goranmitricevic

Voleo bih...

Voleo bih da se budim sretan,

Da budem obično ljudsko biće,

Da imam vremena za dečje igre,

Da me žena ne gleda kao neprijatelja,

Da želim da vidim sebe u ogledalu.

Da sebi sa osmehom jutrom kažem:

DOBRO TI JUTRO!!

(WT)Fuuuuuuuuuuuuu!

U nemogucnosti da sve ovo sto ucimo i vezbamo ponovim nakon casova, a trudeci se da ispunim sve domace zadatke, cesto sam bio prinudjen da domace radim ili odmah na casu ili sutra na casovima samim tim gubeci poneke vazne detalje sa predavanja.

Nepravdam se.

Trudio sam se. Nekad vise, nekad manje.

Nazalost, sutra je kraj ovog dela predavanja.

Uuuffff!!

Dadoh sebi za zadatak da svim mojim "kursadzijama" ostavim komentar na njihovim blogovima. Malo saljiv, ali uvek iskren.

"Izgubih" tj "ukrah" sebi od sna, ali vredelo je.(Barem meni)

Htedoh i domaci da zavrsim(lol) ali sad je 01 i 40, ipak odoh da spim.

Imam ga u glavi.

(kanda ce tu i ostati...)

NEZAPOSLENI POSLICAR

Radna nedelja jednog nezaposlenog poslicara

(nezaposlen sam zvanicno jer sam jos uvek na evidenciji NSZP-a, a "poslicar" sam, videcete vec zasto)

Nedelja

Oko 6 i 30 dolazi mi smena na gradiliste, sedam na bicikli i sa jednog kraja grada (Telep) krecem ka kuci u Petrovaradin.

Vreme za "slobodne aktivnosti" od 7 i 30 do 17 i 30. U 17 i 30 ponovo na bicikli i odlazak na Telep. Preuzimanje dezurstva u 18 i 30.

Ponedeljak

Predaja smene oko 6 i 45, sedam na bicikli, dolazak kuci oko 7 i 20, imam celih 45 minuta da doruckujem, skuvam i popijem kafu, ako zena nije kuci spremim deci dorucak (sad kad krenu u skolu imacu obavezu i da im pomognem da se spreme za skolu a najmladjeg sina da odvedem u vrtic), i da se ja spremim jer u 8 i 05 krecem u svoju skolu(kao ucenik), naravno biciklom do grada(do ulice Trg Mladenaca) jer predavanja krecu u 8 i 30 i traju do 15 i 30, ponekad i malo duze. Kad se predavanja zavrse, naravno, biciklom do kuce.

Vreme za "slobodne aktivnosti" od oko 16 i 30 pa do sutra u 6 i 30.

Utorak

Budjenje oko 6 i 30 i za sve ono sto sam juce imao 45 minuta sad imam "cak" duplo vise vremena(!!??). Nastavak dana je isti kao i prethodni do 15 i 30, stim da ako se predavanja zavrse do 15 i 30 odmah sedam na biciklo, idem kuci(Petrovaradin), imam celih 10-tak minuta da rucam i da se spremim za odlazak na dezurstvo. Preuzimanje smene oko 16 i 45 i dezurstvo do sutra u 6 i 45. U varijanti 2 ako se predavanja produze onda iz skole idem direktno na dezurstvo.

Sreda

Od 6 i 45 do 15 i 30 kao ponedeljak(zakoseni deo teksta), a od 15 i 30 kao utorak(zakoseni deo teksta).

Cetvrtak

Kao Ponedeljak

Petak

Pocetak dana kao utorak do 15 i 30, drugi deo dana kao ponedeljak posle 15 i 30

Subota

Ustajanje oko 6 i 30.

"Slobodne aktivnosti" do 16 00, tad sedam na biciklo i odlazak na dezurstvo. Preuzimam smenu oko 16 i 45 i dezuram do sutra ujutro.

i onda Jovo nanovo!!

Sve u svemu, matematika kaze da jedna nedelja ima 168 sata.

Iz prilozenog teksta na dezurstva potrosim 54 sata

Na Ekrema(putovanja poso-kuca, kuca-poso) 6 sati

Na putovanja kuca-skola, skola-kuca 3 sata

Na skolu trosim 35 sati

I na "slobodne aktivnosti" mi ostaje 70 sati.

"Slobodne aktivnosti" na koje trosim te "ogromne" sate u mom slucaju predstavljaju:

ponekad potreba za snom i odmorom
pomoc u kuci(poneki odlazak u prodavnicu, pijaca, spremanje ponekog jela, pomoc pri spremanju, malo bastovanluka, neke popravke, i sl)
potreba dece za uzvracenom paznjom
potreba zene za uzvracenom paznjom
porodicna potreba za druzenje sa nama dragim ljudima
rad na dodatnim poslovima koja donose dodatnu zaradu(svaki novi dinar je uvek potreban)

A ja?? Gde sam ja u celoj prici? E pa ja za sebe moram da kradem od mog vremena za spavanje.

(hehe, sam sebi kradem vreme)

Ponekad mi se ucini da mi fali najmanje jos nekih 30-tak sati nedeljno, verovatno vam ovo zvuci poznato, ustvari fali mi "samo" jos jedan dan pa da se pronadjem u prici "o stvaranju sveta".

PS.

ovo sad kradem od pauze izmedju predavanja, pusac sam koji nije otisao na pus-pauzu (mozda je vreme da batalim cigare).

Kako se oseca covek koji ostane bez posla!!

Posle gubitka posla, necu da gnjavim sa razlozima zbog kojih sam ostao bez posla, u pocetku sam mislio:

"Super, imam neplaniran godisnji odmor. Sad cu malo da se odmorim, ionako vec godinama nisam imao godisnji."

Radio sam od jutra do sutra, trpeo kritike od strane zene u stilu: "Gde si tako dugo?", "Nikad nisi kuci!", "Kad si se zadnji put igrao sa decom?"... i tome slicno. Eto, mislio sam, sad cu biti kuci, necu mesec dana nista da radim, bicu kuci i bicu "koristan" porodici.

Ok.

Trajalo je to neko vreme, i nije bilo problema, malo sam se odmorio, i trudio se da nerazmisljam o tome sto sam bez posla, drzeci se one narodne, doce posao sam po sebi (Oce al u crtanim filmovima)

U medjuvremenu, dusebriznici iz NSZP-a, resise da me prekvalifikuju i pruze mi "mogucnost" da prosirim aspekte svoga znanja, a usput i da mi ubiju slobodno vreme kojeg sam imao napretek. Prihvatim "dobrovoljno" da idem na neki kurs, za ovu pricu nebitno koji, prodjem uspesno prvo odredjene testove, zatim preglede, i posle dva meseca intenzivne skole zavrsih sa uspehom tu prekvalifikaciju. Ali sve ostaje po starom. Sad mi vec vise nije svejedno. Vreme ide, prihoda nema, doduse samim tim sam i svoje licne rashode prilagodio tim prihodima, ali deca to tesko shvataju, oni i dalje imaju iste potrebe, zelje i zahteve kao i kad sam imao prihode. Znaci, parola snadji se. Sad i zena i deca, koji bas i nisu navikli da me tako puno gledaju u kuci, pocese da me teraju iz kuce. Nije mi dosta svoje muke, sad moram da slusam i predavanja u kuci. Nije da nisam trazio posao, trazio sam ga, ali sam trazio da radim ono sto volim da radim, ali toga nije bilo. Onda sam poceo da preko interneta saljem CV-je na silne adrese, opet nista. Zatim sam isao od poznanika do poznanika koji su imali neke svoje firme, ali sam i tu u sustini dobijao iste odgovore: " Jel znas ti da je S.E.K.A?" ili "Imacu te u vidu cim bude bilo posla!!??"

hehehe

Dani prolazise, nervoza raste, samim tim i osecaj vrdnosti, odnosno osecaj licne bezvrednosti narasta sistemom progresije. Ko nenadje u sebi snage, volje i zelje da taj osecaj bezvrednosti prekine, bice mu sve gore i gore. Ako se i jos pocnete zamajavati cinjenicama kojima vas iz dana u dan bombarduju razni mediji po pitanju zaposlenosti tj nezaposlenosti, osecace te se jos gore. Znaci, svima vama savet, prekinite sto pre da ocajavate, takvih kao Vi je najmanje jos 2.000.000 stanovnika ove zemlje i pocnite da radite bilo sta. Promenite bar za jedan dan ili jednu nedelju filozofiju: "Bolje da dzabe sedim, nego da dzabe radim." Za pocetak uradite bilo sta sto ce Vama ili Vasoj porodici, nekom Vasem prijatelju ili bilo kojoj osobi znaciti nesto. Osecaj samovrednosti je pola puta ka uspehu. Saznanje da ste uradili nekom nesto sto mu znaci je pocetak izlaza iz ovakve agonije. Videcete, sve ce posle toga ici lakse. Cak i sama situacija nezaposlenosti lakse pada.

Elem, da malo skratim pricu, posle par dana rada na sebi i porodici, u smislu da sam uradio nekoliko sitnih stvari da bih se osetio "ponovo vrednim", stigao mi je i prvi poziv za razgovor za posao. Varijanta, zvoni mi telefon u pola devet ujutro i ako mogu da u pola deset budem tu i tu. E sad, prvo pitanje koje sebi postavih kako sa jednog kraja grada, otici u drugi, a usput stici i do kuce i malo se srediti? Ipak vredelo je probati. Uspeo sam na vreme da dodjem na trazeno mesto(prvi ispit-spretnost) i kao sto uvek biva, ja sam taj koji je cekao i cekao(drugi ispit-strpljenje) sve dok se oko 13 casova nije pojavio taj koji mi nudi posao. Kratak razgovor i medjusobno upoznavanje, samim tim licna procena da li smo jedni za drugo(treci ispit-uverljivost) i naravno za kraj ostaje i 4 ispit(spremnost) koji se svodi u principu na ovo:

"Kad mozes da pocnes?"

"Kad treba?"

"Kako bi bilo odma!!!"

"Naravno da moze. Imam li vremena da odem kuci."

"Imas, budi na poslu u 15 i 30!"

Normalno, primaju te na probni rad(peti ispit - sposobnost), koji je u mom slucaju izgleda na neograniceno vreme, normalno sa svim prinadleznostima koje probni rad donosi(socijalno, zdravstveno-zaboravi) stim da je plata iole redovna.

Poslednji ispit sam sebi polazes - izdrzljivost.

I eto, sad pored toga sto "radim", opet idem u skolu, dusebriznici iz NSZP se i dalje staraju za moje zdravlje jer sam jos uvek zvanicno nezaposlen, a ovo je deo obuke za neko licno napredovanje, i spoznaju mnogih neiskoriscenih mogucnosti skrivenih u meni.!

U svakom slucaju bolje se osecam nego na pocetku ove godine.

Nadam se da ce ova moja prica nekom i pomoci, ako nista drugo bar ce nekom olaksati situaciju u smislu da nije jedini sa ovim problemom.

Takodje, nadam se da cu uskoro ovaj moj blog uobliciti na pravi nacin i napraviti ga da ima smisla kako za mene tako i za one koji ce slucajno ili namerno citati ovo.

Do novog clanka i/ili nove teme - dovidjenja.