Pijane Engleskinje & Izgubljene Strasti

Ljubi me brzo, žurim!

, 26 2013 15:15:50 +0200

Hm... Nisam pisala toliko dugo da više ne znam imam li prava da se vratim na ovo staro mesto. Dobro je da sam lozinku upamtila, inače bih samo mogla da izguglam svoj stari blog i čitam ga kao što ga čitaju stranci.

Od kada sam poslednji put pisala, desilo se sledeće: dobila sam posao na određeno (godinu dana), tih godinu dana je prošlo; diplomirala sam na osnovnim studijama, sada sam upala u još veće ropstvo zvano master studije. Kad se setim da ima ljudi koji ne mogu sebi da priušte ni pristojnu srednju školu, ne žalim se. Ali da nije igra, nije igra.

Posla nema. To je ono što najviše oduzima energiju. Finansije, nemanje istih, a potraživanja sa svih strana. Klasika. Kao i kod svakog prosečnog stanovnika ove zemlje.

Da li bar ljubav cveta? Hm... To ćemo tek videti.

"Ljubi me brzo, ljubi me brzo, žuriiiiim..."

Šalim se. Ne žurim. 'Oću polako. Ali svi bi nešto da žure. Šta se desilo sa onim... zaljubljivanjem? Da ti neko dozvoli da se zaljubiš u njega/nju, da ga/je upoznaš, pa tek onda sve ostalo.

Ali, eto. Danas sve nešto preko reda. Svi bi sve preko reda. Ili sam ja previše tradicionalna i patrijarhalno vaspitana. A baš sam smatrala sebe liberalnom osobom.

Ubavi nam momčiki, ubavi i devojčiki, ama sve smo si ubavi!

, 16 2011 11:21:06 +0100

...ali ozbiljno.

Bila sam jedna od 10000 ljudi na čuvenom testiranju za RTS, koja tako ponosno trubi o tome kako se 17000 ljudi prijavilo, kao da svi mi nismo svesni da posla nema pa nema, pa svako juri svaku priliku koju može, čak i kad su šanse da se dođe do posla jako male. No, nema veze. Neka im bude. Oni su posebni. Imaju razloga da budu ponosni. Jer oni su poželjni. Naša sjajna državna televizija. Od koje mi se prevrne u stomaku kad čujem onu najavnu špicu sa dnevnika. Uh!

I gledam nas... Armija mladih ljudi ispred Sava Centra. Sjatili se sa svih strana, iz svih krajeva ove malene zemlje, i svi se vode onim da treba probati jer "nikad se ne zna... možda baš ja budem jedan/jedna od tih 100". I slažem se. Jer neko će i biti.

I tako nas gledam... Mladi, lepi, pametni, školovani, vredni - šta poželeti više -... ali, pored svega toga: krajnje očajni. Armija vrednog, ali zakopanog blaga. Armija koja bi mogla svet da prodrma iz korena, živa energija koja se pokreće, diše punim plućima. Toliko, toliko toga bismo mogli da uradimo i promenimo, života mi, toliko toga! Samo da nas nisu bacili u živi pesak, pa grcamo, ni tamo, ni 'vamo, a poslednje atome snage koristimo za to da se održimo na površini i preživimo.

I tako... eto, za slučaj da se neko pitao, tako izgleda jedno od najvećih i najvrednijih blaga Srbije (pored dečice: oni su naše belo zlato; mi smo ovo obično, žuto): lepi smo, zaista smo lepi. Ceo SC je juče prštao od mladosti, snage, života... I onda mi bude tužno... Jer ne razumem kako ovi naši vlastelini... htedoh reći, državnici... kako mogu da tako nipodaštavaju i ne cene jednu takvu lepotu i bogatstvo?!

Ubite me, ali meni stvarno nije jasno.

Danger! A Dangerous Man Approaching!

, 30 2011 16:01:05 +0200

Da se razumemo. Postoje muškarci i postoje muškarci. Neki su ovakvi, neki onakvi.. A neki su prosto opasni. U 21. veku najopasniji muškarci nisu ni oni glupi, ni oni nasilni, ni oni smotani, ni oni koji su kukavice, ni oni lenji - ne, jer od takvih uvek znaš šta možeš da očekuješ. I to je to, ni manje ni više: za glupog znaš da je glup i da ćeš tonu živaca da izgubiš trudeći se da mu objasniš nešto, a neće vredeti jer će i dalje blentavo da te gleda; za nasilnog znaš da u svakom trenutku može da digne ruku na tebe, pa sama biraj da li hoćeš sa takvim da živiš; smotani su bezopasni, kukavice su "žene" a lenji idu na nerve. Dok -

Najopasniji muškarac današnjice ukratko: lepo lice, sladak, privlačan, svi zubi, lep osmeh, sva kosa na glavi; lepo telo, zategnuto, mišićavo, jer se takav uvek ili bavi nekim sportom ili radi na sebi; lepo hoda, muževan je, lepo miriše; pametan je, inteligentan, načitan, sa njim možeš, kao u onoj glupoj reklami za pričaonicu, da pričaš o čemu god hoćeš; lepo se oblači, lepo se obuva, i pritom je pažljiv, ljubazan, i voli da se žena pored njega uvek oseća kao žena - džentlmen je do srži. Izvešće te na večeru, naručiće flašu vina, nasmejaće te, učiniće da se osetiš prijatno i privlačno. Prošetaćete, držaće te za ruku, pa će ti onako nonšalantno prebaciti ruku preko ramena, ići će sa tobom u butik koji voliš i nadovezaće se na tvoju šalu o tome kako bi mu te i te čipkane tangice baš lepo stajale (većina muškaraca bi se na ovako nešto naljutila, sad but true). Sedeće sa tobom na -150 Celzijusovih na klupici u parku da biste pričali o smislu života, a onda će te odvesti na kuvano vino, toplo i cimetno. Mhm.

I tako, sve idealno, sve fino. Prvi poljubac, drugi poljubac... Poljubac za poljupcem. Pa zagrljaji, pa čuda, pa ti je lepo, pa si zaljubljena do ušiju.

I sve bi ovo zapravo bilo savršeno, ali savršeno. Međutim. Moja priča nije Grimova bajka. On zapravo ima devojku već 3 godine. On tu devojku planira da zaprosi. On toj devojci kupuje prsten popodne, a iste večeri tebe poziva na romantičnu večeru kod njega, on kuva. On tu devojku zaprosi. Ona kaže da. A ti, pametna devojka, i ako si to znala, ipak si birala da lupiš glavom o zid, jer baš zbog tih Grimovih bajki si mislila da će se možda zaljubiti u tebe, pa će shvatiti kako bez tebe ne može da živi, shvatiće da ste srodne duše, raskinuće sa njom, a onda ćete vas dvoje ostati zauvek zajedno. Srećno i dugovečno.

Ali nisi ti kriva. Jer ti si naivna, romatnična duša, to nikakva pamet niti ogroman IQ ne može da promeni. I dobro je što je tako. Dok je tako. On je, s druge strane, isto tako pametan, IQ mu udara u plafon, ali umesto da svoje kapacitete koristi za nešto dobro, korisno i lepo, on ih koristi u svrhu manipulisanja ljudima. On će te ubediti kako si ti savršena za njega, da se zaljubio u tebe, i to će sve tako iskreno biti odigrano. Lukavo. U cilju da iskoristi.

Tužno je to. Takvih ljudi je sve više. Varaju, lažu... A kad ih pitaš zašto, ni sami ne znaju. Kad ih pitaš kako mogu, kažu ti: "Ti to ne možeš da razumeš." Bullshit!

Zato se čuvajte takvih. To su opasni umovi. Bolesni. Oni ne znaju za moral, za vrednosti, ne umeju da vole. Nikoga osim sebe, naravno. Izopačeni su, ljigavi, prodaće ti svaku priču i to tako fino da i ne primetiš da si je kupila. Od njih ne znaš šta da očekuješ. A tako su pametni, tako su pametni...

Tolika pamet protraćena uzaludno. Avaj!

Humanizam & Kretensansa

, 20 2011 15:56:59 +0200

Da li ste znali da, ako hoćete da volontirate u Africi, zapravo morate da platite organizaciji popriličnu svotu novca (neke čak traže i sumanute svote) da biste volontirali?!

Ja to nisam znala, a saznala sam sinoć slučajno, dok sam surfovala po netu, tražeći neke informacije. And I was shocked!

Treba da platiš da bi se pekao po afričkom suncu, ubio se od rada i verovatno nahvatao koju bolest? A kad se vratiš, em si ostao bez para, em bez fizičkog, a i mentalnog zdravlja, a verovatno ćeš usput i izvršiti samoubistvo jer noću ne možeš da spavaš zbog svega što si video tamo.

I to se zove "humanost"? To što će te "humane" i "dobrotvorne" organizacije pokupiti novac koji se koristi u ko zna koje svrhe i ide u ko zna čiji džep, to je humano? Ja sam mislila da obični ljudi, koji žele nešto da promene, koji žele da pomognu, da ulože svoje vreme, svoju energiju i svoj život da bi učinili nešto lepo, mogu da volontiraju bez rashoda. Prihoda nema, zarada mi ne treba, ali ako hoću da volontiram, valjda mogu to da uradim bez da pljunem iz svog džepa 4000 dolara, koje, by the way, nemam!

Humanost, my ass.

We No Crazy

, 25 2010 13:00:30 +0200

Juče me brat zatekao kako se plezim sebi u ogledalu. I rekao mi da sam luda.

Ko lud?

Mi lude???

Ne, mi samo volimo da se plezimo jedna drugoj.