Automanija

Prvi komentari

Dobio sam prve komentare na svoje pisanije i nije da nisam iznenadjen. Red je da ih prokomentarišem.

Komentar broj 1: "Većina nije dosla sa namerom da kupi automobil"

To je ono što je suština ono o čemu želim da pišem. Zašto toliki silni ljudi svuda u svetu idu na sajmove automobila? Ako se uzme da je prosečna poseta beogradskom sajmu automobila oko 200.000 možete li da zamislite da svaki ili makar svaki drugi posetilac kupi auto? Uvoznici bi zadovoljno trljali ruke.

Komentar broj 2: "Ja neću na sajam kad ne mogu da kupim neću ni gledati i ostalo"

Komentar, nažalost, negira moju potrebu da gledam i da o tome pišem, osim ako nije posledica u psihologiji poznatog mehanizma odbrane koji se zove "kiselo grozdje". To bi značilo da pošto ne mogu da imam da imam nešto (automobil) onda to i nije važno i ne zanima me. Postoji, dočim, i mehanizam odbrane koji se slikovito zove "sladak limun" za ovu temu nije manje važan i koji se svodi na preuveličavanje svega što postižemo ili imamo (na primer automobile).

Ako je tako onda bi se posedovanje nekih automobila mogli svrstati u nedostožan san, a negiranje te potrebe u "kiselo grožđe". I to nas (kao i sam komentar 2) vraća na sam početak i na pitanje zašto su nam automobili toliko važni? Ili zašto ponositi vlasnici istih uglavnom preuveličavaju tehničke i estetske karakteristike njihovih "ljubimaca"?

Sajam automobila

Još sam pod utiskom jučerašnje posete beogradskom sajmu automobila. Sigurno ne zato što je velelepan niti je izbor takav. Ono što sam posmatrao kraičkom oka je kako ljudi posmatraju automobile i šta gledaju i rade sa njima.

Jedno me iznenadilo, shvatio da nisam jedina individua koja redovno pipka i kucka karoseriju, instrument tablu, oplate vrata...uz to se mršti i čulji uši. Šta je takvo ponašanje do potrebe za ličnom percepcijom kvaliteta.

Nastavak....

Nadam se da će ovo neko pročitati i razmeniti ideje iskustva....

Kada pričam o automobilima uvek to radim sa emocijama, bilo pozitivnim bilo negativnim. Odnos prema automobilo kao da na najtačniji način okarakteriše nas same, naš katakter, odnos prema spoljnom svetu. Zato nije ni čudo da su ljudi jako osetljivi na ovu temu, da ulažu mnogo truda i emocija i da je ispoljavanje istih gotovo bez ograničenja i ograda. Subjektivna percepcija stvarnosti dominira kada su u pitanju automobili i naš odnos prema njima. Ono što je najzanimljivije je da nije neophodno ni da ih posedujemo, a ni probamo, da bi imali nepokolebljiv sud o istima. Zato će te veoma često čuti ponosne vlasnike domaćih automobila koji sa stavom vrhunskih autoriteta negativno ocenjuju korejske automobile, ili na primer škode. Ni navođenje objektivnih kriterijuma kvaliteta, na primer škode koja u Nemačkoj vodi u kategoriji zadovoljstva kupaca, neće ih pokolebati niti promeniti njihovo mišljenje.

Lično sam individualista i pristalica prava na subjektivno mišljenje, a posebno u ovoj oblasti. Ono što mi je najzanimljivi je pitanje koji su objektivni činioci koji definišu naš subjektivni sud, jer su za njegovo stvaranje neophodne neke spoznaje iz sveta oko nas. Kada su te spoznaje posledica kolektivnizma, da ne kažem kolektivne idologije, onda sigurno ograničavaju naš individualizam.

Preudubeđenje je sigurno posledica kolektivne svesti i kada se čini subjektivnim, ali informacije koje su ga stvorile dolaze iz sveta oko nas, ili tačnije grupe u kojoj živimo. Obično su to informacije u obliku mišljenja drugih, posebno onih koji nam imponuju i koji za nas predstavljaju autoritete. Istorijski su to sigurno pre bili očevi, rodbina i prijatelji, nego mediji i reklame. Prihvatanje ovakvih mišljenja pojačava osećaj pripadnosti grupi sa kojom kasnije nekritički delimo iste stavove i suprostavljamo ih drugim grupama. Zato ćemo uvek čuti da je golf najbolji automobil, ili doskočicu da sve automobile treba hvaliti a mercedes voziti. Kada svemu ovome dodamo političku dimenziju i idolatriju koja se ispoljava u veličanju svega što dolazi iz zemalja sa kojima se identifikujemo, stvari postaju još više komplikovane. Tako smo nekada rusofile mogli da prepoznamo ne samo po tome što voze ruske automobile već i po tome što ih hvale, a njihove performanse lažno predstavljaju. Kada sam bio malo mlađi jedan čovek mi se kleo da njegov Aleko (Moskvić) troši manje od 8 litara benzina u gradskoj vožnji iako je ta cifra bila bliža cifri od 13-14 litara.

I zato želim da se bavim ovim fenomenom, a ne objektivnim činjenicama o automobilima niti njihovim čisto tehničkim aspektima. Upravo je subjektivni pristup autora i voditelja napravio od Top Gear-a, po meni najbolju TV emisiju o automobilima. Usudio bih se da kažem da je Top Gear najbolja TV emisija uopšte.

Teme koje bih želeo da obradim, nadam se uz pomoć ljudi koji o ovome razmišljaju, su one koje po mom mišljenju uslovljavaju svačije mišljenje o automobilima, a to su:

Dizajn
Ergonomija
Kvalitet kao subjektivni osećaj
Performanse i njihova percepcija
Automobil kao statusni simbol
Predubeđenja koja nas prate

Jedna mala napomena, zapažanja ću zasnovati na automobilskoj industiji u poslednjih 25 godina i isključivo na serijskoj proizvodnji.

Početak...

00:40

Možda je kasno za početak, ali radi o stvari koja je uvek privlačila moju pažnju. Radi se o automobilima. Šta je toliko posebno u vezi sa njima? Da li su automobili samo igračka za odrasle?

Nadam se da ću pišući naći neke odgovore, posebno na pitanje zašto nešto što oduzima previše vremena nije profesionalna već samo "obična" opsesija. Nisam majstor za kola, nisam ni trkač, a i ne mislim da sam najbolji vozač (nisam li?). Ipak smatram da moram o svemu tome da iskažem svoje mišljenje.

Natavak danas u neko normalnije vreme.