EKOLOŠKO-PLANINARSKO DRUŠTVO ''ROMANIJA'' PALE

PJESNIČKO VEČE POVODOM ĐURĐEVDANA 2009,

, 21 2014 11:09:16 +0200

RADOMIR JAGODIĆ - PJESME

, 21 2014 11:05:54 +0200

DARA SEKULIĆ - NAJVEĆI ŽIVI PJESNIK N ABALKANU

, 21 2014 10:58:38 +0200

MILOVAN JEFTOVIĆ, PJESME ZA SMIJEH

, 21 2014 10:55:20 +0200

OSMJEH MONIKE BELUČI NA ZELENGORI

, 21 2014 10:54:22 +0200

ĐURĐEVDANSKI URANAK 2013.

, 21 2014 10:52:58 +0200

PLANINARSKO-KNJIŽEVNO ZABAVNO VEČE

, 21 2014 10:04:44 +0200

Мојсије Ђерковић о Новаковој пећини

, 19 2011 08:49:03 +0100

СТАНИШТЕ ОРЛОВА И ХАЈДУКА

До Новакове пећине у Романији нису се могли испузати ни међеди, ни носорози, као у оним ниже доље у Марину и Орловачу. Она је од тих гостију била заштићена литицама готово под углом од 90 степени. Приближно у средини те литице (1536 метара над морем), као да је какво џиновско сврдло пробушило кречњак до дубине близу 60 метара. Друга бургија је „вратила“ одозго, од платоа, мада нешто тања, и све до хоризонталног канала. Овај улаз одозго је толико узак да се човјек кроз њега не може провући. Тако она има облик латиничног слова „L“ и споја пећине и јаме.

Улазна врата су неправилног правоугаоника, ширине два- три, а висине четири-пет метара. Њихов је улаз због хладноће био сужен зидом, који је временом се расточио, па се морао обновити. То је учинио Саво Јаковљевић са својим сином, срушио постојећи и сазидао нови, али нису постављена врата. Саво прича да у зидовима пећине постоје рупе издубљене људском руком са једне и са друге стране зида на истој висини. У те рупе су уметане попречне греде на које су стављане даске, а на њима слама, сијено и постељина на којима су спавали хадуци. Тако су избјегавали влагу и хладноћу за дуже вријеме боравка у њима. Она је имала улогу касарне за око двадесетак хајдука колико се рачуна да их је било у 16 вијеку (вријеме Старине Новака)

За пећину Јаковљевић каже да се састоји из два дијела. Када се прође главни канал, хајдучко боравиште, она се при крају сужава у уски пролаз да се омање дијете кроз тај пролаз може провући. У том другом дијелу је пространа дворана на чијем се дну сакупља вода и чини језеро. Овај дио пећине није за посјете, јер одрасли мушкарци не могу да се провуку кроз тај уски пролаз. За ову вертикалну јаму која води према површини Равне Романије је толико узак да нема пролаза ни дјетету. Вјероватно га је одрон стијена затрпао, али се примјећује да је постојао. Ова дворана са језером има накит док први боравишни дио хајдука је без накита. Поглед са врата и омање терасе испред пећине је широк и прегледан на један добар дио Романијског окружења.

До оних главних врата долази се некм обликом стазе, оном које могу да иду дивокозе и човјек. Хајдуци су могли и без челичног ужета, али савремене мамине мазе не, па је за њих монтирана као испомоћ. Како је ова пећина била дом за живљење за човјека, то је тим потребама и прилагођена, да би се заштитили од сјеверних вјетрова и ниских температура, улаз је смањен зидом и ту углављена врата. Није се чудити стиху у народној пјесми, када Старина Новак каже: „Романију гору привикао боље, брате, него своје дворе“. Зиста је у сваком годишњем добу боравак у њој угодан, па чак и сигуран, било од каквих звијери, гмизаваца, било од човјека. За животиње је неприступачна, а човјек који долази са крволочним мислима може се сузбити каменицама.

Због своје изузетности, а и богме због њених бивших станара кроз читави средњи па и новији вијек, она је позната. Чак и најновије доба, када се нешто заталаса, у мислима људи је сигурно дом Новакове пећине. Отуда толико пјесама, па и посјета. Нарочито овдје се сакупи на Ђурђевдан (Ђурђевдански уранак осми по реду) мноштво околног свијета. На тај расцветали прољећњи дан, они који се не могу пентрати горе, остану на Новаковој њиви (омања лазина – раван) и ту се окрећу јањци, окреће се коло, надмећу момци камена с рамена, трка коња – хајдучке игре, пије, упознаје, краду се ђевојке, загледају, мјеркају. А и од супротне стране кресне око попут муње који су чести на ове стране. Није упутно да се пјевуше друге изузев романијске пјесме оне изворне праве, а и њих прати коло таквог садржаја. Овдје је и Радоје Војводић и његови планинари „Романије“ који се пентрају горе до Новакове пећине.

Када смо били на овој Њиви (4. маја 2008) у два налета је падао неки облик снијега (зову га циганац), сухог, без кише, попут града. Све је то трајало који минут и опет прогрије сунце, као да се ништа није десило. Логорске ватре су паљене у изобиљу сухог грања, да би се излетници загријали или штогод испекли на живој ватри, какви ражњићи, ћевапи, пљескавице.

Све у свему диван и необичан угођај, јер је све природно и ништа непотворено човјеком.

Немојте у овој пећини тражити наките, преливе, каде, она тога нема. Али има оно што су њу окитиле пјесме, легенде, приче у свим временима у свим приликама. Приче о пећини нису могле заобићи ни нашег Нобеловца, гдје је у дјелу На Дрини ћуприја описао њене станаре и њихово размишљање. И нека врела доље испод пећине која се називају Новакова врела пјесничка је муза. За Новакову раван везана је легенда о својеврсној путарини и мостарини. Наиме, овдје је Новак растурао свој гуњ. Онај свијет трговаца који је ишао према Стамболу на Босфору или из њега бацао је златнике, мада нико није надгледао нити је ко имао да издаје потврде о плаћеној такси. Стисни па прођи, а не баци нешто на гуњ, могуће је да ти се нађе одсјечена глава оним мачем који је лежао на њему.

Ријетко је која природна пећина толико ушла у свијест овдашњих људи, написане су збирке пјесама. Природа овдје обогаћује своје стваралаштво са Царевим водама, широким појасом црногоричне високе шуме, а испод ње стамбол џада, бројна насеља, највеће скупине стећака (Оточина), природу коју ремети кликтај орлова и увјежбавање оркестра бројних инсеката.

Становници села испод Романије вјерују да им Новак доноси срећу и да штити од болести и убоја, па бројној кржљавој дјеци дају то име да би физички ојачала, а и остала жива. Поред овог су још честа имена: Грујо, Грујица, Радивоје и остала имена из народног епоса.

За сво вријеме турске владавине, Романија је била стециште хајдука. Поред свега, они су у неком облику били заштитници српског живља, које није имало заклон од власти, јер су били изван закона. Да би се издржавали они су пресретали караване и силом им отимали товаре. Власти су предузимале разне мјере: покретне патроле, неки облик караула на кратким растојањима, мијењали пут од подножја планине, ишло се преко ње, крчена је шума, организоване потјере, узимани таоци.

Кад ништа од тога није помогло, хајдуци су се склањали од таквих потјера, онда су Турци у свом безнађу, силазили у оближња села и тамо се искаљивали над недужном рајом. Испод Новакове пећине је најближе село Оточина. Отуда је остала изрека: Што заради Романија планина, то плати село Оточина. Слично је било и према другим селима: Ћемановићи, Стајни, Подмједенику, Боговићима.

У широкој кружници бројни хидроними и други облици имена подсјећају да смо ушли у прави хајдучки крај. Тако на јужном дијелу Равне Романије, сјеверно од Стајничког ждријела, а источно од Лупоглава (највишег врха Романије 1652 метра над морем) су двије локације. Тешко се проналазе јер су беспутне унутар високе шуме јела и смрча. То је Хајдучка пећина и Хајдучко врело. Они који посједују шумарске специјалне карте наћи ће их у одјељењу 53 и 135. поред њих је изграђен шумски пут којим се извлачи обловина за обраду. У близини њих је пећина Ледењача (мада јој више одговара јама Ледењача, јер је канал вертикално удубљен у кречњак). Из ове јаме су житељи Стајне, Оточине, Подмједеника и околних насеља вадили лед у љетњем периоду и продавали га у Сарајево и на теферичима. Све је то била роба од које су живјеле бројне породице све до појаве замрзивача и фрижидера. Појавом те технике и ова се дјелатност гаси, а породице остају без „свог златног рудника“. Овај дио Равне Романије административно сада припада општини Пале. Данас је овдје други „златни рудник“, а то је јела и смрча које радна јединица Шумарство из Мокрог (Пустопоље) продаје грађу за прераду у околним бројним пиланама. Све у своје вријеме, некада станиште хајдука, потом вађење леда, а сада обловине. Можда ће у будућности бити какав рудник кречњака или неког другог извора прихода.

Мојсије Ђерковић (из кнјиге ‘’Пале и Паљани, 3’’

O PLANINARSKOM SAVEZU REPUBLIKE SRPSKE

, 12 2010 12:30:44 +0100

           Планинарски Савез РС настао је као израз жеља и потреба да се поново након распада земље и свих њених институција формира тијело које ће под исти кров окупити планинаре и љубитеље природе ради лакшег рада и бољег организовања. Непосредно по завршетку ратних дејстава група планинара и ентузијаста покреће иницијативу за оснивање Планинарског савеза.
          Први састанак иницијативног одбора одржан је на Палама у августу 1996. године, а присуствовали су чланови пет планинарских друштава и то: ПД „Зеленгора“ из Фоче, ПД „Комић“ из Милића, ПД „Теслић“ из Теслића, ПД „Романија“ са Пала и ПД „Мајевица“ из Бијељине, а оснивачка скупштина одржана је шестог децембра исте године у Фочи. Планинарски савез РС је данас самостална и ванстраначка организација са сједиштем у Фочи која организовано ради на фомирању нових друштава, а постојећим пружа стручну, организациону и друге видове помоћи. Под окриљем Савеза своје мјесто нашло је 58 чланица са око 3500 планинара.
         Много труда, напора, одрицања, ентузијазма и љубави уложено је свих протеклих година да би Савез био онакав какав је данас. Прве године протекле су у напорима да се у новонасталим околностима поново окупе и региструју сва друштва, како би се могло приступити активностима које су својствене за планинарство и планинарски спорт. А то се прије свега односи на организован рад на пољу обуке својих чланова из области алпинизма, орјентације, исхране и боравка у природи. Планинарски савез организује и пружа подршку својим чланицама у извођењу планинарских излета, похода, успона и трансверзала, организује такмичења из области орјентације, координира и помаже друштвима у раду на обиљежавању и уређивању планинарских стаза, а у оквиру могућности помаже изградњу планинарсих домова и брине о стању постојећих.
           У циљу оспособљавања својих чланова ПС РС је 2004. године организовао курс алпинизма, који је успјешно савладало 15 полазника. Школа за планинарске водиче одржана је у два наврата. Наиме 2009. године одржана је зимска школа у Планинарском дому „Забрана“ код Фоче, а практични дио изводио се у околини града. Наставу је изводио инструкторски тим из Србије предвођен Слободаном Гочманцем. Љетна школа одржана је годину дана раније на Тјентишту, а дообука ове године на Авали. Као резултат оваког рада данас у Републици Српској има 34 сертификована водича планинарских излета и похода, што је веома значајно у смислу веће безбиједности приликом извођења акција. Полазници ове школе стекли су и међународну лиценцу водича III категорије. Рад водичке службе организован је у оквиру Комисијe за водиче. Обука из области орјентације са практичном наставом одржана је прошле године на Романији у планинарском дому „Стајна.“
           Обиљежавајући десет година постојања ПС РС 2006. године издаје Mонографију којом су представљене све чланице Савеза, а наредне године, у циљу што бољег информисања покреће и лист „Планинар“. Све активности Савеза данас су доступне на интернет презентацији www.planinarskisavezrs.org. Било би немогуће побројати све врхове на које су стигли планинари РС за ових четрнаест година постојања, посебно ако се зна у каквим условима је радио Савез и све његове чланице. Ипак треба поменути неке од најзначајнијих на којима се вијорила застава Републике Српске, а то су прије свега: Олимп, Монт Блан, Елбрус, Мек Кинли, Килиманџаро, Гросглокнер Аконкагва, Мера Пик, Монт Еверест и многи други. Због тога су планинари РС с правом заслужили и ОРДЕН ЊЕГОША II РЕДА, којим су одликовани од стране предједника РС др Рајка Кузмановића 2009. године. Орден се додјељује за посебне заслуге на пољу јавне дјелатности и активности којом се доприноси општем развитку Републике Српске.
           Наредне активности Савеза биће усмјерене на формирању горске службе спашавања чији основни циљ треба да буде спашавање људи у неприступачним планинским подручјима.

Миро Мандић

Nedeljko Žugić: PRIRODA JE GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK

, 18 2010 14:17:07 +0100

РОМАНИЈА (ЗАШТО СМО ВОЉЕЛИ РОМАНИЈУ)

, 18 2010 11:58:16 +0100

РОМАНИЈА

          Романија стотинама година представљају врхунски изазов за љубитеље планинарења и алпинизма, планинског бициклизама и обилазак Новакове пећине (1525), Зечева ледењаче (1533 мнв), са вертикалним улазом и четири собе, опасана снијегом, каменом и ледом, је нешто што се не заборавља. На платоу Романије представља својеврстан природни феномен. На 50 метара од улаза температура нагло пада од окружења вјечитим ледом. Посебан утисак оставља мали Ледени тунел и велики ледени сталагмит из ледене дворане у четвртој соби. Ова соба је 50 посто прекривена ледом дебљине до 40 цм са многим леденим сталагмитима и тек понеким сталактитом скривеним у крајевима собе.
          Приликом посјете овим просторијама користимо се лампама за главу и алпинистичким ужадима као додатним осигурањем. На јужним литицама је Новакова пећина, која је описана у историјским народним пјесмама посвећеним Старини Новаку. Данас је то једна од главних атракција на Романији чији је стрми прилаз додатно осигуран добро учвршћеним металним сајлама, а улаз пећине је озидан 2007. године, јер је пријетила опасност од рушења.
          Поред ових цјелодневних планинарских тура постоји и једна краћа тзв „Полудневни круг“, која обилази западни дио Великих стијена, Ђеву, Мирковачу пећину, Црне стијене (које гледају на Пустопоље), и највећу тачку на Романији Велики Лупоглав (1.652 мнв). Послије свих ових исцрпљујућих обилазака и напора, на крају дана може се камповати на Новаковој њиви.
          Најзначајнијни походи: Новогодишњи успон на Новакову пећину (1.525 м/нв, традиционалан ђурђевдански уранак (Новакова њива и Новакове пећина), гдје се сваке године традиционално бира харамбаша Романије, уз учешће планинара из општина сарајевскороманијске регије и Републике Српске.

ЗАШТО СМО ВОЉЕЛИ РОМАНИЈУ

          Суботом, у рано јутро, или у петак послије подне, са ранцима и гитарама, уз вино и пјесму, некада возом ''ћиром'', а послије аутобусом ''Центротранса'', испред сарајевске Вијећнице ишло се на гору Романију. На Дјевојачке стијене, на највећи врх Велики лупоглав висок 1.652 метра, Црвене стијене... Уз ранце смо носили вреће за спавање. Застајали смо код чувеног извора Царске воде или код планинарског дома „Славиша Вајнер Чича'', да бисмо пили чај од чубре, мајчине душице и других планинских трава.
        Одмарали смо се испод стогодишњих борова. Отварали смо ранце и припремали роштиљ. Планински вјетар кријепио нам је душе. Испод, према истоку, простирала се гласиначка висораван, али и пут преко Новаковог поља који је водио све до Цариграда.
         На мјесту гдје су се у витештву надметали романијски хајдуци заиграли би фудбал, на ''мале голиће'', у гајбу сарајевске пиве за побједника. На Милутиновом врелу су цврчале вруће кобацице, пљескавице и ћевапи, са мирисом изгорјеле боровине. Пјевали смо пјесме од “Бијелог дугмета” и “Црвене јабуке” и били смо апсолутно срећни. Планинари од главе до пете, алпинисти ''Жеље'' или ПД ''Бјелашница'', уз завршен планинарскуи курс код М. Гафића Гафе.
           Спуштали смо се “абзајлом'', лијево од пећине Старине Новака, куда су се на десетине сарајевских алпиниста послије „Дариве'' са Бентбаше и чувеног ''Бабиног зуба'', почели заљубљивати у стијене и клинове, како би били слични птицама.
          Када ''ударе'' кише и глухи романијски сњегови – пјевали смо до зоре. Уз хармонику и врућу ракију, рецитовали смо Јесењина и Лорку, заљубљивали се и одљубљивали, занесени плавим очима као небом изнад романијских стијена.
Спуштали смо се у Сарајево, преко Пала, праћениу погледима знати`ељне дјеца, али и људи и žена. Пратили су нас титраји кристални одсјаји романијских врела и кликтаји орлова. Када смо прелазили преко Принциповог моста, облаке и вјетрове избацивали смо из xепова у Миљацку.
                                                                                         Радомир Јагодић Рашо

O PLANINARSTVU

, 18 2010 09:33:40 +0100

PLANINARSTVO -
UMIJEĆE ŽIVLJENJA SA PRIRODOM

Planinarenje je širok pojam koji obuhvata sve čovjekove aktivnosti vezane uz kretanje i boravak u planinama. To nije besciljno lutanje brdima i penjanje na vrhove, već način i filozofija života. Odlazak na planinu i kretanje na čistom planinskom vazduhu predstavlja aktivni odmor koji planinara ispunjava osjećajem zadovoljstva.

Planinarenje razvija osobine snalažljivosti, hrabrosti, požrtvovanosti, prilagodljivosti, fizičke izdržljivosti, društvenosti, smisala za razumijevanje ljudi i prirode. Planinarenje se temelji na zajedništvu i uzajamnom djelovanju s ciljem savladavanja prirodnih, ali ujedno i vlastitih psihofizičkih prepreka. To pospješuje fizičko i psihičko zdravlje.

RADOST U PLANINARENJU

Planinarenje nije besciljno lutanje po brdima i osvajanje već osvojenih vrhova s kojih ćemo ionako ubrzo morati sići; naprotiv, planinarenje je način i stil života, čitav niz aktivnosti koje savremenom gradskom čovjeku život čine ugodnijim, zanimljivijim i ljepšim. Biti planinar znači obilaziti i upoznavati ljepote Zemlje, uživati u prekrasnim gorskim vidicima, sticati nove prijatelje. Odlazak u prirodu i kretanje na čistom gorskom zraku predstavlja aktivan način odmora, koji uprkos uloženom fizičkom naporu, čovjeka ispunjava novom snagom i zadovoljstvom. Nije li zadovoljstvo ono što tražimo od života?
Ipak, valja uvijek imati na umu da za doživljavanje i uživanje nisu neophodne daleke i visoke planine, ni vedar i sunčan dan, ni očaravajući vidici, već prije svega ljubav prema planinama i planinarenju. Radost i sreću treba pronaći u sebi.

                       O PLANINARIMA

          - Planirati turu koja odgovara trenutnoj fizičkoj spremnosti;
          - Držati se markiranih planinarskih staza ako je teren po kojem hodamo nepoznat;
          - Ako se radi o većoj grupi , brzinu hodanja prilagoditi najslabijem članu grupe;
          - Obavijestiti porodicu ili prijatelje o svom smjeru kretanja;
          - Poslušati savjet domara ili iskusnih planinara
         - Na slabije poznatim terenima koristiti kartu i kompas ili GPS;
         - Zbog mogućih promjena vremena, sa sobom nositi rezervnu odjeću, kapu i zaštitu od kiše i vjetra;
         - U rancu bi se trebalo naći mjesta za : baterijsku lampu, šibice ili upaljač i svijeću (zaštićeno od vlage) xepni nož , rezervnu hranu i vodu i mali pribor za prvu pomoć.
         - Zimi biti posebno oprezan i misliti na rano padanje mraka. Izbjegavati hodati po stazama koje ne poznajemo, pogotovo nakon većih sniježnih padavina;
         - Prije i u toku ture pratiti vremensku prognozu i pratiti promjene koje ukazuju na promjenu vremena;
        - Upisati se u knjigu gostiju u planinarskim domovima.

       PLANINARSKA ETIKA

       - Ne ostavljaj u planini samoga člana ili namjernika;
      - Pomogni u nesreći, to ti je dužnost, ako nisi pomogao, snosiš moralnu i krivičnu odgovornost;
       - Prekini turu ako naiđeš na nesreću, pomogni pri akciji spašavanja koliko možeš;
       - Pri susretu na planinama planinari se pozdravljaju;
       - Daj prednost planinaru koji se penje;
      - U susretu s mještanima budi pristojan, poštuj njihove običaje i tradiciju
       - Hodaj planinarskim stazama , u granicama svojih mogućnosti uklanjaj prepreke;
       - Ne viči, ne galami, razgovaraj poluglasno, imaj na umu da u planini ima života koji se odmah ne opaža;
      - Ne loži vatru u šumi bez potrebe, ako ložiš, poduzmi mjere opreza;
      - Otpatke konzerve, papir, plastiku i ostalo ne razbacuj oko sebe, pokupi i ponesi sa sobom ili ostavi na određeno mjesto;
     - Ne ističi sebe i svoju kondiciju, pogotovo nagovarajući druge da se i oni pridruže tvom samo dokazivanju u brzom hodanju ili penjanju;

       - U planinarstvu nema takmičenja, planinarstvo nije trkanje, nagrade su popeti vrhovi;
       - Poštuj priridu, ne beri šumsko bilje i cvijeće, na pristojan način upozori i ostale ako to čine;
       - Planinarski dom, naročito planinarsko sklonište ili bivak po napuštanju očisiti, ostavi višak hrane koja ti ne treba;
      - Pri dolasku u planinarski dom predstavi se domaru, za vrijeme boravka poštuj kućni red;
      - Ne zaboravi se upisati u knjigu i obavezno upiši smjer puta;
      - Po odlasku pozdravi se sa domarom, upitaj ga za vremenske prilike i upoznaj ga sa daljnjim planom tvog kretanja.

          VRIJEME

       Poznavanje i prepoznavanje vremena i vremenskih promjena je vrlo značajno za planinare. Vrijeme je prirodna pojava koja ima određene zakonitosti i o kojoj postoje informacije. Poznavanje osnova meteorologije i praćenje vremenske prognoze može nam pomoći u planiranju ture. Prije svakog planiranja ture treba provjeriti vremesku prognozu za određeni period. Kad se već nađemo u planini, treba pratiti znakove promjene vremena.
       Znaci dolazećeg lijepog i stabilnog vremena su:
      - porast barometarskog pritiska dok je loše vrijeme;
       - postepen i dugotrajan porast barometarskog pritiska;
      - smanjenje vlage vazduha;
       - vedro nebo i pojedinačni svijetli oblaci;
      - sjeverni i sjeveroistočni vetar;
      - jutarnja magla silazi u dolinu;
     - noću vjetar puše u dolinu, a danju iz doline prema vrhovima;
      - večernje rumenilo na zapadu;
       - velika temperaturna razlika izmedu dana i noći, itd;

       Znaci nadolaska lošeg vremena:
     - pad barometarskog pritiska dok je lijepo vrijeme;
    - postepen i dugotrajan pad barometarskog pritiska uz visoku temperaturu;
    - naizmjeničan porast i pad pritiska znak je nastupanja promjenljivog    vremena;
     - puhanje zapadnih, jugozapadnih i južnih vjetrova
     - veliki porast vlažnosti vazduha;
     - snažno jutarnje rumenilo;
    - mutno sunce ili krugovi duge oko mjeseca (povećana vlažnost);
     - magla se naglo uzdiže i pretvara u nisku oblačnost;
     - brzo kretanje visinskih oblaka od istoka;
    - oblak vertikalnog razvoja sa nakovnjem;
     - dolazak jednoličnih tamnosivih oblaka, itd.
      Pored ovih znakova, uvijek je dobro raspitati se kod iskusnih planinara i poznavaoca regiona i planine, lokalnog stanovništva …

          ZAŠTO PLANINARIMO

Planinarske pobude proizlaze iz nagonskih čovjekovih potreba koje su savremenim načinom života u gradskoj sredini znatno potisnute. U prvom redu, to su potreba za kretanjem, upoznavanjem prirode i obilježja prostora na kojem živimo, za druženjem i upoznavanjem ljudi, a najbijtnija potreba je za srećom i zadovoljstvom.

HODANJE I DINAMIKA HODA

       Već na samom početku uspona svaki neiskusni hodač čini istu pogrešku. Osjećajući se odmoran i pun snage krenut će brzim tempom, sve dok vrlo skoro ne stane, iscrpljen i zapuhan, hvatajući zrak. Ali, kada naučiš pravilno regulisati svoj tempo, uskoro ćeš moći s blaženim smiješkom nastaviti put bez početničkih teškoća.
      Znojenje služi termoregulaciji, odnosno da bismo se riješili viška topline. Prema tome, znojenje je korisno, osim kada znoj curi u kapljicama, iz jednostavnog razloga što se tako gubi so i tjelesna tekućina. So i tekućinu treba pravovremeno nadoknaditi, jer će u protivnom zatajiti termoregulacija, doći će do toplotnog udara.
       Da bi mogao podnijeti dugotrajno pješačenje i ostale planinarske napore, planinar treba biti u što boljoj fizičkoj kondiciji. Ako te noge zabole prije pluća, znači da si u dobroj kondiciji.
       Tempo se u pravilu prilagođava najsporijem članu, jer u protivnom sporiji pješaci ne mogu pratiti tempo. Najsporiji se zato postavljaju na čelo kolone. Cini li ti se da hodaš prebrzo i da ne možeš više? Uspori ili se odmori! Čini li ti se da hodaš presporo i da bi mogao brže? Ne žuri-štedi energiju!
       Na čelu i začelju većih učesnika u planinarenju, uvijek treba biti po jedan iskusan planinar. Vodič pazi na markacije i brine za tempo hoda, a zadnji brine za one koji su zaostali u napredovanju.
        Prosječan planinar bez posebne fizičke kondicije, na nižim planinama, gdje ima dovoljno kisika, za jedan sat savlada visinsku razliku od oko 350 m, a na silasku između 500 i 700 m, zavisno o vrsti i nagibu terena i fizičkoj snazi. Horizontalna je prosječna brzina 4-5 km/h. Tempo hoda ne smije se prilagodavati prema ovim normama, već prema mogućnosti udisanja na nos.
       Promatraj stazu ispred i ispod sebe kako se ne bi dogodilo da zapneš za korijen drveta, upadneš u neku rupu ili blato, osklizneš se na klizav kamen ili zapneš za nisku granu. Izbjegavaj naslage starog lišća jer nikad ne znaš što je ispod njih.
        Na strminama, gdje se to može, treba se penjati u serpentinama jer tako bolje održavamo ravnotežu i manje se umaramo. Na mjestima gdje možeš birati između dvije staze, računaj na to da je kraća ujedno i strmija.
        Na uskim grebenskim i osiguranim stazama svaki tvoj korak neka bude promišljen i stabilan. Ne saginji se s ruksakom na leđima jer ti je zbog naprtnjače težište pomaknuto unazad, pa se možeš prevrnuti. Mnogi su zbog toga stradali, nemoj i ti!
        Na svim stazama, a pogotovo na njihovim strmijim dijelovima, drži dovoljan razmak kako ne bi došlo do domino-efekta i kako ne bi morao na nespretnom mjestu zastati u raskoraku.
        U visokim planinama na vrh se polazi noću, prije svitanja, kada je tlo još smrznuto, pa je opasnost od lavina i pokliznuća niz snježišta manja. U nižim planinama gdje nema te opasnosti, izbjegavaj hodanje noću.
        Izbjegavaj hodanje po cesti. Za razliku od zemljanih staza ceste ne ublažavaju udarce nogu o tlo, pa tako više umaraju i nažuljavaju nogu.
         Dugo hodanje u nerazgaženim gojzericama ili s nedovoljnim brojem čarapa (najmanje dva para!) na nogama može izazvati žuljeve. Još prije nego se pojavi mjehur, treba zalijepiti flaster i po potrebi obuti još čarapa. Nove gojzerice treba razgaziti na lakšim i kraćim izletima.
          Pri hodanju dosta pomažu štapovi, jer te svakim korakom rasterećuju 5-6 kg, dakle za jedan dan 6-8 tona. Eto efikasnog načina mršavljenja!
         Kako bismo se u slučaju pada mogli spretno dočekati, za vrijeme hodanja ruke moraju biti slobodne. Često ćeš prazne ruke da gurneš u prazne xepove, ali ako nemaš i praznu tikvu na ramenima, sjetit ćeš se da je to, iz istog razloga, još opasnije.
         Kočenje pri silasku poseban je napor za noge i lako se dogode padovi i ozljede. Zato se kaže da je silaz teži od uspona. Ne samo da se tako kaže, nego je uistinu tako! Naime, poslije dugotrajnog i napornog uspona umorni smo i opušteni pa nam silaz teško pada, a zaboravljamo da smo uspevši se na vrh, svladali tek pola puta. Skupi koncentraciju i pazi kako hodaš pri silasku! Imaj na umu da su na silasku posebno opterećena koljena i hrskavice u njima (može uzrokovati artrozu, što znači kraj planinarske karijere) i mišićni (grčevi!). Pogotovo izbjegavaj trčanje nizbrdo!

ODMOR

Kod uspona, otprilike, svakih sat vremena treba učiniti kraći odmor (najviše tri minute, kako se ne bi ohladio, a potom prehladio). Prvu takvu stanku iskoristi za zatezanje vezica na cipelama i prilagođavanje naprtnjače. Veći odmor potreban je svakih 2-3 sata hoda, najbolje u nekom čvrstom objektu. Najveći odmor planiraj za vrijeme najveće podnevne žege. Čim dođeš na odmorište na kojem se namjeravaš duže zadržati, presvuci se u rezervnu odjeću i, ako je hladno, odmah zagrni jaknom. Premda ti to naizgled godi, na odmorištima izbjegavaj sunčanje, tj. izležavanje na suncu, jer ono uzrokuje tromost i umor, a užitak pretvara u mučenje! I ja sam nadrljao!
U trenucima kada se osjećamo slabo i iscrpljeno, za oporavljanje koristimo autotransfuziju (položaj tijela u kojem su glava i noge blago povišene). Tako se postiže gravitacijsko slijevanje krvi prema srcu i ostalim životnim organima. Takav način odmora koristan je za obnovu energije izgubljene dugotrajnim hodanjem.

Čestitamo!

, 18 2010 09:08:57 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.