Ovo Je Kuća Za Nas

, 12 2011 00:10:22 +0100

Kako mogu da nazovem domom zemlju u kojoj sam se, od kako znam za sebe, osećala krajnje ugroženo i ne-bezbedno? Posle svega kroz šta smo prošli kao država, kao narod, kako mogu da imam osećaj pripadanja ovde, gde je večito poprište ratova, gde su mi bombe zviždale iznad glave, zamalo lupile u kuću, kad se i dan danas, dvanaest godina kasnije, još uvek nagonski sklanjam u neki „bezbedni“ kutak čim čujem onaj odvratni, jezivi, teški zvuk aviona? Kako, kad se sećam, početkom devedesetih, bila sam mala, tate mi nije bilo kući mesecima? Iz tog doba ga se sećam samo u uniformi zbog tih par puta koliko sam ga videla kad bi došao kući na jedan dan. A onda, dok nije razdužio vojnu opremu, brat i ja smo se igrali gas maskama i ostalim drangulijama koje bismo pronašli. Cool igračkice za klince, hm? Pa inflacija, grcanje, plivanje u živom pesku... Znate onaj osećaj kad nemate? Pa, da, naravno da znate...

Besna sam. Besna sam što smo imali detinjstvo uskraćeno za lepe stvari, smeh, bezbrižno kretanje, slatkiše, igračke, letovanja, zimovanja, putovanja sa porodicom. Besna sam što su generacije uništene ratovima i mržnjom bez razloga, što su nam početke naših života zalili krvlju. Besna sam što smo jadni, izmanipulisani brdoviti Balkan koji je mogao da bude raj, koji je trebalo da bude dom. Besna sam što smo morali da doživimo takve traume, da uveče idemo u krevet ne znajući da li sutra postoji ili će to „sutra“ smaknuti neka bombica sa osiromašenim uranijumom. Besna sam što se ljudi masovno razboljevaju i umiru od posledica rata, potpuno nevini, jer za isti nisu krivi. Besna sam što mržnja i dalje živi. Besna sam što su ljudi slepi i ne vide prostu činjenicu – da smo svi ljudi, isti, od krvi i mesa, rađamo se, živimo, školujemo se, smejemo se, tugujemo, plačemo, gledamo filmove, zaljubljujemo se, vodimo ljubav, venčavamo se, imamo decu, razvodimo se, varamo se, družimo se, pomažemo, pomažu nam, na kraju opet svi umiremo – iz prirode nastali, prirodi se vraćamo. Ljudi! Isti, bez obzira na to gde smo rođeni, koje nam je boje koža, da li su nam oči okrugle ili kose, da li smo narkomani ili nismo, da li smo Hrvati, Bosanci, Srbi, Sloveni, Romi, Muslimani, Kinezi – šta god da smo, ljudi smo. Ljudi!

Besna sam. Besna sam što generacije i generacije nemaju dom. I te genracije mladih ljudi će lutati po belom svetu u pokušaju da isprave krive Drine našeg prokletog parčeta zemlje. Besna sam što nemam dom i što ću ceo život provesti u traganju za istim i nikada ga neću pronaći. Nikada. Jer mi dom ne teče u venama, iz moje krvi je taj sastojak unapred izostavljen sa prvom rukom koju je brat podigao na brata. Zato mi je krv nesmirena, i nesmirena će ostati čak i onda kad moje srce bude prestalo da je pumpa. I vidim svoj život, sastavljen od lutanja od jednog Sunca do drugog Sunca, ali trava nikada neće biti dovoljno zelena, voće nikada neće biti dovoljno slatko, i ništa nikada neće odgovarati. I zauvek ću ostati nesmirena. Beskućnik.

Eto to sam ja. Prokleta još pre rođenja. Bez spasa. Takav će biti moj život.

Najgore je – nisam jedina. Ima nas... previše.

Mnogo sam besna!

A što je još gore – postalo mi je svejedno. Samo još ponekad osetim taj – BES. Tugu... ne više.

A Težinu lanaca obavezno da pogledate, ako već niste.

Pijane Engleskinje & Izgubljene Strasti

Ovo Je Kuća Za Nas