Izadji Iz Moje Duse, jer hocu da te zaboravim...

Muk Duše

, 28 2011 08:20:39 +0100

Zanemi ceo svet kad shvatim tugu u tebi.

Odjednom,

začuju se rojevi pčela u nekoj dalekoj zemlji,

kako obleću divno polje tek procvalog cveća.

Začuje se i šum mora koje uznemireno pokušava talasima da vrati zvezdu...

Da li iko može da zamisli tišinu univerzuma?

Kako je moguće voleti sav taj mrak, sav taj beskraj?

Svu tu tišinu bez zrikavaca?

Kažu, Lepo je,

Oni retki koji su posetili beskraj univerzuma,

kažu, Divno je...

Od čega oni beže?

Meni je divan tvoj zagrljaj u prolazu.

I onaj san od pre par noći.

Divno mi je sunce i malena plaža,

divan mi je spokoj pored onog koga volim.

Male stvari pokreću u meni ogromna osećanja,

Velikih se obećanja plašim...

I velikih ljudi koji tako malo ljudskog u sebi imaju...

Plaše me i velike ideje koje ne mogu da se realizuju!

Plaše me i moje velike želje koje ne mogu da ostvarim.

Dobro je kad utihne ceo svet,

i u vazduhu osetim miris lavande...

Umiri me naša neostvarenost.

Bez Imena

, 22 2011 21:48:08 +0100

Ćutim.

Nemam ime, niti naziv ovom osećanju koje ćutim.

Ne znam.

Sve neke nepoznate oko mene, a matematike me uvek bilo strah.

Oduzmem se cela kad predamnom stoji težak zadatak.

Utrnem.

Utihnem.

Pravim se da ne postojim kao, zabavni ker kad glumi da je mrtav.

Možda i mene neko nagradi slatkišem ako dobro odglumim...

...da ne postojim...

Posmatram.

Sebe posmatram u Njegovim očima,

a onda se drznem i posmatram se njegovim očima.

Zadrhti mi telo, sklupča se duša...

Strah od nebitnosti je tako jak, tako opipljiv.

Tako blizak...

Osećam.

Na ledjima pogled težak, sladak, mirišljav.

Lepi mi se za lopatice.

Okrećem se hipotisano,

i u trenutku shvatim matemtiku,

nasmejem se,

sve znam!

Tako ga dobro osećam.

Tako dobro znam da ne smem da ga imam...

Ćutim...

Okrenem se opet prema mojim očima boje ćilibara.

Istrpim svoju nevažnost,

pokleknem pred sopstvenom slabošću.

I postojimo...

Počeću da verjem u beskraj naše besmislenosti...

Ukus Ljubavi

, 22 2011 22:57:24 +0100

Kao da osecam u njegovom glasu potvrdu svih teorija koje mi je M. predocio jos odavno, a S. uporno tvrdi tek od skoro. Sigurni su da me voli.
Zasto onda ja ne verujem u to?
Neki strah mi se uvuce u kosti ako samo pokusam da poverujem u nesto tako nestvarno dobro. Zastrasujuce! Jer...znate, ne manjka meni samopouzdanjue, Bogu hvala, ali nekako nisam ja stvorena za Ljubav. Nekako, nisam dovoljno nezna da me voli, previse sam otresita da bih bila nezna. Nekako, nisam dovoljno lepa da bih ga opila svojom spoljasnjoscu koja mu je itekako bitna - da se pokazuje. Nekako, nisam dovoljno mlada ni dovoljno slobodna da sa mnom moze buducnost da gradi. Zasto onda ne odustane od mene?

Glas mu je postao blazi u obracanju. Zeli me uzasno i kada se iskrademo od radoznalih pogleda, on ne moze da izdrzi duze od 5 minuta. Jede me. Pije me. Uzima me sa toliko strasti da mi krv jurne u obraze i zajapurena, bez daha, satima pokusavam da se stabilizujem posle naseg bega od stvarnosti ( ili " bega u stvarnost"). Desavamo se jedno drugom na najneocekivanijim mestima, u spontanim trenutnim odlukama da se imamo. Instant ljubav - to smo on i ja.

I onda se zateknem u jednoj ovakvoj noci. U noci koja se opisuje teskim mirisom izgorenih drva u raznim pecima; ledenoj noci sa minus temperaturom, spustenom maglom kao zavesom na pozornici i snizenim pritiskom koji otezava potpaljvanje kamina...zateknem se u potrebi da opisem Ukus Ljubavi koji danima vec nosim na jeziku. Tezak, opor, sladunjav, mastovit! Provlaci mi se i kroz snove i cini da se nadjem u paralelnom svetu. Da, sanjala sam paralelni svet. Obe sam strane upoznala i svuda Njega u snu, trazila...

" OtkriT cu ti tajnu"...

Mljackam ukus na jeziku, mirisem ruke koja su ga upile dovoljno da mi promene miris dlanova, smeskam se u prazno dok sanjiva teturam pogled po plafonu. Mastam, zamisljam, uzivam. Kotrljam sopstvene misli po mekanom stomaku, lepim ceznju za tacke na plafonu, gadjam cvetove na zavesi svojim pozudama i cekam da ispune sobu svojim mirisom. A onda, kada miris bude dovoljno jak, ja cu ga inhalirati. Pretvoricu se u Ostvarenje nase Ljubavi.
Pomisao na velicinu moje ljubavi je zastrasujuca; pomisao na kolicinu moje ljubavi je neverovatna! Kao da ce moja ljubav promeniti njegovo neverno srce i njegovu ubitacnu sujetu kojom zna da ozdravi ili razboli...kao da ce moja ljubav promeniti Mene, kao sto jeste.

Jer, znate, nije meni tesko da ostanem bez Njega...meni je tesko da ostanem bez Sebe ovakvom kakvom me ljubav prema njemu cini. Lepom, hrabrom, upornom - heroina u misiji dokazivanja ljubavi.
Heroina koja na kraju dana legne sama i zagrli mislima svaki trenutak proveden s njim, poslednjih godina.

Dobro vece, ovo iznad nas je Beograd.

Imaginacija Duse

, 15 2011 08:23:58 +0100

Sve reci koje izlaze is tebe,

boje moj svet paletom divnih boja,

jarkih i mirisljavih;

Sve reci kojima me gadjas,

stvore neke nove oblike moga smisla i postojanja.

Slusam te kako govoris i prepustam se intonaciji;

ponekad je sasvim nebitno sta kazes, vec kako mi to saopstis.

Ceo zivot mi postane zavistan od neznosti u tvome glasu,

od brige ili totalne nezainteresovanosti...

Posmatram tvoju reakciju kada ti kazem da te volim,

i nisam dovoljno brza da uhvatim ti zadovoljni sjaj u oku,

ili bilo kakvu naznaku da ti godi moja ljubav.

Prihvatas je kao pruzenu ruku -po automatizmu.

Ispunjavas neka moja ocekivanja kao i mene...

... retko, zeljno, prebrzo za zapamtiti...

Postajes moja stvarna imaginacija.

A ja se ne snalazim dobro u jarkim mastarijama...

...gubim se...

Postajem samo deo tvoje zamisli,

igracka tvojim mislima,

opipljivost na distanci.

Tek ponekad, kad mraz pocne zloslutno da sapuce,

ti se priblizis, zagrlis me i ugrejes promrzlu dusu.

I onda shvatim;

nikada necu biti dovoljno jaka,

dovoljno zrela,

i dovoljno hrabra, da prestanem da te volim...

Moji Snovi Moje Jave

, 09 2011 08:07:42 +0100

Ne umem da pobegnem od svojih strahova u snu, ali isto tako ne umem da pobegnem od svojih nadanja i neostvarenih zelja. Ne umem da prihvatim da su snovi dobri cak i kad jesu. Jer ponekad moji snovi ozive neku Javu, privuku me necemu ili nekome koga pokusavam da drzim na distanci svom svojom snagom. I onda laziram ceo zivot. Napravim scenu , obucem kostim i igram...

Taman kad sam mislila da sam M-a udaljila dovoljno daleko da ga nikad vise ne pozelim, moja podsvest me zeznula. Prisao je sasvim blizu i poljubio me. San je oziveo 13.11.2011. Podsetio me na poljubac koji sam zaboravila i koga se nisam jasno ni secala jer sam popila vise viskija nego sto sam trebala. Ostao je osecaj i zaljubljenost posle tog poljubca, ostala je ta privlacnost koja je opipljiva, ostao je ovaj blog koji je zapoceo tim poljubcem, ali jasno secanje nisam imala. Tek sam se jutros probudila sa jasnim secanjem na poljubac.

A nemam prava.
Nikakvog.
Dobro mi je samoj na svojoj livadi udaljenoj od sveta. Volim koga zelim, koliko zelim, kako zelim i ne polazem racune nikome. Nicija - svacija: to je relacija moje duse.

Marko, daj flajku tog portugalskog crnog...

Speechless

, 01 2011 19:51:06 +0100

Tesko je kada mislis da si nekome Nesto, a ispostavi se da si samo jedno veliko Nista...
Moj zivot veceras u U Turn-u, zavaravam se insertima davno napisanih blogova...

Dobro vece, ovo iznad nas je T`ga s juga...

"E to je dragi moj, Ljubav...

Ta tuga koja te raspada, pomisao da ces umreti ako ne budes imao Nekoga, prihvatljivost tog umiranja koja je zastrasujuca, ravnodusnost prema svemu sto nekome zivot znaci, bezlicnost jednog suncanog dana kao posledica te Tuge koja ledi krv u zilama, koja boli i razboljeva, koja tako precizno definise Ljubav i pripadanje nekome kome ti nisi centar sveta...svesnost svih ovih posledica i svojevoljno oslobadjanje bas Njega, da ide sto dalje, da zivi svoj zivot, da trazi svoj put, da se daje kome treba i kome ne treba, da isprobava sve i ne oseti nista, da nauci da voli na isti nacin kao i ti...da pronadje Tugu u sebi izazvanu neuzvracenoscu, da shvati Ljubav, da shvati koliko sam ga volela. E to je dragi moj, Ljubav..."

"Kada sam najemotivnija, najslabija, nedovoljno ispravljene kičme za ukus

moje mame, tada glumim surovu realnost kojoj nisam sklona. Borim se sa

demonima, gutam knedlu koja mi stoji u grlu, bežim od emocija koje me

obuzmu, smejem se, lažem da sam suviše realna, suviše okrutna, suviše svoja,

dok me ponovo svi ne ostave i dok se ne uljuljkam u svoj, od snova satkan,

sigurni svet..."

"Samo sam tražila jedno rame na kome bih po noći zaspala. Samo malo

nežnosti koja bi podstakla uzavrele slapove skrivenih emocija. Samo malo

istrajnosti da ne odem od tebe ako mi se ne dopadne beznačajna sitnica. Još

manje razumevanja koje bi izgradilo čitav moj svet. Samo malo tebe jačeg od

mene. Samo malo tvoje duše u koju bih zavirila kada moja zaluđena tobom

prestane da prati otkucaje srca i impulse razuma. Malo ćutanja u krevetu.

Minimalno poljubaca po licu. Kap tvog parfema koja bi stvorila iluziju

savršenstva i bezgraničnog pripadanja tebi."

...Laku Noc...

Love,

Ana

Zagrli me Recima

, 18 2011 13:03:04 +0200

Ne umem da pisem vise.
Izgubila sam svaki osecaj za formu, nemam stila, pravopis je sve grdniji, gramatika me zbunjuje, mesam metafore i hiperbole - iste su mi! Oksimoroni od mene prave morona. Strava i uzas!
Ne osecam nijednu rec koju napisem; pisem ih na silu. Pokusavam da prodrem do sopstvenog razuma kuckanjem u tastaturu i izbacivanjem misli, kao da mi fali prostora za neke nove misli, za neka nova pravilna shvatanja, za neke nove slike u glavi, u oku...u dusi.
Pricam sinoc sa mojom virtuelnom prijateljicom.
________________________ubaceni deo__________________________
Da, verujem u virtuelna prijateljstva.
Ne, ne verujem u virtuelne ljubavi. Probala sam, bljutave su verujte mi i nikako iste kao u napisanoj formi.
Prijateljstvo je nesto trece. Ume da ispadne dobro jer ne ulazimo niti u jedno virtuelno prijateljstvo, sa emocijom kao sto ulazimo u ljubav.
Vec previse puta citano - ne, hvala.
___________________kraj ubacenog dela___________________________

Poznajemo se preko neta ima tome vec deset godina. Nikad se videle nismo, a i ne moramo. Tu u omedjanoj kocki koja zraci, pricamo o svemu i svacemu, ona mi ponekad, ali jako jako retko, pogleda u planete. Cesto je boli glava, retko izlazi iz kuce. Jedna od mnogo virtuelnih prica koje nas ne ostave ravnodusnim. Kada sam prvi put slusala njenu pricu, pozelela sam da je zagrlim. Da je prislonim na rame i izvrsim reviziju secanja. Da joj izbrisem svako secanje koje ima - a ima ih. I nisu bas lepa. Jedna od onih zivotnih prica koje ne nestanu iz glave kada prestane zujanje kompa i realnost vas vrati u kolotecinu.
Pokusala sam vise puta da pomognem, bilo kako, ali ne zeli. Ucaurena u svom stanu i svom zivotu u kojem ne moze da je takne niko kome ne dozvoli, zivi svoj zivot, bira svoje prijatelje ( virtuelno) i ne zeli vise. Rekla bih da je navukla fobiju od ljudi, realnosti i spoljasnjeg sveta. Zivi u virtuelnom jer mnogo manje boli. Makar fizicki ne moze niko da te zaboli...

Ona me poznaje bolje nego mnogi ljudi koji me okruzuju svakodnevno. Ona zna kad dodjem i potrazim je, negde je zagustilo. Neka konfuzija je preuzela komandu nad mojim mozgom; zna i cuti, pusta me da zatrazim da mi kaze Sta da radim, a onda mi socno i ocekivano na pise: " Pa ne znam, mogu da ti kazem sta bi mogla da uradis, ali ti svakako uradis po svome."

I tako uvek.
Jednog dana, pre tri godine, oktobar je bio, kada je " muvanje" sa sadasnjim i dalje aktuelnim Losim krenulo i zalaufalo se Bogme, dobro, nasla sam je na netu i kazala joj da je hitno potrebno da mi zijne u planete. Nisam pomenula zasto, posle 30 sekundi na monitoru se pojavilo:

" Sta je mala? Klinac s posla, a?"

Secam se da sam ostala sokirana, a mene malo stvari na ovom svetu moze da sokira. Gledala sam slova na ekranu i razmisljala: Koje su sanse da na srecu pogodi tako nesto?
Onda je nastavila da prica i kazala mi da NIKAKO, ali NIKAKO ne ulazim u ljubavnu vezu sa njim. Naravno, nisam poslusala. Svesno sam preuzela rizik da nastradam, da nastradamo, da ceo svet ode u tri lepe - ja sam ponovo osetila zaljubljenost. Ja sam ponovo disala. Ja sam ponovo volela - i to je sve sto je bilo vazno u tom trenutku. Nemoguce je objasniti nekome ko nije doziveo to, koliki je blagoslov kada iz emotivne ( dugogodisnje emotivne) frigidnosti, upadnete u emotivnu izludjenost, plodnost, konstantnuuzbudjenost. Kada zelite. Kada ste zeljeni. Kada shvatite da ste pronasli coveka koji vas ispunjava i kad nije u vama...
Tesko je odreci se tako retko jake stvari.
A pride imate blizu 40.
Ko je lud? Planete ili ja?
Ma sta..Masta!

Fantastican je osecaj kada neko pogledom pokrene hiljadu slapova u dusi.
Moguce je pokrenuti i recima to, ali ne tako jako. Ne tako istinski, ne takvu fantasticnost koja kulminira kada udahnemo slatkasti miris svezine. I onda okusimo slatkastu pljuvacku pomesanu sa dotrajalim orbitom. i navucemo se na glatki jezik koji nikada nece reci " Volim te". I nasmesimo se...hiljadu iskucanih volim te ne moze da zameni to precutno, neizreceno, zastrasujuce Voli Me...

Dobar dan, ovo iznad nas je Ljubav :)

Nesto Malo Drugacije

, 28 2011 12:54:35 +0200

" Ma kako ti slusas Cecu?"

" Pa lepo, volim. Sto?"

" Ma daj, ti si mi skroz TDI tip" ...

Smeh...

Ljudi se cesto zajebu u vezi mene.
Ja nisam Tip. I ne mogu biti niciji Tip.
Ja sam Prototip. Sama za Sebe. Unikat. Svaki pokusaj kopije Mene, zavrsi bezuspesno. Nisam jedna u masi, jedna od mnogih, istancana. Jednostavno sam Jedna.
Ja se prepustam trenutku, Reagujem po raspolozenju. Ja se prepustam Zivotu, zivim, ne posmatram sa strane tudje zivote. Impulsivna, brza, energicna, ali ponekad uzasno lenja, razvucena negde izmedju njegove zelje i pogleda. Znam da volim, bolesno mnogo; znam i da cutim da volim. Tek ponekad da sapnem pijanim dahom.
Ja sam Matrica sklepana sopstvenim iskustvima - dobrim i losim. Ja sam Rezon koji se izostrio osetljivim culima. Culna - rek`o bi neko. Zena - pomisle mnogi. Dama - zeznu se retki.
Ne imitiram, ne kopiram, ne citiram - osim ponekad one davno umrle, a Boga mi i izumrle, pametne ljude koji su shvatali jednostavnost zivota i definisali bazicni hedonizam kao normalnost koju bi svako trebao da poseduje u sebi.

Ne umem da trosim vreme uzalud.
Najbesmisleniji utrosak vremena mi je lezanje na trosedu i gledanje serija na FoxLife-u uz ogromnu porciju sladoleda. Ali, cak i to meni nije besmislenost vec opustanje. Moj mir, moj izbor utroska sopstvenog vremena. Nisam bahata nikad bila, niti gramziva, nisam cak ni pohotna i nezasita zivotnih uzbudjenja. Nemam u sebi ono Moram da budem uvek IN i uvek u toku - ma ne...ne mislim cak ni da sam pametna - mada je i to In danas. Kazu da sam namazana, ali to je samo zbog moje lajavosti i " bogatog" recnika ( sinonim za lajavost svakako).

Ne plasim se da pokaze osecanja cak i ako su neshvatljiva.
Nemam predrasude prema nikome i nicemu i ne umem da mrzim cak ni one koje bih morala iz svakog razumnog razloga.Umem da prestanem da volim preko noci - umem da zavolim preko noci. Umem da preusmerim svoj zivot kada osetim ugrozenost...za to sam specijalista. Mozda bih mogla da drzim kratke kurseve Preusmeravanja Zivotnog Puta i Izbora - u najkracem mogucem roku. Lako je ziveti kada shvatis ( i prihvatis ) onu staru dobru " Ko moze bez tebe, mozes i ti bez njega", ali ja cu dodati jos jednu novu ali nista manje dobru " Ko ne zeli sa tobom, zaboravi ga " - prosta zivotna matematika koja kao rezultat moze dati samo pozitivan broj.

Neznost...

Da li to jos uvek postoji?
Mislim da je odavno izbacena iz upotrebe - cak i u odnosima roditelji / deca.
Svi potenciraju na nekoj bliskosti, zure, jure, prepustaju se zivotnoj centrifugalnoj sili i dok shvate da su sazvakani, istroseni i ispljunuti kao zreli slajm, prodju sanse, prodju nadanja, prodju moguca ostvarenja...zelje zavrse u filterima za prociscavanje. Isusene, scepane kao u paukovu mrezu i spremne za zaborav i jos gore - sazaljenje!

Nema mene u tim pricama.
Ja sve mogu dok Mogu.
Kad ne budem mogla ucutacu, pisacu, secacu se toliko lepih stvari.
Toliko ostvarenih zelja.
Ko jos tvrdi da se ne zivi od secanja?
Taj nije ostvario sebi mnoge zelje ako stvarno veruje da se ne zivi od secanja...

" Ma ti ovo napisala?"

" Ja."

" Ma ne rise, nema sanse!"

( smesak )

" Ma odakle si ovo prepisala?"

" Nisam prepisala, isteklo iz mene u sekundi."

" Ma daj, mene nasla da ubacujes? Pa znamo se ..."

"..dugo? Koliko je dovoljno dugo da upoznas nekoga?"

---------------------------------------------------------------

Dobar dan, ovo iznad nas je Pozuda :)

I Wanna Kiss You

, 29 2011 17:45:33 +0200

Nedostajes mi.
Ne znam tacno sta mi nedostaje, ali znam da mi nedostaje.
Smesno je kako mi s tobom nedostaje sve ono sto nikad nisam imala.
Na celu sa tobom.
Kao da smo nekada bili zajedno,
kao da smo se voleli,
kao da smo se imali ,
kao da smo provodili noci i noci ljubeci jedno drugome kapke dok spava.
Eto tako mi nedostajes - kao neko ko je spavao pored mene.
Kao neko ko me cuvao dok spavam,
ko je uzivao da me gleda dok ritmicno disem i onda se igrao mojim usnama da bi poremetio tu ritmicnost.
Kao neko s cijim telom sam cinila skladne pokrete koji odvodili bi nas do nekih dalekih vocnjaka narandzi i mandarina.
Mozda zato sto si mi poslednja misao pred spavanje, mozda zato sto su tvoje reci poslednje sto procitam pre nego usnijem neke gluposti.
Mozda zato sto te toliko zelim blizu sebe.
Mozda zato sto mi je tako lako da te zamislim blizu sebe,
na sebi,
u sebi,
iza sebe
...
kao da bih danima mogla da vegetiram pored tebe i hranim te svojim smehom i suzama, znojem i slatkocom s jezika...
mozda, ko ce ga znati.
Cesto si mi na dlanu,
bridis,
svrbis,
grejes ili hladis.
Osetim te kako hodas po mojoj liniji zivota kao vesti akrobata koji hoda po kanapu razvucenom iznad nesagledivog bezdana.
Tek ponekad zastanes,
zacudis se slikama koje se pojavljuju i dozivaju uspomene,
ili cak predvidjaju buducnost.
Na jednoj slici ugledas sebe,
nasmejanog,
srecnog,
skoro da osetis euforiju zbog lepote postojanja i pozelis da saznas sta te cini toliko srecnim,
Ko je uspeo da te nasmeje toliko da ti se lice ozari...ljubavlju?
Strah te da ne vidis mene.
Skoro da mogu da napipam taj strah,
to tvoje preuctno demantovanje svih mojih osecanja.
Tvoje konstantno odbijanje prihvatanja cinjenicnog stanja, cinjenicnih zelja -
Tvojih i Mojih.
Kao da ce ti neko cuti misli,
ti ih sapuces sam sebi i krijes vestackom spokojnoscu.
A u tebi trista nemira kao trista ratnika zeljnih pobede...
Smirila bi te samo jedna misao,
smirilo bi te jedno prihvatanje,
jedno neocekivano
-"Ona me voli"-
koje ne bi promenilo nista
a znacilo bi sve.
Hiljadu osmeha,
gram radosti,
mrvu srece,
nevidljivih milina
slucajnim prolaznicima neshvatljivih velicina!
Ona te voli, da
...

nemas pojma koliko...

Kraj Sveta

, 23 2011 22:24:33 +0200

Provela sam dva divna dana na mom kraju sveta.
Moja fabrika kiseonika, energije, kreativnosti, osmeha, setnje, pozitivne energije, prijatelja.
Tako se lako uklopim u prirodu, postanem deo nje, prepustim joj se da mi diktira tempo zivota, postujem je i divim joj se. Divim se njenoj lepoti, divim se njenoj moci, njenom nenametljivom gospodarenju svetom.
Tamo se slazem sa neslozivim, uklapam se sa neuklopivim ljudima, situacijama, snovima.
Tamo pronadjem prekopotreban mir. Spokojstvo koje me vraca sopstvenim vrednostima. Tamo razmisljam bez pritiska, tamo mi se misli razbistre, rezon izostri, instinkti postanu glavni savetnici.
Pobegla sam tamo iz jedne svadje, jednostavno sam pokupila decu, za pola sata u merkatoru pazarila hranu za deset dana ( megalomanka), poslala par poruka gde cu biti sledecih 48 sati van dometa ( stvarno nema domet tamo, mada postoji jedno mesto gde stizu poruke, ali to je samo za Ne Daj Boze), sela u kola i cao zdravo - moja oaza mira. Moj beg od buke.
Silazim s puta kolima, prelazim mostic preko potoka, psujem put do placa koji nikako da srede, i ulazim u svoje carstvo...carstvo belih rada!
Ceo plac ispred kuce prekriven belim radama, suma tik iza kuce olistala, divna, grandiozna, zelena! S grizom savesti grazim preko belih rada i parkiram ispod sljive malorotkinje ( ali je zato idealna za veranje dece i nocno igranje zmurki ), izlazim iz auta i napokon DISEM!
Duboko uvlacim cist vazduh i dozvoljavam bonhijama da mi zahvalno donesu olaksanje.
Napokon sam na svom terenu.
Ovde mi ne moze niko nista - sve i da mi moze!
Komsiluk vec tu ( vikendica pored ), pozdravljamo se kao da smo odrasli zajedno - Ma cekajte! Mi i jesmo odrasli zajedno!
To je jedno od mojih najvrednijih prijateljstva, beskompromisnih, bezuslovnih, retkih, fantasticnih. Ona je cerka pokojnog prijatelja mog tate ( njih dvojica su zajedno pazarili plac do placa tu ) i nas dve smo totalno razlicite - po svemu i u svemu. A slazemo se bolje od svih onih " Isto mislimo draga moja ljub ljub" drugarica. Ne mislimo isto, ne zivimo isto, ne delimo nista osim divne uspomene na detinjstvo.
Odjednom mi se u glavi javlja slika Nje i Mene kako sedimo u sred polja i pletemo vencice od belih rada. Ona ima kikice vezane, nisko vezane, prerano se razvila, prerano postala " devojka", prerano usla u pubertet, prerano shvatila definiciju srama - za razliku od mene koja sam tek skoro usla u pubertet ( smeh ). Ja sedim pored nje sa visoko zategnutim kikicama koje su zivahno igrale oko moje glave dok bih hodala, jos ravna ko daska ali sa gornjim delom kupaceg ispod majce za slucaj da me tera da se suncamo pored potoka, jos uvek nisam dobila menstruaciju i pitala bih je kako to izgleda ali nismo toliko bliske iako disemo isti vazduh, delimo vrucu pogacu i sir i zajedno beremo bele rade! Nemam nijednu bubuljicu i nervira me sto mi se decaci nabacuju, a njoj ne! Ja nisam zgodna kao onda, ali se smejem glasnije i lupim u sekudni kolicinu gluposti koju ona ne pomisli za mesec dana. Nenametljiva je, brat joj ( kreten jedan) nabio komplekse. Deformisao je u neprivlacnu priliku iako ne ume sakriti svoj istancani smisao za humor.
Odrasle smo, izradjale decu, i tako se cudno pronasle u tom nasem kraju sveta.
Ona zivi u srecnom braku.
I kada bih opisala jedan pravi brak, srecni brak, dok ih smrt ne razdvoji ( daleko bilo ) brak - to bi bili oni. Nespojivi cini se na prvi pogled, ali tako savrseno uklopljeni.
Radujem se sto ih vidim, oni meni jos vise - kazu, nikad im nije dosadno kad ja dodjem. Shvatam to kao kompliment i vec se iznosi vruca pita, salata, sok, vec pocinju pecakanja:

" Ajde odmori pa da bacimo jednu" - govori u prolazu bez napadno povisene intonacije, samo ona i ja razumemo tu provokaciju.

" Naucila si napokon da igras jamb?" - uzvracam istom merom sa osmehom i zadovoljno se uvaljujem u stolicu.

" Ajde ajde, osecam da cu te danas odrati" - govori mi dok deci sece kolace.Godinama to prica, ali jednostavno premalo srece u ljubavi imam pa mi se kocka uvek okrene na potreban broj.

Savrsena atmosfera...

Tako drugacija od mog zivota.
Ne bih mogla da izdrzim tempo da ponekad ne ukocim na kraju sveta.
Jednostavno ne bih mogla. Makar Jednom, Dva puta, Tri puta godisnje. Sve je bolje od Nikada.
Moramo imati neko mesto gde se vracamo svojim vrednostima. Moramo imati neki potok ciji nas zubor podseti kako smo ustvari prolazni, providni, hladni, ledeni ponekad! Moramo da imamo neko polje belih rada da shvatimo da je lepota u oku posmatraca ali i u nasem srcu, da se nahranimo jednostavnoscu tog cveta. Moramo da imamo neku crkvu, neki manastir u koji udjemo ponizno i pokajemo se iskreno za sve sto ucinismo i sve sto nismo, za sve sto cinimo i sto bi trebali da cinimo...morali bi da imamo neku cesmu sa koje bi se ponekad napili izvorske vode, ledene.

Dva divna dana...brdo opranih sudova, brdo spremljene hrane, brdo osmeha...jednostavnost zivljenja i uzivanje u istom.
Tamo shvatim koliko je ustvari, lako biti srecan...

Dobro vece, ovo iznad vas je sazvezdje srece :)