freedom

Srbija do Tirane!

Dragi moji, danas je veliki dan za Srbiju. Ne znam da li ste čuli da nam je Albanija danas ukinula vize. Jaba-daba-du!!! Mojoj sreći kraja nema. Samo da napomenem da za vreme letnjeg perioda vize za Albaniju nisu bile potrebne, ali sada vam ne trebaju uopšte.

Evo sad baš nešto razmišljam da sledeće godine idem u Albaniju na more. Što da ne...? To je jedan prijateljski narod, dobro, ukoliko se ne vratim, valjda ćete mi podići spomenik na kome piše ''BORAC ZA POMERNJE MEĐU NARODIMA BALKANA''

I na kraju moramo se zahvaliti predobroj nam zemlji Albaniji, što misli na naše građane, i što je toliko humana prema nama (a ne kao ove zemlje Evrope). Kome sada treba Budimpešta, Rim, Prag...i svi ti zapadnjački gradovi kada imamo TIRANU!!!

E zemljo Srbijo....

Sve to dodje na svoje!!!

Znate li ko se rodio na današnji dan? Da. Baš taj čovek sa fotografije. Molim vas, nemojte odmah napraviti neki tužan izraz lica, zato što On više nije među nama, naprotiv. Smejte se. On bi voleo da vidi da su ljudi u nasoj zemlji nasmejani, a i mi valjda to (konačno) želimo?

Zoran Đinđić

Ne želim ništa da kažem o NJemu. Sve je već rečeno. "Postoje u nama neke stvari neprevodljive u reči... ne znam" (Đ.Balašević). Namerno ga spominjem danas, na dan njegovog rođenja, a ne na neki tužni 12. mart. I baš danas, ja sam ispunjen nekom pozitivnom energijom i verujem u bolje sutra. Ne znam da li samo ja imam taj osećaj ili i ljudi oko mene. Danas sam na Internetu pronašao podatak da je pušten trajekt na relaciji Vukovar(Hrvatska)-Bač(Vojvodina). Sjajno. Kao detetu iz "mješovite obitelji" to mi puno znači. Ne, to ne znači da ću već sutra otići sa druge strane Dunava i otići da vidim tu rodbinu koju nikada nisam upoznao zbog...znate već. "Rat je svinjarija velika" napisao je Žak Prever.

Vukovar

Ali danas neću pisati ni o njemu. I zato neću staviti neku fotografiju porušenog Vukovara. Nego baš ovu fotku belog krsta(hrv. križ), a iza njega naš lepi, plavi Dunav.

I da rezimira... Imam neki dobar osećaj, želim vam da i vi imate taj osećaj. Imam osečaj da će sve biti uredu, i da konačno mora biti bolje. I zbog toga naslov ovog članka glasi "Sve to dođe na svoje". Jer, zaista sve dođe na svoje...KAD-TAD!!! Ljudi, osmeh na lice...stižu neki bolji dani!

A(LELUJA)!!!

Malo sam čeprkao po netu i pronašao bisera raznoraznih zvezda i zvedica. Pa evo malo da se i vi nasmejete...ili pak malo zamislite? Ja sam se zamislio.

    Kristina Agilera svojevremeno je pitala "A gde se ove godine održava festival u Kanu". Ni druge slavne ličnosti ne žele da zaostanu u trci za najgluplju izjavu. Američka pevačica Britni Spirs baš ima problema sa geografijom "Često putujem u prekookeanske zemlje, na primer u Kanadu", a Džesika Simpson na zanimljiv način objašnjava problem sa anoreksijom "Ja sam iz Teksasa. Ima li ljudi iz Teksasa koji su anoreksični? Nikad nisam čula ni za jednog. A to uključuje i mene“.

    "Moj novi film je dubok, jer je plitak i lagan. Mora dolaziti iznutra" rekla je Ališa Silverston za film "Clueless", dok je Tom Kruz rekao da je razlog što voli decu, činjenica da je i sam nekad bio dete.

    Naomi Kembel tvrdi da se bavi manekenstvom "zbog svih crnih ljudi", dok R Kelly (optužen za pedofiliju) smatra da "jedino Osama Bin Laden" zna kako mu je.

    Al Gor je ubedjen da je on stvorio internet, dok je Hilari Klinton za sebe i muža (svojevremenog predsednika SAD, Bila) izjavila "Mi smo predsednik"!

    Džordž Buš je dubokoumno zaključio da je "Rat opasno mesto", a možda je, ipak, Ronald Regan, nekadašnji američki predsednik, bio u pravu kada je izjavio "Činjenice su glupa stvar".

   Na prvom mestu "top-gluposti" nalazi se izjava soul dive Maraje Keri, koja je rekla da bi volela da bude mršava kao deca koja gladuju, ali "ne uz smrt i muve i sve to".

    Kraljica popa Madona rekla je da "najdublje razmišlja na "najdublje razmišlja na WC šolji", dok je Hoakin Feniks izjavio da ima "veliku žabu u kosi", i da mu ona "jede mozak".

    Bruk Šilds smatra da ako umrete, gubite "važan deo" života, dok Silvester Stalone planira da se reinkarnira u slikarsku četkicu.

Strašno!!! I ti ljudi su idoli mnogim ljudima na ovoj PLANETI!!! Eh...Bože, Bože. ZAKLJUČAK: ''Opšti potop nije uspeo, ostao je čovek.'' Henri Becque

P.S. Jedino Madonu razumem. I ja imam uvek neku inspiraciju na toj šolji.

Moja Olgica

Pre nekoliko dana mi je uginuo hrčak. Moja Olgica. Bio sam totalno sje*an. Neverovatno koliko se mi ljudi možemo vezati za te nama drage životinjice. Toliko mi je bilo žao da sam i na neke obaveze zaboravio, nisam dolazio na blog, u stvari nisam uopšte uključivao kompjuter... Da je bilo teško - bilo je.

Sada polako dolazim sebi, eto, čak sam odlučio i članak da napišem... Inače, moja Olgica nije bila baš nešto aktivan hrčak(a koji jeste?). Obično je ceo dan spavala, a celu noć orcovala. Kada bi ja sao za kompjuter ona bi se odmah probudila i počela da mi skakuće...sada toga nema!!! A nekad je sam i je i ja budio rečima :''Pa 'di si mala moja zgadijo?!''. A ona bi na to odreagovala tako što podigne glavu, pogleda me i vrati se da spava...heheh! Nedostaje mi!!!

Za sreću je dovoljan bicikl...

''Čudno je, kako je malo potrebno da budemo sretni, i još čudnije kako često nam baš to nedostaje.'' Ivo Andrić

Smaram se ja danas, nisam otisao nigde na kupanje, sam sam u stanu i listam neke novine. Baš sam ne raspoložen. Zašto? Ne znam. Nemam neki poseban razlog, ali sam ljut. Predpostavljam da je od ove toplote. Sve je zatvorene kako toplota ne bi ušla, ali ne vredi. Nerviram se što namam klimu....Jednom rečju pakao. I dok se tako ljutim na ceo svet listam i novine, i u jednom časopisu naletim na intervju sa naslovom Kuća na pola puta.

O čemu se radi? Neki novinar je bio na ulici i intervjuisao neku mladu Romkinju. Da vam ne bih prepričavao, priču pročitajte sami. Intervju sledi.....

Koliko godina imaš?

Ne znam, mama kaže da imam deset, a u zdrastvenoj knjižici piše da imam dvanaest.

Sa kim živiš?

Sa mamom, sestrama i tatom, ustvari on mi je očuh, ali ja ga zovem tata. Pravi tata mi je umro u januaru, bio je bolestan.

Gde živite?

Na Limanu u jednoj staroj kući, ali ta kuća sada treba da se ruši, bojim se za mamu, ona će sada imati bebu, neću da moja mama živi na ulici.

Kako provodiš dan?

Kada ustanem, odem u grad, budem na Spensu, kući mi je dosadno, ide i moja sestra Esmeralda. Imamo puno drugara, budemo kod njh ili se igrao na ulici.

Ne tražiš pare?

Ne, nikad!!! Daju mi moji drugari kada sam gladna, ali nikad ne prosim, to je ružno. Mene je mama učila a nikad ne kradem i ne prosim, ali ponekada smem da slažem.

Provodiš ceo dan u gradu, zar ne ideš u školu?

Išla sam, malo u Dr Milan Petrović, ali neću više da idem u tu školu. Sad znam da pišem i čitam, ići ću kad se odselim.

Gde se seliš?

Idem u hraniteljsku porodicu u Novo Miloševo, idem sa dve sestre, tamo ću biti dok ne porastem. Tamo ću završiti školu i zanat. Hoću da budem kuvarica. Ali to nije prvi put da idem, bila sam u Sigurnoj Kući nekoliko puta. Možda je ovo poslednji put.

Ceo dan si na ulici, kako se ljudi prema tebi ponašaju?

Ima i dobrih i loših, drugari su prema meni dobri i lepo se ponašaju, a ima i loših, svaša govore, a jedna čovek me je udario. To što sam Romkinja, nema veze, mene su učili da smo svi isti

Šta bi promenila u svom životu?

Ne znam, možda da svi u kući budemo sretni. Volela bih da imam bicikl.

''Volela bih da imam bicikl.'' I šta reći na ovo...? A ja kukam ceo dan što nemam je**nu klimu, što nemam ovo, što nemam ono... Takođe, kada sam pročitao ovo setio sam se i da sam na nekom blogu čitao članak kako se neko žali kako su njeni roditelji kupili kožnu garnituru, a nisu njoj LCD.

Kada sam došao sebi stavio sam osmeh na lice, izašao iz stana po onom suncu i bio nasmejan ceo dan. Shvatio sam koliko sam bogat, i koliko je život dobar prema meni.... VOLIM ŽIVOT!!!

Bez starca nema ni udarca

Da je ova izreka (po ko zna koji put) bila u pravu, pokazali su nam juče Stonsi na Ušću. Kako je izgledao moj put na koncert sada će te čuti.

Četvrtak, 12. jul 2007.

Idem ja po gradu i gledam svu onu frko oko EXIT-a i žalim što ove godine ne idem na festival. Gledam one Engleze, kampere... I TADA ODLUČUJEM DA ŽELIM I JA DA BUDEM DEO CELE TE GUŽVE. Razmišljam koga da pozovem, ko bi bio spreman da ide... i tako se ja setim jedne devojke (zvaćemo je D). Okrećem ja D, a već je negde oko 6 p.m. i kao što sam očekivao ona je ZA, ali još samo da vidimo ko bi još išao. Kaže ona meni da će se čuti sa našim zajedničkim drugom (zvaćemo ga S) pa će mi javiti. 10 sati uveče zove ona meni i kaže mi da nema od EXIT-a ništa, da idemo na Stonse. Takođe mi kaže da su oni našli dve karte, a da ja brzo nađem kartu. Šalje mi ona mail sa brojevima telefona i adresa gde bi trebalo da ima karata. Odlučujem da idem na spavanje.

Petak, 13. jul 2007.

Ustajem oko 10 i okrećem one brojeve što mi je dala. Prva četir broja što mi je dala imaju karte i to po regularnoj ceni (2.850,oo din). Prekidam da okrećem brojeve jer kapiram da ima još karata. Oblačim se oko 13 h i odlazim u Bazar u poslovnicu Comtrade-a gde kupujem kartu. Mojoj sreći kraja nema. Ali sad treba organizovati prevoz....hm....Drug S kaže da će on sve to srediti. OK.

Subota, 14. jul 2007.

Ustajem oko 10h. Jedem. Kupam se. Još neke stvari da obavim i ja sam spreman. Dobijam SMS od D koja mi kaže da nam bus polazi u 16h kod sajma i da je karta 600 din. Dogovaramo se da se nađemo u 14:30 na stanici. OK, malo su kasnili, ali OK. Uputili smo se ka sajmu i tamo smo stigli negde oko 15h. Na tom parkingu ima oko 10 buseva, i ja gledam onaj najlošiji i govorim im :'' Nadam se da ono nije naš bus''. Kasnije se ispostavilo da to baš jeste naš bus. OK, šta sad, bitno je da ja idem na koncert. 16h a bus ne kreće. Onaj kondukter nam govori da će krenuti u 16:30 jer nisu još svi došli. Nema veze, bitno je da nam je tu pivo i voda, a sve ostalo je manje važno. Kao što je onaj kondukter i rekao da će bus krenuti u 16:30 tako je i bilo. Izlazimo iz NS-a i priključujemo se na auto-put, gde imamo prvo kraće stajanje. Zašto stajemo, niko ne zna. Ali ubrzo nastavljamo dalje. Nakon 5-10 minuta ja osetim neki smrad. Pitam D i S da li oni osećaju nešto, na šta mi oni odgovaraju negativno. Kad ono, nakon nekoliko minuta i oni osaćaju nešto. Ali ne samo oni nego celi bus. PONOVO STAJEMO!!! Izlazimo svi iz autobusa i vidimo kako se gume dime. Neki iz autobusa odlučuju da stopiraju, a neki (među kojima i mi) da čekamo novi bus, koji bi (po rečima kondukera) upravo trebao da stigne. I čekamo....i čekamo....i čakamo...i nakon pola sata do sat dolazi bus koji je već pun. Iako je bus pun, mi nalazimo mesta da sednemo i to negde blizu šaraga. U šaragama su sedeli neki fini ljudi (dve baš fine gospođe, ćerka i dva sina) sa kojima smo se baš dobro slagali. Ulazimo u Beograd.

I konačno Ušće.....

Iz busa smo izašli u 20 minuta do 8. Znamo da je Električni orgazam prošao, ali šta sad...makar smo stigli. Prolazaimo kroz neke šumice po prašini tražeći ulaz. Dolazimo do nekog ulaza, ali to nije naš. Pitamo nekog pandura gde je ulaz P2, on nam nešto govori na šta se mi pravimo da smo razumeli. Sve u svemu odlučujemo da pratimo masu. Opet prolazimo kroz neki park, i nakon duge šetnje nalazimo naš ulaz. Prolazimo sve kontrole i KONAČNO ULAZIMO!!!! Kada smo našli i mesto, za koje smo mi mislili da je najbolje, počinjemo da se prepuštamo ugođaju. Svira predgrupa The Answer, za koju sam čuo da je očajna, ali se ispostavilo sasvim suprotno. Ta predgrupa me je oduševila, i pokušaću da nabavim nešto od njih. U 21 The Answer se povlače sa bine, i pušta se tiha muzika....svi čekamo da konačno vidimo Rolling Stones...Čujem nekog iza mene kako govori da će početi da sviraju posle 21:30. Čekamo. A dok čekamo, gledam ko je oko nas. I tu su bili svi fini ljudi. Sa leve strane i iza mene je bila neka starija ekipa sa kojima sam isto bio u OK odnosima, tako da nisam morao da brinem da će me neko od te grupice pokrasti. Sve u svemu, zaključujme da su oko nas fini ljudi. I TRENUTAK KOJI SMO SVI ČEKALI SE PRIMAKAO!!! Počinje da se čuje muzika, pali se centralni video-bim, na kom se smenjivaju slike članova Rolling Stonesa, i na kraju znak grupe i na frhu bine se pale male vatre i mali vatrometi. Masa ludi. I ONI konačno izlaze na binu. Masa je u transu. Naravno, počinju sa pesmom Start me up. Ređale su se pesme, a Mik Džeger je izgledao mlađi neko ikad. Nije stao ni pola minuta, a ima 64 GODINE!!! Takođe, tokom koncerta Mik je pokazao svoju poliglotsku stranu, pa tako da je često pričao na veoma dobrom srpskom. Ali meni je najjači bio kada je predstavljao svoj bend, pa kada je jednoj crnkinji na srpskom rekao:''Imaš lepu suknju, a ružne sandale.'' Zatim je Kit Ričards otpevao dve pesme...I ONDA SLEDI SPEKTAKL!!! Bina ulazi u publiku i cela grupa sa njom. Pevaju velike hitove kao što su It's only rock'n'roll, Satisfaction, Paint in black i drugi. Povlače se sa bine, i tada sledi najduži aplauz i urlikanje. Oni se vraćaju na binu sa pesmom Brown sugar. Sledi vatromet i još duže urlikanje publike. Okrećemo se ka izlazu. Dolazimo do parkinga i tražimo bus. U busu naravno svi nasmejani, raspoloženi, prezadovoljni.....stvar je jasna - koncert je bio i više nego uspešan. Izlazimo iz BG-a i idemo za naš Novi Sad, u koji smo došli u 2 posle ponoći.

Posledica koncerta: bolu me noge, grlo, litra znoji je izašlo iz mene, uši mi i dalje bruje... :) BILO JE FENOMENALNO!!!

EXIT ili UNESCO?

Skoro sam negde pročitao da kada UNESCO bude stavio Petrovaradinsku tvrđavu na svoju listu svetske baštine, da se nakon toga veliki događaji neće smeti održavati na tvrđavi (čitaj EXIT).

Hm.....UNESCO ili EXIT? Pitanje je sada... Svakako da bi bilo lepo da kada turisti dođu u naš grad, mi možemo da se pohvalimo kako je naša tvrađava na listi UNESCO-a. Ali ne samo to, (čini mi se, a ukoliko nisam u pravu neka me neko ispravi) da kada UNESCO stavi neki objekat na svoju listu, da onda oni i obezbedede potreban novac za rekonstrukciju. Tvrđavi je, da se ne lažemo, rekonstrukija potrebna. Ali nije problem tvrđava, grad ili državi bi imali novac za njenu rekonstrukciju. Ali šta je sa predgrađem tvrđave? To predgrađe je zaista veliki problem (skoro sve fasade su u očajnom stanju, vlaga, putevi...ukoliko ste bili na đavi znate o čemu govorim), ali UNESCO bi obezbedio novac i za uređenje predgrađa.

OK. Sve je to divno i krasno, ali postoje određeni preduslovi. Ima ih više, ali onaj koji je meni najviše zasmetao jeste onaj koji sam već naveo gore. Da li treba premestiti EXIT negde drugde? Ali gde? Specifičnost ovog festivala jesti (između ostalog) i njegova lokacija. Čak je i Sting rekao da mu je draže da svira na tvrđavi, nego u nekoj areni. (to je zvanična verzija koju je iznela Maja Gojković, a nezvanična je ona da mu je ponuđeno više para da dođe u Novi Sad)

I na kraju treba se odlučiti... UNESCO ili EXIT? Moj izbor je EXIT. Zašto? Ovaj festival je učinio da Novi Sad postane poznat u Evropi. Na ovaj festival dolazi veliki broj turista koji ostavljaju novac u našem gradu, u našoj državi. EXIT je '90-ih pokazao da neko u Srbiji sme da digne glas i da u Srbiji ne žive samo neki čudni ljudi sa njihovim čudnim idejama. EXIT zapošljava veliki broj ljudi. I najbitniji EXIT dovodi velike zvezde u Novi Sad. Tako da ne moramo ići u Budimpeštu, ili neke udaljene gradove.

Ali opet UNESCO bi dao pare za rekonstrukciju... Šta vi mislite? Koji je vaš izbor?

Ma zabole me za Paris Hilton!!!!

Dok se u Nemačkoj održavao samit G8, gde se raspravljalo o bitnim globalnim problemima, očekivao sam da će se na TV-u govoriti samo o tom samitu. ALI NE!!! Svi svetski mediji su bacili oko na PARIS HILTON.

‚‚Da li je Paris oslobođena?'' ‚‚Da li je platila kauciju?'' ‚‚Paris je plakala.'' Mediju su dali ogromnu pažnju toj ''vesti'' da sam ja ostao u šoku. Samo se pričalo o njoj. I dok sam ja uporno izbegavao da me smaraju sa novim informacijama o njoj, izgledalo je kao da je to nemoguće. Očekivao sam da će na ''Milioneru'' biti pitanje tipa:'' Kada je Paris uhapšena?'' ili ''Zašto je Paris uhapšena?'' I zato ponavljam; PARIS HILTON, ZABOLE ME ZA TEBE!!!

Ali jedna žena je to rekla pre mene, javno u jednoj emisiji. Jedna američka voditeljka kablovske mreže MSNBC odbila je da informativnu emisiju započne infirmacijom o izlasku Paris Hilton iz zatvora, uz reči da ima važnijih vesti kao što je rat u Iraku.

Mika Brzezinski

"Ja jednostavno ne vidim nikakav interes da pričamo tu priču, a posebno ne da njome počnemo vesti na dan kakav je današnji", izgovorila je voditeljka Mika Brzezinski, nakon što je uništila papir pred kamerama.

Njen revolt je završio na YouTubeu gde ga je pogledalo više od 1,5 miliona osoba.

I zbog toga (namerno) neću staviti fotku Paris Hilton nego ove gospođe. Ona je to i zaslužila!!!

Da je Velja Ilić Japanac....

Japan. Zemlja kojoj sam se uvek divio, što zbog njihove pedantnosti, preciznosti i nekih (za zapadni svet) čudnih pravila. A ta pravila su nešto što mi se oduvek sviđalo.

Kada želite da nazdravite, vi dižete čašu visoko i držite govor, ili šta već...nakon toga kada dođe vreme za kucanje vrh čaše mora biti u istom nivou sa drugom čašom kako niko ne bi bio posebno bitan. Od ovog pravila postoji odsupanje jedino kada se kucate sa šefom, e tada vrh njegove čaše je iznad vaše kako bi se poštovala hijerarhija. Takođe postoji čitav jedan ritual kada želite nekom da udelite vašu vizit kartu...

Šta me je inspirisalo da pišem o Japanu?

Fumio Kjuma

Ministar odbrane Japana Fumio Kjuma je podneo ostavku zbog svoje izjave da je bombardovanje Nagasakia bilo "neminovno". A pre nekoliko nedelja i japanski ministar poljuprivrede je izvršio samoubistvo zbog korupcijskog skandala. Pre nekoliko godina ministar transporta je podneo ostavku zbog kašnjenja voza od nekoliko minuta.

Koliko bi kod nas bilo samoubistav i ostavki da smo samo malo istočnije? Koliko bi do sada puta Velja-selja morao da podnosi ostavku? Ali, naravno, njemu ne pada na pamet tako nešto, nego on nastavlja da gradi svoju privatnu bolnicu u okolini Čačka. I još dovodi put do nje, a svaki infrastrukturni objekat se finansira od državnog novca. Ili gdin Palma? Čovek je javno rekao da ima problem sa homoseksualcima. Šta to znači, kakve će on ljude zapošljavati oko sebe? Da li će neko dobiti posao ukoliko se izjasni da je homoseksualac? A ovi likovi iz stranke SRS (Smarajuće Ratoborne Srbende) ne treba ni spominjati. Oni nam svaki dan objašnjavaju ko je ustaša, a ko je "patriota", ko je lopov...

Da nam je biti Japan jedan dan...

ISTINA O TRI PRSTA

Sad bi oni koji me poznaju već rekli:''Opet si se nešto povampirio, opet si protiv nas.'' Mada ja, da budem iskren više i ne znam koji su ''naši'' , a koji ''njihovi''. Al' no dobro.

Elim, u naslovu je sve rečeno. Inače, NAMERNO sam stavio izvor odakle je ovaj tekst. Ja sam sve ovo znao još od ranije, ali sada želim da još neko sazna. Tekst je malo duži, ali vredi pročitati. Tekst sledi......

Последњих година србски поздрав победи, салутирање, уобичајено се врши са три раширена прста: палцем, кажипрстом и средњим прстом, а да се ретко ко упитао шта овај поздрав значи, одакле и од када потиче. Они који су себи заиста поставили ово питање, дошли су до врло неочекиваних сазнања.

Ако питате самозване «стручњаке» од када се овај поздрав користи међу Србима, неретко ће те добти одговор «одувек», а ако их питате шта значи, рећи ће вам да три прста представљају Свету Тројицу. Истинитост ових њихових тврдњи можемо врло лако проверити. Ако је заиста истина да се овај поздрав користи «одувек», за очекивати је да га видимо на сликама старих србских уметника који су дочаравали тренутке из наше славне историје. Ако не ту, а оно барем од када се појавио фотоапарат. Било би врло природно видети одушевљене србске борце после Церске или Колубарске битке, или после пробоја Солунскога фронта како показују три прста. Међутим, таквих слика и фотографија нема.Чак ни у многобројним записима, било историографским, социолишким или етнографским, нигде нема ни словца о та три прста.

У том случају кренимо и даље, према данашњици. Долазимо до Другог светског рата. За очекивати је да ћемо овакав поздрав видети на мноштву фотографија бораца Равногорског, четничког, покрета чији «наследници» највише и користе овакав поздрав. Ипак, ни ту се ама баш ни на једној слици не види да ико показује три прста, нити се и у једном опису неког значајног догађаја помиње да је ико икада показао три прста као знак некаквог одушевљења. Интересантно је да то чак не помињу ни странци који су у то време боравили у четничким јединицама. Нигде ништа о три прста код Срба.

Ипак, успели смо пронаћи неке изворе из времена Другог светског рата, који помињу, или показују овакав поздрав. Изненађује чињеница да ти извори не воде ка србским четницима, или било којим другим србским јединицама, већ на сасвим супротну страну, ка хрватским усташама. Наиме, хрватске усташе, о којима не треба посебно трошити речи, полагали су заклетву своме «поглавнику» пред римокатоличким свештеником са раширена три прста, палцем, кажипрстом и средњим прстом, десне руке. Овакав поздрав хрватске усташе преузеле су од немачких СС јединица, мада се по неким изворима наслућује да су Хрвати овакав поздрав користили чак и у Првом светском рату.

Слично су заклетву полагали и елитни србски одреди у Другом светском рату, одреди Србског Добровољачког Корпуса. Сличност је у томе што се подизала десна рука и што су се мали и домали прст постављали једнако као и код усташа, али ту се свака сличност завршава. И код једних и код других, мали и домали прст су спојени и савијени уз длан, код усташа јер другачије не могу да се рашире остала три прста, а код СДК-а да се покаже једниство Божанске и људске природе у Господу Исусу Христу. Ратници СДК-а су заклетву Краљу Петру II Kaрађорђевићу полагали са спојеним палцем, кажипрстом и средњим прстом, као символом јединства Свете Тројице, управо онако како се православни осењују часним Крстом.

Порекло оваквог коришћења спојена три прста, као и малог и домалог спојених и савијених на длану, потиче још из четвртога века, и времена Светога Мелетија Архиепископа антиохијскога. У то време су се Хришћани борили са aријанским јеретицима. Између осталога, спор око природе Господа Исуса Христа довео је и до тога да Архиепископ Антиохијски Мелетије руком дочарава присутнима на Сабору тројично јединство Божије. Када је Архиепископ Мелетије спојио три претходно раширена прста, из њих се виде светлост као муња.

Прво раздвајање прстију, «раздвајање Свете Тројице» код Срба десило се почетком деведесетих година прошлога века, и за то је најодговорнији тадашњи вођ опозиције, а данас антисрбски прегаоц Вук Драшковић. Од времена успона несрећнога Драшковића Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста и узимају антихришћански са раздвојена три прста. На ово су упозоравали и различити четнички листови у емиграцији, али и разне омладинске националне организације у отаџбини. Остаје нам нада да ће будући нараштаји имати уши да чују упозорења која им данас упућујемо, те да ћемо одбацити овакав начин салутирања и обновити православни поздрав који користимо већ дуже од хиљаду година.

Preneto sa: Centar za istraživanje pravoslavnoga monarhizma

Da li ste znali sve ovo?

Da li Vi dižete tri prsta?

Šta za Vas simbolizuje taj pozdrav?

Među nama su!

Usred polja žita nedaleko od Ptuja(Slovenija), seljani su primetili pšenicu uleglu u obliku više krugova, što je izazvalo uznemirenost i različite komentare.

„Pre dve godine, u vreme pred samu žetvu, skoro na istom mestu, na zemlji koju obrađuje ‘Perutnina’ iz Ptuja primećena je slična pojava, samo što je uzorak tada bio jednostavniji“, rekli su medijima Ivo, Lojze i Stanko, meštani koji žive nedaleko od mesta događaja. Oni su potvrdili da ni tada nije utvrđeno ko ili šta je napravilo tajanstvene krugove, čiji je prečnik oko 80 metara. „Pšenica je polegnuta u suprotnom smeru od kazaljke na satu i nema znakova da se do mesta neobične pojave iko dovezao bilo kakvim vozilom“, kažu očevici.

Od subote uveče, veliki broj ljudi došao je da vidi neuobičajenu i nesvakidašnju pojavu, neki i iz udaljenih krajeva Slovenije. „Kada bismo bili preduzetni, mogli bismo ovu našu zanimljivost skupo da prodamo“, kažu domaćini, među kojima ima onih koji su uvereni da su pšenicu u obliku krugova poređala bića koja obični ljudi još ne primećuju.

Ovo nije prvi put da se u Sloveniji pojavljuju neobični krugovi. Prvi put je to bilo 2000. godine na jednom polju nedaleko od Murske Sobote, a 2005. su se pojavili kod Pobrežja. Iako su meštani slučaj prijavili policiji, nikada nije otkriveno ko je odgovoran.

blic.co.yu

Koliko vredi ljudski život?

Pre nekoliko nedelja u okolini planine Goč ubijen je J.H. (34). On je bio na putu za Makedoniju gde je trebao da poseti svoju rodbinu. Tokom puta je naišao na dva dečka/mladića koja su stopirala, on je stao i naravno povezao ih. Na jednom parkingu u okolini Paraćina su zaustavili mladića, svladali ga, vezali mu ruke lisicama, zatim nastavili put do Trstenika, a potom do planine Goč. Tamo su ga u njegovom autu držali vezanog sat vremena, dok su oni kopali jamu. Izvukli su ga iz vozila, ubili tupim predmetom, a zatim ga bacili u jamu koju su potom zakopali.

Policija je veoma brzo reagovala i uhapsila dvoje osumljičenih. Utvrđeno je da su ga ubili zbog automobila koji su oni kasnije prodali I TO ZA 1000 EURA!!! Da ironija bude veća, ubice su po zanimanju ''čuvari javnog reda i mira''.

Dok sam pisao ovaj članak setio sam se da je negde nakon 2000. godine ubijena jedna gospođa zbog (čini mi se) 200 dinara.

Moje pitanje je; koliko u ovoj idiotskoj zemlji vredi jedan ljudski život??? Kako je moguđe da su ti monstrumi i sadisti živeli (a bojim se da veliki broj još uvek živi) među nama. Da li je za to krivo i društvo i sistem ove zemlje? Da li smo za to krivi i mi?

OBRATI PAŽNJU!!!

Pogledajte ove prelepe životinje. To su mlade foke iz Kanade. One su lepe, bele, čiste...krasne!!! One žive svojim bezbrižnim fokovskim životom...

I sve je sjajno i bajno, ali u čemu je problem...ove životinje se svakodnevno ubijaju; i to ne ni zbog krzna, ne zbog hrane...nego, eto, čisto zbog neke strasti za ubijanjem.

Elem, u Kanadi postoji sasvim novi vid turizma, odnosno sporta. A kako izgleda ovaj vid ''sporta''? Evo ovako; vozite se jednim manjim brodićem...i vi se tako vozite po onoj kanadskoj hladnoći...i kada u jednom trenutku ugledate foku vi iskačete iz broda i trčite ka njoj. Od ''alata'' kojeg nosite je samo jedna toljaga. Dakle, vi iskačete, dolazite do foke i prebijate je do smrti, dokle je ne uništite u potpunosti, odnoso dok ne pojedini delovi tela ne otpadnu, i vi je tako udarate i udarate dokle vam ne dosadi. Jeste, vidite da je ona gotova, ali vi ne prestajete dokle se god ne zadovoljite.

Ne, ne, ne ovo je nešto potpuno novo. Ovo nije ono primitivno ubijanje životinja zbog krzna, hrane, kljova, ne znam ni ja... Ovo je potpuno novo, ubijate zbog čistog zadovoljstva. Znači imali ste tešku nedelju i ne znate šta će te, ne znate gde će te da napunite baterije...pa eto vam odgovora - U KANADU, ZEMLJU DEMOKRATIJE, ZEMLJU GRAĐANSKIH PRAVA, ZEMLJU TOLERANCIJE... Welcome to Canada

Idiotizam

Čitam danas u Blicu jedan, zaista frapirajući članak, kratak je pa ću ga na brzinu prepisati; ide ovako:

Nikol Riči na svojoj zabavi ne želi cure teže od 45 kilograma

Mršavica Nikol Riči, prijateljica Paris Hilton, u e-mailu poslatom prijateljima u kojem ih poziva na zabavu, napisala je da ne želi dolazak devojaka koje su teže od 45kg. O mršavosti ćerke Lajonela Ričija mediji mesecima vode rasprave jer se po njenoj figuri može pretpostaviti kako ima problema sa anoreksijom, što je ona uvek odlučno demantovala. (Blic, 01. jun 2007)

Nicole Richie

KO JE OVDE LUD? Ok, prvo što je to diskriminacija osoba koje su teže od 45 kg. Mislim šta, oni će, valjda staviti kantar na ulazku i hajde svi redom koji hoće unutra na kantar? Pa ako se utvrdi da imate 49kg. neće te moći da uđete unutra jer ne izgledate dovoljno anoreksično??

A drugo, i mnogo važanija stvar, koju poruku Nikol Riči šalje mladim devojkama? Danas, kada manekenke padaju u nesvest na pisti zbog slabe ishrane, neko može da organizuje ovako nešto?! Iskreno, prošla me je volja da komentarišem ovu frajlu Riči.

I nikad ona neće znati kakav je osećaj kada ode te kod dede na selo pa on sa tavana skine KULEN... Pa ga onako lepo iseče... Joj... mislim da ću vikend otići do dede!

Evo i mene...

Da, baš tako... I ja sam ušao u svet blogera.

OK. Prvo da kažem nešto o sebi. Zovem se Stojan, živim u Novom Sadu... i za sada to bi bilo to. Samo da dodam da su moja interesovanja politika, društvo, filozofija, životinje, psihologija... (na osnovu mojih interesovanja već vam je jasno koje teme će se preplitati po mom blogu)

Zašto sam odlučio na napravim sopstveni blog? Odgovor je jednostavan; bio sam ispirisan nekim blogovima koje sam čitao ili još uvek čitam.

Statue of Liberty

Freedom!!! A zašto freedom? Zato što sloboda ne postoji, ili pak ako postoji ona vodi u anarhiju. Danas u razvijenom svetu, svetu demokratije, gde svi imaju svoja prava, mi smo zarobljeni u svojim umovima. Često vidimo nekog pušača koji kada nema cigaretu, prosto poludi. Da li je takav čovek, koji ovisi o nekim stvarima slobodan? Naravno da nije. MIslim da su najslobodniji ljudi oni iz plemena Afrike.

No, za početak je bilo dosta filozofiranja.

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na www.blog.rs i možete početi sa blogovanjem