Skrckatju te ko Orashchitj

Mesec, nebo... zvezdice

, 23 2010 17:30:45 +0200

Vrtoglave promene, nepredvidivo neočekivano fijukanje kroz misli i dušu, neprijatan gorak ukus prošlosti i Mesec... nebo puno zvezda, šta li će se dogoditi sutra? Kao da sve počinje ispočetka od kraja, nadam se do beskraja. Koliko god se borim sa grešnim mislima, na kraju završim pored Njega, tamo daleko, totalno nezbrinuta i uplašena, a opet tako srećna.

Znam da je sve previše zamršeno, ali tako je i u mojoj duši koja vrišti od bola i iščekivanja da ovog puta bude ono pravo. I koliko god sam do sada imala istu želju i dalje je želim svim srcem i režiram njeno ostvarenje uveče pre nego zaspim. Nikome ne priznajem, a ustvari živim od zamišljenih romantičnih trenutaka, kao iz bajke, na obali mora, negde daleko, daleko od svih, gde živimo srećno do kraja života... On i ja... Mazimo jutro, ljubimo dan, njuškamo veče i tako sve u krug bez realnost i mogućnosti razočarenja.

A šta nam drugo preostaje, sve je zabranjeno, sa previše ponosa, premalo ljudskosti i užurbanosti ka jos bržem načinu da se i ovaj dan završi... Osim snova, skrivenih želja i zamišljanja da sve bude onako kako treba?

For my Love, R.

Ne volim ponedeljak

, 23 2009 19:46:25 +0200

Umorila sam se od iščekivanja da se dogodi čudo i promeni stvari koje sama nisam u stanju da rešim.
Mrzim što je kraj nedelje i što sutra počinje dosadni ponedeljak. Posle predivnog vikenda mogu samo da strepim od sutrašnjeg dana. Nije dokazano ali je negde verujem da ne možes imati 3 dana zaredom sa osmehom na licu. Ne, uvek mora da dodje taj "treći" i pokvari sve, vrati me na početak i obeshrabri za velike korake ka promenama. Dakle, nisam ja kriva što nemam dovoljno glasan vrisak da pokrenem lavinu i zakopam sve ispred mene. Ili možda nisam vešta da to sve učinim uspešno, a da na kraju ne zakopam i samu sebe.
Zamolila bih vreme da neproleće toliko brzo. I sve što više prolazi, sve brže prolazi i ja nikako nisam spremna da zakoračim u treću deceniju... Ne sa svim ovim nerešenim dilemama u mojoj glavi i svakako ne bez glavnog razloga koji me čini da se osećam... mladom?

Je l postoji neki način da obezbediš osećaj večite mladosti?

Kradem svemir da ga Njemu dam

, 07 2009 21:36:34 +0200

Nikad nije dovoljno. Tražim još veće nebo da ga uporedim sa mojim osećajem koje mi budi. Tražim obalu bez mora, nebo bez oblaka, kišu bez kapljica da uporedim sa prazninom koju osećam kada negde luta. Ne znam šta je umor, poznajem samo želju da ga učinim zadovoljnim.

Kako je najlakše lagati sebe. Kako je lako napraviti šareni svet pun leptirića i pustiti mašti da te vodi. Ko ne bi voleo da živi u takvom svetu? Profesionalac sam u upijanju svake kapi idealnosti koju sama u beskonačnost od vazduha stvaram. Ali i dalje verujem... I dalje nadjem opravdanje kada nastupi trenutak bez Njega - da je On ono što mi je potrebno da, kako je već nevešto definisao, "namirim svoju dnevnu dozicu". Kako on samo ne zna ništa... Kako on samo ne ume da se zagleda u daljinu i pronađe bezbroj razloga da popusti samo u onome što nije u pravu, samo u onome što nema nikakvog smisla. I tako dok prosipa po mojoj duši optužbe i presude, ne čuje bol koja pritiska svaki moj uzdah i polako guši pokušaje da dokažem svoju nevinost.
Sve sam izvore istrošila i shvatila da jednačina ne postoji. Nepoznate ostaju nepoznate, sve dok ne pređu na drugu stranu duge i u svojoj različitosti pronađu razumevanje.

A za takve trenutke živim...Kada bi samo znao da ih pruži, malko više, samo malko nego obično, da me razume, mogao bi se meriti sa savršenstvom.

„Moja ljubavi, digao si me toliko visoko... da i kada bih pala, do zemlje bih se naživela.“

True colors

, 19 2008 18:34:22 +0100

Znam ja da samo on tako ume... znam da niko nije tako posebno jedinstven, da samo on ima moć da izazove tvoj iskren osmeh duše. Ustvari, znam da ti misliš da je jedini. I onda dan pretvoriš u sećanje, čupaš uspomene koje kada su prisutne želiš ponovo da zakopaš u nedostižne dubine. Ne osvrćeš se... ne vidiš nas i nesvesno rasturaš tugu koju udišemo oko tebe. Ne razmišljaš da možda baš mi imamo iste takve moći, samo iskrenije, istinski željene. Odbijaš ih bez pomisli da je možda baš to - to što ti treba i ne daješ nam šansu pa makar jednu. A koliko ih je on prokockao? Koliko ih je dobio tek tako bez ikakvog pravog razloga, ako izuzmemo razlog da je on umišljeni vrhovni nosilac ljubavi, bez potrebe da je i nekome pruži, već mučno otima deliće od drugih i svrstava ih u svoju riznicu "pobeda".

Ako samo ti vidiš pravu boju njegovih očiju, ne mora da znači da sijaju u bojama duge. Ako samo ti osećaš njegove otkucaje srca, ne znači samo da kuca za tebe. Ako samo ti veruješ da je sreća njegovo ime, zašto onda nisi zauvek srećna.

Neka ga što dalje... neka.

Posvećeno M.

How can I find Love, Faith and Trust inside of your rain

, 22 2008 17:16:42 +0100

Ma to je to... osećam se kao malo dete i još više su mi potrebna ona mala možda čak i lažna obećanja. Ne, to nije zato što sam izgubila samopouzdanje, to je zato što želim da te obavežem. Nešto za šta ću sutra da se uhvatim, nešto što će mi biti potvrda onda kada te ne bude bilo, da sam verovala u nešto stvarno, da sam živela uz nećiji dah na vratu, budna sanjala i zadovoljno plakala.
Sve je nestalo. I ne želim da se sećam,osećam tugu. Ali tebe želim, pa makar kao uspomenu. Jasnu, dirljivu, postojanu... obećaj mi samo jednom da ćeš iz potaje ostavljati tragove za sobom. Krišom, da niko ne zna, da niko ne oseti, pratiću ih...

Obečavam ti.

Ti si jedini dokaz da postojim.

Zabranjen pristup sećanju, uspomeni i dugom pamćenju

, 10 2008 21:56:07 +0100

I neću... neću se sećati, niti ću pokušati da ponovo probudim uspomene... I samo ponekad me prodje jeza kada shvatim koliko je vreme brzo proletelo, a bolja vremena dolaze, valjda.

Samo ponekad zazlim sto su mi albumi bez ijedne slike. Ali to obično kratko traje, jer naleti veliki talas bola, koji je tesko prevazići i napravi brodolom u duši bez ijedne preživele iskrice sreće. I imam potrebu da razglasim i da zatražim pomoć, samo je problem kome i od koga. I dok crpim poslednju energiju snage da ne zaplaćem i ne umrljam i ovo malo svetlosti, vapim za toplim zagrljajem nekog mog.

Ali sve je to samo uvod, koji ushićeno trći ka srećnom kraju. I biće tako sve dok budem imala ovo malo razuma i snage. Ustvari, poćinjem da se brinem za sebe. Plašim se sećanja.

Umirujuće i dobro

, 06 2007 16:17:27 +0100

Sigurno... baš tako se osećam. A sama. Sama sebi krivac za ovaj osećaj i podižem čašu visoko da nazdravim:

Svim onima koji su me kinjili, koji su mi želeli neuspeh. Onima koji su iza leđa sklapali priće i pričice ponižavajći svaku moju vrlinu. I onima koji su mi se smejali potajno, i onima koji se prave da me vole, a naročito onima koji su mi podmetali nogu. Bez straha, nazdravljam, svima vama i želim vam umirujuć i dobar osećaj. Eto, barem jednom da ga osetite, bez ikakve zasluge da uživate u njemu. I neka vas nikada ne sustigne ono što ste meni želeli, kao što ni mene nije. I neka vas prati zadovoljstvo pripadanja, uspeha i življenja.

Ja sam uspela.

Ponese me tako taj predrođedanski osećaj i posle dugih godina samoće i tuge, želim celom svetu da kažem... da sam dobro.

Mad World, monde fou, verrückte Welt, mundo louco, безумный мир...

, 19 2007 20:47:26 +0100

U suštini svaki komentar je suvišan. Ali eto meni tako dodje ponekad da izmišljam stvari zbog kojih volim život. I u reci izmišljotina naletim na lepe, tople, peckave, iskrene, prave razloge.

Sreća je u malim stvarima. Niz malih stvari čini jednu veliku stvar. Ali ako je velika stvar razbijena na male sitne radosti, onda je niz takvih radosti mnogo veći nego jedan veliki talas trenutne radosti.

I eto definicije.

Ne može ovaj svet biti toliko lud, koliko ja umem da od svake stvari napravim malu radost...

Možeš i Ti Tužna... ovo je tebi posvećeno.

Zamisli želju...

, 17 2007 00:39:51 +0100

Prvi sneg... zamisli želju. Ja moju imam odavno spremljenu... Nije da ne želim mir u svetu i nije da nisam lepa :P, al ovog puta želim nešto što će mom srcu najviše goditi. Želim topli osećaj. Onaj od koga mi poizilaze žmarci duž ledja, od kojeg mi se duša ispuni toplotom i zadovoljstvom, srce brže kuca, oči smeše.

Osećaj koji je uvek tu negde u meni samo ponekad zataji i čeka u nekom uglu tvoj nežan dodir. A ti umeš, tako spretno da ga probudiš.

Posvećeno Milanu.

Kapljice kiše po mojoj duši

, 04 2007 22:14:08 +0100

Koliko ima stvari na ovom svetu na koje ne mogu da utičem. I taman kad pomislim evo ga, to je to, ja sam kraljica i jedina upravljam mojim svetom - cvrc! - padne kiša!

Volim je... ali ponekad ume da me rastuži i odvede u neki totalno drugi svet gde ne bih volela da se zadržim. Najčešće izabere prošlost i nadolaze mi slike koje sam nekada pokušavala da zakopam duboko u duši. Nemilosrdno mi razbacuje vešto složene misli i osećanja i svakom novom kapi zadaje sve veću bol. Što je glasnija to je i bolnija... Jedino što mi ostaje jeste da se prepustim i čekam kraj da bih se brzo ponovo bacila na posao sređivanja nereda koji ostane.

Volim je... čak i kada to radi. Volim osećaj koji mi izaziva... tuga, pomešana sa zadovoljstvom što sam sve te stvari stavila iza sebe i krupnim koracima koračala dalje. I ko kaže da nisam kraljica... Evo me, opet upravljam. Puštam bol da me ponese, uživam u njemu jer sam sigurna u svoju moć da ga nadjačam i dušu ispunim osećajem zadovoljstva.

Volim kišu.

Zahvaljujem se odgovornima za postavljanje mog bloga na Vredi listu... Zahvaljujem se onima koji me čitaju, komentarišu... glavni krivci ste za ovaj lep osećaj pripadanja.