Zašto po sedmi put čitam Čekajući Godoa?

, 05 2010 17:04:02 +0200

Priča je nastala u pokušaju da napišem nešto nalik na priču o ljubavi, a nastalo je ovo. Iako nisam dobila ono ka čemu sam ciljala, ova priča mi je jedna od najdražih jer je inspirisana mojom omiljenom knjigom.

“Sa ljudskim suzama je uvek isto. Čim jedan čovek počneda plače, negde na svetu drugi prestane. Isto je to i sa osmehom”

SemjuelBeket

Dok je napolju kiša kvasila uglačana stakla prozora naneuglednoj kući, jedan čovek je sedeo u sobi sa smeškom posmatrajući kolutovedima koji su s vremena na vreme poletali sa njegovih usana i razbijali se, kakomu se činilo, baš onda kada naprave najsavršeniji krug. Čovek je bio visok,crnokos i po njegovom izgledu moglo se proceniti da ima oko trideset godina.Zvao se Vladimir. Gledao je u kolutove dima sa posebnim interesovanjem, kao daje očekivao da će mu dati odgovor na pitanja koja je postavljao samom sebi.Soba koja ga je okruživala mirisala je na buđ, ustajao vazduh i izgoreli duvanali se čovek ni jednog trenutka nije zakašljao niti pokazao kakav znak da mu neprija zagušljiva i memljiva soba. Dim je pokuljao iz nozdrva i dva snopasivkaste magle su se raspršila negde u visini Vladimirovih očiju. Ta scena muse činila smešnom, toliko smešnom da je čak spustio cigaretu na bronzanupepeljaru koja je ležala kraj njega, ne bi li se mogao grohotom nasmejati scenikoju je ugledao. Smejao se nekako čudno, pomalo škriputavo. Pogledao jebeličasti špric na podu svoje sobe i počeo da se smeje jos jače.
Neki čudni magloviti zidovi su okruživali hodnik i činilomu se kao da je tu već bio, kao da je sve ovo već viđeno i preživljeno. Sa dugestrane čuli su se koraci, kao kakav lagani ritam pun nemuštih nota. Pojavilase. ONA. Lelujave, crvenkasto-zlatne kose, delovala je nestvarno i daleko.Hodala je vrlo gordo, a ipak tako lako, kao da lebdi po teškom vazduhu, dokbeličasta tkanina njene haljine plovi po talasima magle. A on je stajao nem ičekao da ugleda dugo priželjkivano lice. Osećao je neku toplinu u očima koja gaje terala da trepne. Ali on je ovaj trenutak čekao nezamislivo dugo, suvišedugo. Oči su mu se maglile dok se borio protiv samog sebe. Na silu, sa grčem nalicu, zatvorio je oči.
Buđ se širila po uglovima sobe, čak i ovako polu-nesvestanmogao je da razazna plavičaste oblike na plafonu. Pridigao se teško, kao starackoji je na svojim plećima odavno izneo breme života, prišao platnu koje jestajalo u uglu sobe i odudaralo svojom belinom. Četkica od svinjske dlake utrenutku se našla među njegovim prstima. Vrteo ju je nervozno pokušavajući dase priseti NJENOG lica. Koliko god se trudio, još uvek je bila daleka i hladnaa on je hteo samo da joj vidi lice. Bacio je četkicu, i boje koje su stajale napolici prolile su se po zidu. Osetio je bes. Bes i poterbu da je još jednomvidi, da je bolje pogleda. Ponovo je seo u fotelju i zatvorio oči. Pokušao jeda se priseti, ali je samo video crvenu talasastu kosu koja je lebdela svudaoko nje. To je bila ONA, jedna jedina, ona savršena slika koju je oduvek čekao.
Napolju je bilo hladno, obukao je jaknu, pomalo većizlizanu na laktovima, i izasao na ulicu. Sitne sive oči su se skupile osetivšiposle dugo vremena sunčevu svetlost. Hodao je užurbano ne obazirući se na kišu,ne misleći, bezglavo. Poneki zalutali prolaznik protrčao bi pored njegaudubljen u svoj život, svoje probleme, svoje snove. A on, on je bio samoškriputavi šraf u mašineriji. Na drugoj strani ulice u senci nezgrapnetrospratnice iz koje se čula dobro poznata melodija lakih nota, stajalo jenesto živo. Pomalo nedefinisano obličje čoveka ili bar onog što je od njegaostalo pomeralo se jezivo pod jaknom sa kapuljačom podsećajući na razjarenuranjenu životinju. Vladimir priđe obličju i izgubljeno preturajući po džepovimapohabane jakne izvadi zamotuljak novčanica i pruži ga čoveku, ako je to i bio.Iz čovekovog džepa izmigoljilo se nesto svetlo, suvonjavo nalik na ruku, sabelim predugim prstima i noktima nalik na oklop uginulih tvrdokrilaca. Ruka jespustila smeđu papirnu kesicu na Vladimirov dlan i brzinom svetla odjurila umračnu ulicu. Vladimir je stajao sam, osećajući kako mu se po telu širi nekaneobuzdana sreća. Iako je bio mršav i u njemu nije bilo tračka života trčao jesa poletom deteta. Nedugo zatim, u ruci mu je blistala teška srebrna kašikakoja se grejala nad prljavom plotnom. U kašici se presijavala prozirna tečnostsmrti, a Vladimir ju je gledao kao budućnost, kao put ka ostvarenju onoga štoje želeo celog života. Osećao je da je u glavi sve praznije, da se komadići sećanjapolako raspadaju i nestaju. Ali misao da će videti NJENO lice bila je jača odsvih sećanja. Uzeo je špric i napunio ga tečnošću.

Svojom svetlošču je obasjavala maglovite zidove uskoghodnika Hodala je ponosno, kao da poseduje svet. Kosa joj je lepršala oko licai mamila crvenkastim sjajem. Počela je da se smeje kikotavo i dečije ali joj idalje nije video lice. Protrljao je oči u nadi da će se slika izoštriti, ali seništa nije dogodilo. Naprezao je oči do maksimuma osećajući neopisiv bol uslepoočnicama. Medjutim, ONA se okrenula, smejući se sve glasnije i otišla nizbeskrajni hodnik. Pokušao je da trči za njom ali su noge bile preteške da bi se micale.

Otvorio je oči i memljiva soba se vratila. Bio je takoblizu a nije došao do cilja. Platno u uglu sobe stajalo je opominjući,izazivajući. Mrzeo ga je, odvratno čisto belo platno koje kao da mu je govoriloda je nemoćan, da ne može da završi sliku. Nije mogao ni da je započne. Gušilaga je ta misao da ona negde daleko baca svoju crvenkastu kosu I smeje se a onsamo želi da joj vidi lice, bar na tren. Pitao se shvata li ona koliko jenapora uložio da bi došao do nje. Bio je besan na NJU, ali je znao da onogtrena kad je sretne neće reći ništa. Samo ce uživati u pogledu na njenosavršeno lice. Mora biti savršena. ONA je savršena.
Sedeo je u fotelji sa špricem u ruci. Ni u jednom trenutkunije posumnjao da je ONA vredna žrtve do ovog časa. Bacio je pogled na platno iotklonio sve sumnje. Vladimir je hteo svoju savršenu sliku. NJENO savršeno lice.Tečnost smrti je klizila niz iglu polako, dok je on stezao ruku i cvokotaopožutelim zubima. Osećao je kao da se nešto migolji ispod kože ali je na licuimao zadovoljan osmeh. Nadao se da će joj ovoga puta možda zaista videti oči.
Izlazila je iz magle, plešući na vetru, bez muzike.”ONAje tako savršena”, opet je pomislio. Pokušao je da joj pridje ali je bol kojisu mu zadavale noge bio prevelik. ONA je prilazila praveći piruete crvenkastimpremenovima. A on je stajao zadivljeno, ne osećajući potrebu da trepne. Uuglovima sivkastih očiju kupile su se kapljice ali je Vladimir znao da ovogaputa neće trepnuti, neće napraviti istu grešku. Iza njenih premenova blistalesu staklaste kafene oči pomalo sanjive, pomalo zadubljene u svoj ples bezmuzike. Pomerila je kosu sa lica i nasmejala se. Imala je ravne biserno belezube i pažljivo isklesane crte lica. Plašio se da je dodirne da je ne bi kojimnesrećnim slučajem povredio, oskrnavio NJENU savršenost.
Tavanica se urušila u uglu a Vladimir je ležao na podu.Zglobovi prstiju su stezali špric samrtnim grčem, a na njegovom bledom licustajao je osmeh. Jeziv koliko i ohrabrujući. Sobom je odzvanjao ženski smeh,kikotav i glasan. Ironičan.

Čestitamo!

, 31 2010 18:30:57 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

In the kingdom of Sarcasm

Zašto po sedmi put čitam Čekajući Godoa?

Čestitamo!