Pijane Engleskinje & Izgubljene Strasti
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank
<p>"Hold infinity in the palm of your hand,<br />
And eternity in an hour."</p>
janafrank2026-05-14T11:13:26ZLjubi me brzo, žurim!
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/ludi-ljudi/2013/05/26/ljubi-me-brzo-zurim
<p align="justify">Hm... Nisam pisala toliko dugo da više ne znam imam li prava da se vratim na ovo staro mesto. Dobro je da sam lozinku upamtila, inače bih samo mogla da izguglam svoj stari blog i čitam ga kao što ga čitaju stranci. </p><p align="justify">Od kada sam poslednji put pisala, desilo se sledeće: dobila sam posao na određeno (godinu dana), tih godinu dana je prošlo; diplomirala sam na osnovnim studijama, sada sam upala u još veće ropstvo zvano master studije. Kad se setim da ima ljudi koji ne mogu sebi da priušte ni pristojnu srednju školu, ne žalim se. Ali da nije igra, nije igra. </p><p align="justify">Posla nema. To je ono što najviše oduzima energiju. Finansije, nemanje istih, a potraživanja sa svih strana. Klasika. Kao i kod svakog prosečnog stanovnika ove zemlje. </p><p align="justify">Da li bar ljubav cveta? Hm... To ćemo tek videti.<a href="https://www.youtube.com/watch?v=rrAji4EvaK0" target="_blank"></a></p><p align="justify"><a href="https://www.youtube.com/watch?v=rrAji4EvaK0" target="_blank">"Ljubi me brzo, ljubi me brzo, žuriiiiim..."</a></p><p align="justify">Šalim se. Ne žurim. 'Oću polako. Ali svi bi nešto da žure. Šta se desilo sa onim... zaljubljivanjem? Da ti neko dozvoli da se zaljubiš u njega/nju, da ga/je upoznaš, pa tek onda sve ostalo. </p><p align="justify">Ali, eto. Danas sve nešto preko reda. Svi bi sve preko reda. Ili sam ja previše tradicionalna i patrijarhalno vaspitana. A baš sam smatrala sebe liberalnom osobom. </p><p><img src="http://www.blog.rs/js/tinymce/plugins/emotions/images/smiley-undecided.gif" border="0" alt="Undecided" title="Undecided" /></p>Ludi Ljudi2013-05-26T15:15:50ZjanafrankMoj 2. poslovni intervju, aka "F..k, it worked!"
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/zivot/2011/12/25/moj-2.-poslovni-intervju-aka-f..k-it-worked
<p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Daklem.</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Eto. Dobih posao. Sad se češem po glavi i pitam se - a šta sad treba da radim? Osim, naravno, da ustajem svako jutro, idem na posao, radim tamo šta treba, a za šta se "nesum čkolovala".... No, dobro. Kad se setim koliko ljudi bi ubilo za bilo kakav posao, zahvalna sam. Pogotovo što ću imati redovnu i ne tako lošu platu. Sa ostalim stvarčicama ću se već pomiriti nekako. Mogu ja to. </p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Sad... pa, sad se navikavam na ideju da nisam besposleni apsolvent više, da ne mogu da ostajem uveče besciljno budna do 1h, 2h, 3h... Da ne mogu da spavam do 10h, 11h, ili čak 12h. Da moram da upotrebljavam fraze kao što je npr. "radni dan". Hmmmm... A da! Da sam sad - kao - ozbiljna i odgovorna devojčica, i tako te dosadne, odrasle stvari iz monotonog, dosadnog, odraslog sveta. </p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Međutim, pošto sam ja ipak ja, i ne bih bila ja da nisam ja, sklopila sam pakt sa mojim đavolkom sa ramena: bićemo ozbiljni od 8 do 16 svakog radnog dana, a bićemo sasvim svoji u ostalim terminima. A vikend! Vikend je rezervisam samo za nas! I naše ludorije... Mališa i ja ćemo ostati buntovnici do kraja, samo latentni, da niko ne zna. Hi hi hi... </p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Praznici nam stižu.... :)</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>P.S. Svim Katolicima želim srećan Božić od mene i đavolka. I nadrndane mace, naravno.</p><p style="text-align: justify"><img src="http://lh6.ggpht.com/-GOkse2O8Ris/RjlXQ1TF8cI/AAAAAAAAAAA/mubguGLY6UI/5184471369808320708.jpg" border="0" title="undefined" width="512" height="385" /></p>Život2011-12-25T11:45:44ZjanafrankNeke tuge nikad se ne prebole.
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/ono-kao-ljubav/2011/12/05/neke-tuge-nikad-se-ne-prebole.
<p style="text-align: justify"><span><span><span style="white-space: pre; font-size: small; font-family: 'book antiqua', palatino"> </span><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino">Nostalgija?</span></span></span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span></span><span style="white-space: pre"> </span>Ili je
možda u pitanju činjenica da sam usamljena.</span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span style="white-space: pre"> </span>Možda
to što se osećam prazno.</span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span style="white-space: pre"> </span>Možda
me Šekspir sa svojim vešticama proganja i ne da mi mira, ni danju ni noću.
(Vilijeme, dragi, ko te ter'o da pišeš tako debele knjige?)</span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span><span style="white-space: pre"> </span>A kad
smo već kod veštica, možda su ovi pusti "Vampirski dnevnici", na koje
sam se navukla kao najgore derle, povukli obarač negde duboko u meni, pa sad
puca i pljušti na sve strane ta nikada iskorišćena energija koja sama od sebe
gori i nestaje. Ponekad poželim da imam par tih gadnih o</span><span>č</span><span>njaka, da ih zarijem nekome u meso, pokidam
vratne žile i isisam krv, da upijem sav život iz nekog, da osetim nečiji tuđi
puls, kad svoj već ne mogu.</span></span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span></span><span style="white-space: pre"> </span>Neka tuga jeste,
sigurno. Pritiska mi grudi. Boli me kad udišem.</span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span style="white-space: pre"> </span>Nekada davno, sećam se, gledala sam u jedne nebesko plave oči i verovala da je to Ljubav. Možda je i
bila, sad to nikada nećemo znati. Potrošili smo godine jureći jedno drugo u
začaranom krugu. I nakon svih tih godina, jedino me boli baš to što nikada
nećemo znati koliko smo mogli on i ja, da li bismo zasijali, i ako da, koliko daleko
bi taj sjaj bacao svetlost.</span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span style="white-space: pre"> </span>Završila se jedna
velika priča u mom životu. Sa poštovanjem i najvećom mogućom pažnjom zatvaram
kutiju u kojoj su se naši životi preklapali i spajali, i odlažem je na samo dno
svog postojanja.</span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span style="white-space: pre"> </span>Želim mu da sa njom
sija više i dalje nego što sam mu zamišljala sa mnom.</span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span style="white-space: pre"> </span>Cigareta. Mmmm… Prija
taj otrovni dim koji se koluta niz grlo i golica mi pluća.</span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span style="white-space: pre"> </span>Nema suza. Mislim da sam nesposobna
za njih. Psssst!</span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span><span style="white-space: pre"> </span>I nije mi jasno zašto
svaka flaša vina ima tako plitko dno.</span> </span></p><p style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: georgia, palatino"><span style="white-space: pre"> </span>I kažite mi, zašto je to uvek tako da, <a href="http://www.youtube.com/watch?v=YtvwYdyQvH4&feature=related">kad čovek voli ženu, na sve je spreman - osim da joj kaže</a>? </span></p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span> </p>Ono kao Ljubav2011-12-05T16:10:12ZjanafrankKompleks niže vrednosti
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/ljudi/2011/11/21/kompleks-nize-vrednosti
<p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Nikad nisam verovala da tako nešto postoji. Meni je to nezamislivo. Ali, na žalost, morala sam da se suočim sa tim i prihvatim da neki ljudi boluju od te bolesti. Jer to jeste bolest. Ja ne nalazim drugo objašnjenje, a pogotovo ne opravdanje kad se o tome radi.</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Meni su uvek svi ljudi bili jednaki, od malena. Ne znam, valjda sam tako vaspitana, valjda sam tako, normalno, odrastala. Nikad mi nije bilo bitno, niti sam obraćala pažnju na to da li neko ima sve petice, ili je vrlo dobar djak, ili ima sve jedinice i ponavlja razred. Nikad mi nije bilo bitno da li je neko išao u gimnaziju, medicinsku školu, poljoprivrednu, ekonomsku, muzičku, pravno-birotehničku, niti da li je to bila trogodišnja ili četvorogodišnja škola, ili je neko prosto nije ni završio, nego dig'o ruke i krenuo da radi. Nije mi nikad bilo bitno da li je neko upisao faklutet ili nije, da li ga je završio, nije ga završio, ostavio ga na pola, ili zabatalio pred kraj. Nije mi nikad bilo bitno da li neko ima više para, manje para, bolja ili gora kola, mobilni telefon, veću ili manju kuću. Ne, to nisu kriterijumi po kojima ja procenjujem ljude i biram da li ću se družiti sa njima ili neću. Uvek mi je nekako bilo bitno da je neko najpre čovek, jer na čoveka je danas svakako teško naići. Družila sam se uvek sa ljudima, ljudima koji su bili vredni moje pažnje i mog vremena zbog svoje unutrašnje lepote, svojih humanih osobina, dobrog smisla za humor, i sličnih kvaliteta, a što se mene tiče, mogli su da budu i prodavačice ljubavi ili narko-dileri. Dok god si čovek, drugo mi ništa nije bitno.</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Međutim... Primetila sam da postoje ljudi koji su zajedljivi. Ljudi koji zapravo razmišljaju na gore navedeni način. Ljudi koji su zavidni, u mom slučaju na primer, zato što sam bila večiti vukovac, zato što sam upisala fakultet i zato što ga završavam i što ću, da kucnem u drvo (čuk, čuk) kroz mesec-dva imati diplomu u rukama. Zavidni su što mi nije problem da pričam sa ljudima, što mi nije problem da otvorim usta i prozborim šta mislim o bilo kojoj temi, jer realno mogu da pričam o bilo čemu. A ako se nađe nešto o čemu nisam obaveštena, nije mi problem da pitam, jer me prosto interesuje sve ono što ne znam. I onda ti takvi, zavidni ljudi u mom prisustvu ne umeju normalno da pričaju sa mnom, ne umeju normalno da mi se obrate, već gledaju kako da me "spuste", kako da mi "ga zavuku", kako da mi na najbolji način pokažu da sam ja zapravo tamo neka glupača koja je samo umislila da ima mozak, i da je bilo šta što ja kažem samo najobičnija glupost, trice i kučine, da sam smešna, da ne znam o čemu pričam. </p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>E baš jeste. Ja sam glupa, neobaveštena i nepismena. Još gore, pa ja sam žena! Pih! Žena! Šta ja mogu da znam o politici, o siromaštvu, o promeni klime, istoriji ili umetnosti. Pa ja sam žena! Kako se usuđujem da imam mišljenje i stav. Pa ja sam samo neka glupačica koja sad tu daje sebi za pravo da "soli nekome pamet" samo zato što je "akademski građanin" (sa najvećom mogućom gorčinom i zajedljivošću u glasu)! Sad tu nešto kao završila neke škole, kao zna engleski, pa misli da je bolja od nas! Ku..piiiip..a! (A ne daj Bože da zapravo pokušavam da vodim najnormalniji razgovor sa nekim o najobičnijim, svakodnevnim temama.)</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Ne, ne mislim da sam bolja od vas. Ali vi mislite. </p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>I to je jako tužno i boli me. Boli me jer se tako ponašaju ljudi od kojih to nisam očekivala, o kojima sam uvek imala samo najbolje mišljenje, za koje sam smatrala da poseduju dubinu i širinu, i dušu. Sa nekim od tih ljudi sam delila dane i dane, hranu i krevet, i dobro i loše. I na kraju moram da se pomirim sa tim da im smetam zato što se osećaju ugroženo zbog mene, mojih uspeha i postignuća. Prosto, brate mili, smetam ljudima! Najradije bi me zadavili, samo da me nema, da ne dišem, toliko im smetam i toliko im vidim to u očima. Ne razumem. Je l je trebalo da budem loš đak, nezainteresovana za bilo šta što postoji ili se dešava, da ostanem na osnovnoj ili eventualno srednjoj školi, da bih bila prihvaćena, da bi se ljudi prema meni ponašali normalno i opušteno? Ovako, srećem se sa zajedljivim komentarima, zluradim osmesima i pogledima i psihičkim maltretiranjem. Samo zato što sam takva rođena: znatiželjna i ambiciozna. Samo zato što sam uvek znala šta volim, koji mi je cilj kojem sam težila i težim i dalje, i zato što taj isti cilj iziskuje mnogo rada i borbe i padanja i ustajanja iz dana u dan; što iziskuje da znam više, umem više, vredim više. </p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Pa izvinite zbog toga. Ali to su moje borbe. I moji uspesi. Lepo bih se osećala kad bih dobila makar trunku poštovanja zbog toga. Ali mi se umesto toga nabija osećaj krivice. Lepo bi bilo kad bi se i oni radovali i zalili kojom čašicom sa mnom moje pobede, kao što i ja njihove pobede slavim kao sopstvene. Ali mi je umesto toga postalo glupo i sramotno da se radujem svojim uspesima.</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Vi blogeri me ne poznajete, ali reći ću vam samo da sam povučena osoba. Ne volim mnogo da pričam o sebi. Tako da to da idem okolo i nabijam ljudima kompleks niže vrednosti svojim dugačkim jezikom - otpada. </p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Teško mi je da prihvatim da to zapravo postoji i da sam ja sama meta takvog mentaliteta. Uvek sam verovala u ljudskost, u urođeno dobro u svakom čoveku. Uvek sam verovala i u to da ti se uvek vraća sve to kakav si ti prema ljudima, dobrom dobro, lošem loše - čista karma. I mogu najiskrenije da kažem da nisam zaslužila takvo tretiranje ni od koga, jer nisam čovek koji će bilo koga pogledati sa visine, nikada u životu nisam nikoga pogledala sa visine, jer ne smatram da sam iznad bilo koga po bilo čemu. Daleko od toga.</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Tako da ne razumem, ne razumem, ne razumem... Ali sam skontala da moram da počnem da učim kako da živim sa tim. </p>Ljudi2011-11-21T13:10:51ZjanafrankUbavi nam momčiki, ubavi i devojčiki, ama sve smo si ubavi!
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/ludi-ljudi/2011/11/16/ubavi-nam-momciki-ubavi-i-devojciki-ama-sve-smo-si-ubavi
<p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>...ali ozbiljno.</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>Bila sam jedna od 10000 ljudi na čuvenom testiranju za RTS, koja tako ponosno trubi o tome kako se 17000 ljudi prijavilo, kao da svi mi nismo svesni da posla nema pa nema, pa svako juri svaku priliku koju može, čak i kad su šanse da se dođe do posla jako male. No, nema veze. Neka im bude. Oni su posebni. Imaju razloga da budu ponosni. Jer oni su poželjni. Naša sjajna državna televizija. Od koje mi se prevrne u stomaku kad čujem onu najavnu špicu sa dnevnika. Uh!</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>I gledam nas... Armija mladih ljudi ispred Sava Centra. Sjatili se sa svih strana, iz svih krajeva ove malene zemlje, i svi se vode onim da treba probati jer "nikad se ne zna... možda baš ja budem jedan/jedna od tih 100". I slažem se. Jer neko će i biti.</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>I tako nas gledam... Mladi, lepi, pametni, školovani, vredni - šta poželeti više -... ali, pored svega toga: krajnje očajni. Armija vrednog, ali zakopanog blaga. Armija koja bi mogla svet da prodrma iz korena, živa energija koja se pokreće, diše punim plućima. Toliko, toliko toga bismo mogli da uradimo i promenimo, života mi, toliko toga! Samo da nas nisu bacili u živi pesak, pa grcamo, ni tamo, ni 'vamo, a poslednje atome snage koristimo za to da se održimo na površini i preživimo. </p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> </span>I tako... eto, za slučaj da se neko pitao, tako izgleda jedno od najvećih i najvrednijih blaga Srbije (pored dečice: oni su naše belo zlato; mi smo ovo obično, žuto): lepi smo, zaista smo lepi. Ceo SC je juče prštao od mladosti, snage, života... I onda mi bude tužno... Jer ne razumem kako ovi naši vlastelini... htedoh reći, državnici... kako mogu da tako nipodaštavaju i ne cene jednu takvu lepotu i bogatstvo?!</p><p style="text-align: justify"><span style="white-space: pre"> Ubite me, ali meni stvarno nije jasno</span>. </p>Ludi Ljudi2011-11-16T11:21:06ZjanafrankOvo Je Kuća Za Nas
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/pesme-grobovi-ne-pevaju.../2011/11/12/ovo-je-kuca-za-nas
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span style="font-family: tahoma, arial, helvetica, sans-serif"><span style="white-space: pre"> </span>Kako mogu da nazovem domom zemlju u kojoj sam se, od
kako znam za sebe, osećala krajnje ugroženo i ne-bezbedno? Posle svega kroz šta
smo prošli kao država, kao narod, kako mogu da imam osećaj pripadanja ovde, gde
je večito poprište ratova, gde su mi bombe zviždale iznad glave, zamalo lupile
u kuću, kad se i dan danas, dvanaest godina kasnije, još uvek nagonski sklanjam
u neki „bezbedni“ kutak čim čujem onaj odvratni, jezivi, teški zvuk aviona?
Kako, kad se sećam, početkom devedesetih, bila sam mala, tate mi nije bilo kući
mesecima? Iz tog doba ga se sećam samo u uniformi zbog tih par puta koliko sam
ga videla kad bi došao kući na jedan dan. A onda, dok nije razdužio vojnu
opremu, brat i ja smo se igrali gas maskama i ostalim drangulijama koje bismo
pronašli. Cool igračkice za klince, hm? Pa inflacija, grcanje, plivanje u živom
pesku... Znate onaj osećaj kad nemate? Pa, da, naravno da znate... </span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span style="font-family: tahoma, arial, helvetica, sans-serif"><span style="white-space: pre"> </span>Besna sam. Besna sam što smo imali detinjstvo
uskraćeno za lepe stvari, smeh, bezbrižno kretanje, slatkiše, igračke, letovanja,
zimovanja, putovanja sa porodicom. Besna sam što su generacije uništene
ratovima i mržnjom bez razloga, što su nam početke naših života zalili krvlju.
Besna sam što smo jadni, izmanipulisani brdoviti Balkan koji je mogao da bude
raj, koji je trebalo da bude dom. Besna sam što smo morali da doživimo takve
traume, da uveče idemo u krevet ne znajući da li sutra postoji ili će to „sutra“
smaknuti neka bombica sa osiromašenim uranijumom. Besna sam što se ljudi
masovno razboljevaju i umiru od posledica rata, potpuno nevini, jer za isti
nisu krivi. Besna sam što mržnja i dalje živi. Besna sam što su ljudi slepi i
ne vide prostu činjenicu – da smo svi ljudi, isti, od krvi i mesa, rađamo se,
živimo, školujemo se, smejemo se, tugujemo, plačemo, gledamo filmove,
zaljubljujemo se, vodimo ljubav, venčavamo se, imamo decu, razvodimo se, varamo
se, družimo se, pomažemo, pomažu nam, na kraju opet svi umiremo – iz prirode
nastali, prirodi se vraćamo. Ljudi! Isti, bez obzira na to gde smo rođeni, koje
nam je boje koža, da li su nam oči okrugle ili kose, da li smo narkomani ili
nismo, da li smo Hrvati, Bosanci, Srbi, Sloveni, Romi, Muslimani, Kinezi – šta god
da smo, ljudi smo. Ljudi!</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span style="font-family: tahoma, arial, helvetica, sans-serif"><span style="white-space: pre"> </span>Besna sam. Besna sam što generacije i generacije
nemaju dom. I te genracije mladih ljudi će lutati po belom svetu u pokušaju da
isprave krive Drine našeg prokletog parčeta zemlje. Besna sam što nemam dom i što
ću ceo život provesti u traganju za istim i nikada ga neću pronaći. Nikada. Jer
mi dom ne teče u venama, iz moje krvi je taj sastojak unapred izostavljen sa
prvom rukom koju je brat podigao na brata. Zato mi je krv nesmirena, i
nesmirena će ostati čak i onda kad moje srce bude prestalo da je pumpa. I vidim
svoj život, sastavljen od lutanja od jednog Sunca do drugog Sunca, ali trava
nikada neće biti dovoljno zelena, voće nikada neće biti dovoljno slatko, i
ništa nikada neće odgovarati. I zauvek ću ostati nesmirena. Beskućnik.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span style="font-family: tahoma, arial, helvetica, sans-serif"><span style="white-space: pre"> </span>Eto to sam ja. Prokleta još pre rođenja. Bez spasa.
Takav će biti moj život. </span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span style="font-family: tahoma, arial, helvetica, sans-serif"><span style="white-space: pre"> </span>Najgore je – nisam jedina. Ima nas... previše.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span style="font-family: tahoma, arial, helvetica, sans-serif"><span style="white-space: pre"> </span>Mnogo sam besna! </span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span style="font-family: tahoma, arial, helvetica, sans-serif"><span style="white-space: pre"> </span>A što je još gore – postalo mi je svejedno. Samo još ponekad
osetim taj – BES. Tugu... ne više.</span></span></p><p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-family: tahoma, arial, helvetica, sans-serif"><span></span><span style="white-space: pre"> </span>A <a href="http://www.imdb.com/title/tt1789083/" target="_blank">Težinu lanaca</a> obavezno da pogledate, ako već niste. </span></p><p class="MsoNormal" style="text-align: justify"> </p>Pesme grobovi ne pevaju.2011-11-12T00:10:22ZjanafrankMašta može svašta.
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/blogosfera/2011/10/21/masta-moze-svasta.
<p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Rado nastavljam ovaj lanac dalje, jer mi je zadatak jako interesantan. Kako vidim blogere... Mašta, kad pusti krila, leti daleko i vidi više nego što bi čovek mogao bez nje. Kako vas moja mašta vidi, saznaćete. I nemojte mi se smejati ukoliko prolupam nešto. Od srca je.</p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Neka u mom svetu najmlađi imaju prednost, pa onda svi ostali. </p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Mimche... Drago Mimche. Imam brata, i to starijeg, i bezuslovno ga obožavam! Ali kad bih imala mlađu sestru, bila bi upravo kao Mimche. Mudra duša, dobra vila. Sa sobom nosi čarobni štapić kojim može svakom staviti osmeh na lice i radost u srce. Neka nastavi da bude to što jeste, jer je prelepa.</p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Unajedina. I suze i smeh. Jedno nežno i snažno biće. Žena zmaj. Zamišljam je kao lepu devojku sa setom u očima i vetrom u kosi. Zamišljam je kao nekog ko oduzima dah. </p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Spinner je jedno maštovito i emotivno biće. Divna je. I sanjar i realna. Ona živi svoj život, ne obigrava oko njega; ona voli život. Volela bih da budem kao ona kad porastem. </p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Sanjarenja vidim kao damu u godinama, ispunjenu i ostvarenu. Uvek vedra, ali isto tako i stroga i primerena. Mudra. Razumna. Uvek je tu. </p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Biljane nema već neko vreme. Nadam se da će se vratiti, ta devojka koja čvrsto stoji sa obe noge na zemlji i bori se iz dana u dan sa svime što svakodnevnica donosi. Da, ona je borac. Neobično obična, osetljiva, ali jaka. Borac.</p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Tu je i moja draga Madam Hamlet, koju dobro poznajem, pa nema razloga da je zamišljam. Ili možda i ima: vidim je kako sedi u svojoj toploj sobi, umotana u ćebe, možda čita Šekspira, a možda gleda TV iz čiste dosade. Ovde je napisala samo jedan post, ali vratiće se ona i nastaviće dalje. Nedostaje. </p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Worm99, brižan suprug, čovek koji voli, a od nedavno i brižan otac. Njegove reči odišu zdravim sarkazmom, oštre ivice, koji prosto osvežava. Natera te na smeh, ali ti navuče i brige na čelo, pa se smeješ gorkim smehom. Natera te da razmisliš. Dosta mu je sistema i sveta u kojem se više ne zna ko pije a ko plaća. Dosta mu je propadanja ljudske duše. </p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Gasstrocity, moj najomiljeniji storyteller na blogu. Njegovo umeće da se poigra rečima tako lagano, njegova sposobnost da učini da se osetiš prisutnim, delom priče - ostavlja bez daha. Maštovit je, mudar, pravi prijatelj i brižan brat. Sa njim - nikad dosadno.</p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Šuky... Sudar svetova. Uvek kaže nešto što te natera da razmisliš još jednom i preispitaš sebe. Retko se složimo oko bilo čega, ali se na kraju uvek složimo na nekom nivou. Hm... paradoks. Vidim ga kao nekog ko bi mogao da slomi nekoj devojci srce, samo kada bi tako hteo. Ispod svega, verujem da se krije veliko srce i duša plava kao nebo.</p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Dosta maštanja za danas. Odmaštala bih još mnogo redova, ali o mnogima nemam jasnu sliku, bar ne još uvek. Možda ako lanac ponovo nekad krene...</p><p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Za kraj, želim da znate da uživam u vašim rečima. Jednog dana, bilo bi lepo, zamišljam kako svi sedimo zajedno u nekoj bašti, pod toplim Suncem i mirisom jutra, i ispijamo kafu. Teme za razgovor ne bi ponestale... </p>Blogosfera2011-10-21T16:54:42ZjanafrankNekog koga ću voleti... I nekog kome sam draga.
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/zivot/2011/10/19/nekog-koga-cu-voleti...-i-nekog-kome-sam-draga.
<p style="text-align: justify"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Jesam još mlada, ali nekako mi se čini da je u zadnje vreme
sve više onih koji ne veruju u Boga. Ili se nekada nije ni pričalo o tome
toliko, možda zato što se nije smelo, a bio je tu i taj period Komunizma, kad
se pa nije smelo pričati o religiji. Nakon svega toga, desio se
"religiozni bum" i odjednom se pojavio ogroman broj ljudi koji odlaze
redovno u crkvu, i ogroman broj ljudi koji javno priznaju da nisu vernici. I ja
spadam u tu statistiku onih nereligioznih, nešto što sam shvatila nakon dugog
razmišljanja, preispitivanja, odricanja i vraćanja, i ponovo odricanja. I nije
bilo nimalo lako. Zato ne volim kad neko ko me i ne zna odmah hoće da krene u
svetu misiju preobraćanja, kao da je to nešto što sam prosto odlučila preko
noći, zato što mi odlično ide uz novi kaput i ove zime se to nosi. Ali, u
svakom slučaju, nikada sebe ne bih mogla nazvati ateistom i ne razumem ljude
koji tako olako koriste tu reč da okarakterišu sebe. </p>
<p style="text-align: justify"><span style="font-size: 10pt; background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-family: Verdana, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Kao ateista, znači da negiraš svako verovanje u postojanje
energije koja je veća i jača od tebe. Pitanje je da li bilo ko može u pravom
smislu te reči biti ateista, a ako može, meni se to nekako čini usamljenim i
praznim. Pomalo tužnim. Jer ako ne veruješ u nešto, bilo što, koju svrhu tvoj
život onda ima? </span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="font-size: 10pt; background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-family: Verdana, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Na primer, ja... ja verujem u Ljubav. Iskreno, ne znam odakle
mi hrabrosti da i dalje verujem tvrdoglavo i uporno. Bila sam svedok
slučajevima gde je krenulo sve kao dobra i lepa ideja, a završilo se kao noćna
mora. Ili se uopšte nije ni završilo, nego se pretvorilo u ružno, ogromno,
dlakavo čudovište koje dalje nastavlja da diše i reži iz godine u godinu.
Zaista, jako je malo parova koje znam da su skladni, da žive u harmoniji i
ljubavi, koji nisu bajkovito savršeni, već normalno savršeni, sa svim manama,
svađama, problemima. Ali na kraju dana, kada prežive sve trzavice, ti ljudi se
vole. </span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="font-size: 10pt; background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-family: Verdana, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Na žalost po mene, veliki je broj parova koji su na mene
ostavljali suprotan utisak tokom godina i kroz odrastanje, i sada kada sam već
odrasla. Pomisliš, eto oni su savršeni, imaju svoj svet, čine jedno drugo
srećnim, i to je sasvim dovoljno. A onda sutradan saznaš kako ona njega vara sa
najboljim drugom, on nju sa sestrom od tetke, ili je mlati na dnevnoj bazi, ili
ga ona koristi zato što je bogat i glup. Saznaš kako nema tu ni trunke
iskrenosti, ni trunke osećanja, ni strasti, kako nema ničega, samo ogromna crna
praznina koja zjapi i preti da te proguta u svoje crnilo, da više nikada ne
uspeš da progledaš.</span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="font-size: 10pt; background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-family: Verdana, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Uprkos svemu tome, ja ipak verujem. Verujem da ću biti
srećna, verujem da ću sa nekim spadati u te ljude koji su uspeli da pronađu
jedno drugo. Verujem da ću voleti svim srcem, punim plućima, celim bićem i
telom, i da ću isto to dobiti zauzvrat. Verujem da će među nama biti strasti,
one lude strasti zbog koje vredi i živeti i umreti. Verujem da ću ga upoznati,
a možda već i jesam, samo ne znam da je to on. Verujem da i on veruje i da
čeka, da kao i ja ne prihvata da se zadovolji malim i nedovoljnim stvarima, da
zna koliko zaslužuje i da to uporno traži, jer manje od toga nije vredno truda, jer manje od toga ne ispunjuje, ne čini srećnim ni zadovoljnim, ne čini kompletnim.
Verujem da ćemo se jednom, u svom tom traženju, pronaći.</span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="font-size: 10pt; background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-family: Verdana, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>(Ili ćemo se mimoići, i živeti sami do kraja naših života. On
negde u Sibiru, čuvaće čopor divljih pasa, nosiće one bunde, kao Eskimci, kod
kojih se vide samo oči, zelene, setne, čvrstog pogleda čoveka koji zna šta
hoće. Ja ću negde u Kanadi, u nekom od onih njihovih seoceta, čuvati čopor
mačaka, svaka će imati ime i svaka će podsećati na mene karakterom; grejaće me u ledenim i
dugim zimama i s vremena na vreme ću tugaljivo pogledati kroz prozor u nebo
puno zvezda i pitaću se da li ih on tamo negde posmatra.) </span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="font-size: 10pt; background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-family: Verdana, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>Verujem, dakle, u Ljubav. Verujem da ću je pronaći. Znam da
hoću.</span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="font-size: 10pt; background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-family: Verdana, sans-serif"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>I ne smem, nikako ne smem dopustiti sebi da prestanem da verujem. Ili da dozvolim nekom da me ubedi da ne postoji. Postoji, mora da postoji. Jer ako ne postoji, ja u tom slučaju... ja... nemam ništa.</span></p><p style="text-align: center"><a href="http://www.youtube.com/watch?v=TPHaTw-KM7s" target="_blank"></a></p><p style="text-align: center; display: inline !important"><a href="http://www.youtube.com/watch?v=TPHaTw-KM7s" target="_blank"><em>Tražim Sunce u pećini, i znam da ću ga nać'...</em></a></p><p> </p><p style="text-align: center"><a href="http://www.youtube.com/watch?v=TPHaTw-KM7s" target="_blank"></a></p><p style="text-align: center; display: inline !important"><a href="http://www.youtube.com/watch?v=TPHaTw-KM7s" target="_blank"><em>Nekog da upali svetlo, nekog da ugasi mrak...</em></a></p> <p> </p>Život2011-10-19T13:27:24ZjanafrankO Poljupcima
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/zivot/2011/08/30/o-poljupcima
<p style="text-align: left"><span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span><span class="Apple-style-span" style="font-size: large; font-family: georgia, palatino"><em>"Mislim da bi trebalo da izmisle novu reč. Reč koja bi opisala onaj trenutak pre nego što poljubiš nekog. Mislim da je osećaj kao... kad ptica odluči da može da leti."</em></span></p><p style="text-align: right"><span class="Apple-style-span" style="font-family: georgia, palatino"><em>"Once and Again"</em> aka <em>"Život iznova"</em> (tv show)</span></p><p style="text-align: right"><span class="Apple-style-span" style="font-family: georgia, palatino">- 1. sezona, 16. epizoda </span></p><p style="text-align: right"> </p>Život2011-08-30T20:22:41ZjanafrankŽena koje nema.
http://janafrank.blog.rs/blog/janafrank/ljudi/2011/08/28/zena-koje-nema.
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span style="font-size: 10pt; white-space: pre"> </span><span style="font-size: small; font-family: verdana, geneva">Postoje priče koje nas čine. One su deo nas, deo naših
ličnosti, zbog njih smo, delimično, ono što jesmo. Takve priče čuvamo u sebi
kao neko blago; kuda god da krenemo, nosimo ih sa nama, pod parolom „omnia mea
mecum porto“. Te priče ne pričamo tako često, niti tako lako. Za njih nam je
potrebno malo hrabrosti, pročišćeno grlo i siguran glas. Da ne zadrhti. A kad
krenemo da pričamo, onda osećamo od svega po malo: i radost i tugu, poštovanje,
divljenje, ljubav. Možda budu propraćene i kojom suzom, ako nam se hrabrost
pokoleba. <span style="line-height: 115%"><span style="line-height: 115%"></span></span></span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="line-height: 115%; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Takva je i ova moja današnja priča – o
ženi koje nema.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="line-height: 115%; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Prošle su godine. Ali ipak, ne prođe
dan da ne pomislim na nju. Dozovem je u sećanje. Njeno lice, njene oči, tu
crnu, neukrotivu kosu. Svaku boru. Osmeh. Još uvek mogu da joj čujem glas; još
uvek mogu da čujem kako joj odzvanja smeh. Mada, kako dani prolaze, sve mi se
više i više udaljavaju ti zvuci. Pokušavam da dozovem i mirise i dodire, ali
oni su već izbledeli. Jedino se još dobro sećam njene kože, najnežnije kože na
svetu. I najbezbednijeg mesta na svetu – njenog zagrljaja.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="line-height: 115%; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Poseti me u snovima ponekad. Uznemiri
mi misli, dušu. Volim da je vidim, iako sam posle svakog sna po kojem mi je ona
hodala neizrecivo tužna. Čuvam te snove, ne dam im da se otrgnu iz mog sećanja,
jer i oni su neka vrsta uspomene na nju.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="line-height: 115%; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Setim se ponekog razgovora koji smo
vodile. Ponekad, ja onako zelena, jogunasta, ubeđena da sve znam i sve znam
najbolje, tvrdoglavo bih terala svoju priču. Ona bi samo rekla svoje. I pre ili
kasnije bi se ispostavilo da je bila u pravu.</span></p><p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="line-height: 115%"></span><span><span style="white-space: pre"> </span>Bila je tako
jaka. Žena zmaj. Preko leđa, preko glave, uspela je sve da preturi. Iz svake
borbe je izašla kao pobednik. Osim iz one poslednje. </span></span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Jednom,
kad porastem, volela bih da budem kao ona, da imam njenu snagu, njenu dobrotu,
to biće dobrodušno koje nikad nije loše nekome pomislila. Naravno, imala je I mane.
Puno njih! Kad detektujem neke kod sebe, nasmejem se sama sebi – a toliko sam
se trudila da ih izbegnem! </span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Nedostaje.
Iz dana u dan. Ni više ni manje. Uvek jednako nedostaje, uvek jednako zjapi
praznina i jednako boli. Uvek jednako gubim vazduh na momente kad se setim tih
dana. </span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Samo
jedan telegram i tri reči. Dovoljno da ti se ceo život promeni iz korena. I ne
samo život, nego celo biće. Vrisak. To je sve što je moglo da izađe iz mene.
Samo vrisak. Za suze nisam bila sposobna. </span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Ljudi
očekuju da imaš i mamu i tatu. I profesori na fakultetu. Jednom je profesorica
napela kolegu da priča o svom ocu. Nisam sigurna, ali mislim da ga nema. Dečko
je pričao, onako generalno, izokola, nekako je izmucao neki odgovor, pa ga je
ostavila na miru nakon desetak mučnih pitanja i minuta. Naredno je bilo pitanje
o mami. Krila sam se svim mogućim sredstvima, samo što se ispod klupe nisam
zavukla. I preskočilo me je. </span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Ljudi
ne razmišljaju o tome. A i što bi. Ali, ipak, obratite pažnju kad upoznate
nekog novog i ne znate sve o njemu ili njoj. Možda ćete reći nešto pogrešno,
sasvim nenamerno naravno, ali onda nastaje neprijatna situacija. Kao kad mene
pitaju: "Čime ti se bave tata i mama?" I onda ja tako razvežem priču
o tati, kako je izgubio posao, kako je teško za posao zadnjih godina, ne zna
kako će sad, mora da čeka penziju, niko neće da ga zaposli, a do penzije ima
dosta. Ufćemo i uhćemo, mnogo je takvih priča, užas jedan kakva nam je država,
i tako dalje i tako bliže. I taman se ponadam da je dotična osoba dovoljno
zamajana, kad ono sledi pitanje: "A mama šta radi?" Ovaj, pa kako da
vam kažem, eto već skoro pet godina gradi karijeru na onom svetu, ako znate na
šta mislim. Ha ha. Malo crnog humora. A celo telo mi drhti kao prut i jedva
ostajem pribrana. Dok se drugoj strani lice snuždi istog momenta i zamuckuje “žao
mi je, izvini”. </span></p>
<p style="text-align: justify"><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>U
jednog trenutku sam shvatila da više nikad neću upotrebiti reč
"mama". Da nemam više kome da se obratim tako, nemam koga da dozovem
tako. Plakala sam tad kao malo dete.<span> </span></span></p>
<p style="text-align: justify"><span><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Prošla sam sve moguće faze. Bila je tu i ona faza negiranja, i faza besa i prema smrtnim i besmrtim
bićima, kad sam krivila sve, od Boga, preko lekara, pa do sebe same. Bila je
faza bežanja iz stvarnosti, faza pretvaranja da je sve u redu, faza kranje
depresije, faza noćnih mora, faza nesanica... faze i faze… dok nije došla ona
najgora, dok nisam dotakla dno. </span></span></p>
<p style="text-align: justify"><span><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Srećom, bila
sam dovoljno svesna da moj mozak, koji je već dobro plivao u alkoholu i po
kojim opijatima, shvati u jednom trenutku da je dosta. Počela sam polako da se
pridižem na noge. Pa onda polako, stepenik po stepenik, da se penjem ka
površini. </span></span></p>
<p style="text-align: justify"><span><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span> </span>Na površini
sam našla neku novu sebe, pokupila konce svog života i krenula da upravljam
njima. Nije isto, nikada više i neće biti isto. Naučila sam i shvatila mnoge
stvari. Sad na život gledam drugačije. Sad mi je on nešto dragoceno, vreme
poklonjeno da se dobro iskoristi na planeti Zemlji, a ne da se baca uzalud. I
nema čekanja, mora se živeti, stvarno živeti, sada, odmah, ovog trenutka, na
ovom mestu, jer granica između Života i Smrti je iznenađujuće tanka i nikad ne
znaš kada će doći dan kad ćeš preći na drugu stranu. </span></span></p>
<p style="text-align: justify"><span><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Posle svega sa
čim sam se srela, posle svega što sam proživela i preživela, posle padova,
uspona, pa opet padova i opet uspona, posle godina borbe da mojoj porodici i
meni život izgleda što normalnije može… Posle svega toga, uspeva mi da pričam o
njoj ponekad. Kao, na primer, večeras. </span></span></p>
<p style="text-align: justify"><span><span style="background-image: initial; background-attachment: initial; background-origin: initial; background-clip: initial; background-color: white; font-size: small; font-family: verdana, geneva"><span style="white-space: pre"> </span>Ta moja draga,
draga i neponovljiva žena koje nema.</span></span></p>Ljudi2011-08-28T19:55:35Zjanafrank