Ljubimche

Pas + mačka = simbi(neur)oza

smiljana — Fri, 10 Sep 2010 21:52:11 +0200

Pas i mačka na jednom mestu (pa makar i u naslovu samo), već ne obećava. Ako je verovati poslovici, onda oni koji žive u slozi imaju neki psihički poremećaj ili su "tolerantni do bola".

A da li je ta simbioza zaista moguća ili je nužno uslovljena zameranjem od stalnog međusobnog fajta?!

Moguće je ako, na primer, odrastu zajedno. Tad su drugari a ne tamo neke zavađene vrste. I to onda traje, osim ako neko od njih ne pokaže neko devijantno ponašanje u adolescenciji.

Mada i onda ne diraju jedno drugo samo kad se najedu, tad ih valjda mrzi! Kako god, i da su najmirniji, opreza nikad dosta.

Subjektivno (jer sve pišem iz ličnog iskustva), mislim da sve počinje od mačaka (sad će me neki zamrzeti!;)). "Skratiti" mačku za 1 (od ukupnog broja života) je proces koji se ponavlja 9 puta, pa pas koji želi svoj mir (a još je i uporan) istrajaće u tome..."radoznalost je ubila mačku"!;)

Maza, ali ipak Lunja!

smiljana — Wed, 08 Sep 2010 23:29:05 +0200

Sve češća pojava: od sezonskog ljubimca do psa lutalice!

Mislim da ne postoji grad u Srbiji koji je skroz rešio problem pasa lutalica po ulicama. Ako se samo malo osvrnete, primetićete da ih ima svuda: od samog centra do skroz zabačenih uličica.

Neki su skroz bezopasni jer samo žele društvo i malo pažnje, ako uspeju da zadobiju nečije simpatije pa tako da se „ogrebu“ za hranu, pitanje njihovog „staništa“ skoro da je rešeno. Koliko je to dobro za njih, uvek će se naći neko kome će to smetati. Priznajem, nekad nije prijatno kad vam se neki ofucan i gladan ker mota oko stola dok negde sedite u gradu.

O pravim malim čoporima koji se motaju oko kontejnera u nekim perifernijim delovima ne znam ni šta bih rekla. Oni žive od otpadaka, a kad nestane toga onda su jako agresivni, iz prostog razloga što su gladni. Njihova grupa je čisto dinamička, jer oni migriraju od mesta do mesta, i zadržavaju se samo tamo gde ima nešto da se pojede.

Ono čega sam se uvek užasavala su, kako ih ja zovem, sezonski ljubimci. Naime, za vreme leta i uopšte lepog vremena (od proleća do jeseni) veliki broj „vikendaša“ nasumično „usvaja“ bilo kakvog psa. Da li zbog društva ilio neke kao dodatne bezbednosti, a često sam čula i objašnjenje tipa „da deca imaju sa ČIM da se igraju“, oni donose sa sobom ili prosto uzmu neke odbačene pse sa ulice. I tako odabrani psi imaju status „ljubimca“ sve dok se ne završi sezona. Tad vikendaši odlaze a oni ostaju tamo sami. U početku ih neko hrani, dok svi iz komšiluka ne odu a zatim se sami „snalaze“, pa tako prave štete ljudima koji tu stvarno žive, i naravno, predstavljaju i potencijalnu opasnost.

Uglavnom se na bilo kakvu reakciju nadležnih za slučaj pasa lutalica čeka tek kad se nešto desi. Preventiva je jednostavno misaona imenica! I kao što je kod nas neredak slučaj, za sve vas baš briga dok se to nešto ne desi baš vama.

Zlostavljanje životinja

smiljana — Wed, 08 Sep 2010 23:08:05 +0200

Sve češće se mogu čuti vesti o zlostavljanju životinja, pogotovo pasa. Ne znam da li je i počelo sa Milom, ali se na njenom slučaju svakako prelomilo.

Ja sam, najblaže rečeno, bila zgrožena prizorom i celokupnom pričom kako je ona nastradala.

Ako se kaže da je čovek čoveku vuk, onda je on to i psu ili još bolje: šta je tek onda psu? Zli čovek iz poslovice može se, u ovom slučaju, zvati i vukodlak, jer se mnogo bolje uklapa u priču u kojoj nema govora o ljudskim osobinama (tačnije ljudskosti). Ako kažu da treba voleti bližnjeg svog, da li se to odnosi samo na ljude, pa ako prekršimo ovu zapovest kad su psi u pitanju kao ne računa se, ali kakvi smo mi onda ljudi. Zli, bez sumnje.

Zbog neke ravnoteže u prirodi, naspram tih zlih, uvek se nađu i oni dobri, spremni uvek da pomognu. Humanost na delu, pa nije važno prema kome. I bitno da i takvih ima.

Jako me potresaju slučajevi maltretiranja i ubijanja životinja...a u poslednje vreme se pojavljivalo dosta takvih sadržaja. To prosto natera na razmišljanje na šta su sve ti ljudi spremni kad se tako iskaljuju na jednim i bespmoćnim životinjama. Define: pretnja za društvo i sredinu u kojoj žive!

Da li da te slušam ili da te ne slušam?!

smiljana — Wed, 08 Sep 2010 23:00:17 +0200

Dresura pasa je jako bitna stavka u odgoju svakog (dobrog) psa. Kao što mi je gospođa Mira napisala u jednom komentaru, ne postoje loši psi, već samo loši gospodari. Slažem se sa njom, ali neki autoritet mora da postoji. Dresurom to i postižemo, e sad...koliko uspešno, lako se da primetiti.

Bitna stvar je ne „opterećivati“ psa komandama dok je još štene. To je period namenjen za igru, i iako i tada on može da nauči dosta toga, česta je pojava da psi, ono što su naučili do 6 meseci starosti, brzo i zaborave. Naravno, ono što im je genetski urođeno je po defaultu prisutno, ali ne treba to poistovećivati kao: zna da donese lopticu a ne zna da sedne, legne, šta god. Različite rase pasa imaju različite periode detinjstva, ali se taj period od 6 meseci uzima kao optimum.

Za svaku uspešno izvršenu naredbu, treba psa pomaziti ili potapšati i nečim nagraditi (keksić ili nešto slično), tako da ima „motiv“ da i sledeći put bude poslušan. Naravno, izvršenje nije baš 100%-no, ali ne treba se ljutiti niti vikati na njega, kad smo, sa druge strane, izuzetno zadovoljni kad sve izvršava po planu. Treba ga malo pustiti da se izduva, jer bez obzira na svu inteligenciju, i kod njih dođe do „zamora materijala“.

Kao i za svaku akciju, tako i ovde treba dobra taktika, koja podrazumeva i veliku dozu strpljenja...pa uostalom, ništa se baš ne postiže preko noći.

(Pre)udoban smeštaj za vašeg psa

smiljana — Wed, 08 Sep 2010 12:52:53 +0200

U zavisnosti od imovinskog stanja, ljudi, osim sebi, ugađaju i svojim ljubimcima. Shodno tome gde držite svog psa, u kući ili napolju u dvorištu, razlikuju se i vrste smeštaja: za one koji su unutra postoje fotelje, sofe, korpe ili „samo“ prostirke i ćebenca, a ako je to napolju-onda to ide od sasvim „običnih“ kućica do pravih malih palata.

Srećni su oni psi koji imaju i jedno i drugo, pa mogu da biraju-može im se!;)

Na slikama ispod prikazano kako žive psi-buržuji!

Par činjenica

smiljana — Wed, 08 Sep 2010 12:31:24 +0200

Zaista su ljudi koji imaju pse prava mala zasebna društvena grupa. Prosto dođu k’o neka familija. Tu se lako započinju razgovori i sklapaju poznanstva, tema za razgovor ima na pretek, jer svako o svom psu ima nešto da kaže. Meni su skroz opuštena takva „druženja“, baš mi prijaju, a i često se mogu čuti korisni saveti ili preporuke.

Takođe, jako bitno je imati dobrog veterinara za svog psa. Kao što i mi volimo ljubazne i dobre doktore, tako bi i za njih trebao da se nađe neko „lake ruke“ i koga se neće plašiti.
Naravno, neprevaziđen je Cesar Millan sa Discovery-ja, ali on je stvarno neprikosnoven u tom što radi i skroz me oduševljavaju njegove emisije i način kako pristupa svakom psu. On jeste psiholog za pse, ali sve druge baca u senku tim što radi.

Neverovatno je to koliko psi mogu da saosećaju sa svojim vlasnicima. Meni se često desi kada sam nervozna i kad me sastave neki problemi, da se samo namesti da je mazim i to mi bukvalno dodje kao anti-stres terapija. Meni lakše, njoj svakako super!:)

Gubitak svojih vlasnika jako teško doživljavaju i puno im treba da se oporave. Sami teško da mogu, ipak je tu potrebno i malo ljudske nege i brige da se te depresije prevaziđu. Možete da ga „izlečite“ tako što ćete voditi računa o njemu, da nije sam i da o njemu ima ko da brine.

Kako odabrati psa ljubimca?

smiljana — Mon, 06 Sep 2010 08:37:25 +0200

Uvek sam se pitala čime se to vodimo kada biramo sebi psa?

Postoje neka nepisana "pravila" (ja bih rekla više priče) kako "mali" ljudi biraju velike pse i obrnuto. Baš i ne verujem u to, ali sam videla par primera koji to stvarno potvrđuju.

Zašto, kad počnemo da se interesujemo za psa neke određene rase koji bi nam kao baš odgovarao, mislim da ćemo i mi njemu odgovarati?! Stoji to sa du psi izuzetno privrženi svojim vlasnicima, poslušni itd., ali kako svako pravilo ima svoj izuzetak, tako ima i namćora među psima. I kako to, kad baš nešto ne želimo, apsolutno smo ubeđeni da je tako, to i zavolimo nenormalno?!

Ustvari, pitam se šta je po sredi kad su u pitanju psi-bilo da smo ga odabrali sebi za ljubimca ili smo ga dobili-kad na kraju svaki pas na svog gazdu liči?!? Mislim da ova "fraza" stvarno nije bez veze, jer kad se malo bolje zagledate (a onda malo razmislite), stvarno ima smisla. Ta nenamerno izazvana sličnosto postoji. E sad, to što pojednici žele da im pas dodatno na njih liči pa ih farbaju i oblače kao i sebe, to je već druga priča (često sa elementima hiperbole za svaki detalj).

Uvek su mi posebno bile zanimljive pojave kao što su nabildovani momci sa pit bulovima, natapirane bake sa svojim pudlicama i sličnim minijaturama od pasa, za koje celo leto, ispred zgrada, štrikaju džemperčiće. A tek fancy ribe sa svojim još više fancy kučićima. Kad malo obratite pažnju, primeti se svašta: šnalice i gumice za šiške, naočare za oči, perlice i marame oko vrata, nalakirani nokti, a o kaputićima sa ukrasnim kopčama da i ne govorim (da ne bude zabune, sve ovo nose psi, ne vlasnici!).

Kod ovih "modnih" detalja stvarno ume da bude preterivanja, ali u neku ruku ni ne krivim ih, skroz je blesavo, a i znam kako je to kad uđete u neki Pet Shop gde ima tako raznoraznih džidža-bidža za pse...pa sve bi ih kupili (mislim na ženski rod). Doduše, ti detalji često nisu jeftini ali uvek se nađe para bar za neku sitnicu.

Da se prilikom odabira pasa pitaju deca, oni bi nosili kući bilo koje (a po mogućnosti sve ili bar što više). Koje god, svakako je dobro, smatram da je za decu dobro da od malena imaju nekog ljubimca. Ja sam imala svakojake ljubimce, ali psi su uvek bili prisutni (bez obzira na neke druge, tipa mačke, papagaji i sl.) i pokazali su se kao najbolji-bili su tu uvek za igru ali i da te paze i čuvaju.

A čime se vode ljudi koji uzimaju pse iz azila? Da li toliko žele psa pa im je to kao neki način da lako dođu do njega ili stvarno žele i da im pomognu tim što će ga usvojiti i brinuti o njemu? Imati psa je jedna velika odgovornost i briga (ne obaveza kako mnogi tvrde). Jer, koliko dajemo toliko nam se i vraća, s tim da je to u psećem svetu mnogostruko više. Kod njih, čim ga pomazite, praktično ste ga osvojili, a kod nas...nismo ni svesni toga dok ne tražimo opravdanje za sve njihove nestašluke, a gornji prag tolerancije gotovo da i ne postoji. I to je onda to, našli ste se, svesni vi toga ili ne, uvukao vam se pod kožu!:)

Psa ne treba birati prema izgledu ni prema ne znam kakvom pedigreu, i najružniji mešanac može da vam bude najbolji na svetu, samo da mu pružite priliku!

Ljubav na prvi pogled!

smiljana — Sat, 21 Aug 2010 00:19:26 +0200

Kako da vam ne bude lepo malo, slatko, umiljato štene od par meseci?! I jos bolje pitanje: kako da ga ne volite!? Pričam iz ličnog iskustva, jer kad sam ga videla i ono došlo kod mene spremno da se mazi, zaboravila sam sve što sam do tad htela. I mislim da više nikad nisam ni pomislila na zlatne retrivere, nije bilo potrebe, skroz me je osvojilo.

Štene je bilo žensko, svetlo žute, skoro bele boje, i već je imalo ime, Aska, i ostalo je tako. Mislim da se brzo uklopila. Imala je prostora na pretek, celo dvorište za istraživanje i sve nas koji smo je oduševljeno prihvatili i mazili. U tim "klinačkim" danima, bila je, naravno, živahna, ali bez nekog većeg pravljenja štete. Ono što je obožavala bila je obuća. Samo ih je odnosila kad niko ne gleda. Nije je čak ni sakrivala. Samo bi odnela negde na dvorište i ležala pored nje, kao da je čuva. Živi krznati cipelarnik! Ovakvo ponašanje može da opravda ili ljubav prema cipelama ili poziv na igru, ali s obzirom da je žensko-mogu biti oba!

Iz ličnog iskustva, činilo mi se da ovim počinju za pse nestašluci, a za vlasnike pomeranje praga tolerancije. Ne baš do one varijante da je sve dozvoljeno ali da vremenom nestaje bilo kakva ljutnja i sve se završi usputnom grdnjom. Tako je to valjda kad zavolite nekog-sve mu praštate.

Aportiranje joj je bilo i ostalo najzanimljivije od svega. Kad vidi štap, lopticu, bilo šta što dolazi u obzir, ponaša se po modelu: sreća-sreća-radost. Do iznemoglosti, neverovatno uporna! A kad se umori, ili jednostavno kad joj se hoće, došla bi da se mazi. Podmetnula bi svoju glavu, tako da mi ruku nabaci na nju da je češkam. A onda, ruka sama ide. Zna ona, šmizla jedna, da se svaka upornost isplati!

Neverovatno je to koliko čovek ne može da odoli takvim stvarima. Ne bih mogla da budem blizu nekog psa a da ga ne pomazim, pa čak i da nije moj. Ali Aska, svako ko je pomazi po defaultu joj postaje prijatelj. Još ako je to usput, dok prolazimo pored ljudi, kako neko pokaže zainteresovanost, ona "baca sidro". Prodana duša-onoliko dugo koliko me ima na vidiku! A onda "ćao, drugari" i pali za mnom.

Mada, uvek je lepo kad neko pomazi pa još i pohvali vašeg psa. Kad se to desi, ne mogu reći da baš uživam u tome, ali mi je svakako drago. Imam utisak da se vlasnici pasa u tim situacijama ponašaju skoro kao roditelji sa svojom decom-veoma ponosno. A ako kažu da svaki pas na svog gazdu liči, da li to onda treba i da shvatamo lično?! Mislim da to ipak treba da funkcioniše: kome prvom kompliment-njegov je! I svi srećni!

Kako je počelo...

smiljana — Fri, 20 Aug 2010 11:57:33 +0200

Ustvari, jedna neistina odmah na početku! Nije počelo njima.

Zapravo, posle dugog niza godina stalne zastupljenosti ptičara, kao ljubimaca u mojoj porodici (mada su i oni više bili namenske prirode-moj otac lovac i to tako ide), trebalo je malo "osveženje" (ili sam bar ja mislila da treba). Želela sam retrivera i tačka. Kriterijum za odabir je bio čisto estetske prirode, bez neko prethodnog informisanja o njima, ali kompromisa nije bilo. To je tad kao bio neki hit, da li meni ili svima, ali stvarno ih je bilo svuda po gradu. I da sad ne grešim dušu, stvarno su, na oko, divni, ali tada su mi bili najlepši na svetu celom.

I čekalo se na tog psa duže vreme, toliko da sam, ne mogu reći, baš odustala, već prosto, zaokupljena nekim drugim stvarima nisam preterano razmišljala o tome. Na tatine reči da je stigla, mislila sam da ću poleteti od ushićenja, koje je brzo splasnulo kad sam (čisto potvrde radi) pitala je li retriver. Odgovor je bio-nešto još bolje, na šta sam ja, naravno, trebala da se oduševim. Sebi u bradu sam promrmljala "ma, sigurno" (jer šta meni u tom momentu može biti bolje od njih!?!), ali ispalo je da je bio sasvim u pravu. Ispalo je da smo se po pitanju tog psa on i ja našli na pola puta: za njega lovački pas a za mene stvarno nešto još bolje od onog što sam želela. A za nju...status novog člana naše porodice.

Verovatno će većina vas koji ovo pročitate pomisliti kako je ovaj blog neka jadna kopija "Marley & me". Mogu odmah da vas ubeđujem kako to nikako nije, ali što bih...svako ko voli tu rasu (da ne pominjem ako im je to ljubimac) neće naći zamerke takve vrste. Ja sam, zapravo, čula za tu knjigu pre nekih godinu dana, na neki komentar moje drugarice a po pitanju mog psa, mada, istini za volju, tada je nisam ni razumela kako je izgovorila ime tog psa iz naslova. Ali kako sam čula, tako sam to saznanje i "odložila" u onaj deo mozga u kome su na čekanju sve one stvari prisutne negde tamo daleko, samim tim za nas (bar istog momenta) nedostupne.

Moguće da će nekima od vas prva asocijacija biti film (koji sam ja tek nedavno otkrila), mada je moja topla preporuka knjiga. Slagala bih kad bih rekla kako neke stvari deluju tako poznato, ali se one konkretno tiču same prirode te rase a ne tamo opisanih situacija. Uostalom, treba provesti neko vreme sa njima, i sve bi bilo jasno.