Mir na jastuku

Upoznaj moj svet u hiljadu boja

skocimis — Mon, 13 Sep 2010 01:14:40 +0200

To sam ja. Nepopravljivi sanjar što noću sedi na svom prozoru i broji zvezde. Ja ih u stvari ne brojim, samo nemo zurim u njih.

To sam ja. Nepopravljivi šaljivdžija u širokim crnim pantalonama, bez kaiša, što "na jednu tvoju, ima svojih pet"...

Al' to sam ja. Večiti romantik, što će na krajnje neromantičan i originalan način reći da je zaljubljen u tebe.

Da, maleni, to sam ja. Ona koja će uvek pasti na tvoju foru, i izgubiti po ko zna koju čokoladu. Koliko ti dugujem?

Dobro došao u moj svet. Dozvoli da ti pokažem boju mog neba, dozvoli da ti pokažem ukus kiše, i dočaram mirise lavande. Slobodno sedni, opusti se... Pokazaću ti život, viđen iz mog ugla. Pa i ako ne uspeš da razumeš, nije ni važno, ponekad ni ja ne razumem. Ali je šaren, veselih boja. Takav je zbog tebe. I miriše na sreću. Zaboravljam bol prošlosti, zaboravljam šta su suze, hvala ti.

Jer to sam ja... I moj svet... Zbog tebe...

Dok si pored mene Parni Valjak

skocimis — Tue, 07 Sep 2010 02:50:06 +0200

Nije mi vazno sto je vazno
meni je vazno sto je meni vazno
i nije mi stalo bas ni malo
za vecinu tog sto je drugima stalo
i bas me briga ako gradom lutam praznih dzepova
nosim torbu punu osmeha

nije da zelim sto ne zelim
a nije da ne zelim to sto zelim
i nije mi bitno da l' je hitno
meni je hitno kad je meni bitno
i bas me briga ako su mi uvek prazni dzepovi
idem tamo gde me cekas ti

dok si pored mene zaboravljam sve probleme
i dok si pored mene ja ne znam sto je strah
ma dopk si pored mene znam da mogu mirno sanjati
dok se pored mene budis ti

Nije mi vazno sto je vazno
meni je vazno sto je meni vazno
i nije mi stalo bas ni malo
za vecinu tog sto je drugima stalo
i bas me birga ako su mi uvek przani dzepovi
sve sto meni treba to si ti

dok si pored mene zaboravljam sve probleme
i dok si pored mene ja ne znam sto je strah
ma dopk si pored mene znam da mogu mirno sanjati
dok se pored mene budis ti

Da l' je to sudbina,il' ko zna šta li je?

skocimis — Tue, 07 Sep 2010 02:11:12 +0200

Velika ljubav se ugasila... Veza koja je pretila da se pretoči u ono "Dok nas smrt ne rastavi" pretvorila se u Hladni rat. Teške reči, novi ljudi, nova ljubav... Noći bez sna, društvo alkoholu i pesmi nastrojeno... Pomislih na tren da sam zaljubljena, ponovo. To divno osećanje koje je obuzimalo moje telo pri svakom našem susretu. Pomislih na tren da je to to... Ali... Ali... Ali... Postoji li ijedna ljubavna priča bez ovog ali? Kako kaže drug Bajaga: "442 do Beograda". Nije me držalo mesto, po prirodi nestalna i neuhvatljiva, večiti romantik spreman na sve... Pare u kasicu, pa pravac Beograd... I kao i svaka ljubav, romantičan početak desio se na, ni manje, ni više, lokalnoj autobuskoj stanici...

Mrzim kad autobusi kasne... Nervozno sedim na klupi, naravno muzički plejer mog telefona je uključen, posebna plejlistica podešena... Svakih petnaest sekundi bacam pogled na sat... Možda sam ja poranila? A onda, kao grom iz vedra neba ( Da je to scena iz nekog starog, crno belog filma, verovatno bi mi vetar malo pokvario savrseno isfeniranu kosu, i pogledi bi se susreli u tačno određenom trenutku...) ON! Znam ga iz grada, ali ne lično, ni ime, ni godište. Samo da nam je isto rodno mesto. Kuda li putuje? Onaj vrag u meni,ono moje nestalno i neuhvatljivo ja, nije mi dalo mira. Bacala sam sve moguće zavodljive poglede koje sam znala, smeškala se, ali ništa... Dobih par pogleda zauzvrat... Autobus! Konačno... Pušta me, onako šmekerski, džentlmenski ispred njega. Da li moram napomenuti da sam igru nastavila sve do svog cilja? Ali kao i svaka igra, i ova se završila vrlo brzo, ja se vratih svojoj novoj ljubavi, zaboravljajući malog Džentlmena iz autobusa.

Ali sudbina je takva,kakva je, svi je vrlo dobro znamo, o njoj su bar ispisane tolike stranice ljubavnih romana... Ponovni susret, a On, učini mi se nekako lepši, možda čak i srećniji što me vidi. Ne odustajem ovaj put, igra mora biti završena u moju korist. I dobih broj, i cimnuh, bocnuh, kako već... I tu prestaje moja nova ljubav. Izbrisah ono "442 do Beograda"... I tu počinje naša priča...

Duge šetnje, filozofski razgovori, romantične izjave ljubavi... Ali čekaj, zašto se ništa konkretno ne dešava??? Pa ja sam devojka njegovih snova, ja sam ta koja mu godinama zaokuplja snove, njegova savršena devojka iz sna... Ah,da... Zaboravih reći... Zauzet je... A ja sam jedna od onih "staromodnih" i pojam "Drugo mesto", "Kombinacija" i "Veruj mi kad ti kažem da je ne volim" ne postoje u mom rečniku. Obećah da ću mu biti prijatelj sve dok je sa njom. Znala sam da nije želeo to, ali izvini, dečače, malo truda nije na odmet, zar ne?

Nisam verovala da će se situacija promeniti, ali... Sudbina je sudbina... Jednog baksuznog petka, izgovorio je ono što sam mesecima želela da čujem... I kao da zna, to ponavlja svakog dana... Čisto da ne zaboravim... A ja, kao ja, nepopravljivo malo dete u meni, sa istim žarom i ushićenjem prihvatam svaku reč, kao najveći rođendanski poklon...

Čestitamo!

skocimis — Tue, 07 Sep 2010 01:54:40 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.