo ne verujući, naišla i na neke trule komentare tipa: 'Kakva je to umetnost? Tu nema ničeg dubljeg pored tih poruka o prijateljstvu, poverenju...? Mooolim? Prijateljstvo, poverenje! To nije 'samo'! To je dovoljno duboko za sebe. Čak bi se moglo reći da je to ponekad sve što nam treba. Damn haters have no clue...!

Što se mene tiče, čitala sam ovo, da, desetak puta. Ne mislim da sam gubila vreme vraćajući se na ovo delo. Svakoga puta nešto se menja. Nešto mi je upečatljivije, nešto jasnije. I sada sam u potrazi za džepnom verzijom ove knjige, čula sam da ima negde... To bi mi bilo nešto poput amajlije, u torbi ili novčaniku. Knjiga mog života! :)

Preporučujem!

Dembelisanje!

twisty — Tue, 17 Aug 2010 13:25:28 +0200

Zbunjena sam. Jako, jako. Šta god da mi se u životu dešavalo, koja god situacija, umela sam da se postavim nekako. Ako već nisam imala neko trajno rešenje, onda sam bar imala mišljenje koje me je upućivalo rešenjima... A sad - ni a ni be. Ni ce.

Naime, imam jednu...'drugaricu', koja se pre nekoliko godina preselila u Zemlju Dembeliju. Pre njenog odlaska, živele smo gotovo kao sijamske bliznakinje. Bilo nas je nemoguće razdvojiti bez upotrebe sile. U čitavom kraju, ko nju spomene, seti se odmah i mene, i obrnuto. Po odlasku u Dembeliju, održavale smo kontakt, koliko toliko redovno. I onda dođe era fejsbuka. Kad smo se tamo našle, milina. Početkom ove godine, inbox poruka sa tekstom da dolazi ovog leta natrag, da poseti svoju rodbinu, naterala me je da upravo pola ove godine planiram naš susret i gde ću da je vodim, šta ću da joj pokažem... I sa njene strane je bilo dosta entuzijazma, izrazila je veliku želju da se vidimo, ona, ja i još neko staro društvance. Kad je leto došlo, došla je i ona. Poprilično izdembelisana. Fejsbuk nam je davao naznake da ipak ne želi da se vidimo... pošaljemo joj nešto na chatu, a ona ode offline. Tako pet puta. Onda, da nas skine sa vrata, pošalje drugu i meni da će nam se javiti od nedelje da se vidimo. I opet ne zove. I iskuliram, ja naivna. Rekoh, mora videti prvo rodbinu, posle idu drugari. E, Dembelija je Dembelija. Tamo se izgleda ljudi ne druže. Govorim o dalekoj zemlji gde ljudi mnogo rade, žive nekim hladnim životom, ali nisam slutila baš da su sposobni i da zaboravljaju staro društvo. Pogotovo kad su bili sestrinski bliski. Ali, neka.

Zamišljam i kako bi bilo da smo se srele. Zaplašena njenim novostečenim bogataškim stavom (o, to se oseća i preko mail-ova!), sigurno bih joj pričala samo o svojim uspesima. Njih ima, taman za jedan razgovor s njom. Hvalila bih se i na kraju je iznervirala. Ali, to nisam ja. O čemu onda da joj pričam? Ona tamo u Dembeliji vodi jedan život potpuno drugačiji od ovdašnjeg! Možda bismo dva sata ćutale! Možda je i zaboravila jezik, pa ne bismo nikako mogle da se sporazumemo, sve i da hoćemo.

I šta god da je u pitanju, i dalje ne vidim razlog da konstantno obećava susret, a obećanje ne ispunjava. Zar ne bi bilo lakše da kaže da ne želi da me vidi, da se pošteno nadurim i aj' zdravo? Ne, ovako ćemo se folirati kao primitivci. Oštećeni drug i oštećena ja možemo bez nje. Mogli smo tako godinama, moći ćemo tako doveka. Bez nje smo završavali školu, upisali srednju, osvajali priznanja, voleli, provodili se, dakle - ničeg nam nije manjkalo, osim možda njenog prijatnog društva. I kada smo mogli makar deo toga da nadoknadimo, eto dembelijskog sprža. Ona više izgleda nije ono što je bila. Neka, ni mi nismo. Za početak, evo, baš nas briga za nju. I bataliću to kopkanje i radoznalost, zašto je sve iz društva ignorisala? Bila je tu dva meseca i da je htela, našla bi za svakog delić vremena. Evo, otišla je.

Na kraju, i nije toliko zbog mene, ali ja sam već iscimala svoju babu da napravi pitu krompirušu, omiljenu toj iz Dembelije.

Uf, uf!

Uputstvo za upotrebu ravnice

twisty — Sun, 15 Aug 2010 14:19:04 +0200

S osmehom zapedalaj starinskim biciklom čiji su ogromni točkovi pregazili ravničarske drumove uzduž i popreko. Ne razmišljaj. Stari bicikl već zna sve potrebno.

Ne pravi nagle pokrete. Lagano se pusti da te ludi vetar vodi duž šašavih reka. Tu buja život. Oni šumarci okolo rado će te uputiti ako posumnjaš da ćeš se izgubiti. Nemoj da se praviš važan i ignorišeš njihov šapat. Oni su tvoji i svačiji prijatelji.

Ova trava, koja se družila tek sa kosom, nikada sa električnim kosilicama, onako poluduboka, prepuna je zvezda. Ne diraj ih! One tu preko dana dremaju, dok nebo ne potamni i pozove ih u goste.

U ravnici, budi dovoljno siromašan da se priroda, onako gola, ne bi postidela pred tobom. Ipak, budi dovoljno bogat da možeš da joj pomogneš.

Ne smej se klupama pred visokom crkvom, ako su prastare. I ti ćeš jednom ostariti. Nadaj se da ćeš poput tih istih klupa stariti u ravnici, u društvu vedrih ljudi.

S vremena na vreme namigni suncu. Kada ono tako zdušno prati sve nas, smeš da mu se bar zahvališ. Nije zabranjeno.

Zapravo, ništa nije zabranjeno. Ništa, sve dok ne ugrožava jedinstvenu ravničarsku lepotu. Smeš voleti, ljubiti, plivati, voleti, smejati se, družiti, voleti, voleti, biti pošten, biti ljubazan, voleti.

Pokušaj da oprostiš ravnici što je toliko lepa. I to što ju je nebo zavelo i dovelo u takozvano drugo stanje. Pokušaj da ne misliš kako je poljoprivreda, to dete ravnice, komplikovana. Ipak, ona je zaslužna za tolike naše udobnosti!...

Večeri začini sa nekim. Kakvo je veče puno tek probuđenih zvezdica, ako ih nemaš sa kim prebrojati?

Smeš, zapravo, i da se bojiš. Da se bojiš da slučajno neka drska zvezda padalica izazivački ne poleti Zemlji, a ti, od sve lepote, ne uspeš više ništa da poželiš.

Gramatika i jezička kultura

twisty — Wed, 11 Aug 2010 15:19:57 +0200

Ako mi moje društvo išta bezrazložno zamera, onda je to moje refleksno ispravljanje drugih, kada pogreše u govoru ili pisanju. Srpski, kao i još neki slovenski jezici me fasciniraju svojom gramatikom i jezičkom kulturom toliko da bar ljudima oko sebe ne dozvoljavam da ga izvrću po svom. Ranije sam mislila da se greške prave iz neznanja. Sada, nakon hiljada urađenih zadataka iz gramatike, uviđam da je veći problem u pravilima koja nekada zaista jesu zbunjujuća, a na sve to postoji gomila izuzetaka. Na blogu uglavnom nisam nailazila na neke polupismenjake, što mi je jako drago, jer nije tako na svim sajtovima. No, opet, svakom se potkrade neka greška. Upravo zbog tih zamršenih pravila. Evo u čemu se najčešće greši.

-upotreba glagola trebati: Ovaj glagol se ne menja po licima. Ne može se reći Trebam da radim. Pravilno je Treba da radim. Izuzetak je kada glagol trebati označava da nam je nešto potrebno, npr. Trebam tvoju pažnju.

-u vezi sa: Često se kaže Hteo sam da te pitam nešto u vezi utakmice, umesto Hteo sam da te pitam nešto u vezi sa utakmicom. Pođimo od toga da nećete reći da ste u vezi svog partnera, već u vezi sa svojim partnerom.

-pleonazmi: Nije redak slučaj da se kaže npr. mala sličica. Pleonazam znači nagomilavanje nepotrebnog i može se odnositi kako na reči, tako i na interpunkcijske znake. U ovom slučaju suvišna reč bila bi mala, jer pojam sličica već označava deminutiv (umanjenicu) reči slika. Drugo rešenje bilo bi da na mestu reči sličica stoji reč slika, pa bi sintagma glasila mala slika.

-kući/kod kuće: Nepravilno je reći Nalazim se kući. Padež u kom se nalazi reč kuća, dativ, označava uglavnom namenu ili pravac kretanja, stoga se ne koristi kada navodimo na kom se mestu već nalazimo. Umesto toga, kaže se Nalazim se kod kuće. Ono što možda zbunjuje je slučaj kada se kaže Idem kući. To je upravo navedeni dativ pravca i to je pravilno.

-prisvojni pridev nastao od imenica na -ica: Danica, Milica, Ivica. Ako bismo hteli da pridevom označimo kako nešto pripada njima, ne bismo rekli Danicin, Milicin, Ivicin, već Daničin, Miličin, Ivičin. Izuzetak su imenice koje u pretposlednjem slogu imaju slovo č, poput pevačica. U tom slučaju nije pevačičin, već pevačicin.

-čuveno ne: Rečca ne se piše odvojeno od glagola uz koje stoji, sa izuzetkom u sledećima: nisam, neću, nemoj, nemam. To se odnosi na sva glagolska vremena i načine. Uz prideve se piše zajedno: nenaspavan, nekvalitetan, nestalan.

-vokativ: Ovaj padež je nezavistan i zbog toga se u rečenici potpuno odvaja od ostalih reči, zarezima. Ukoliko je na početku rečenice, zarez sledi posle njega, kada je u sredini, sa obe strane su zarezi, a kada je na kraju, zarez mu prethodi. Interesantno je da i u drugim jezicima, poput engleskog, zarez pri dozivanju igra bitnu ulogu. Primer je sledeći:

Should we eat grandpa? Da li ćemo jesti dedu?

Should we eat, grandpa? Da li ćemo jesti, deda?

I eto. Zaželela sam se gramatike... Morala sam ovo da ispišem. I još nešto - ovo nije gnjavaža školom. Kažu, to spada u osnovnu kulturu.

Istočna Srbija

twisty — Mon, 09 Aug 2010 15:17:58 +0200

Srbija. Ponekad zaboravljena od celog sveta. Ipak, tako mala i skromna, može da se pohvali interesantnim mestima koja svakako vredi videti. Nažalost, neki toga poslednji put budu svesni u školi, dok još putuju na ekskurzije, a posle jure skupa strana mora i planine, pradaleke predele za turizam. Čast izuzecima, koji za obilazak biraju neko naše mesto. Znam da se dobro provode.

Srećom, moj period školovanja i oduševljavanja našim predelima još traje. Ispričaću vam sećanja sa jedne ekskurzije, pritom ću se truditi da budem koliko je moguće objektivna.

Jedan udoban autobus sa dva energična razreda zaputio se ka istočnoj Srbiji, ka bezbroj novih impresija. Ne sećam se redom, šta smo kada obilazili. Krenuću nekim svojim redom, oslanjajući se na utiske.

Smederevo. O istorijatu grada ne znam ništa. Vodič je naglabao o tome, ali ja to nekako uvek zaboravim. No, gotovo klizeći smederevskim ulicama između starih, filmski starih zgrada, oslušnula sam jedan interesantan detalj - Branislav Nušić je ovde proveo jedan deo svog života, tačnije detinjstvo i mladost. U njegovu čast, od '84. se u ovom gradu održava manifestacija "Nušićevi dani". Inače, glavni cilj nam je tu bila smederevska tvrđava. Ogromno zdanje iz prve polovine XV veka mi je oduzelo dah. Podigao ju je Đurađ Branković. Hm... Da li je? Podigao ju je njegov narod. U njegovoj oblasti je vladao takav zakon da se nisu smela jesti jaja. Sva jaja su mora biti donirana za izgradnju tvrđave. (sad imamo na umu da tada nije bilo boljih vezivnih materijala) Šetnja tvrđavom učini da na momenat zaboraviš sve oko sebe. Dvorište je u obliku trougla (raznokrakog, za sitničare :) i u njemu je letnja pozornica koja i danas služi u kulturne svrhe.

Viminacijum. Nekad je bio rimski grad. Prestonica rimske oblasti Gornja Mezija. Ugašen je sa dolaskom Slovena na Balkan... Danas predstavlja skup arheoloških lokaliteta, za koje gotovo ne možete poverovati da stoje pred vama kad se tamo nađete. Od iskopina tu su grobnice sa freskama, iz doba paganstva, zatim kostur jednog vladara, ostaci carskog druma, čak i jedno kupatilo. No, ondašnja kupatila bila su nešto poput spa centara današnjice u kombinaciji sa kafićima. Rimljani viših klasa su tu provodili čitave dane, dok im se koža ne smežura u vodi. Ostaci nađeni tamo dokazuju da su imali i metode depilacije. Da, depilacije! U V veku! Usput su se naslađivali različitim napicima... Bilo kako bilo, ovo je jedan od verovatno retkih nalazišta kod nas koji su i očuvani i nama, turistima dostupni.

Golubac. Zapravo, mesto gde je Dunav najširi. I podseća na more. Dvadesetak minuta šetnje obalom bilo mi je dosta da se zaljubim u tu jednu tačku na zemaljskoj kugli. I mogla bih da joj budem verna uz sve to. Sliku, oprostite, nemam.

Kučevo. Nama je u ovom slučaju Kučevo poslužilo samo da prespavamo. Ali, kakvo je to noćenje bilo! Hotel u kom smo odseli, "Rudnik", ima takve uslove da niko ne bi mogao da se požali. Osim, razume se, pedantnosti i preciznosti u uređenju soba, moram pohvaliti i one dodatne zanimacije: bazen, plazma TV sa kablovskom u svakoj sobi, odličan restoran i savršenu kafu. Što se tiče same atmosfere, vrlo je prijatno. Prolaznici rado pomažu nama, izgubljenim turistima. Upute vas gde treba - sa smeškom. Opet nemam sliku. Jao.

Rajkova pećina. I danas se zbunjeno nasmejem kad se setim šta piše na ulazu u pećinu: "Srećno!" No, nema unutra ničeg strašnog. Samo netaknuto prirodno bogatstvo, stalaktiti i stalagmiti. Prema predanju, hajduk Rajko je unutra skrivao blago. Prema još jednom predanju, onaj ko pronađe otisak Rajkove ruke u zidu pećine, pronašao je prolaz za njegovim skrovištem tog blaga. Koliko je pećina čarobna iznutra, toliko je čarobna i njena okolina. Savršeno zelenilo. Bolje nego na fotoshop varijantama pejzaža!

Požarevac. Posećujemo galeriju slika slikarke Milene Pavlović Barili. Magično! Galerija je u kući njene majke, pa se stoga mogu videti i njeni privatni predmeti, garderoba, cipele, ogledala, jedan dnevnik, porodične fotografije. Barili - bila je među prvim modnim novinarima ikada. Dovoljan je podatak da je radila za američki Vogue. O, da. A slikarski je izuzetno dopadljiva, jer je na platnu ostavljala sebe i otkrivala se i kad je srećna i kad je ranjiva, ali ostavljala je i poruke. Slikajući tuđe portrete, uspevala je da ih učini gotovo živima. Vredi pogledati, zaista vredi!

Ko god se zaputi istoku, prošeta ovom stazom koja je mene toliko očarala, neka uživa i srećan put!