Shades Of Grey

Neka...

Pokloniću te zimi,samo ona zna da čuva sebe od onih koji je preziru.

Neka te zamrzne i ispusti,neka ti se ruke zalepe za naslonjač klupe i neka te zajedno s' njom izlome huligani,dragi i glupi.Neka nastradaš od svojih i neka tvoje delove ugaze oni koji ne poznaju ciljeve,oni poput tebe.Neka te raznesu gladne ruke i neka te zaboli svaki trzaj hladnih i grubih prstiju.Neka te odmeravaju krive oči,one koje poznaju samo ljubomoru,one koje pozelene u prisustvu lepog,koje traže mane i običnoj liniji reči,one poput tvojih.Neka te oklevetaju zavodljive usne,neka te ugrizu i ispljunu,neka ti pokažu pad sa brda oštrih reči i neka te svaka dočeka svojom najbolnijom oštricom.Neka budu poput tvojih,neka te izgube...I kada ne budeš više svoj,kada budeš na hiljadu različitih mesta odjednom i kada svako parče tvojih misli bude ostavljeno da truli na rečima onih koji su te prezreli,neka te svi zaborave.Neka nestaneš zajedno sa zimom i ne vratiš se nikad više.

Post Apocalyptic

Pruge,divne i mutne,pružale su se sve do njegovih obrisa...nastavljale su se i posle njega,ali nekako blede,razvlačile su se i od njih su nastajale mrlje koje su se rasipale po zastakljenoj svesti.Prsti su se vezali jedan za drugi,nestajali su i za sobom ostavljali samo ostatke tih veza.

- Kome još trebaju oni?

Drzala sam se da iskidane niti veza,sluteći pad,ali ne predviđajući dubinu ponora.

Pala sam tako jako da sam sada zaista nepotpuna,ako mi je nekada nedostajala jedna stvar,sada mi je ostala samo jedna...i to ova koja ne čuva ništa za sebe,koja brblja na sav glas o onome što niko ne bi smeo znati.

Sada sam ponovo svoja,svoja...ponovila sam to nekoliko puta i osmehnula se.On to nije mogao očekivati...takva sam,čudna.Povredila sam ga osmehom,povredila sam ga činjenicom da ja prihvatam pad kao nešto sasvim normalno,nešto zabavno...nešto vredno osmeha.

Nisam želela da ga boli,ali sam po svaku cenu morala izbeći ono čuveno pitanje...ono ''Jesi li dobro?'' koje bi me sigurno proganjalo danima. Mrzim to pitanje...nikada ne razmishljam o sebi,uvek me preokupira proučavanje drugih ljudi,njihovih potreba,misli,pokreta.Volim ljude,razumem ih i ne osuđujem,ne svrstavam ih u grupe i ne delim...Tako da kada neko postavi to famozno pitanje,bukvalno izgubim oslonac...mogu samo da zamislim šta bi ono učinilo od mene u ovakvoj prilici.Zato nudim mu odgovor,prekidan krug...

Delić svesti

Skupila sam ruke i u njima nosila reči,nudeći ih svima,slepo...One odbačene sada razbacujem i nije me briga ko će ih uzeti,ni kako će se o njima starati!Povredile su me,neka im je na čast što ih puštam,a ne zadržavam,što ih spajam,a ne cepam i ne palim!To su zaslužile...

Svaka ima svoju draž,svaka boli,jer sve što čujem su pokreti njegovih usana...da,čujem...pucketanje kada se preklope i onaj zvuk koji podseća na slovo T,meko i oštro u isto vreme...i tako svaka reč meni zvuči,isto,ili pak slično.

Proklete su i sladunjave,vežu me za sebe,zato ih trošim,ludo i neslavno,ali brzo...što brže.

Svaka ima oblik,svaka pleše uz ritam tastature.Preklapaju se i nestaju,jedna za drugom,nekako neprimetno,ali se ubrzo ponovo pajavljuju nekako jače.Razmnožavaju se i pune mi glavu raznim sumljama...

- Možda ovo mesto nije za njih?

...ali ne,neću odustati.Tužni su oni koji dozvole da im reči upravljaju delima.Vreme je da se oprostim i potrazim druge.Sve ja to znam,zato prelazim još jednom preko ovih,ali ne pamtim.Večeras biram zaborav!