Roditeljski sastanak

Fabrika ljudi

, 01 2011 09:09:42 +0100

Koliko je proizvesti čoveka odgovoran, stresan i složen posao, najbolje znaju oni koji se time bave - roditelji, vaspitači i nastavnici. Međutim, ukoliko su rezultati vašeg napornog rada dobri i vidljivi, sreća je neizmerna.

Kao detetu ideali su mi bili strastveni čitaoci, poliglote, tajni agenti, "ludi" naučnici, lekari koji spasavaju "otpisane" ljude. Želela sam da budem neko ko svojom posvećenošću poslu može da promeni svet. Za ovakvo poimanje života zaslužni su odrasli sa kojima sam rasla, a njih je bilo dosta.

U velikoj zajednici dete može da razvije veliki broj interesovanja jer svaki uticaj odraslog ostavlja trag. Naravno da takvo okruženje ima i mane. Roditeljski autoritet slabi a ponekad i nestaje kada deca mogu da biraju koga će da oponašaju.

U mom slučaju, rezultat pomenutog vaspitanja je bila opsednutost poslom jer sam celog života učena da budem vredna i odgovorna. Uspeh će doći sam po sebi.

Kada sam osnovala porodicu, shodno naučenom, mislila sam da je dovoljno da budem vredna i radna i da zarađujem novac, pa sam poslu posvećivala 12-15 sati dnevno, a kada bih došla kući trudila sam se da ispunim sve obaveze - skuvam, počistim, opeglam. Legala sam kasno i ustajala rano. Divila sam se sebi što uspevam ono što većina mojih prijateljica ne može - da budem hobotnica. Dečica su za to vreme rasla. Ćerka je često uz mene uzimala krpu u ruke i brisala prašinu. Dok je "spremala" sa mnom, pričala bi kako je provela dan. Ponekad sam je čula, ponekad ne. To je trajalo nekoliko godina.

Onda se jednoga dana, neočekivano, desio preokret koji će mi u potpunosti promeniti život. Bez ikakvog objašnjivog razloga, ustala sam umorna. Nisam više mogla ništa da radim. Osećaj se ponovio i narednih nekoliko dana. Zatim sam dala otkaz. Počela sam intenzivno da razmišljam kako je do toga došlo i gde sam napravila grešku. Najzad sam shvatila. Nijedan čovek nije Bog. Najvažnije je odrediti prioritete.

Jedan moj profesor je govorio da je najvažnija uloga žene stvaranje novog mikrokosmosa u sebi. Verujem da je svaka žena na planeti toga svesna. Dakle, moj najvažniji posao je posao majke. Svi ostali su samo u službi prvog. Ako mogu da se uklope i zauzmu neko naredno mesto, dobro je. Ako ne, više mesta će ostati za prvi.

Centar moga sveta su moja deca. Godinama ih svakodnevno pažljivo oblikujem i već na njima uočavam konture osoba kakve sam želela da postanu. Posebnu pažnju privlače mi njihove oči. Kada te male zbunjene oči počnu da se šire u beskraj dajući vam do znanja da shvataju vaše životne poruke i da saznaju, život nema cenu. Postajete sveni da stvarate ono što je jednom čoveku najvažnije - drugog čoveka.

Tako i dalje negujem naviku iz detinjstva - posvećenost. Ovoga puta onu pravu.

Deca se rađaju bez iskustva i znanja. Kakvi će ljudi postati zavisi od okruženja - malih i velikih radnika koji ih proizvode u "Fabrici ljudi". Kao i u svakom poslu, rezultati zavise od angažovanosti i posvećenosti radu. Nevolja je što su ishodi nisu odmah vidljivi, pa ako pažljivo ne analizirate svaki svoj postupak tokom ovog dugotrajnog procesa, može da se desi da dobijete rezultat suprotan očekivanom.

Naravoučenije: Koliko god jurili za novcem, slavom, dobrom karijerom i pokušali da uhvatimo zrno moći, ništa od navedenog ne daje smisao životu koliko uspešno stvaranje empatičnog, snalažljivog, društvenog, svestranog čoveka. Uspeh deteta kom se posvetimo je mnogo veći od ličnog, jer godine iskustva koje smo sticali spotičući se, ugrađene su kao gotov proizvod u drugo biće. Tako mu, pružajući zdrave temelje, pomažemo da nastavi da se upotpunjuje.

Za kraj jedna dirljiva pesmica koja se vrtela i ovih meseci na Youtube i facebook-u:

Doradora

Porodica je kriva za sve

, 04 2010 08:02:37 +0100

Ne znam da li sticajem okolnosti ili "uticajem više sile", ali poslednjih dana često slušam priče o zabrinjavajućem ponašanju dece (obično je neka pojava posebno zanimljiva u vreme kada se obeležava "Dan zaštite ... prava", ali nisam uspela da "provalim" zakonitost zbog koje je ova tema baš sada aktuelna).

Kakogod, i u medijima i mom neposrednom društvenom okruženju, mnogo se u poslednje vreme priča o anomalijama u ponašanju mladih, posebno starijih osnovaca i mlađih srednjoškolaca.

Pričalo se o upotrebi psihoaktivnih supstanci, o štetnosti facebook-a i zloupotrebi dece na toj društvenoj mreži (predavanja u školama na tu temu su u toku), o tome kako deca malo ili upošte ne čitaju, o problemima u savremenoj porodici i pogrešnom vaspitavanju dece.

Zbog poražavajućih rezultata svih istraživanja vezanih za mlade koja ukazuju na sigurno uništavanje i krajnje neizvesnu budućnost ove populacije, pomenute teme i jesu goruće i smatram da bi im trebalo posvetiti i mnogo više pažnje i vremena.

Međutim, ono što je meni posebno privuklo pažnju je, da se u svim razgovorima vezanim za ponašanje i vaspitavanje mladih konstatuje da je porodica glavni (a u podtekstu se aludira na jedini) uzrok nastalih problema.

Roditelj treba, mora, dužan je da... Mnogo, mnogo saveta i preporuka roditeljima šta da čine, kako da se ponašaju, prevaspitaju sami sebe, utiču na svoju decu. A, da li su roditelji sposobni da prihvate sve što im se kaže (naredi)?

Obaveštenja, saveti, preporuke, obaveštenja...

Na osnovu pomenutog, stekla sam utisak da porodica u Srbiji obitava kao neki poseban organ ili maligna izraslina koja nema nikakve veze sa društvom u kom je. Za svaki problem kao posledicu - uzrok je porodica.

Jesmo mi roditelji glavni krivci za mnoga "zlodela" naših potomaka što zbog gena koje smo im dali, što zbog neobaveštenosti, preterane okupiranosti poslom i svakodnevnih nerešivih problema. Ali, zbog čega smo takvi a ne bolji?

Popraviti grešku možeš jedino kada shvatiš gde grešiš, pod uslovom da postoje realne okolnosti i mogućnosti da se greška ispravi.

Na roditeljskom sastanku o Elektronskoj zavisnosti posmatrala sam gomilu zgrčenih lica koja su svim snagama pokušavala da shvate o čemu se govori. I shvatih. Kako roditelj koji ne zna da uključi računar može da pomogne svom detetu na facebook-u? Da li je na samo na osnovu nečije priče u stanju da razume kako to "čudo" radi?

"Govorim mu ja da ne radi to i to, ali ne znam kako da proverim da li se zaista drži dogovora."

"Radim 10-12 sati dnevno. Kada dođem kući umorna sam, ali moram da kuvam, perem, čistim. Dete mi nešto kuka i slabo ga čujem. Trudim se, ali stvarno ne mogu sve odjednom, a dan je kratak."

Deca k´o deca, obilato koriste nemoć roditelja.

Uočih da ovih dana niko nije pričao o tome zbog čega je srpska porodica baš takva, zašto se roditelji ponašaju kako se ponašaju pa su im deca takva kakva su (i ko je za to kriv).

Nisu ovo dva problema, jedan je. Kako valjano da ga rešimo?

I ponovo shvatih. U svim mukama zaboravismo glavno - pa ljudi smo. Pričajmo i pomozimo jedni drugima. Krenimo iz početka.

Iz duše jedne majke i domaćice,

Doradora

Imenomanija

, 04 2010 11:52:24 +0200

Mama, zašto se ja tako zovem? Da li moje ime nešto znači?

Rođenje deteta je nesumnjivo najznačajniji momenat u našim životima. Ponosni smo što smo uspeli da umnožimo svoje gene i stvorimo novi život. Zato ga od trenutka kad se beba začne sa nestrpljenjem iščekujemo. Naravno, najbitnije je da se beba rodi zdrava. Nekima je stalo da bude određenog pola. Međutim, ono o čemu najviše ljudi (žena) u našoj okolini vodi računa je - ime. Tetke, strine, sestre, babe, komšinice, uopšte nisu opterećene našim problemima. One često imaju običaj da kažu: "Naravno da će se dete roditi zdravo i da će prvo ("ako budete imali sreće") biti muško (o duboko ukorenjenoj narodnoj potrebi da se rodi muško dete, nekom drugom prilikom)."

Ali ime! E, ono je veoma bitno.

Slede saveti:

Prva komšinica: "Nemojte ni slučajno davati detetu ime Ružica. Zašto? Pa, ružno je. Znaš onu našu komšinicu što se odselila pre četiri godine, što nije ni sa kim pričala? Ona je bila čudna. Nemoj da dete "povuče" na nju."

Sestra: "Tetkino zlato. Zvaće se Leonardo. To je tako neobično ime. Svi će ga pamtiti. Biće zapažen u školi i društvu zato što ima retko ime."

Baba: "Đurađ je baš lepo ime. Jako, kao njegov deda što je. Zato mu se deda tako i zove. Šta ima loše u tome da se zove po dedi?"

Najbolja drugarica: "Biljana je tako lepo ime. Označava osobu koja je nežna kao biljka. Šta misliš o mom predlogu?"

Predlog autora ovog teksta:Ime, kao ni odelo, ni jednog čoveka nije ni ukrasilo ni naružilo. Dela ostavljaju vidljiviji pečat, o čemu ćete morati mnogo duže i ozbiljnije da brinete. Ako ste i dalje u nedoumici koje ime detetu da date i ne želite da se zamerate nikome u familiji i nemate baš mnogo novca da trošite na skupe knjige koje će vam rešiti problem, predlažem nekoliko stanica na kojima su objašnjena značenja mnogih zanimljivih imena:

http://sr.wikipedia.org/

http://www.ringeraja.hr/imena.html

http://srpskaimena.blogspot.com/2010/06/znacenje-imena.htm l

Lep provod, Doradora

Deca blogeri

, 26 2010 21:15:40 +0200

Kada mi je danas moj desetogodišnji sin rekao da želi da ima svoj blog na kom bi pisao kako deca doživljavaju roditelje, prvo sam se oduševila. Ovakvi zapisi su zaista dragoceni. Međutim,15 sekundi kasnije, na Google-u sam ukucala reči "deca blogeri". Tek na trećoj strani pojavio se tekst u kom se pominju deca blogeri.

Obavezno pročitajte:

Razmere pedofilske ofanzive na internetu

Nije mi bilo dobro nakon čitanja, pa nisam ni pokušala da pronađem podatke o bezbednom blogovanju dece. Obećavam da ću se potruditi.

Doradora

LEVORUKI

, 22 2010 12:10:42 +0200

Pre neki mesec došla kod nas komšinica da poslom traži moga muža (starija je, nije ono što ste mislili). Pošto muž nije bio kod kuće, a trebalo je svakog časa da stigne, odluči žena da ga sačeka. Ponudih je kafom i počesmo da divanimo.

Moj radoznali sin, kom nikada nije dosta slušanja ženskih razgovora (pogotovo kada su neke «zabranjene» teme na meniju), očas se stvori za našim stolom sa sve sveskom u rukama. Sede dete i poče da piše domaći zadatak. Komšinica pogleda u njega i razrogači oči. « Komšinice, je l' ovaj tvoj mali levak», ciknu u čudu. «Nije on levak, on je levoruk», odvratih iznervirano. A ona će opet:» Levoruki, što ne prebaciš taj plajvaz u desnu?» A ja je gledam i mislim se...da nisi luda ko što jesi, sad bi ja tebi prebacila iz desne u levu. Šta fali levorukim?

Kad je otišla, sve mi je bubnjalo u glavi od besa. Nije ona prva koja je iznosila tako glupe komentare. Pre neki dana mi se desio sličan slučaj. Zato sam i rešila da napišem ovaj članak. Pošto sam u računaru imala sačuvanu jednu studiju o levorukosti, odlučih da prezentujem činjenice.

Naučnici kažu sledeće:

Levorukost je prirodna pojava koja ne utiče ni na fizičke, ni na intelektualne mogućnosti

Dete se rađa anatomski simetrično. U prvoj godini života javlja se lateralizacija, tj.jedna strana postaje jača, spretnija i brža. Na ovu pojavu nismo u mogućnosti da utičemo. Informaciju koja će strana postati dominantna, nosimo rođenjem. U toku motornog razvoja, jedna ruka postaje dominantnija u pogledu jačeg, spretnijeg i bržeg obavljanja posla.Većini dece dominantna je desna strana i ona postaju desnoruka. Deca kojima je dominantna leva strana postaju levoruka. Ukoliko se ne sputava, dominantna leva strana će se pravilno razviti i jednako dobro obavljati svoje funkcije kao i kod dece kojima je dominantna desna strana.

Kako je levorukost odlika bitno manje populacije ( oko 8%), od onih koji se koriste desnom rukom, sasvim je razumljivo što je sve „na ruku“ desnorukim.

Iako levorukost nije sama po sebi problem, roditelji često imaju dilemu u usmeravanju levorukog deteta. Ukoliko dođe do (pokušaja) preusmeravanja, levoruka deca obično imaju emocionalni poremećaj, jer se na njih vrši veliki pritisak. Pritisak izaziva veliku pometnju, nespretnost, neodlučnost, razdražljivost, nespokojstvo, agresivnost.

Levoruko dete se uvek oseća izuzetnim i onda kada nema pritiska. Dete je u takvom položaju npr. kada treba da se rukuje, da piše, da koristi neku alatku.

Realni problemi sa levorukošću:

Još od detinjstva okolina zahteva upotrebu desne ruke pri higijensko-zdravstvenim i društvenim radnjama. Skoro svi uređaji za život su prilagođeni dešnjacima. U saobraćaju se vozi desnom stranom, piše se nadesno, većina pomagala u obavljanju različitih poslova je prilagođena isključivo dešnjacima (kompjuterski miš, instrumenti za sviranje, razni alati...)

Istorijske zanimljivosti:

Kroz istoriju civilizacije levorukost je dugo smatrana za nešto nenormalno, nešto što treba da se skriva od javnosti. U hinduizmu, budizmu i islamu, desna ruka je čista, a leva nečista. U Britanskim sudovima se i danas upućuje na uzimanje Biblije u desnu ruku za vreme polaganja zakletve.

U mnogim jezicima postoje reči koje sem značenja vezanih za pojam levorukosti, imaju i neka druga, uvredljiva značenja.

Istraživanja pokazuju da još od najstarijih istorijskih perioda postupno preovlađuju sklonosti ka desnorukosti. Tako su npr. stari egipatski hijeroglifi i slikarstvo bili usmereni nadesno, a tek nekada nalevo. Neki stari religijski propisi strogo su zabranjivali upotrebu leve ruke. I u drevnim mitovima desna strana je bila princip muškosti, a leva simbol ženkosti.

Do pred kraj 20-tog veka, po ovom izvoru, rimokatolički sveštenici u američkim osnovnim školama kažnjavali su levoruku decu tako što su ih lenjirom udarali po ruci.U Aziji, tačnije u Japanu, muž se mogao razvesti od žene ukoliko sazna da je levoruka. U Indoneziji se smatralo nepristojnim da se jede i prima poklon levom rukom. Averzija prema levorukima u Arabiji datira još od davina.

U školskom sistemu je povremeno vladao stav da deci ne treba dozvoliti da pišu levom rukom.

Eto, ako laže koza, ne laže rog.

Pročitala sam negde i da su levoruki pametniji (da brže misle), ali i da teže kontrolišu emocije. Ali ovo je rekla-kazala, nemam dokaze.

I tako, moji dragi roditelji lefthand-ovaca, vi pročitajte pa razmislite šta vam je činiti. Možda neko od vas i premesti plajvaz u levu ruku.

P.S. Da li ste primetili da sam i ja levoruka? Šta bi tek bilo da se komšinica zagledala...

KRAJ RODITELJSKOG. Razlaz!!!

Zašto je važno čitati?!

, 21 2010 13:03:32 +0200

Dragi roditelji osnovaca,

kako je sezona godišnjih odmora na izmaku, verovatno mnogi od vas čija su deca školarci, već uveliko prave pripreme za početak nove školske godine. Pretpostavljam da su roditelji novopečenih prvaka i petaka posebno ponosni na stasalost svojih potomaka. Međutim, jedna za život izuzetno bitna tema, o kojoj mnogi ili retko ili uopšte ne razmišljaju je značaj pravilne upotrebe jezika u procesu komunikacije (tzv.verbalna komunikacija).

Hm?! Sigurno se sada pitate kakve veze imaju godišnji odmori, priprema za školu i jezička komunikacija. A prvaci i petaci? Iako vam je već verovatno palo na pamet da autorka teksta nema blage veze o čemu piše, ovi pojmovi su itekako povezani.

Učitelji(-ce) od prvog do četvrtog, a nastavnici srpskog jezika od petog do osmog razreda, veoma često ističu značaj pravilne upotrebe jezika. Gotovo svaka školska godina počinje testovima kojima se proveravaju do sada usvojena jezička znanja, i na osnovu rezultata planiraju se dalje aktivnosti. Bilo bi lepo kada bi ste se i vi, roditelji, uključili u trku za znanjem. Kako? Veoma lako. Prethodno, treba da se podsetite na značaj pravilne upotrebe jezika u svakodnevnom životu.

© Četvrto, veoma bitno – jedino postizanjem savršenstva u nečemu, postiže se sigurna prednost u životu. To znači da onaj koji odlično poznaje jezičku normu i poseduje bogat fond reči, može da komunicira sa mnogo većim brojem ljudi nego onaj ko je «siromašan rečima». Na taj način, vlasnik znanja u stanju je da prenosi jasne i nedvosmislene poruke, što će vašem detetu u sadašnjosti, između ostalog, omogućiti i bolje odnose sa vršnjacima, rešavanje konflikata verbalnim putem umesto fizičkim (verovatno ste i sami osetili koliko «jaka» reč više boli od jakog udarca, ali i koliko lepa reč prija isto kao i nežan dodir). U budućnosti, odlične poslovne kontakte – najbukvalnije. Imajte na umu da je usvajanje jezičkih normi dugotrajan proces koji počinje rođenjem. Zato, što se ranije uoče nepravilnosti, lakše ih je otkloniti. A kada savladamo upotrebu jednog, lakše ćemo naučiti i druge jezike. I ako smo zainteresovani, očas posla, poliglote.

Vi, naravno ne možete (sem ako niste profesor srpskog jezika ili učitelj) da držite deci predavanja, ali možete da im pomognete da bogate svoj rečnik, što je veoma, veoma bitno.

Za početak im pomozite da steknu naviku čitanja. Što češće ih vodite u knjižare u kojima se prodaju knjige sa sadržajima za decu (verovatno ih skoro svaka knjižara ima). Tako će steći naviku da budu okruženi knjigama. Ukoliko niste u mogućnosti da često kupujete, biblioteke su odlična zamena i novi izvor za dopunu postojećih znanja. Najjeftiniji vid članarine u bibliotekama je tzv. porodična članarina kojom, po veoma povoljnoj ceni, četiri člana porodice stiču pravo na korišćenje bibliotečkog fonda narednih godinu dana. Kao hitna pomoć, tu je i školska biblioteka.

Ako ste nabavili knjige sa zanimljivim sadržajima (izuzetno je važno da se upoznate sa sadržajem i utvrdite da li odgovara uzrastu i inetresovanjima vašeg deteta), bilo bi lepo da pokušate zajedno da čitate. Sem što ćete se družiti i očuvati blizak kontakt (pedagozi i psiholozi će vam često zvocati da morata više vremena da provodite sa svojom decom, pa eto odličnog razloga), imaćete uvid koliko i šta je pročitano. Naravno, ovu aktivnost teško ćete sprovesti sa sedmakom i osmakom, ali su zato mlađi osnovci idealni za ovakve avanture. Često za to što su uglavnom lenji i mrzi ih da čitaju, ali i zato što vole da se maze. Dobri roditelji se na delu poznaju, zato prionite. Pronađite kutak – udoban krevet ili jastuke pobacane po podu, zavalite se, knjigu u ruke i napred. Čitamoooooooo!!!!

Važno upozorenje: Majke, i očevi znaju da čitaju, zato zadovoljstvo ponekad prepustite i njima.

Pošto je, kao što sam rekla, sezona godišnjih odmora na izmaku, početak školske godine je odlično vreme za učlanjenje u biblioteku, ako to do sada niste uradili. U talasu sa ostalim obavezama vaši mali osnovci neće ni primetiti šta ih je «snašlo» i lakše će prihvatiti novu aktivnost. Saveti se, naravno, ne odnose na roditelje koji su pomenute aktivnosti da sada sprovodili. U svakom slučaju, dosledno i uporno insistiranje na čitanju će stvoriti naviku (što je uostalom slučaj sa stvaranjem bilo koje navike) i vremenom, eto vama u kući knjiškog moljca. Rezultati su veoma uočljivi: bogati se rečnik, stiču se nova znanja i vaše dete postaje faca u zdravom okruženju, što vam kao roditelju i treba. Naravno, ovo nije odmah moguće, ali ponavljam, trudom i upornošću sve se postiže. Prvaci i petaci su posebno osetljive grupe, jer se suočavaju sa promenama u okruženju, koje ako ne prihvate kako treba, nastaju teško rešivi problemi. Ako ste sticanje navike čitanja propustili pre nego što vam vam je dete krenulo u prvi razred, eto prilike. Ako imate petaka, krajnje je vreme. Srećno!

Znam da vas nisam smorila i znam da ste sve ovo uglavnom znali, ali nije zgoreg ponoviti. Malo slengom, malo književnim jezikom, ispričah vam ono što sam htela:
« Knjige, knjige, braćo (ili roditelji), a ne zvona i praporce.» ( Dositej Obradović). Mislim, dakle, znači - zna se, može se.

I za kraj, predlažem nekoliko naslova koje rado čitam sa svojim čedovištima:

Jasminka Petrović:Bonton, Kreativni centar (za sve uzraste)

Branislav Nušić: Autobiografija, Kreativni centar ( 11 godina i stariji)

Dušan Radović: Antologija srpske poezije za decu, SKZ (za sve uzraste)

Uroš Petrović: Zagonetne priče, Laguna ( za sve uzraste)

Život je tako lep, zato uživajte u svakom danu i čarima roditeljstva.

Do sledećeg roditeljskog sastanka, ostajte zdravo!