ceznja..

Neobjavljena priča

lazarcica — Tue, 19 Mar 2019 15:11:28 +0100

A volela sam ga mnogo. I previse ako mene pitate. Danas ,u silikonsko promiskuitetna vremena niko vise ne voli tako.

Nije ovo prica o njemu. I nije ni vazno da li me voli I posmatra isto. Pisem o sebi. Vazna sam iskljucivo ja. Imamo samo ono sto posedujemo I osecamo mi. Kako da pisem I odvazim se na plovidbu medju slova I redove ,ako ne zapocnem o sebi?! Jer,ako ne razumem sebe,kako bih I pokusala shvatiti druge?! Nije prica o njemu. Niti opravdanje svim beskorisno radoznalim besposlenim likovima,zasto sam bas njega,takvog birala. Prica o tome kako sam stigla do njega. I kako sam stvorila nas.A pisanje I zelja su nagon.Naidju dani kada se poadjam nad belinom. I nesposobna sam da prstima naredim da istapkaju nesto primamljivo,zanimljivo. Misli mi rasejano lutaju. I ne povezujem ih u nesto logicno,skladno. Vlasnik sam zanimljivih secanja, ponosni kolekcionar uspomena koje neko ne bi uklopio ni u sto tri zivota. Disala sam I zivela uvek danas,ne mislivsi I ne opterecujuci se sa sutra.Sem kad su mi losi izbori dusu cepali na pola. U sebicnom strahu kako cu jutro dockati sama,naviknuta na ususkanu sigurnost spoja, panicno sam urlala nad svojom buducnoscu. Kao papir kad ga uzduz rastrgas. Cepala sam se I sama. Jer sam dozvoljavala. I,naposletku,sve sto nam se desava,dopustimo sami. Mi smo ta ruka koja povlaci konce. I bira.Uz neizostavno kajanje.

I ja se,poput omiljenog mi Dragana Jove Torbice,rasplinem,I zaboravim odakle sam krenula…

Tridesetogodisnja neutesna glad. Nezajazljiva potreba da sam nekom od vazduha preca. Da sam ono malo vode na dlanu,od kapi manje. Necija princeza zbog koje bi svako na ulici bez grkljana mogao ostati,samo ako je popreko pogleda. Idol,obozavanje. Rekoh da danas niko ne voli tako.A mene je ta mucna zelja vodila sve ovo godine. Ocu nikada dovoljno dobra.Uvek sam mogla biti bar malo visa,ili tanja,ili pametnija,razumnija, bar malo zgodnija, skladnija.Bez reci pohvale,ljubavi I neznosti.I sve to me je bicem teralo da prihvatam,zelim sve one kojima sam se morala dokazivati svakodnevno: bas ja sam ona koju zasluzuju,I bas od mene bolju imati ne mogu,I bas sam ja ta na koju bi svako drugi bio ponosan do njih samih.Sebi sam pomerala granice.Sa samom sobom se takmicila,sebi najljuci protivnik bila.A problem bi nastajao,kada bi svak uvideo bas ono u sta sam ga,ne prezajuci za sebe,svoja merila I stavove,neumorno ubedjivala.Uvlacila bi se dosada u taj moj odnos sa samom sobom,gde sam ja bila I lovac I plen.I,surovo bih odlazila,bez osvrta,jer sam ostajala bas takva:najbolja.Onakva kakva za svog oca nikada nisam uspela da budem. A svi oni koji bi me u startu doziveli bas kao takvu,nikada nisu postali moja interesna sfera.Uvek sam volela da budem jaka,glavna,snaznija.Posao bi sa njima bio I suvise lak,bez nekog rizicnog ulaganja ,bez svodjenja racuna na kraju.Jer,ulagali bi u mene sve ono sto vec posedujem: obozavanje prema samoj sebi.

A on? Gde je i na kojoj strani u mojoj prici? I ,kada se zapravo zapitamo kako I zasto smo stigli ovde gde upravo jesmo? Sirinom zadovoljstva u osmehu mira I skladu sa danasnjicom,besprekorno uklopljeni u pejzaz kojim smo oiviceni?! Ili u preziru prema onoj ja nekada,koja je obecavala vise no bilo ko? Svojeglava,naivna,hrabra. Izneverilaje sve ono sta se od nje ocekivalo. No,je li izneverila I sebe?

" Good luck "

lazarcica — Mon, 18 Mar 2019 11:01:44 +0100

Sve ono o čemu vrištim u sebi.I sve ono neporaženo što me budi u sred noći.

Moram da govorim o tome.Treba da obelodanim istinu.Iako se u sopstvenoj priči predstavljam kao žrtva.

Boli nepravda.Neposedovanje muda onih koji su moju sudbinu presekli na panju,oduzeli mi egzistenciju porukom preko Vibera.Prezirem kukavičluk!Jadni su mi ljudi bez smelosti da stanu iza svoje odluke i naglas je izgovore.Kriti se iza teksta,prikrivati nameru učtivošću značenja " good luck " kda si jednu trudnicu ostavio bez svega što joj,ako ne potkriveno zakonom,jer si se ogradio i sačuvao,bar onako, ljudski pripada.

Trebalo me je trpeti.I bilo je previše.Ona sam koja je talasala.Koja je uvek imala nešto da doda.Neko ko je video da se dolazi da se prespava smena,i za to si plaćen.I to fino po ovdašnjim standardima.Ona koja je shvatila,ali ne po prvi put,da se ne ceni odgovornost ,poštovanje radnog prostora.Da se ne poštuje ništa.Svi smo Bogom dani,nezamenljivi.

A kada sam u leto 2017.počela da radim za Rain Dogs-e bila sam presrećna i sobom oduševljena.Povratak u Srbij me boleo,prilično.I bio je to uspeh za mene pronai za,jako kratko vreme posao koji te ispunjava.Koji obavljaš svom svesnošću svog odgovornog bića.Malo je onih za koje se može reći da baš vole ono što rade?! Razotkrivanje i upoznavanje poče da bude bolno..Podjednako kao i činjenia da je važnije ko je nešto rekao od onoga šta je rečeno.

Postavši svesna činjenice da sam se u svemu tome izgubila,da me sve čime sam okružena kolje i previše ,jer sam emotivno biće koje ne ume da odvoji posao i prostor u kom provodim bar 10 časova dnevno od emocija,nisam,očigledno toliko zrela da mnogo toga ne doživljavam lično,jer ,nisam robot.Rasla sam u karijeri u vreme kada sam se svakom starijem kolegi obraćala sa " Vi ",kada sam kancelariju napuštala uz obavezno " Doviđenja " i dok smo kafe ispijali skupa.

U traganju za sobom i bar prihvatljivom izlazu, otkrivam da sam u drugom stanju. Čudo,neverovtano.Božije! Nakon svega šta na je 2018.priredila. Istina je toliko rovita da je ljubomorno čuvam i od užih članova porodice. A na poslu ne postoji kolega kojem sam ikada verovala da bih mogla i da nagovestim to svoje stanje, a da podelim sa nekim ne dolazi u obzir.Suviše je malo,suviše je neverovatno.

Jednog decembarskog popodneva dolazi lice koje je bilo zaduženo za administrativne poslove vezane za nas,samozposlene , i raspoređeno u drugom sektoru.Podvaljuje mi rešenje o godišnjem.Doslovno podvaljuje.Uz obrazloženje da ću pojašnjenje dobiti nakon što potpišem.Jer,naivno lakoverena ,posebno što se radi o osobi sa kojom sam bila u korektnim odnosima i koju ja ne bih prevarila.Što u startu eliminiše činjenicu da ne bi ni ona mene.

I krpim ovu priču iz nekoliko puta.Ne znam ni šta bih sopstvenim olakšavanjem?! Da priznam ,najpre sebi,kako su me izdali,šutnuli,ostavili bez ičega,lišili svih prava čoveka,radnika,majke u najosetljivijem periodu?!Da vrištim koliko me boli što sam ja njima bila suvišna a ne oni meni?! Ili o podmuklosti one koja nema ništa sem tog posla,koju mene moja savest ne bi dala da prodam tako prikupivši 5 Bambija kod menadera.Jer,treba zaspati mirno.I čekati plodove posejanog.Ili svesnost da razloga za tu svirepost nema sem da žuljam i previše,nesigurne nepoznavaoce posla koje ni godine života nemaju za neko iskustvo.A kukavice prvo eliminišu pretnje.

Mleko je prosuto.Dobili su moj potpis.Moja gordost i neverica u šta me smeštaju behu brže od činjenice da je subota kasna za poziv advokatu i konsultovanje " Šta sad?! ".

Ostala sam u tišini besparice,narušene egzistencije da se pitam kako ta i ta živi i spava mirno.Plaši li se onoga što joj donosi sutra?! I nikada nisam razumela te američke ravnodušnosti.Na to mi je i skretana pažnja.Na svu količinu ledila međuljudskih odnosa,hladnoću bezdušnosti i odsustvo timske kolegijalnosti.No ti dušo iz kolevke ove potičeš i u nju se bar dva puta godišnje vraćaš.

To je to.Svako dublje zarivanje u istinu stvara osećaj teskobe u grudimakog,po savetu lekara,za dvostruko dobro,moram da se rešim.Šutnuli su me,bez reči pojašnjenja poput pseta sa kojim se u imenu sopstvenom porede.A,koštalo bi ih samo jedan mesec.

No,kukavica voli osećaj pobede i činjenice da je ona glavna.Iako se ne pita dokle! Neke nam se stvari vrate poput bumeranga.Brže no što uspemo i da se zapitamo šta se dešava.Posebno one loše,vođene najnižim motivima naše nemoći.Kada te nešto žulja.I ti bi da ga se rešiš.Jer u tom trenu jedino mnad tim imaš moć.

" Good luck ".Trebaće,svakako.

Igra

lazarcica — Sat, 30 Apr 2016 12:51:36 +0200

Ti ne možeš da razumeš moju igru.

Do tebe ne dopiru zvuci.Prepuštam se.Predajem.Posmatraš me nemo.Nesvestan ritma koji me nosi.Gluv.Zapušenih ušiju.Napunjenih besmislom.

Posmatraš me u neverici.Osvrćeš se tražeći opravdanje.Do tebe ne dopiru zvuci.

Ti ne razumeš moju igru.

Predala sam se.Ljubav je ponosu pognula glavu.Lelujam.Gubim se u tmini.Omamljena.Ne dam telu da posustane,da me izda.Izvijam se.Uvijam.Nosi me ritam.Poždiru me neke tuđe oči.Vape da im pripadam.

Ti ne razumeš moju igru.

Ne vidiš bolni grč u očima koje upijaju jedino tebe.Ne osećaš krvoločnu glad mog tela koje vapi za neutoljivom žeđu želje tvoje koja izostaje.Pretvaram se da uživam dok se lukavo uvijam želeći da me primetiš.Da me želiš više no išta.Pravim se da mi prija predstava.Ne dodirujem tlo.Božanski nedostupna za sve oko nas.Ne vidiš.Ne primećuješ.I taj krik spoznaje moje.I tvoj nemi muk.Čovek kip.

Lebdim.Lelujam.Neuka.Nesklad ritma i moje igre.Ti je ne razumeš.Kada bih bar na tren uspela da te dotaknem.Da spoznaš.Da vidiš.Ples ne bi bio uzaludan.Nestajem.Razlivam se.Stapam sa podijumom.Upija me žedno ispošćena daska...Kao i sve te plasačice pre mene.

Stopala ranjava. No,jednom pokrenuta,ne umem da se zaustavim.Ne želim da se predam.Ne želim da ne pokažem.Kako i koliko mogu.Održavaju me sve te tuđe oči uprte u mene,svi ti zaustavljeni dahovi,tuđi.Svi ti drhatji,ne tvoji,zbog moje igre.Požuda.Strast.Hrane mi dušu gladnu tebe i tvojih spoznaja.

Opirem se slabosti posustajanja.Ne smem.Zbog tebe.Zbog nas.Ritam nadjačava potrebu.I predajem mu se.Rešena.

Eli

lazarcica — Thu, 28 Apr 2016 11:00:43 +0200

Dobro sam.Valjda.No,i dalje ćutim.

Plaši me osuda tvoja.Ne izostanak rzumevanja.Teško nas je shvatiti u različitim sferama.Samo ono,čuveno naše " Jesam ti rekla?! ".

Dobro sam.No,i dalje ćutim.Prija mi hladnoća iza bedema sopstvene tišine.Tu sam stalno sa tobom.Uz čašicu vodimo beskonačno duge razgovore ... o svemu ... koliko me tišti narušen mir...njihovo prisustvo ... ne ispuštam tok našeg razgovora ni dok se tuširam uživajući u drečavo narandžastim noktima na mojim stopalima...ni dok hodam...ni u najobičnijoj nabavci...Tu si.Naša nit nije,niti ikada može biti prekinuta.POsle toliko godina iskrenosti među nama...

I znam da me tešiš i sada,u ovoj tišini jecaja...iako fizički totalno sama,zrno maleno,neprimetno u uskovitlanom viru beznađa,osećam da si tu..i sve ono što ti danima prećutkujem,da ne bih narušavala tvoj sklad,prestravljena bujicom koja bi potekla samo ako bih otvorila usta...Lakše mi je da ne znaš.Ne boli bar!

A ja sam tako jebeno usamljena! To nije daljina.Više ni ne strepim postoji li iko da na to obrati pažnju i pruži mi ruku.Ušuškana u čauri.Pokušavam da sama do odgovora dođem.Ne želim da te remetim.Ne želim nikog.Moje nesigurnosti.Moje dileme.Moji izbori za koje ne pitah nikog.

Ali mi fali.U muku spoznajem koliko.Zato i pričam sa tobom.Uvek.I svugde.Da pobedim strah.Da se bezgrešno ismejem.

Imamo čega da se setimo.Imamo šta da prepričavamo dok smežurane od bora budemo sedele tamo negde... Ne znam da li bih se opet vratila da mogu?!I kome? I čemu?

Tebe bezuslovno čuvam.Iako ćutim.Jer obe smo umorne više.A one koje volimo,treba da čuvamo.Da nam traju.

Sedim u svom izboru.I ćutim.Ne mislim da sam pogrešila.Srcem sam birala.Okolnosti su se nametnule same.A obe smo one čudne sorte koje cenu sopstvenog mira ne biraju.Odavno svesne da ni zajedno,možda,ne bismo mogle.

I,opet nizovi slova...a ništa ti nisam rekla.Ali,dobro sam.I prija mi tišina.Odvukla sam se od ljudi.Komunikacije svakodneve.Čak i one svedene.Imam Tebe.Pričamo.Uvek.O svemu.Jer,razumemo se.I bez reči.

I ja te čuvam.Od sebe.Ponajviše.

Dosada

lazarcica — Mon, 25 Apr 2016 21:07:49 +0200

Ne mogu da ne pišem o sebi.Nemoguće je.Ima me protkane,razvučene,kroz svaki red.Iskustva se prelivaju po pasusima.I,verovah,oduvek,da je svaki siže parafrazirano autorovo iskustvo nekoga.Ne ide ljudski um toliko i tako daleko.Nemoguće je.Ne vezuje čitaoca.

Ima me.I u ovim danima kada me nema.Kanim se.Unazad.Dugo.Teško mi je da se predam.Jer,bilo je momenata i kada sam se porađala nad belinom papira.I onih kada sam u noći krala sopstvene misli.I slagala ih.Da se zaboravu ne odaju.Nekada ne ide toliko lako.

Obgrlila me.Prvo sasvim zavodljivo.A potom poče da me steže.Okiva lancima koje povlači ponekad toliko da ne mogu da se pomerim.Nevoljna i u pokušaju.Njeno Veličasntvo Dosada.Sa kojom,kat-kad i Depresija stiže.Postaje stvarno teek kad imenom nazoveš,definišeš.Kod mene traje duže.I uzaludna su mi opiranja.

Sve je ovo kreacija nekih ranijih želja,kada bejah poslom prezatrpana,u jurnjavi za dahom i lelekom za malo vremena za sebe,za puku dokolicu i misli na paši.Čitam dosta o tome.Sada vremena imam na pretek.U njemu spoznah da mi je život promašen.Izračunah da nema smisao.Plašim se da šavovi polako pucaju.Ili činjenica da ostajem nema na pitanje kako sam.Najbanalnije.A toliki strah!?Možda ona spoznaja koja bi stvarna bila ako bih je imenom nazvala...Možda?

Ma koliko neprijatna,dozvolila mi je da uživam u sopstvenom društvu.Bez trunke griže savesti.Svesna da me prisustvo drugih,ponekada,opterećuje. Ne govori mi se.Ne objašnjava.Ne trpe mi se oni.Bol zbog nedostatka prvenca ne umem da objasnim.Ne želim,zapravo.Zašto bih ikada,ikome pojašnjavala sebe? Svoje postupke? To sam ja.I meni je sa sobom super.Ljudi i onako čuju samo ono šta žele.Ako te uopšte i čuju dok te slušaju.

Dani su isti.Smenjuju se,nekako bez reda.Pojam se gubi,lako.Tavanica,zidovi,nebo,upijaju moje poglede,svesni težine mojih misli.I kotrlja se vreme,slinavo se oteže u čekanju da se nešto promeni,desi.Moje je isto..sem onih kada mu ne spremam doručak za posao jer je vikend.Poput para koji je na samom početku ,počašćeni smo privilegijom celodnevnog izležavanja,bez trunke savesti da nas nešto čeka...prekinute sexom kada nam se prohte.I ne ispuštamo se.A moje nezadovoljstvo povremeno prerasta okvire realnog,normalnog.Buši nam mir.Rovari.Tlači.Zadirkuje.

I,trudim se da nađem smisao.Da obojim obavezom nekom.Unapred zadatim na početku nedelje.Dok imam osećaj da se polako gasim. I ništa mi ne vezuje pažnju.Prestravljena da bih se svugde osećala isto.

Danas me pita zašto sam nezadovoljna.I šta bih da menjam.I sam daje odgovor.Moje čuveno : " Sve ".

Možda je ovo prvi korak ka promeni? Rekla sam.Olakšala nagomilano.Iskrenošću ću vas vezati.Jer,ima toliko toga o čemu ćutim.Dugo.

Dosada mi dozvolila da u sebi uživam.I mnogo toga spoznam...

Moj si znak

lazarcica — Mon, 26 Jan 2015 09:57:43 +0100

Moj si znak na ramenu.Tobom obeležena.Doživotno.Zauvek.

Moja duša pred tobom ogoljena.Sa tvojom stopljena.Nesrećna bejah u lutanjima,traženjima do susreta sa tobom.Neuspeli pokušaji.Uzaludni trzaji.Isprazna trošenja.Šanse i prilike bačene olako,date bez promisli, bez zasluge.

Znala sam da zaslužujem te.Da zaslužuješ me.Čekala te.Ponekada ne tako i toliko strpljivo.Nikada se nisam predala.Nisam ni odustala od ubeđenja da si po meri mojoj sklopljen,sačinjen utkanim nadanjima mojim! Moj. Tvoja.Obeležena.Bespovratno.Bezuslovno.

Sa tobom mrak prestaje.

Visibaba pod ukopnelom,sleđenom tminom svakodnevnice.Sve se topi i nestaje blizinom tvojom.Dah,prolećni,prepun radosti rađanja novog.Dovoljno da poželiš da nestanemo bez traga.Svet naš.Po meri sopstvenoj: mojom,tvojoj...svejedno...jer,naše ja se prelilo u mi.

Dovoljan.Za sve.Čutanja,smeh,snovi,zebnje,ništavni strahovi.Imamo se.Više ništa nije važno.Dovoljan.Za sve.

Tvoja.Moj.Izbori sopstveni.Traženi.Željom i potrebom prizvani.Sklad.Spokoj.Tobom nazivam mir.

Moj si znak na ramenu.Čuvar.Zaštitnik.Snaga.Potreba.Nada.Nemir čekanja.

Tvoja.

Tobom obeležena.

Crv

lazarcica — Thu, 22 Aug 2013 07:33:58 +0200

Narastaju u meni sumnje.Družimo se do kasno u noć.Skrivaju se,prestravljene bukom dana,a potom u naletu tmine i gustine osame noći,iskoče pitanjima čiji me odgovori plaše,jer,slutim ih.

Bojim se crva.Nastanjuje se.Osećam ga u utrobi.Steže me.Svaki udisaj postaje bolan.Trema.Nasilan osmeh kojim bih oduvala oblake sumnji i loših predviđanja! Dešavanja su refleksija misli,odgovor neba na naše želje,poput mantre ponavljam sebi..Bezuspešno..I,obećam,čvrsto da ću nakon sledećeg buđenja biti drugačija! Vratiću optimizam zaljubljene žene!

Ne dam crvu da mi izjede želje i maštanja.Planove! Želim da se otrgnem..To nije crv koji najavljuje neostvarena očekivanja.SUtra ga neće biti.Obećavam!

opet..došao si mi u snu...

lazarcica — Fri, 21 Dec 2012 13:02:42 +0100

Sanjala sam te noćas.Opet.

Toliko stvarno.Toliko željeno.

U bunilu svesti skrivala se od drugih.Da te dotaknem.Da te dodirnem.

Željna sam te ostala.Dok me bude..

Bio si stvaran.Moj.Onakav kakvog sam te ostavila.I okolnosti su bile iste.Skrivali smo se.Čuvali,za nas samo.Koliko sam srećna kad mi makar u snu dođeš!?Prizivam ga u sećanje,iznova i iznova..pokušavam da nađem znak..da prepoznam nešto..

Nosim te u sebi.Sve ove godine.Ne prođe dan a da ne pomislim,ne spomenem te,ne poželim te.Kida me bol sopstvene greške iz hira..inata. Svesna sam da me nikada niko ne može toliko voleti.Osećam to..Svakog trena....

Jazavac sam tvoj .Bila i ostala.

I uvek sam samo zbog tebe da plačem mogla.Neutešno.Do kraja.Bez povoda ikakvog.

Tvoja sam.Bila.I ostala.

Toliko toga neizrečenog je ostalo.Zatrpalo je vreme sve neizgovorene reči između nas.Izbledeli smo pod naletom godina i obavezama nametnutih njima.

Nisam prestala da te čekam..Verujem.Nadam ti se. Želim te samo onakvog ,svog,meni jedino pripadajućeg.U snove mi takav dolaziš.Neogrubelog lica od svega šta ti se desilo od kada nisi više moj.

Kada bi,samo jednom,makar i jednom samo,ušetao u moj život na javi.Govorila sam uvek da te nikada ne bih pustila,da bih se plašila..ali,dođi,molim te..samo jednom.Znaš da te ja nikada molila nisam.Potreban mi je jedan zagrljaj tvoj.Onaj koji briše sve.Potrebno mi je sve ono šta smo imali.Znam da godine nisu umanjile to.Takva ljubav nikada ne prestaje! Kopni negde duboko u nama i čeka da je ogreje šansa nove prilike,novih uslova,da se rasceta,oživi iznova.Diše sjajem naših očiju.

Prisećajući se svoje uspavane podsvesti i nižući slova u reči u pokušaju da prenesem ono šta osećam,svesna sam samo činjenice da te nikada nisam prebolela.Da nikada nisam prestala da ti bezrezervno pripadam i tvojom se zovem.

Dele nas životi celi.Dele nas godine obojene netrpeljivom mržnjom sa tvoje strane.Znam...Ali,dođi.Samo jednom mi u život opet ušetaj,na mestu gde večno voljen si...

Toliko smo divan san imali.Toliko smo svega svesni bili.I nismo uspeli,nismo mogli da se odupremo samo onome što stoji između nas i čiji smo svedoci jedino mi.

Koliko sam te poželela! Ni svestan nisi.

Dođi.Samo jednom,onako samouvereno u život mi ušetaj..sve karte bez mešanja pobacaj..baci me na kolena..izbičuj mi telo,tebe gladno,pogledima svojim , na nezarasle rane pospi so osuda svojih..samo mi dođi!

Kada bih

lazarcica — Tue, 06 Nov 2012 21:14:55 +0100

Spakovala bih se i otišla.Da me tražiš.Da te bolim.

Utrčavam u stan.Pokisla.Rešena.Nema.Nemam snage ni za suze.Ne razmisljam o onome šta u kofer trpam..nije mi važno ..slomljena.. bežim..trčim..ne osvrćem se..

spakovala bih se i otišla.Bez naznake.Bez upozorenja.Da me tražiš.Da te bolim.Da ti falim.Da ledena pustoš prostruji ti telom..da ti se krv sledi i kosa na glavi podigne kada shvatiš da me nema tu..Gubila sam.Poznat mi je osecj.Hoću da osetiš.Da te boli..da se preneš iz najdubljeg sna misleći da je praznina,ledena,samo san,košmar,najstrašniji..Da se streseš od studeni u toploj noći..da se vučeš bez predstave o vremenu..da čekaš dok tupo piljiš u displej i molš ga,na kolenima da zasvetli..da broj koji zoveš iznova i iznova bude nedostupan..da ne znaš više kuda..U trenu se srušilo i sve izgubilo smisao..da si razbijen na komadiće..ne umeš da se sastvaiš..grlo ti se suši,usne su nepomične,neme..Opija te miris mene utisnut na posteljini koju nemaš snage da promeniš..Jedini dokaz da sam nekada bila tu..

I osmeh koji ne možeš da podneseš..taj sjaj,tebi je pripadao.. Tvoja,odavde do večnosti.Neupotrebljiva za druge.Tvoja.Još uvek tu,uramljena ,nasmejana,ozarena..tobom,zbog tebe..Tvoja..I dalje tu...obasjavam ti prostor..isijavam ljubavlju i čežnjom za tobom..potreba si moja.Danas.Sutra.Uvek! Tvoja! Jedino prepoznatljiva kao takva.

Spakovala bih se i otišla.Da me tražiš.Da te bolim.Da shvatiš.Koliko me imaš.Koliko sam tvoja! Zbog jednog jedinog trena svesnosti.U kom bih da vidiš da sam tu.

Spakovala bih se i otišla..U mislima sam već daleko.Stala bih.Noge su mi trome.Ruke vezane.Troma..Teška..Nepomična.Umotana u sve ono šta se nije desilo,a treba i čekam da se desi.Okovana nadanjima i srećom što imam te.Tvoja.Gladna.Žedna. Tebe samo.Skrivena od svih..naoružana strpljenjem..spremna za čekanje..

Spakovala bih se..ovog trena..Bio bi to kraj i pre početka.Otišla.Bez glasa.Bez najave.Prekinula mučenja vapaja za zeljama da se ostvare..Krenula..bespovratno.Umorna od neostvarenih planova..

Želim.Čekam.Verujem.Ne znam dokle..

Sta bih volela..sada

lazarcica — Fri, 03 Aug 2012 12:47:48 +0200

Danas sam posebno neraspolozena.Tuzna.Cutljiva.Odsutna.

Probudio me osecaj teskobe.Stegao mi grudi,onesposobio da vazduh udahnem.Usadio u mene nemir...Cujem samo vapaj ,sopstveni,za osamom,tisinom..Zelim mir..U sebi,povrh svega.Spokoj..

Pokusavam da zavaram sebe.Da se predam nekom drugom,intenzivnijem osecaju,da prevarim ovo nezadovoljstvo,zamenim ga ravnodusnoscu makar ( nema goreg osecaja ni od nje,ali,i sada bih je prigrlila,oberucke ).

Potreban mi je onaj moj nepopravljiv optimizan obojen elanom.Saljem mu spisak svojih zeljaAli,kao i sve,i to bih,sada i odmah.

Treba mi brdo sladoelda u kom bih uzivala bez trunke grize savesti jer ne mogu ( dodatno ) narusiti moju ( vec i onako ,daleko od zeljene ) liniju.

Zatim spoznaja da imam par desetina minuta nakon posla da se spremim za odlazak na put..Duzi put.Da uzivam u mirisu spakovanih stvari,da strepim da li pakujem sve ono sta bih nosila..

Put preda mnom.

Mogucnost da spavam,a da mi san nije omedjen zvonom budilnika.

Prilika da sate provodim u krevetu sama,u drustvu knjige.

Prilika da sate provodim u krevetu prepustena filmovima po sopstvenom izboru.

Udobnost omiljene majce,ogromne,isprane,oceve.. Udobnost u kojoj bih i par dana uzivala..

Moj krevet u kome bih pronasla visednevni azil od svakonevnice.

Iskljuceni telefoni,bez savesti grize..

I On... Saznanje da sam Necija..Nekome potrebna.Da neko bez mene ne moze,ne ume,a povrh svega ne zeli.Osecaj praznine zauvek iskorenjen.U nepovrat otisao..

Nesto bih od toga sada... da bih svoje stanje bolje prevazisla..I njega.Mog. Uz sve!