Mašta može svašta.

, 21 2011 16:54:42 +0200

Rado nastavljam ovaj lanac dalje, jer mi je zadatak jako interesantan. Kako vidim blogere... Mašta, kad pusti krila, leti daleko i vidi više nego što bi čovek mogao bez nje. Kako vas moja mašta vidi, saznaćete. I nemojte mi se smejati ukoliko prolupam nešto. Od srca je.

Neka u mom svetu najmlađi imaju prednost, pa onda svi ostali.

Mimche... Drago Mimche. Imam brata, i to starijeg, i bezuslovno ga obožavam! Ali kad bih imala mlađu sestru, bila bi upravo kao Mimche. Mudra duša, dobra vila. Sa sobom nosi čarobni štapić kojim može svakom staviti osmeh na lice i radost u srce. Neka nastavi da bude to što jeste, jer je prelepa.

Unajedina. I suze i smeh. Jedno nežno i snažno biće. Žena zmaj. Zamišljam je kao lepu devojku sa setom u očima i vetrom u kosi. Zamišljam je kao nekog ko oduzima dah.

Spinner je jedno maštovito i emotivno biće. Divna je. I sanjar i realna. Ona živi svoj život, ne obigrava oko njega; ona voli život. Volela bih da budem kao ona kad porastem.

Sanjarenja vidim kao damu u godinama, ispunjenu i ostvarenu. Uvek vedra, ali isto tako i stroga i primerena. Mudra. Razumna. Uvek je tu.

Biljane nema već neko vreme. Nadam se da će se vratiti, ta devojka koja čvrsto stoji sa obe noge na zemlji i bori se iz dana u dan sa svime što svakodnevnica donosi. Da, ona je borac. Neobično obična, osetljiva, ali jaka. Borac.

Tu je i moja draga Madam Hamlet, koju dobro poznajem, pa nema razloga da je zamišljam. Ili možda i ima: vidim je kako sedi u svojoj toploj sobi, umotana u ćebe, možda čita Šekspira, a možda gleda TV iz čiste dosade. Ovde je napisala samo jedan post, ali vratiće se ona i nastaviće dalje. Nedostaje.

Worm99, brižan suprug, čovek koji voli, a od nedavno i brižan otac. Njegove reči odišu zdravim sarkazmom, oštre ivice, koji prosto osvežava. Natera te na smeh, ali ti navuče i brige na čelo, pa se smeješ gorkim smehom. Natera te da razmisliš. Dosta mu je sistema i sveta u kojem se više ne zna ko pije a ko plaća. Dosta mu je propadanja ljudske duše.

Gasstrocity, moj najomiljeniji storyteller na blogu. Njegovo umeće da se poigra rečima tako lagano, njegova sposobnost da učini da se osetiš prisutnim, delom priče - ostavlja bez daha. Maštovit je, mudar, pravi prijatelj i brižan brat. Sa njim - nikad dosadno.

Šuky... Sudar svetova. Uvek kaže nešto što te natera da razmisliš još jednom i preispitaš sebe. Retko se složimo oko bilo čega, ali se na kraju uvek složimo na nekom nivou. Hm... paradoks. Vidim ga kao nekog ko bi mogao da slomi nekoj devojci srce, samo kada bi tako hteo. Ispod svega, verujem da se krije veliko srce i duša plava kao nebo.

Dosta maštanja za danas. Odmaštala bih još mnogo redova, ali o mnogima nemam jasnu sliku, bar ne još uvek. Možda ako lanac ponovo nekad krene...

Za kraj, želim da znate da uživam u vašim rečima. Jednog dana, bilo bi lepo, zamišljam kako svi sedimo zajedno u nekoj bašti, pod toplim Suncem i mirisom jutra, i ispijamo kafu. Teme za razgovor ne bi ponestale...

Nema me mesec dana, i vi tako...

, 18 2011 02:00:41 +0200

Nisam posećivala blog neko vreme. Prosto, nisam nalazila vremena. Sad mi je, eto, nešto došlo, pisala bih malo o nekim lepim, dalekim stvarima, o nekim snovima i stvarnostima, željama i žudnjama... Međutim...

Vidim da atmosfera nije baš dobra. Ne znam šta se dešava, ne znam ni da li imam prava da pitam. Ovde sam tek jedva godinu dana, ali nisam bila česti posetilac, pravila sam duge pauze, prosto - ljudi nisu ni stigli da me popamte niti upoznaju. Niti sam ja stigla vas da upoznam. Nisam ni bila u mogućnosti da to omogućim. Ali vidim: večras nije vreme da se piše.

Vidite, nekada davno, još dok sam bila srednja škola, pisala sam blog. Ali na drugom blogu, ne ovde. Bilo mi je lepo. Stekla sam prijatelje, pisali smo, čitali jedni druge i uživali u tome. Komentarisali, pričali, razmenjivali mišljenja. Onda... onda se moj život promenio iz korena. I tako je došlo vreme da prekinem sa pisanjem tog bloga. U stvari, to se nekako spontano desilo, jer sam se i ja promenila iz korena, nisam imala želju ni za najobičnijim životom, a ne pisanjem. Godine su prošle. Rešila sam dapočnem da pišem opet. Blog.rs mi se činio kao fenomenalno mesto. I ne kažem da nije. Meni se ovde sviđa.

Ali ne sviđa mi se ova negativna energija. Ne sviđaju mi se tužni postovi. Postovi koji prozivaju. Postovi koji su ogorčeni. Neću to. Trebalo bi da je ovo zajednica pametnih ljudi koji vole pisanu reč. Koji vole da pročitaju lepo sročene redove i koji i same vole da ih stvaraju.

Ne znam o čemu se radi. Nije ni na meni da znam. Samo vas molim, malo više pozitivnog, malo pozitivno naelektrisane energije. Da ne bude samo naelektrisano. Svi ćemo se osećati bolje.

Pijane Engleskinje & Izgubljene Strasti

Mašta može svašta.

Nema me mesec dana, i vi tako...