Skrckatju te ko Orashchitj

2. ПОСТОЈБИНА НАШЕ ФАМИЛИЈЕ II

, 26 2007 10:05:39 +0100

Унуку, који је са Станојем дошао из Срема, било је име Глигорије. Током времена Глигорије је имао два сина: Мијајла и Станка.
Глигоријев син Мијајло имао је два сина : Тодора и Ђорђа. Ми смо Ђорђеви потомци.
Ђорђе је рођен 1768. а умро 26.09.1848. године а живео је 80.године. Као што се зна Ђорђе је био природно развијен човек , висока раста јако мудар и паметан. У оближњем манастиру Св.Николе научио је читати и писати. Као такав уживао је добар углед међу људима у овом крају. Ђодђе је краће време живео тамо где је и његов деда живео тј. у ,,Ковачевом долу,, и из разних разкога се спустио мало ниже у место звано ,,Дољак, тачније у Расуле, где је сада кућа Добривоја Љубичића. Касније је сишао и мало ниже низ Каблар у Рапајловачу.
Као што се зна, земља овог краја је у то време била већином под шумама. Ђорђе је као добар и узоран земљорадник почео крчити шуму и раскрчио велики простор око себе. Затим засади воћњак са шљивама , окалеми калеме другог разног воћа, засади виноград и тиме развије читаву економију , која је као таква служила за углед у читавом крају.
Ту сагради и кућу, мало бољу од претходних, наравно од дрвета, а уз њу и све потребне зграде за домаћинство (шталу за стоку, амбар и кош за жито и др.) и тако постане угледан домаћин овог краја. Тиме је постао утицајна личност овог краја, нека врста политичара оног времена. Тако се удружи са Милошем Обреновићем из Горњег Добриња , будућим кнезом Србије. Милош Обреновић је имао брата по мајци у Брусници код Горњег Милановца, и идући брату пут га је водио поред Ђорђа, код кога је редовно и веома често навраћао да преноћи. Околности су утицале да су се они удружили и спријатељили. Чак је то ишло до побратимљења. У братском животу затекао их је први српски устанак под Карађорђем. Милош је учествовао са својим побратимом Ђорђем у подизању устанка, са Ђорђем тада већ Ковачевићем . И тако су цело време друговали за време првог српског устанка. Године 1813-те када је устанак угушен а Карађорђе и друге вође устанка буду протерани из земље, Милош Обреновић се склони код свога побратима Ђорђа и у свом родном месту Добрињу, док је се буна стишала.
После ових бурних догађаја Ђорђе се вратио на своје имање и на њему продужио свој посао. Али као што се зна, за свега две године касније, Милош подиже други српски устанак на турке. За то време он смешта своју породицу у манастир Св.Николе (Никоље) под покровитељством свога побратима Ђорђа. Током самог устанка кнегиња Љубица је више времена проводила код нас него у манастиру, јер јој је код нас било угодније за живот. Ђорђе је читаво то време учествовао у борбама на разним местима, као и у борбама на Љубићу код Чачка и протеривао турке ка Титовом Ужицу. Када се устанак завршио у корист срба, Ђорђе се здрав и читав вратио својој породици и продужио да ради на своме поседу, као добар пољопривредник. Његових калема крушака и данас има, иако је од тада прошло више од 150.година.
Милош Обреновић својом умешношћу и тактиком постигне и потпише мир са турцима и обезбеди себи положај кнеза у Србији. Тада је засновао и уредио неке државне послове. Након тога долази у манастир Св.Николе по своју породицу. За успомену и захвалност озида манастиру конак, који и данас носи име Милошев конак и који је и данас у добром стању. Такође засади бор, који је до данас високо порастао. А Ђорђу, своме побратиму поклони велики посед земље од планине Каблара па све до с.Видове, све у знак захвалности, за негу и чување његове породице. Да би се и млађа поколења сећала на њихово побратимљење, Милош промени презиме своме побратиму Ђорђу од Ковачевић у Љубичић, по имену његове супруге кнегиње Љубице. Од тада се ми презивамо Љубичићи.
Ђорђе сада Љубичић је и поред свих ратова и одсуствовања са женом Ристом (1776 - 29.11.1851=75) одгајио два сина: Јеврема (Ефремију) и Живана.
Јеврем Љубичић (старији син Ђорђев) био је по природи јако телесно развијен, виђен и речит човек. У друштву је био моментално узбудљив, често непријатан , незадовољан и суров. Као такав је био међу првим људима и више је волео да се бави политиком него земљорадњом. За ово му је дало повода, да лакше живи, јер је одрастао у богатој кући. Отац му је изградњом и развојем поседа омогућио лежеран живот, који га је водио ка оном да лакше живи а да мање ради. Ово је све било овако док је живео у заједници са братом Живаном.
Живан Љубичић (1827 – 1873=46)(син Ђорђев и брат Јевремов) је више био за кућу заинтересован. Научио је ковачки занат, а алат је имао од својих дедова, и тиме се више бавио занатом него земљорадњом. Тиме је посед слабије обрађиван и почео је давати све мање приходе.
У кући се почела осећати оскудица и расти нерасположење према старешини домаћинства и његовом начину управљања. То је довело до деобе између браће Јеврема и Живана, који су од тада посебно живели. Како Јеврем није научио пуно да ради, тиме је своју земљу слабије обрађивао. Живан је доста боље радио и имао више прихода. Јеврему то није било право, па је мислио да је Живанов део земље бољи, те је тражио поновну деобу. Ово је довело до раздора и свађе између браће, који је трајао више година. За то време њихово имање је пропадало. Ограде су пале, јарци засути земљом коју је вода односила. На крају је једва дошло до споразума, и сваки је узео свој део земље, на којој је продужио да ради како је знао и умео. Живан је имао жену Даницу (1825 – 1873=48).
Јеврем Љубичић је имао три сина: Николу, Филипа и Илију.
Сви су они били добри земљорадници . Радили су на земљи, садили воће, узгајали лозу, гајили стоку.. Земља се обрађивала сасвим примитивно. Орало се дрвеном рралицом на прост начин, али је земља тада била плодна из разлога што ју је било доста, па се једна парцела обрађивала неколико година, док се друга заливађена одмарала и тако даље.
Сада ћу оставити по страни Јевремове потомке, јер ми смо Живанови.

Napisao moj pradeda Rajko Ljubičić.

Pogled sa vrha Kablara

1. ПОСТОЈБИНА НАШЕ ФАМИЛИЈЕ

, 24 2007 23:34:57 +0100

Планина Каблар и његова околина су мање-више познати у нашој широј јавности. У самом Каблару постоји више пећина које још нису довољно испитане. Посебно се истиче једна која је неприступачна и незна се шта све постоји у њој. По причањима наших предака, у њој је некада за време турака био збег срба. Тадашњи људи су били устаници а у збегу су били њихови жене и деца. Устаници су се борили против турског насиља. После извесног времена турци су приметили збег и почели су се пети у пећину. На вратима пећине, жена, која је тог тренутка месила хлеб, чим је приметила турчина, како није имала ништа друго при руци, она гађа и удари турчина оним хлебом и лопаром, а турчин се отисне низ стену и погине. Од тада се та стена и сама пећина зову ,,Турчиновац,,.

Недалеко од пећине, опет у самој стени, налази се један мали извор који се зове ,,Света вода,,. Људи је сматрјау за свету, зато што лечи главобољу и окобољу. На њега се долази ,,Младе недеље,, и узима та вода те носи болесницима, кои је пију, којом се умивају и одмах се осећају на боље. Ту се налази и једна мала црквица звана ,,Црквица Светог Саве,, за коју се незна када је сазидана и ко ју је сазидао.

У подножју испод пећине постојао је манастир Св.Преображење, смештен до саме Западне Мораве. Незна се када је сазидан и ко га је сазидао. Када је нешто касније прављена пруга за Титово Ужице, манастир је порушен а други је дигнут на десној страни З.Мораве, који под истим називом и дан-данас постоји и кога калуђери у највећем реду одржавају и украшавају.

Ако пођемо мало даље низ реку З.Мораву за један километар, сусрешћемо на левој страни реке манастир Свето Никоље. То је по предању старијих најстарији манастир у Овчарско-кабларској клисури, и за њега се незна ко га је сазидао и када је сазидан. Врло је стара грађевина али познат као стари манастир и историјски значајан за српски народ. Као таквог га и држава узима под заштиту као историјски споменик.

Сам географски положај планина Каблара и Овчара у то време условљавају неприступачност и ненасељеност. Кроз клисуру се једва у то време провлачила Морава, и понеки орао је прелетао док другог пролаза није било, а околина је била обрасла густом шумом. Зато је ово беспуће било неприступачно свком завојевачу и несигурно да чешће навраћа у ове крајеве. У самом манастиру Св.Николе (Никоље), били су окупљени за ондашње време учени људи, калуђери, који су путовали у Грчку Свету Гору па и до Дубровника и тиме преносили светску културу и писменост. Они су сазнавали и пратили политичке прилике у свету и код нас, у чему су поучавали наше људе. Као што је познато у то време код нас није било школа. Наша деца су једино могла у манастиру научити читати и писти. За време турске најезде и насиља, манастири су били склониште и стециште учених људи, државника и црквених великодостојника. Ту су се доносиле велике одлуке и решења штосе тиче улоге цркве и државе у тадашњем друштву.

Ово је само један мали део мога сазнања по причању мојих очева и дедова. Историја о томе више зна, а ја ћу још један знаменит догађај описати. Ради се о знаменитом догађају из првог и другог српског устанка. У манастиру Св.Никола су за време устанка биле склоњене породице виђених вођа устнака. Овде је била смештена породица кнеза Милоша Обреновића вође другог српског устанка, иначе војводе рудничког. Осим тога манастир Св.Никола је био познат и значајан као здравствена установа онога доба. Болница није било, па су овде долазили живчано и умно оболели људи, којима су свештеници читали молитве и примењивали друге методе лечења. Људи су осећали пун успех лечења и указане лекарске помоћи, па су се с захвалношћу и здрави враћали својим кућама. При бежању срба исперед турака, многи су овде нашли уточиште. Када је била сеоба срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, он је свратио у овај манастир и одморио се неколико дана.

Ако продужимо даље низ З.Мораву неки километар, наилазимо на манастир Св.Јована (Јовање) и на Успеније Пресвете Богородице – Кулину. Манастир је био смештен уз саму леву обалу Мораве, али је у скорије време измештен нешто вишље, а бивше темеље је поплавило акумулационо језеро хидроцентрале Међувршје.

Наспрам њега, са десне стране Мораве, налази се манастир Св. Ваведење, па мало ниже- низводно манастир Св.Вазнесење. Кад смо већ на другој страни Мораве, у самом Овчару налази се манастир Св.Сретење, па мало даље манастир Св. Тројице и Св.Илиње. Изнад Овчар-Бање на левој страни Мораве налази се манастир Св.Благовештење, у коме је замонашен садашњи патријарх српски господин Павле. То су све овчарско-кабларски манастири, звани у литератури Српска Света Гора. Сви су они смештени у склонитим местима, онда неприступачним непријатељима српског народа. Они представљају центар тадашње српске просвете и културе, када су људи били прости и неписмени. У њима су се људи окупљали и сакупљали, слушали службу божју, певли уз гусле јуначке песме, учили читати и писати. У овој Српској Светој гори су сачувани српско име, српска слава и српски обичаји.

Овде се сада пуно што-шта изменило. Од почетка 20-тог века па на овамо, кроз Овчарско-кабларску клисуру је израђен модеран ауто-пут и у скорашње време најмодернија железничка пруга, која је заменила стару уског колосека, изграђену негде почетком овог столећа. Крај је постао приступачнији, и нема више оних столетних и непроходних шума. Чује се хука најмодернијих аутомобила свих врста, а железничка пруга повезује Овчар-Бању са Титовим Ужицем и Чачком и преко њих са читавим светом.У Овчар-Бањи и Међувршју су изграђене електричне централе, које осветљавају читаву околину и наше насеље. Читав крај својом живописношћу привлачи људе са стране и развија се туризам. Људи овог краја су данас писмени, слободни и културни. Слободни су у својој слободној републици Србији и у великој заједници Југославиији; Живела нам! Живела!

А сада да се вратимо на североисточну страну планине Каблара. По причању мојих предака, овај крај је био претежно покривен густим шумама и веома слабо насељен. Први становници Каблара су досељеници почетком 17-тог столећа. Тако се једна породица населила на Каблара друга на суседни брег Каменову Главу. Оне су се настаниле на два брега, на два рога. Када су се негде сусретали са својим познаницима и пријатељима, и када би их ови упитали где живе, где су се настанили, они су одговарали: ,,па ето тамо на оним рожцима...,, мислећи при томе на Каблар и Каменову Главу. Тако је настало село Рожци и његов назив, и тако се зове и дан-данас.

Тако се почео насељавати овај крај. Мој се предак чукун-деда доселио из Босне, по имену Станоје а по занимању ковач. Населио се под Кабларом у једној долини, која и данас носи назив ,,Ковачев до,,. Радио је као занатлија и при томе израђивао разне алатке за пољопривредне радове. Временом је почео правити ножеве-ханџаре и оправљати пушке кремењаче за потребе хајдука и устаника у борби против турака. Једнога дана неко га је пријавио турцима , који долазе, опкољавају му кућу и похватају му породицу. Три његова сина му погубе а ћерка Ружа побегне уз Каблар, избије на једну већу стену, скочи са ње и убије се, не желећи жива турцима у руке. Данас се та стена зове ,,Ружина стена «. Сам Станоје се некако спасио из ове катастрофе али је осумљичен као политички кривац, па је морао да бежи. Он узме снахе и унуке и пође у непознат крај. Те исте године је била сеоба срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Станоје се са остатком породице придружи овој групи и с њом пређе у Војводину. Колико је тамо остао незна се тачно. Могуће је 10. до 12.година. Тада је стигла нека амнестија од Ћуприлића везира из Београдског пашалука, по којој су се сви исељени могли вратити својим родним местима. По томе судећи и Станоје се вратио на своје старо место и наставио да ради исти занат.

Napisao moj pradeda Rajko Ljubičić.