Utopija

Skoro svakog dana dođem, napišem rečenicu dve, pa stanem, obrišem sve. Počnem, iritira me utopijski fudbal, pa mrzim utopijsku politiku, pa najboljeg utopijskog sportistu, svoje komšije, pa obrazovni sistem, pa me nerviraju roditelji i devojka i tako sve u krug. Rečenicu ili dve pa obrišem. Niste videli ništa, a sve sam napisao. Svima sam rekao da ih mrzim, da ću da emigriram, da ću da skočim sa mosta jer me nervira što je sve tako savršeno. A onda zalepim kažiprst za back space i čvrsto držim dok sve ne nestane ostanem zagledan u pravu liniju koja treperi na ekranu, ugasim sve, pogledam desno na knjigu od 186398163981 strana, koju čitam isto toliko puta i ne mogu da zapamtim ništa jer ne razumem savršenost, a i kad zapamtim nisam zapamtio za utopijsku šesticu. Uključim televizor vidim veselog imitatora koji toliko voli utopiju da ne želi da je zagađuje, vidim trome fudbalere, koji teško izlaze iz svojih automobila, ali sa ponosom ističi da im je drago što je selektor baš njih izabrao da brane boje Utopije. Vidim roditelje koji mrze sebe i Utopiju, ali se smeškaju jer ne žele da komšije to saznaju, isto tako ni ja ne želim da neko čita ovo, da kaže sram te bilo, ovakvu si zemlju našao da po internetima omalovažavaš. Videćeš sutra ili možda nećeš, kad te neko pogleda mrko iz audija sa zatamljenim staklima, jer si se drznuo da kažeš nešto za majku Utopiju i njenu decu, njene sinove što je vode ka vrhu ponora.

I zato dosta da sam pročitam tih par rečenica pa ih obrišem, lakše će mi biti, sam znam kako mi je ne morate i vi da znate. ne morate da znate da mi komšinica baca zemlju na terasu, jer vi nemate takve komšije u vašim delovima Utopije, nemate problem sa filosofima koji vode majčicu zemljicu, primate plate, dobijate desetke. Zato sam sve ovo morao da napišem ali i da obrišem. Meni je malo lakše rekao sam šta sam imao, vama je lako jer se ponosite Utopijom i savršenim uslovima koji su stvarani za vas i vaše potomke. Pa iako niste pročitali sve ovo, baš vas briga.

O početku...

Svaki početak je, kažu, težak. Evo, ni sada ne znam kako da počnem, da li da pišem o početku, kraju, problemima, rešenjima... Jednom u školi nisam naučio ono što je trebalo da naučim, pa kad sam rekao ne znam odakle da počnem, reče meni učiteljica da krenem od početka. Pa ću i ovde da krenem od tog dela priče, iako tada nisam znao početak, pa je logičan nastavak bio moj kraj.

Prvi koraci, prve reči, prvi rođendan, prvi razred, prva ljubav... Sve kao prvo, sve kao važno, nama ili našim bližnjima... Ali prvi BLOG... Težak početak, šta da napišem, imam sigurno nešto da kažem, šta i da imam... Baš tako... Da li će to biti važno? Bližnji i blog, nemaju dodirnih tačaka sa blogovima... Ostali, kako ce odreagovati... Jos jedna skrabotina? Zanimljiv pocetak, pocetak kraja?

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Prvi...

Utopija

O početku...

Čestitamo!