Roditeljski sastanak

Nešto sasvim lično

, 11 2012 18:44:17 +0100

Sve je počelo sa novim radnim mestom.

Neočekivano i lako, u vreme velike nezaposlenosti, dobila sam novu ponudu za posao, prihvatila je i počela. Znam sve što treba da znam, uslovi su dobri, kolege-ok.

Međutim...

Ja ne bih bila ja da u ovakvim momentima (koje mnogi iščekuju k`o ozeb`o sunce) ne počnem da se preispitujem.

...Ponovo radim posao za koji sam se "priučila"...

...Nije da ne volim, ali me baš i ne ispunjava...

...Kako raditi nešto što beskrajno želiš? ....

Još uvek ne iščekujem kraj radnog dana ili nedelje, ali vazduh počinje da miriše na napetost.

I tako, po ko zna koji put u životu osećam se zbunjeno.

Novčanik govori jedno, ja drugo.

********************************************************************

Stvarno, čovek od sebe ne može nikako pobeći.

p.s. dva sata nakon objavljivanja ovog posta naletela sam na ovaj članak:

Can we really become happier? Happier ourselves? Can we create happier places to work? Or even happier societies?

Kakva slučajnost

Hekleraj

, 18 2011 09:19:00 +0100

Moja baba Jovanka je bila vesela i vredna žena. Mnogo je volela da radi.Celoga života je bila u pokretu. Mislili smo ako se zaustavi, prestaće da diše. Tako je i bilo.
Kada nije imala šta drugo, heklala je. U tom njenom hekleraju se ogledala i njena vesela duša. Mnogo boja. Mnogo, mnogo.

Specijalnost su joj bile stoličarke. Lepe stoličarke isheklane vunom. I danas imam šest komada za uspomenu. Svaka je drugačija. Ni na jednoj iste kombinacije boja. Ponekad, kada duže gledam čini mi se da su na svakoj čak i boje drugačije.Ali, uglavnom su vedre i jarke.
Tako je ona šarala i džempere i prsluke kada je štrikala. Šareno, brate.

Gledam ovaj svoj blog, i nešto me podseti na baba-Jovankine stoličarke.

Ali, ako.

Pa na koga ću biti ako ne na babu.

Ako ste u ovom postu očekivali neki kurs iz heklanja, evo jednog foruma na kom imate dosta linkova ka sadržajima o heklanju:

Ringeraja

Lep dan vam želim, Doradora

Celo selo čisti belo

, 14 2010 19:41:48 +0100

Otvorim jutros prozor da svež vazduh uđe u kuću i imam šta da vidim - počinje da se beli, pada.

Zamirisa soba u trenu i neka me milina obuze. Čista sreća prostruja kroz telo. Valjda sećanje na detinjstvo, slobodu.

Poslednjih nekoliko dana sam samo na trenutke izlazila iz kuće. Jak vetar i hladnoća mi nisu dali da se krećem. Danas, napokon, odlučih da prošetam mojim malim selom. Već na izlasku iz dvorišta, iznenadi me bajkolik prizor. Sve je belo. I nekako veselo. Komšije na ulici, lopate u rukama, priča se, šali se, radi se. Kao da su jedva dočekali da "te" lopate prorade, pa da opet mogu da divane, da se ponovo zbliže.

Ala j` lep ovaj svet, moj komšiluk čisti sneg.

Ove godine, posebno, selo je bilo nekako previše tiho. Ulice često puste, ljudi šćućureni u svojim sobama, sa svojim brigama. Retko si mogao sresti prolaznika, a kamoli čuti :"Dobar dan".

Kako je odmicala jesen, sve tužnija je postajala slika. Teški i tromi dani, melanholija, namrštena lica, neka opšta nezainteresovanost za druge, činili su život u mom mestu gotovo nepodnošljivim. Međutim, živeti u kući, u prigradskom naselju, ove godine je zaista luksuz.Verovatno otuda ovakav prizor.

A onda, danas, Bog posla sneg. I moje malo selo ponovo živnu.

Svi se zdrave, rumeni, veseli, smeju se. Flaša rakije naslonjena na kapiju, da podgreje vredne čistače. I u drugoj ulici sličan prizor. Šetam selom i srećem ljude koje dugo nisam videla. Lete grudve, majke vuku majušnu dečicu na sankama. Kako je sve nešto lepo i toplo, idilično.

Celo selo čisti belo i srećni su. Može zima da bude i lekovita.

Šta da vam kažem. Ako živite u gradu, usamljeni ste i život vam deluje besmisleno, kupite lopatu i izađite napolje. Ispred ulaza u zgradu uvek ima snega za čišćenje.

Pozdrav, Doradora

Kad sam bila mala

, 02 2010 19:53:35 +0100

Kad sam bila "mala" često sam sebi govorila da se nikada neću ponašati kao odrasli. Zato sam vodila dnevnik.

Da bih sačuvala od zaborava, sve utiske, lepe i ružne situacije, brižljivo i detaljno sam beležila. Godinama.

Prvi, drugi, treći...dnevnik. Da se ne zaboravi.

Najburniji i najzanimljiviji je bio srednjoškolski. Pravi buntovnik sa "milion razloga".Sećam se da sam se, posmatrajući roditelje, često pitala šta čovekovu dušu može toliko da promeni pa da prestane potpuno da liči na sebe. Mladić i zreo čovek - dve osobe, jedno telo.

U jednom životu - bar dva puta rođeni.

E, nećeš. Mislila sam. Beleži sve, svaki detalj, pokret, mimiku, gest, izgovorenu i neizgovorenu misao, događaj. Ništa ne sme da promakne. I komentariši, bez cenzure. Pa, jednoga dana, kada njih počneš da preoznaješ u sebi, posegni za onim dnevnikom. U njemu su jasna uputstva jedne srednjoškolke, koja je pametno i na vreme razmišljala o svojoj budućnosti, ne dozvoljavajući da ostane bez svoje prve duše. One duše što je bistra krupna oka posmatrala svet.

Mislila sam da jakom voljom čovek može uvek da održava svet u ravnoteži.

Onda sam jednoga dana "odrasla". Moja pisanija su mi se učinila besmislenim i uništila sam ih.

Mnogo godina kasnije, počela sam da prepoznajem svoje roditelje u sebi. Šta da činim? Zaboravljeno.

********************************************************************

Pre nekoliko dana u knjizi koju godinama nisam dotakla, slučajno pronađoh svoj srednjoškolski sastav. Baš sam se obradovala. Odlučih da ga prekucam u svoj novi dnevnik.

Ovako je razmišljala jedna sedamnaestogodišnjakinja:

Biti il` ne biti?

U gomili nabacanih reči koje svjom težinom opterećuju mozak poprilično oslabljen nemilim događajima, još jedna reč značila bi katastrofu.

Šta onda predstavlja survavanje čitavih rečenica? Možda je izlaz u suprotstavljanju, ovom preteškom kamenu, razumom. Vredelo bi pokušati, ali ne treba zanemariti činjenicu da je sve više odnih koji život opterećuju glupostima. Svaka reč "nesrećne" majke i njenog bednog potrčka i moralnog samoubice, sposobnog jedino da drhti pred stvarnošču i oplakuje besmisao pred kojim se nalazi, predstavlja kap vode koja lagano udara u teme. Kada padne hiljadita, mozak je nesposoban da funkcioniše.

Ne ubija samo to . Niz haotičnih rečenica, k`o voz bez voznog reda,juri kroz lobanju i svakog trenutka željno očekuje sjedinjavanje sa gomilom

Biti il` ne biti?

Voleti il` ne voleti?

Ubiti il` ne ubiti?

Osvetiti il` trpeti sramotu?

Živeti il` umreti?

Biti lud il` glumiti?

...i tako do u beskonačnost.

Pretežak je zadatak Hamletov.

Rezultat:

Biti.

Voleti.

Ubiti.

Osvetiti.

Živeti.

... i tako do u beskonačnost.

*******************************************************************

Pisan je na zadatu temu nakon analize "Hamleta".

Detinjasto.

Ali, neka. Da se ne zaboravi.

Doradora

Parking servis - moja noćna mora

, 19 2010 13:28:15 +0200

Htedoh da pišem o nečem drugom, ali horor predstave koje mi priređuje novosadski Parking servis ovih dana, trenutno zavređuju više pažnje.

Mora je počela pre dve nedelje...

Parkirala sam se na Spensu, poslala sms-om zahtev za plaćanje parkinga, dobila potvrdu da je uplata izvršena i otišla svojim poslom. Kada sam se posle 20-ak minuta vratila na parking - imam šta da vidim. Na automobilu ostavljena doplatna karta. Šta je sad?

Šetam okolo i pokušavam da nađem čiču zaduženog za naplatu parkinga, ne bi li mi objasnio o čemu se radi, ali bez uspeha. Pomislim, možda sam pustila poruku za pogrešnu zonu. Pogledam u mobilni, kad - stigla još jedna poruka: "Uplata br... vam je odbijena, molimo vas da kupite parking kartu ili pokušate ponovo da pošaljete poruku."

Kukuuuu!!!

Šta vredi da ponovo puštam poruku, kada mi je već izdata doplatna. I da li je istina to što piše? Kako da proverim i da li sam uopšte u obavezi da proveravam? Prvo me obaveštavaju jedno, a kasnije drugo...

Istog momenta nazovem Službu za reklamacije i informacije pomenutog Parking servisa i pitam šta da radim. Gospođa mi ljubazno odgovori da se ne nerviram i da uložim molbu za storniranje doplatne karte. Bitno je da imam sačuvanu poruku u kojoj je napisano da je uplata izvršena. Poslušam, i sutradan odnesem otkucanu Molbu u Službu. Molba je, naravno, posle nekoliko dana odbijena. Obrazloženje: parkiranje nije plaćeno ni po jednom osnovu.

Pa, da nisam bila krivo obaveštena, platila bih parking. Uostalom, kojoj poruci da verujem kada su potpuno suprotne.

Ponovo uložim Molbu za storniranje doplatne karte (ovog puta drugostepenoj komisiji), detaljnije objasnim kako je nastao problem, napišem čitko i jasno da nisam imala nameru da izbegnem plaćanje parkinga, međutim i ova je bila odbijena.

Izrevoltirana, pošaljem mail direktoru pomenutog preduzeća i njemu se iskukam za nerazumevanje koje su prema meni pokazali njegovi službenici.

Odgovor nisam dobila (ko zna da li neko u opšte i čita te mail-ove).

Na kraju, pozvah Telenor, čije usluge koristim, da mi provere šta se zapravo desilo. Nakon provere, službenica je utvrdila da tog datuma zaista nije naplaćen parking i da verovatno, pošto sam prvobitno dobila poruku o izvršenom plaćanju, sms servis Parking servisa nije radio kako treba.

Dakle, moram da platim doplatnu kartu u iznosu od 1000,00 dinara zato što Parking servis ima tehničkih problema. E, pa neću!

Njihove usluge MORAM da koristim svakodnevno (jer nemam drugog izbora) i godišnje potrošim između 10-12.000,00 dinara na redovne parking karte.

Poslednjih nekoliko meseci sam platila doplatne karte i zato što:

- Nisam na vreme produžila parkiranje tj. platila sam jednu kartu i nakon 15 minuta od isteka važenja, ponovo pustila sms i platila parkiranje, ali me je na parkingu čekala i doplatna.

- Platila sam parkiranje za pogrešnu zonu - ponovo doplatna

- Poslala poruku za plaćanje parkiranja, odbijena mi je i zaboravila sam da ponovo pošaljem - ponovo doplatna

O.K. U sva tri slučaja sam platila doplatnu kartu jer sam smatrala da je moja krivica što nisam vodila računa, ali da zbog naknadno nastalih tehničkih problema odgovaram - NEĆU!

To je kao kada biste došli u prodavnicu, kupili hleb, platili ga 50 dinara (koliko i košta), a obezbeđenje vas na izlasku vrati do kase, kaže uplata je odbijena, vrati vam novac i zato što niste izvršili uplatu ni po jednom osnovu, morate da platite isti hleb 1.000,00 dinara.

Razumem da su ovakve situacije moguće, ali ne razumem u čemu je moja krivica?

Ako je došlo do nesporazuma, zbog čega mi ne dozvoljavaju da platim samo parking kartu?

Ili možda nisam u pravu?

Naravoučenije koje sam izvukla iz dosadašnih situacija: Kako god okreneš, kriv si. Stajanjem na obeležen parking, već unapred potpisuješ saglasnost za plaćanje doplatne karte.

U svakom slučaju, sve neprijatnosti oko plaćanja parkinga, do sada sam imala zbog plaćanja sms-om, "patentom" koji je novosadski Parking servis prodao i mnogim drugim gradovima u Srbiji.

Pa, sapatnici, srećno!

Doradora

Update (18.03.2011):

Stvari se izgleda ipak kreću u pozitivnom smeru.

Već nekoliko meseci veliki parking iza SPENS-a se ne naplaćuje:)))

Sve pohvale!

Sve što je lepo kratko traje

, 29 2010 12:52:07 +0200

Danas je poslednji dan obuke za elektronsko poslovanje i od jutros sam zbunjena i pomalo dezorjentisana, kao da sam izgubila nešto veoma važno i ne mogu da ga nađem.

Bilo je to, za mene, jedno retko lepo iskustvo. Mnogo sam naučila, o mnogo čemu se informisala.

Predavači su bili odlični, a drugari još bolji. Mislim da će mi oni najviše nedostajati. Već smo bili postali kao pravi razred. Iako smo različitih interesovanja i godišta, reakcije na nove informacije su često izgledale kao dečje. Neko tih i povučen, neko glasan i primetan - nebitno. Svi su mi podjednako dragi.

Veeeliki odmori će mi ostati u posebnom sećanju.

Define:veliki odmor

- vreme za flash upoznavanja i sabiranja utisaka

-vreme za kafu i mnogo hrane

Za naš mali community saznali su mnogi. Prvenstveno zahvaljujući Draganu Varagiću i Jasni Kamatović, veoma zanimljivim predavačima.

I kolege su iznosile svoje utiske o obuci:

Dejana Govedarica, Draženka Brkić, Lidija Dominić, Smiljana Mihajlović, Slađana Milačić, Marijana Novaković, Gordana Gačić.

Zaposleni u "Smartu" su bili ljubazni, predusretljivi i imaju odlične profesore.

Toliko do mene, a svim drugarima sa obuke želim da koliko sutra pronađu posao u kom će dugo uživati.

Zmaj reče THE i to beše END!

Doradora

Predrasude

, 19 2010 17:23:17 +0200

Back to (from) school

, 01 2010 11:31:37 +0200

Prvi školski dan.

6,00h Dete se probudilo i uzbuđeno se sprema za odlazak u školu. Dugo nije video drugare, upoznaće se sa novim nastavnicima....

7,00h Dete odlazi u školu.

7,15h Dete se vraća iz škole.

Nastava počinje od ČETVRTKA?!?!!!

U trećini škola prvog dana škole - štrajk

Šta reći?

Biblioteka feat internet

, 29 2010 11:41:14 +0200

U prvom članku Zašto je važno čitati?! objavljenom u svom prvom blogu, pisala sam o značaju čitanja u procesima učenja i komunikacije uopšte. Naravno da posebnu ulogu u stimulisanju čitanja kao procesa imaju mesta na kojima se nalazi čitalačka građa.

"Đura Daničić", ogranak Gradske biblioteke u Novom Sadu, omiljeno je mesto mojih ukućana. Bibliotekari su izuzetno ljubazni, postoje računari u kojima možete pristupiti elektronskom katalogu, uvek su jasno istaknute informacije o dešavanjima u biblioteci, izložbe su sa zanimljivom tematikom, a što je najvažnije, prate čitalačke trendove i najnoviji i najpopularniji naslovi su uvek na raspolaganju (sem ako ih neko već nije "prisvojio").

Na dečjem odeljenju je uvek veselo i dinamično. Bibliotekarke su izuzetno ljubazne i pristupačne. Rado pomažu deci u izboru knjiga, organizuju druženja i radionice, prave izložbe. Atmosfera je skoro kao kod kuće.

I sve bi ostalo idilično, da nisam pregledala njihov sajt: Gradska biblioteka u Novom Sadu . Pa oni uopšte ne koriste internet kao mogućnost komunikacije sa članovima. Na dečjem odeljenju (a ni na ostalim) nema ni video zapisa, ni slika sa važnih događaja, mogućnost da se ostavi komentar nalazi se u dnu početne strane (ako uspete da pronađete). O preporučenim knjigama za čitanje mogu se saznati samo naslov i autor, a o čemu govore i zbog čega su zanimljive, ni reči. I to baš sada, kada je opstanak štampane knjige siguran jedino u sadejstvu sa internetom. Uostalom, pogledajte pa prosudite sami.

Ni na facebook-u ih nema. A ja, kao član, sam željna da se sa njima družim.

Ako me budu čuli, možda se i poprave.

Doradora

Update (mart, 2011)

PopravljaDu se :)))

Inficirana

, 25 2010 07:25:10 +0200

Moram nešto da priznam. Danas je šesti dan kako sam u blogerskom svetu. Dakle, u petak sam otvorila svoj prvi blog u životu, a već sam uspela sa ukućanima da se "potučem" za mesto za računarom. Kada objavim post, shvatim da je prošlo nekoliko sati od kada sam počela da pišem. A o ispravkama i pregledanjima neću ni da pričam.

Da li sam inficirana?

Doradora