Moja srednjoškolska ljubav

U trećem i četvrtom srednje bila sam zaljubljena u druga iz razreda, naravno, on to nikada nije saznao. Zadnji pismeni u četvrtom razredu, tema - "Reč", u njenu sam iznela svoja osećanja. Evo šta sam napisala:

Počinje svakog jutra, odmah nakon buđenja, taj čudan osećaj iskrene želje da nekom pružiš sve, a za uzvrat tražiš samo mrvicu od onoga što daješ.

Neopisivo, neverovatno kako se sve više razdanjuje tako se bude moja osećanja, kao po nekom planu. Imam osećaj da sve počinje od one reči - volim te. Koliko sam puta poželela da tu reč kažem jednoj posebnoj osobi i to baš onog trenutka kada za mene počinje novi dan.

Ustajem, oblačim se i istovremeno se spotičem pred "navalom" obaveza. Ipak, u moru zahteva koji podrazumevaju da budu ispunjeni kroz moju glavu kao da prolazi film, neobičan i poseban sa samo jednom osobom u njemu.

Podne je već odavno prošlo i polako zaboravljam na sve ono čega sam se jutros setila. Moja razmišljanja uspeva da povrati samo on i to, ponekad, i pre nego što zakoračim u školsku zgradu. U tom trenutku poželim toliko toga da mu kažem, da mu izustim "Volim te", ali ne uspevam. Reči kao da ne žele da budu izgovorene i kao da pokušavaju neosloboditi se iz mojih misli.

I onda počinju časovi, mučenja. Ne, neću reći da su samo po sebi teški jer nisu. Težinu im daje samo jedna muška osoba koju srećem na svakom času u mojo blizini. Toliko je blizu da mogu da ga dodirnem svakog trenutka, ali kao da me sprečava ono najlepše osećanje.

Sati prolaze poput naših razgovora, ipak za mene kao da vreme stoji u mestu. Svaka izgovorena reč nas istog časa neverovatno zbližava, ali nas isto toliko brzo udaljava. Nikada, do sada, nisam upoznala osobu koja je za mene tako blizu, a u istom trenutku daleko, toliko daleko... kao odavde do beskraja.

Završavaju se školski časovi, polako se završava i još jedan uspešno neuspešan dan za mene jer nikada ne mogu da shvatim koliko sam, toga dana, bila blizu izgovaranja reči koju godinama čuvam samo za sebe. Dolazim kući i jedva čekam da se "zavučem" u moju sobu, moj raj, i da se što pre sklonim od ostalih ukućana.

Prolaze sati, već odavno sam trebala da spavam, ali ne mogu. Muče me pitanja za koja, sama, ne umem da nađem odgovore.Pitanja bez odgovora pokreću razmišljanja o osobi koja mi znači mnogo, a koja toga nije svesna. On sada mirno spava i sanja prelepe snove u kojima, možda, mene nema, a meni ostavlja besane noći. Razmišljam, u sebi, šta li oseća prema meni. Možda, za njega, predstavljam samo drugaricu iz razreda i mozda nikada neću biti više od toga. Možda, možda, možda... Koliko bih samo volela da je sve drugačije, koliko samo želim da najglasnije što mogu kažem "Volim te".

I polako u razmišljanjima me prekida san i sklapam moje umorne oči. U tim trenucima postajem svesna da će još mnogo ljudi proći kroz moj život, ali se nadam da ona čarobna reč neće ostati zauvek zarobljena negde između sadašnjosti i prošlosti.

My life...

Moja srednjoškolska ljubav