Skrckatju te ko Orashchitj

Mesec, nebo... zvezdice

Vrtoglave promene, nepredvidivo neočekivano fijukanje kroz misli i dušu, neprijatan gorak ukus prošlosti i Mesec... nebo puno zvezda, šta li će se dogoditi sutra? Kao da sve počinje ispočetka od kraja, nadam se do beskraja. Koliko god se borim sa grešnim mislima, na kraju završim pored Njega, tamo daleko, totalno nezbrinuta i uplašena, a opet tako srećna.

Znam da je sve previše zamršeno, ali tako je i u mojoj duši koja vrišti od bola i iščekivanja da ovog puta bude ono pravo. I koliko god sam do sada imala istu želju i dalje je želim svim srcem i režiram njeno ostvarenje uveče pre nego zaspim. Nikome ne priznajem, a ustvari živim od zamišljenih romantičnih trenutaka, kao iz bajke, na obali mora, negde daleko, daleko od svih, gde živimo srećno do kraja života... On i ja... Mazimo jutro, ljubimo dan, njuškamo veče i tako sve u krug bez realnost i mogućnosti razočarenja.

A šta nam drugo preostaje, sve je zabranjeno, sa previše ponosa, premalo ljudskosti i užurbanosti ka jos bržem načinu da se i ovaj dan završi... Osim snova, skrivenih želja i zamišljanja da sve bude onako kako treba?

For my Love, R.

Ne volim ponedeljak

Umorila sam se od iščekivanja da se dogodi čudo i promeni stvari koje sama nisam u stanju da rešim.
Mrzim što je kraj nedelje i što sutra počinje dosadni ponedeljak. Posle predivnog vikenda mogu samo da strepim od sutrašnjeg dana. Nije dokazano ali je negde verujem da ne možes imati 3 dana zaredom sa osmehom na licu. Ne, uvek mora da dodje taj "treći" i pokvari sve, vrati me na početak i obeshrabri za velike korake ka promenama. Dakle, nisam ja kriva što nemam dovoljno glasan vrisak da pokrenem lavinu i zakopam sve ispred mene. Ili možda nisam vešta da to sve učinim uspešno, a da na kraju ne zakopam i samu sebe.
Zamolila bih vreme da neproleće toliko brzo. I sve što više prolazi, sve brže prolazi i ja nikako nisam spremna da zakoračim u treću deceniju... Ne sa svim ovim nerešenim dilemama u mojoj glavi i svakako ne bez glavnog razloga koji me čini da se osećam... mladom?

Je l postoji neki način da obezbediš osećaj večite mladosti?

Kradem svemir da ga Njemu dam

Nikad nije dovoljno. Tražim još veće nebo da ga uporedim sa mojim osećajem koje mi budi. Tražim obalu bez mora, nebo bez oblaka, kišu bez kapljica da uporedim sa prazninom koju osećam kada negde luta. Ne znam šta je umor, poznajem samo želju da ga učinim zadovoljnim.

Kako je najlakše lagati sebe. Kako je lako napraviti šareni svet pun leptirića i pustiti mašti da te vodi. Ko ne bi voleo da živi u takvom svetu? Profesionalac sam u upijanju svake kapi idealnosti koju sama u beskonačnost od vazduha stvaram. Ali i dalje verujem... I dalje nadjem opravdanje kada nastupi trenutak bez Njega - da je On ono što mi je potrebno da, kako je već nevešto definisao, "namirim svoju dnevnu dozicu". Kako on samo ne zna ništa... Kako on samo ne ume da se zagleda u daljinu i pronađe bezbroj razloga da popusti samo u onome što nije u pravu, samo u onome što nema nikakvog smisla. I tako dok prosipa po mojoj duši optužbe i presude, ne čuje bol koja pritiska svaki moj uzdah i polako guši pokušaje da dokažem svoju nevinost.
Sve sam izvore istrošila i shvatila da jednačina ne postoji. Nepoznate ostaju nepoznate, sve dok ne pređu na drugu stranu duge i u svojoj različitosti pronađu razumevanje.

A za takve trenutke živim...Kada bi samo znao da ih pruži, malko više, samo malko nego obično, da me razume, mogao bi se meriti sa savršenstvom.

„Moja ljubavi, digao si me toliko visoko... da i kada bih pala, do zemlje bih se naživela.“

True colors

Znam ja da samo on tako ume... znam da niko nije tako posebno jedinstven, da samo on ima moć da izazove tvoj iskren osmeh duše. Ustvari, znam da ti misliš da je jedini. I onda dan pretvoriš u sećanje, čupaš uspomene koje kada su prisutne želiš ponovo da zakopaš u nedostižne dubine. Ne osvrćeš se... ne vidiš nas i nesvesno rasturaš tugu koju udišemo oko tebe. Ne razmišljaš da možda baš mi imamo iste takve moći, samo iskrenije, istinski željene. Odbijaš ih bez pomisli da je možda baš to - to što ti treba i ne daješ nam šansu pa makar jednu. A koliko ih je on prokockao? Koliko ih je dobio tek tako bez ikakvog pravog razloga, ako izuzmemo razlog da je on umišljeni vrhovni nosilac ljubavi, bez potrebe da je i nekome pruži, već mučno otima deliće od drugih i svrstava ih u svoju riznicu "pobeda".

Ako samo ti vidiš pravu boju njegovih očiju, ne mora da znači da sijaju u bojama duge. Ako samo ti osećaš njegove otkucaje srca, ne znači samo da kuca za tebe. Ako samo ti veruješ da je sreća njegovo ime, zašto onda nisi zauvek srećna.

Neka ga što dalje... neka.

Posvećeno M.

Molimo Vas sačekajte iza žute linije

Ne volim redove i duga čekanja! Ne volim ljude koji stoje iza mene, a još više one ispred. Dotična gospoda misle da ako mi se što više približe i dahću mi u vrat da će smanjiti broj minuta, sati, dana čekanja. Nagaze mi petu, u trenutku gubljenja ravnoteže gurnu me naglo ili potpuno oslone i uz prevrtanje očiju kažu kiselo "izvini"... Dok sam imala dugu kosu volela sam da mašem glavom kako bi ih konjski rep šibao po licu a sad ponekad poželim da imam konjske kopite čisto da vide kako je to bolno kada nagaze moja mala stopala:) I zašto uvek samo ja imam nešto da pitam i zadržim se isuviše kratko da mi bude žao svog tog silnog čekanja? I zašto me na šaletru obavezno sačeka namrgođeno lice koje se raduje ako postavim neko pitanje za koje ona/on nije nadležna/an da daje odgovor?

"Red za suhomesnato počinje od vitrine za meso " - zvuči smešno ali je istinito. U jednom od prodajnih objekta "Maxi" stoji upravo tako. I pored tog vešto osmišljenog natpisa moje drage komšije i dalje pokušavaju da se ubace sa druge strane praveći se da sam ja jedina budala koja stoji onako kako piše, i da sigurno čekam meso... I onda ugledam njega... krupnog, visokog, plavookog mesara:) Pa da, možda bih i mogla da naručim pola kile mlevenog mešano ali se bojim njegove reakcije ako nema samleveno, a na primer danas mu baš nije dan, pa mu umesto osmeha koga još uvek zamišljam, izrastu rogovi!

"Vaša kartica nema sredstava"... Kako, šta, nemoguće!?... Svi pilje u mene kao da sam najveći dušmanin koji je došao da napuni puna kolice namernica i provuće se tako što će sebe i plen učiniti nevidljivim... I zašto to tako mora da se glasno izgovori, da me svi koji su se zadesili u samoposluzi pogledaju? I zašto odjurim do bankomata tako sva uzrujana razmišljajući da li je moguće da su se ponovo pojavili neki savremeni hakeri i skinuli mi sav novac sa računa? I zašto posle moram da se vratim na "mesto zločina" i tiho govorim da mi je bankomat pokazao sasvim drugačije stanje i da im aparat za kartice verovatno nije u redu, a da pored zlobnog pogleda dobijem najgore moguće kritike kako oni svi rade samo svoj posao i da im ne trebam još ja da im solim pamet!

I zašto na sva ova pitanja nema odgovora u "1000 zašto-1000 zato"?

Možda je nekome smešno ali meni se stvarno ponekad plače. Al neću, u inat!

How can I find Love, Faith and Trust inside of your rain

Ma to je to... osećam se kao malo dete i još više su mi potrebna ona mala možda čak i lažna obećanja. Ne, to nije zato što sam izgubila samopouzdanje, to je zato što želim da te obavežem. Nešto za šta ću sutra da se uhvatim, nešto što će mi biti potvrda onda kada te ne bude bilo, da sam verovala u nešto stvarno, da sam živela uz nećiji dah na vratu, budna sanjala i zadovoljno plakala.
Sve je nestalo. I ne želim da se sećam,osećam tugu. Ali tebe želim, pa makar kao uspomenu. Jasnu, dirljivu, postojanu... obećaj mi samo jednom da ćeš iz potaje ostavljati tragove za sobom. Krišom, da niko ne zna, da niko ne oseti, pratiću ih...

Obečavam ti.

Ti si jedini dokaz da postojim.

Zabranjen pristup sećanju, uspomeni i dugom pamćenju

I neću... neću se sećati, niti ću pokušati da ponovo probudim uspomene... I samo ponekad me prodje jeza kada shvatim koliko je vreme brzo proletelo, a bolja vremena dolaze, valjda.

Samo ponekad zazlim sto su mi albumi bez ijedne slike. Ali to obično kratko traje, jer naleti veliki talas bola, koji je tesko prevazići i napravi brodolom u duši bez ijedne preživele iskrice sreće. I imam potrebu da razglasim i da zatražim pomoć, samo je problem kome i od koga. I dok crpim poslednju energiju snage da ne zaplaćem i ne umrljam i ovo malo svetlosti, vapim za toplim zagrljajem nekog mog.

Ali sve je to samo uvod, koji ushićeno trći ka srećnom kraju. I biće tako sve dok budem imala ovo malo razuma i snage. Ustvari, poćinjem da se brinem za sebe. Plašim se sećanja.

Umirujuće i dobro

Sigurno... baš tako se osećam. A sama. Sama sebi krivac za ovaj osećaj i podižem čašu visoko da nazdravim:

Svim onima koji su me kinjili, koji su mi želeli neuspeh. Onima koji su iza leđa sklapali priće i pričice ponižavajći svaku moju vrlinu. I onima koji su mi se smejali potajno, i onima koji se prave da me vole, a naročito onima koji su mi podmetali nogu. Bez straha, nazdravljam, svima vama i želim vam umirujuć i dobar osećaj. Eto, barem jednom da ga osetite, bez ikakve zasluge da uživate u njemu. I neka vas nikada ne sustigne ono što ste meni želeli, kao što ni mene nije. I neka vas prati zadovoljstvo pripadanja, uspeha i življenja.

Ja sam uspela.

Ponese me tako taj predrođedanski osećaj i posle dugih godina samoće i tuge, želim celom svetu da kažem... da sam dobro.

2. ПОСТОЈБИНА НАШЕ ФАМИЛИЈЕ II

Унуку, који је са Станојем дошао из Срема, било је име Глигорије. Током времена Глигорије је имао два сина: Мијајла и Станка.
Глигоријев син Мијајло имао је два сина : Тодора и Ђорђа. Ми смо Ђорђеви потомци.
Ђорђе је рођен 1768. а умро 26.09.1848. године а живео је 80.године. Као што се зна Ђорђе је био природно развијен човек , висока раста јако мудар и паметан. У оближњем манастиру Св.Николе научио је читати и писати. Као такав уживао је добар углед међу људима у овом крају. Ђодђе је краће време живео тамо где је и његов деда живео тј. у ,,Ковачевом долу,, и из разних разкога се спустио мало ниже у место звано ,,Дољак, тачније у Расуле, где је сада кућа Добривоја Љубичића. Касније је сишао и мало ниже низ Каблар у Рапајловачу.
Као што се зна, земља овог краја је у то време била већином под шумама. Ђорђе је као добар и узоран земљорадник почео крчити шуму и раскрчио велики простор око себе. Затим засади воћњак са шљивама , окалеми калеме другог разног воћа, засади виноград и тиме развије читаву економију , која је као таква служила за углед у читавом крају.
Ту сагради и кућу, мало бољу од претходних, наравно од дрвета, а уз њу и све потребне зграде за домаћинство (шталу за стоку, амбар и кош за жито и др.) и тако постане угледан домаћин овог краја. Тиме је постао утицајна личност овог краја, нека врста политичара оног времена. Тако се удружи са Милошем Обреновићем из Горњег Добриња , будућим кнезом Србије. Милош Обреновић је имао брата по мајци у Брусници код Горњег Милановца, и идући брату пут га је водио поред Ђорђа, код кога је редовно и веома често навраћао да преноћи. Околности су утицале да су се они удружили и спријатељили. Чак је то ишло до побратимљења. У братском животу затекао их је први српски устанак под Карађорђем. Милош је учествовао са својим побратимом Ђорђем у подизању устанка, са Ђорђем тада већ Ковачевићем . И тако су цело време друговали за време првог српског устанка. Године 1813-те када је устанак угушен а Карађорђе и друге вође устанка буду протерани из земље, Милош Обреновић се склони код свога побратима Ђорђа и у свом родном месту Добрињу, док је се буна стишала.
После ових бурних догађаја Ђорђе се вратио на своје имање и на њему продужио свој посао. Али као што се зна, за свега две године касније, Милош подиже други српски устанак на турке. За то време он смешта своју породицу у манастир Св.Николе (Никоље) под покровитељством свога побратима Ђорђа. Током самог устанка кнегиња Љубица је више времена проводила код нас него у манастиру, јер јој је код нас било угодније за живот. Ђорђе је читаво то време учествовао у борбама на разним местима, као и у борбама на Љубићу код Чачка и протеривао турке ка Титовом Ужицу. Када се устанак завршио у корист срба, Ђорђе се здрав и читав вратио својој породици и продужио да ради на своме поседу, као добар пољопривредник. Његових калема крушака и данас има, иако је од тада прошло више од 150.година.
Милош Обреновић својом умешношћу и тактиком постигне и потпише мир са турцима и обезбеди себи положај кнеза у Србији. Тада је засновао и уредио неке државне послове. Након тога долази у манастир Св.Николе по своју породицу. За успомену и захвалност озида манастиру конак, који и данас носи име Милошев конак и који је и данас у добром стању. Такође засади бор, који је до данас високо порастао. А Ђорђу, своме побратиму поклони велики посед земље од планине Каблара па све до с.Видове, све у знак захвалности, за негу и чување његове породице. Да би се и млађа поколења сећала на њихово побратимљење, Милош промени презиме своме побратиму Ђорђу од Ковачевић у Љубичић, по имену његове супруге кнегиње Љубице. Од тада се ми презивамо Љубичићи.
Ђорђе сада Љубичић је и поред свих ратова и одсуствовања са женом Ристом (1776 - 29.11.1851=75) одгајио два сина: Јеврема (Ефремију) и Живана.
Јеврем Љубичић (старији син Ђорђев) био је по природи јако телесно развијен, виђен и речит човек. У друштву је био моментално узбудљив, често непријатан , незадовољан и суров. Као такав је био међу првим људима и више је волео да се бави политиком него земљорадњом. За ово му је дало повода, да лакше живи, јер је одрастао у богатој кући. Отац му је изградњом и развојем поседа омогућио лежеран живот, који га је водио ка оном да лакше живи а да мање ради. Ово је све било овако док је живео у заједници са братом Живаном.
Живан Љубичић (1827 – 1873=46)(син Ђорђев и брат Јевремов) је више био за кућу заинтересован. Научио је ковачки занат, а алат је имао од својих дедова, и тиме се више бавио занатом него земљорадњом. Тиме је посед слабије обрађиван и почео је давати све мање приходе.
У кући се почела осећати оскудица и расти нерасположење према старешини домаћинства и његовом начину управљања. То је довело до деобе између браће Јеврема и Живана, који су од тада посебно живели. Како Јеврем није научио пуно да ради, тиме је своју земљу слабије обрађивао. Живан је доста боље радио и имао више прихода. Јеврему то није било право, па је мислио да је Живанов део земље бољи, те је тражио поновну деобу. Ово је довело до раздора и свађе између браће, који је трајао више година. За то време њихово имање је пропадало. Ограде су пале, јарци засути земљом коју је вода односила. На крају је једва дошло до споразума, и сваки је узео свој део земље, на којој је продужио да ради како је знао и умео. Живан је имао жену Даницу (1825 – 1873=48).
Јеврем Љубичић је имао три сина: Николу, Филипа и Илију.
Сви су они били добри земљорадници . Радили су на земљи, садили воће, узгајали лозу, гајили стоку.. Земља се обрађивала сасвим примитивно. Орало се дрвеном рралицом на прост начин, али је земља тада била плодна из разлога што ју је било доста, па се једна парцела обрађивала неколико година, док се друга заливађена одмарала и тако даље.
Сада ћу оставити по страни Јевремове потомке, јер ми смо Живанови.

Napisao moj pradeda Rajko Ljubičić.

Pogled sa vrha Kablara

1. ПОСТОЈБИНА НАШЕ ФАМИЛИЈЕ

Планина Каблар и његова околина су мање-више познати у нашој широј јавности. У самом Каблару постоји више пећина које још нису довољно испитане. Посебно се истиче једна која је неприступачна и незна се шта све постоји у њој. По причањима наших предака, у њој је некада за време турака био збег срба. Тадашњи људи су били устаници а у збегу су били њихови жене и деца. Устаници су се борили против турског насиља. После извесног времена турци су приметили збег и почели су се пети у пећину. На вратима пећине, жена, која је тог тренутка месила хлеб, чим је приметила турчина, како није имала ништа друго при руци, она гађа и удари турчина оним хлебом и лопаром, а турчин се отисне низ стену и погине. Од тада се та стена и сама пећина зову ,,Турчиновац,,.

Недалеко од пећине, опет у самој стени, налази се један мали извор који се зове ,,Света вода,,. Људи је сматрјау за свету, зато што лечи главобољу и окобољу. На њега се долази ,,Младе недеље,, и узима та вода те носи болесницима, кои је пију, којом се умивају и одмах се осећају на боље. Ту се налази и једна мала црквица звана ,,Црквица Светог Саве,, за коју се незна када је сазидана и ко ју је сазидао.

У подножју испод пећине постојао је манастир Св.Преображење, смештен до саме Западне Мораве. Незна се када је сазидан и ко га је сазидао. Када је нешто касније прављена пруга за Титово Ужице, манастир је порушен а други је дигнут на десној страни З.Мораве, који под истим називом и дан-данас постоји и кога калуђери у највећем реду одржавају и украшавају.

Ако пођемо мало даље низ реку З.Мораву за један километар, сусрешћемо на левој страни реке манастир Свето Никоље. То је по предању старијих најстарији манастир у Овчарско-кабларској клисури, и за њега се незна ко га је сазидао и када је сазидан. Врло је стара грађевина али познат као стари манастир и историјски значајан за српски народ. Као таквог га и држава узима под заштиту као историјски споменик.

Сам географски положај планина Каблара и Овчара у то време условљавају неприступачност и ненасељеност. Кроз клисуру се једва у то време провлачила Морава, и понеки орао је прелетао док другог пролаза није било, а околина је била обрасла густом шумом. Зато је ово беспуће било неприступачно свком завојевачу и несигурно да чешће навраћа у ове крајеве. У самом манастиру Св.Николе (Никоље), били су окупљени за ондашње време учени људи, калуђери, који су путовали у Грчку Свету Гору па и до Дубровника и тиме преносили светску културу и писменост. Они су сазнавали и пратили политичке прилике у свету и код нас, у чему су поучавали наше људе. Као што је познато у то време код нас није било школа. Наша деца су једино могла у манастиру научити читати и писти. За време турске најезде и насиља, манастири су били склониште и стециште учених људи, државника и црквених великодостојника. Ту су се доносиле велике одлуке и решења штосе тиче улоге цркве и државе у тадашњем друштву.

Ово је само један мали део мога сазнања по причању мојих очева и дедова. Историја о томе више зна, а ја ћу још један знаменит догађај описати. Ради се о знаменитом догађају из првог и другог српског устанка. У манастиру Св.Никола су за време устанка биле склоњене породице виђених вођа устнака. Овде је била смештена породица кнеза Милоша Обреновића вође другог српског устанка, иначе војводе рудничког. Осим тога манастир Св.Никола је био познат и значајан као здравствена установа онога доба. Болница није било, па су овде долазили живчано и умно оболели људи, којима су свештеници читали молитве и примењивали друге методе лечења. Људи су осећали пун успех лечења и указане лекарске помоћи, па су се с захвалношћу и здрави враћали својим кућама. При бежању срба исперед турака, многи су овде нашли уточиште. Када је била сеоба срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, он је свратио у овај манастир и одморио се неколико дана.

Ако продужимо даље низ З.Мораву неки километар, наилазимо на манастир Св.Јована (Јовање) и на Успеније Пресвете Богородице – Кулину. Манастир је био смештен уз саму леву обалу Мораве, али је у скорије време измештен нешто вишље, а бивше темеље је поплавило акумулационо језеро хидроцентрале Међувршје.

Наспрам њега, са десне стране Мораве, налази се манастир Св. Ваведење, па мало ниже- низводно манастир Св.Вазнесење. Кад смо већ на другој страни Мораве, у самом Овчару налази се манастир Св.Сретење, па мало даље манастир Св. Тројице и Св.Илиње. Изнад Овчар-Бање на левој страни Мораве налази се манастир Св.Благовештење, у коме је замонашен садашњи патријарх српски господин Павле. То су све овчарско-кабларски манастири, звани у литератури Српска Света Гора. Сви су они смештени у склонитим местима, онда неприступачним непријатељима српског народа. Они представљају центар тадашње српске просвете и културе, када су људи били прости и неписмени. У њима су се људи окупљали и сакупљали, слушали службу божју, певли уз гусле јуначке песме, учили читати и писати. У овој Српској Светој гори су сачувани српско име, српска слава и српски обичаји.

Овде се сада пуно што-шта изменило. Од почетка 20-тог века па на овамо, кроз Овчарско-кабларску клисуру је израђен модеран ауто-пут и у скорашње време најмодернија железничка пруга, која је заменила стару уског колосека, изграђену негде почетком овог столећа. Крај је постао приступачнији, и нема више оних столетних и непроходних шума. Чује се хука најмодернијих аутомобила свих врста, а железничка пруга повезује Овчар-Бању са Титовим Ужицем и Чачком и преко њих са читавим светом.У Овчар-Бањи и Међувршју су изграђене електричне централе, које осветљавају читаву околину и наше насеље. Читав крај својом живописношћу привлачи људе са стране и развија се туризам. Људи овог краја су данас писмени, слободни и културни. Слободни су у својој слободној републици Србији и у великој заједници Југославиији; Живела нам! Живела!

А сада да се вратимо на североисточну страну планине Каблара. По причању мојих предака, овај крај је био претежно покривен густим шумама и веома слабо насељен. Први становници Каблара су досељеници почетком 17-тог столећа. Тако се једна породица населила на Каблара друга на суседни брег Каменову Главу. Оне су се настаниле на два брега, на два рога. Када су се негде сусретали са својим познаницима и пријатељима, и када би их ови упитали где живе, где су се настанили, они су одговарали: ,,па ето тамо на оним рожцима...,, мислећи при томе на Каблар и Каменову Главу. Тако је настало село Рожци и његов назив, и тако се зове и дан-данас.

Тако се почео насељавати овај крај. Мој се предак чукун-деда доселио из Босне, по имену Станоје а по занимању ковач. Населио се под Кабларом у једној долини, која и данас носи назив ,,Ковачев до,,. Радио је као занатлија и при томе израђивао разне алатке за пољопривредне радове. Временом је почео правити ножеве-ханџаре и оправљати пушке кремењаче за потребе хајдука и устаника у борби против турака. Једнога дана неко га је пријавио турцима , који долазе, опкољавају му кућу и похватају му породицу. Три његова сина му погубе а ћерка Ружа побегне уз Каблар, избије на једну већу стену, скочи са ње и убије се, не желећи жива турцима у руке. Данас се та стена зове ,,Ружина стена «. Сам Станоје се некако спасио из ове катастрофе али је осумљичен као политички кривац, па је морао да бежи. Он узме снахе и унуке и пође у непознат крај. Те исте године је била сеоба срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Станоје се са остатком породице придружи овој групи и с њом пређе у Војводину. Колико је тамо остао незна се тачно. Могуће је 10. до 12.година. Тада је стигла нека амнестија од Ћуприлића везира из Београдског пашалука, по којој су се сви исељени могли вратити својим родним местима. По томе судећи и Станоје се вратио на своје старо место и наставио да ради исти занат.

Napisao moj pradeda Rajko Ljubičić.