Moje mudrolije

Molitva

, 06 2011 10:58:00 +0100

I dalje se Bogu molim da čeka i moje pokajanje i da me ne ostavi, iako znam da spasenje ne zaslužujem, oslanjajući se, ne na svoju zaslugu, već na Njegovu beskrajnu milost …

Jezik za zube ...

, 13 2011 13:30:59 +0100

„Ja sam u crkvi više nego ti !“, reče meni profesorka građanskog vaspitanja, dok nas je čuvala, čekajući da se vrati naš veroučitelj . Ova rečenica usledila je nakon rasprave koja se povela između nje i mog odeljenja . Ona nam je rekla da, ako ona predaje građansko, ne znači da ne veruje u Boga … Pa se tako obratila meni, iako ja uopšte nisam učestvovala u raspravi …

Prava izjava – pogrešno dete !

„Ne, niste … Ja pevam u crkvenom horu .“, glasio je moj odgovor .

„Da, ali ja sam u Sabornoj …“, nastavila je ona .

„Da, ali ja pevam u Sabornoj, u crkvenom horu .“, rekla sam svesna koliki sam samo zloćko što sa toliko zadovoljstva odgovaram !

Videla sam da je iznenađena … „Pa kako te ja ne vidim ?“

„Pa jeste Vi u pevaonici ?“, odgovorila sam pitanjem .

„Ne, ja sam dole na službi …“

„E pa, ja sam u pevaonici …“, moj zloća ne miruje !

„Jako lepo pevate …“, rekla je, okrenuvši razgovor za 180 stepeni !

„Hvala!“ Bilo mi je žao što sam toliko uživala u odgovaranju, pa sam probala da sve to iskažem kroz ’hvala’ tako da je verovatno (znajući mene) zvučalo smešno !

Na kraju se ispostavilo da je žena neverovatna, da apsolutno podržavam sve stavove koje nam je predočila i da se iskreno nadam da će, kao što je rekla, jedan čas ona predavati veronauku, a naš veroučitelj građansko .

Da bar nisam bila toliko srećna što sam joj rekla sve što sam rekla ! :S

DA-DA-DANILO !

, 08 2011 21:48:34 +0100

O radosti !

Sećam se da sam ja plakala, svaki put kada bih čula taj hor … Toliko sam bila ganuta njihovom anđeoskom pesmom … I uvek bih podizala pogled i pokušavala da ih vidim u pevaonici …

Kaže mi tata da još iz bebećih dana vučem naviku da pevam sa njima (pa, zapravo samo sam vikala AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA, al’ ajde …) .

A sada stojim gore u pevaonici i pevam !

I gledam okupljeni narod … I vidim kako ljudi puste suzu zbog pesme čiji sam i ja deo (nisam sigurna da zaslužujem da budem tamo, ali nemam srca da se bavim time …)!

To je tako neverovatan osećaj ! Tako poseban i tako nemoguć za opisati …

I vidim kako jedan mališan gleda u nas, udobno smešten u očevom naručju, pokazujući na nas prstićima …

I nasmešim mu se i mahnem ! A njemu lice ozari kez, iskren, svojstven samo detetu !

Kasnije ga otac dovede gore, kod nas, u pevaonicu …

Baš sam mu se obradovala !

I priđem mu, čučnem ispred njega i pitam ga, onako ozbiljno :“Druže, pa kako se ti zoveš ?“

A on sam uzbuđen, jedva izgovori :“DA-DA-DANILO !“

A mene neka milina obuzela …

I kaže njegov tata kako on stalno peva sa nama, a ja mu kažem da sam i ja to radila, a sada sam član hora …

I tako je sveti čin liturgije još jednom pokazao i dokazao (bez da je iko sumnjao) svoju veličinu !

With love

, 30 2011 09:08:31 +0200

Bogo moj,

Samo ljubav …

Samo ljubav ištem, jer mi samo ona treba .

Samo ljubav iščekujem, jer samo nju želim .

Samo ljubavi se nadam, jer je ona sve !

Naravno, težim ja i zdravlju, miru, slozi, nadi, inspiraciji, poletu, radosti, oprostu, snazi …

Ali ljubav j osnova i ne vidim zašto bih tražila sve to, kada ću sve dobiti uz ljubav …

Ako sam bolesna – ljubav će me učiniti zdravom ;

Ako sam umorna – ljubav će mi doneti polet ;

Daće mi snagu da živim i snagu da oprostim ;

Uneće mir među zavađenu čeljad ;

Ako klonem – probudiće u meni nadu .

I to će uraditi sa svakim i svakom na ovom svetu ! Svi će dobiti isti tretman (isti koliko nam to naše različite ličnosti dozvoljavaju)!

Tako je jednostavno, a tako složeno ...

Naposletku …

Zar nisi ti, dragi Bože, ceo svet i sve na njemu, uključujući i mene, stvorio iz svoje beskrajne i neizmerne ljubavi … Pa kako onda, ta najmoćnija sila i pokretač, da ne pomogne i meni, koja sam samo mali deo čitavog sveta koji je stvorila ?

To bi bilo, ako ništa drugo, a ono pogrešno .

A ljubav nikada ne greši …

Uspela sam !

, 23 2011 20:33:50 +0200

Jedva sam (i dalje ne mogu da verujem da jesam) našla vremena da lepo, pošteno zapišem sve što se izdešavalo … Puno toga imam da kažem, pa ću pričati hronološki :

Juče, idem na bus .

Putanja : krivolinijska .

Cilj : Saborna crkva .

Viši cilj : proba hora, za mene ujedno i audicija .

Dakle, bus … Uđem i vidim drugaricu skroz pozadi … Pored nje neki dečko, između njih prazno mesto . Tu se smestim …

Izjadam joj se kud sam pošla i kako sam nervozna … A taj dečko … Kako ja nešto kažem on nešto napiše na mobilnom i pokaže osobi pored sebe .

Inače to je tehnika koju drugarica i ja koristimo kada hoćemo da prokomentarišemo osobu pored nas, a ta/j to ne sme (nije poželjno) da čuje …

I tako, nakon što je on isti postupak ponovio u par navrata, ja poželeh da mu kažem :“O’š progovoriti više ?!“

Bus se zaustavlja na stanici . Dečko ustaje i izlazi . Pratim ga pogledom da bih primetila da nosi slušni aparat …

U tom trenutku bilo mi je toliko žao … Bila sam toliko dirnuta … Sva sam se raspekmezila . Dok sam ga gledala kako odlazi, rekla sam sebi : „Šta god večeras otpevam, posvećujem njemu …“

Ubrzano …

Stigla sam u Sabornu . Nema smisla napominjati kako sam bila nervozna i uplašena itd. Poče proba . Dugo je trajala, ali bilo je divno … Osim što sam se svojski izmorila . Toliko da sam posumnjala da ću biti u stanju bilo šta da pevam na audiciji koja je usledila … I tako sam došla do višeg cilja … Pred njega, tačnije .

Počela je audicija … Ja i još dve devojke .

Zajedno smo pevale dve vežbe, a onda su usledile samostalne vežbe .

„Ko će prvi ? Kome se najviše žuri ?“, upitao je dirigent . „Milena !“, rekao je na moj užas . Ali nisam se pobunila kao što to obično radim … Pevala sam .

Ovako je to izgledalo : kolena su mi šklecala i vrtelo mi se u glavi … Setila sam se dečka iz autobusa … Setila sam se koliko želim da napišem članak pod nazivom : Uspela sam ! Nisam mogla da izbegnem … Setila sam se Njega …

I pevala sam dušom i telom ! Malo bojažljivo, u početku, ali na kraju sam se zabavljala, naglašavajući zadnji ton uz vibrato i postupajući po savetima dirigenta . Duboki tonovi mi nisu bili problem . Viši su me malo više zabrinuli . Inače, ja pevam alt – duboko . Nikada, ali nikada ne pevam visoko i vrlo sam nesigurna u tom tonalitetu …

Ali pevala sam i visoko . Kada sam mislila da više ne mogu on je rekao :“Još tri“ . Tu htedoh da prekinem da pevam i da dreknem :“ŠTA ?!“ Ali reko’, da probam …

Prvu izvukoh . Drugu nekako … Na trećoj sam očekivala da mi glas pukne .

A nije ! Morala sam da žmurim pošto je bilo (meni) suludo visoko . Ali otpevala sam .

Dalje je sve bilo nestvarno … Kaže, nije siguran hoću li biti alt ili sopran … Ajde alt 1 .

„Ali mogu da pevam ?“, morala sam da upitam, čisto da proverim …

„Možeš, štaviše odlična si . Imaš jako veliki raspon, kao što možeš da vidiš …“

„Stvarno ?“, bila sam zabezeknuta . Od kako sam prvi put ozbiljno zapevala ja sam duboko ubeđena da imam vrlo mali raspon, pošto pevam duboko, pa mi je ovo bio šok šokova .

„Da, nije valjda da ti to prvi put čuješ ?“, upitao me je . Samo sam klimnula glavom . I tako sam izašla kao član hora, sa višim ciljem u džepu !

Morala sam da se vratim pošto nisam znala kuda da izađem … Sve je bilo zaključano ! A onda mi je dirigent otključao pa sam istrčala i potračala živahno kao da mi se uopšte ne spava (a spavalo mi se – itekako !) …

Već se smračilo … A ja trčala k’o pomahnitala . Naletela sam na jednog dečka iz škole … Stajao je i gledao me izdaleka, vireći iza mene, pretpostavljam da vidi da li me neko juri … Protrčavši pored njega iskezila sam mu se što sam bolje mogla, za slučaj da je stvarno pomislio da me neko juri …

A onda je usledila sreća radosnih vesti . Reći svima, usput i ciljano ! Napisati ovde …

Čista čistacka radost !

Poruka u boci

, 17 2011 17:37:00 +0200

Kroz ulice i uličice, stigla sam do parka ...

Kroz park ...

Izbila do mosta !

Savladala ovaj uspon :

A zatim se popela na most ...

I pronašla odgovarajuće mesto ...

A sve to zbog ovoga :

Sve da bih ispunila sebi dugogodišnju želju ...

I poslala poruku u boci !

I tako sam je bacila, jedva se odvojivši od nje !

Dunav ju je prihvatio, ljuljuškajući je talasima i sa sobom poneo moju nadu ... moju veru ... sve što sam utkala u tu poruku, i sve što sam sa njom predala njemu na čuvanje ...

Istim putem zaputila sam se kući ...

With a big smile on my face, koji me još nije napustio !

Footprints

, 13 2011 11:45:55 +0200

One night a man had a dream . He dreamed he was walking along the beach with the LORD . Across the sky flashed scenes from his life . For each scene, he noticed two sets of footprints in the sand ; one belonged to him, and the other to the LORD .

When the last scene of his life flashed before him, he looked back at the footprints in the sand . He noticed that many times along the path of his life there was only one set of footprints . He also noticed that it happened at the very lowest and saddest times in his life .

This really bothered him and he questioned the LORD about it . „LORD, you said that once I decided to follow you, you’d walk with me all the way . But I have noticed that during the most troublesome times in my life, there is only one set of footprints . I don’t understand why when I needed you most you would leave me .“

The LORD replied, „My precious, precious child, I love you and I would never leave you . During your times of trial and suffering , when you see only one set of footprints, it was then that I carried you.“

Пророчанство

, 17 2010 19:46:58 +0200

Свети Владика Николај Велимировић

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА

Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал' су вјетри, дал' су вихорови,
Ил' шуморе горе јаворове,
Ил' са земљом трава разговара,
Ил' певају на небеси звезде?
Нит' су вјетри, нит су вихорови,
Нит' шуморе горе јаворове,
Нит' са земљом трава разговара,
Нит' пјевају на небеси звезде,
Но се служи Света Литургија
У небесном царству Христовоме.
Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин' владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Бож'јих угодника.
Ђаконује Ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентаје.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Јеванђеље,
Крсте држи царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије и с' њим Прокопије,
Георгије и с' њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе седи на престолу
Лицем својим небо осветљава.
С' десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром
Свети Сава жетал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с' анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.
Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал' се не хте светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвјети,
Ал се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ остаде пред Христом клечећи.
Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је Српско потамњело царство
Потамњело царство и господство
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л' Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мог мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л' се и сад тако Бог поштује,
Да л' Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л' се моје шири,
Српска земља да л' тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђслима,
Великаши да л' праведно суде,
Богаташи да ли милост дјеле,
Да л' суседа сусед оправдава,
Да л' нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л' дјевојке држе дјевојаштво,
Да л' попови по светињи живе,
Калуђери да л' за народ клече,
И да л' греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л' празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични свститељу,
Српског рода други спаситељу
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе, велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал' даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже јс Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници Вером ослабили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит' празником црквe испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно беззакоње.
Стид ме једе и стид ме изједе.
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој Предраги Спасе,
Вјечност ми јe кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби да сe Богу врате".
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка' од губе губава грешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољени клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља и мало гробара,
Гробарима отежашe руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ кризу попустио,
Пуна земља сваког изобиља,
А сви вичу: нигде ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил' умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смијe радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло за дуго земана,
Док набуја Земља Србинова
Од мртвијех српскијех телеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме свому пријатељу
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза-свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацери се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотинe владика,
И три хиљадe српских свештеника.
Ђаконује Ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе - АЛИЛУЈА!
Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води.

Priča o ništa i nešto

, 10 2010 15:13:55 +0200

Nedavno sam pročitala pitanje : "Kako je ništa postalo nešto ?" Setila sam se odgovora istog trena . Ovako je to bilo :

Neko je video nešto u ničemu i rekao je to ništa. Ništa se opirao dok na kraju ni sam nije posumnjao da ima nešto u njemu . Taj neko je nastavio da veruje u ništa sve dok iz ničega nije postalo nešto ! I na taj način vera zaobilazi sve prepreke i ostaje dosledna odolevajući svim iskušenjima !

Hrišćanstvo je nauk' o ljubavi i oprostu ...

, 05 2010 08:57:03 +0200

U zadnje vreme, više nego ranije, srećem se sa ljudima koji nisu pobornici hrišćanstva ... To je u redu jer svi imamo slobodu da biramo - kako šta ćemo raditi, tako i u šta ćemo verovati . Ali kada već ne veruju i ne razumeju, zašto ti ljudi imaju potrebu da vređaju i omalovažavaju i veru i vernike ? U šta god verovali, zar i njihova vera ne uči da se vole i poštuju čak i neistomišljenici, u ovom slučaju neistovernici ? A ako ih ne uči ljubavi prema svima, čemu ih onda uči, kakva je to onda vera ? Čula sam optužbe da hrišćanstvo nameće ljudima svoja načela, zakone i kazne ... Hrišćanstvo iznosi jednu jedinu ideju, a svi hrišćani u nju veruju jer i oni osećaju da je ispravna i jer žele tako da se vladaju ... Hrišćanstvo veruje u ljubav i oprost ... Isus Hristos voleo je sve ljude, kao što ih voli i Bog ... On se žrtvovao za ljude, nije morao da ih upoznaje, da ih analizira do svakog atoma ... On je verovao u ono dobro u ljudima ... Tim putem hrišćani idu, taj primer prate . Isus Hristos nije poslat da vlada i da se gordi već da služi kao uzor ... Zašto smo onda mi vernici "zaluđena masa" ? Zato što je ovo primer koji sledimo ? Ako je tako onda mi je drago da sam deo te mase ! Druga stvar u koju hrišćanstvo veruje je oprost ... Deca se na veronauci (koja je izborni predmet) uče da Bog prašta ! Uče da i oni takođe treba da oproste, da ne zadržavaju u sebi loša osećanja već da šire ljubav ! I zašto je onda hrišćanstvo za primitivan narod ... Na stranu sa svime ovime, ako neko veruje da u životu treba voleti sve ljude, čak i one koje nikada nismo i nikada nećemo sresti, i da im treba praštati ... šta je tu loše ? Zašto ne bi trebalo tako da se vlada svaki razuman stvor na ovom svetu ?