Kako sam postao fašista...

, 27 2010 13:04:52 +0100

Rođen sam zime gospodnje 1984. godine u sarajevskoj bolnici Koševo u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji od oca Srbina i majke Srpkinje, koji su govorili da su Jugosloveni, jer, tvrdili su, to tako treba jer će nam svima biti bolje, a ja sam suviše mali da to shvatim. Prve godine života proveo sam kao dobar drug, njegujući bratstvo i jedinstvo, tekovine Narodno-oslobodilačke borbe igrajući se „Partizana i Švaba“, ali nikada kao Švabo. Uloga Švabe uvijek je pripadala levatima. Ponekad bi se tu pojavio i jedan „četnik“. To je onaj što nisam znao šta je, a što nikad nije htio da bude ni partizan ni Švabo. Obično je to bio malo stariji drug, koji je najveći dio vremena provodio sa svojim dedom, kojeg je on zvao „đed“, bivšim robijašem od koga su svi bježali jer im mama i tata tako kažu. Oni uvijek najbolje znaju jer su veliki. I pored toga što sam u igri bio među najboljima i zaradio nadimak „Valter“, što je onda bilo velika čast i prizanje, pojedini stariji drugovi su me zadirkivali što nisam „pionir“ i što su mi mama i tata Srbi, ali to neće da kažu. Na sreću, imam starijeg brata koji je bio dio „pionirske“ družine, pa me je branio. Nekad jugoslovenstvom, nekad marisanom. Kad sam porastao, preuzeh njegove metode, te ubrzo postah uvaženi član haustorske raje i priznati Jugosloven, a kao nagradu dobih „čunga-lunga“ i „rumenka“ od mame i tate. Međutim, veselje nije trajalo dugo. Taman kad više nisam morao da se dokazujem kao veliki drug, dođe neko nenormalno vrijeme da ne idem u školu, a da se ne radujem?! Preispitivao sam se šta nije u redu sa mnom, jer sam prijašnje izostanke iz škole slavio kao ostali Dan mladosti. Shvatih da je problem u mami i tati, više ne vide moje radovanje, već samo dnevnik. Do tada je tata pratio samo sport i šah poslije dnevnika, a mama „Dinastiju“, kada joj pođe za rukom da tati otme daljinski. Uskoro su se sve više gledale ozbiljne vijesti, a manje sport i „Dinastija“, dok su tatu na razgovor odvodili neki ljudi koji su bili obučeni u uniforme koje sam mogao samo da poželim glumeći „Valtera“. Tata se razgovora vraćao tužan, ponekad sa „šljivom“ na oku. Mislio sam da se marisao u kafani. Poslije jednog od tih sastanaka rekao je da ga zaboli više i za bratstvo i jedinstvo i Jugoslovene, jer su ga tokom razgovora ubijedili da je „četnik“, te da idemo kod babe i dede u Rajlovac. Rekao je i da više ne smijem da budem Jugosloven, jer ću isto da nagrabusim kao onaj što kaže da je Srbin, pa je bolje da budem ono što jesam. Još je rekao da tek sad vidi da je deda onog malog što se uvijek igrao kao „četnik“ od početka bio u pravu. Tako sam prestao da budem Jugosloven, a nastavio da budem Srbin. Mada, što jest jest, nisam znao šta to u stvari znači. Bio sam mali.

Ubrzo nakon dolaska kod babe i dede nije bilo više gledanja ni dnevnika ni „Dinastije“. Mislio sam da je to zato što nas je sad puno u kući pa ne mogu da se dogovore šta bi gledali. Nisam bio u pravu. Nisu gledali zato što nije bilo struje (dugo mi je trebalo da u to povjerujem), a ubrzo je nestalo i vode. Vodu smo, na svu sreću, imali u bunaru. Kupali smo se tako što smo poljevali jedni drugima, dok smo poslije velike nužde minuli rad sapirali vodom iz bokala. Bilo je interesantno, mogao sam tankim vodenim mlazom da gađam najinteresantnija i najotpornija područja dubina klozetske šolje. U međuvremenu, svi su bili tužni, bio je rat, jedino sam se ja potajno radovao jer ću sad da se igram „Partizana i Švaba“ pravim puškama. Naravno, bez metaka i kad nam neko od velikih da pušku nakon povratka sa linije. Ubrzo nam više nije bilo interesantno da se igramo toga, pa smo partizane i Švabe zamijenili igrom „Srba i balija“, a ponekad bi ubacili i „ustaše“ (ljude u crnom za koje sam čuo tek u ratu, a o kojima se nije pričalo dok sam bio Jugosloven, iako ih je i tada bilo). Ali sad levate nismo mogli da natjeramo da budu „balije“, kao što smo ih ranije tjerali da budu Švabe. I levati se opametili. Nakon nekog vremena, nije više bilo vremena za igru i kad mi se igralo. Odrasli su postajali sve ozbiljniji, a sve ih je manje bilo. Sve se više pucalo i plakalo, ali ne kao na svadbama, već zaprave. I tako godinama. Nesvjesno sam u međuvremenu postao veći Srbin nego što sam bio Jugosloven, izučavao umjetnost ratovanja, zaljubljivao i tjerao starije da me uče kako se ljubi. Kažu - gurneš curi jezik u usta i onda njen jezik vrtiš k’o kliker po fildžanu, pa ga parkiraš kad više ne možeš da držiš pljuvačku u ustima, pa moraš ili da pljuneš ili da je progutaš. Sve mi je to bilo fuj pa nisam ni probao. Nakon razočarenja u muško-ženske odnose, taman kad smo se privikli na granate, a oguglali na kuknjavu, kažu da je rat gotov i da opet moramo da se selimo. Rekoše mi da su „balije“ ponovo uzele naše i da mi moramo u njihovo da nas ne bi pobili kad dođu, što opet nisam shvatao. I dalje sam bio mali.

Kad smo otišli iz našeg i došli u njihovo, pa onda opet u njihovo, pa onda u nešto što je od naših koji više nisu tu, pa onda opet u njihovo, vratismo se u naše. Mama i tata mi rekoše da više ne smijem da govorim „balije“, jer to nije lijepo - ima i među njima ljudi. Bili su u pravu. Tad sam već bio malo porastao pa mi nije bilo fuj da guram svoj jezik curama u usta i vrtim ga k’o kliker. Tako sam gurao svakoj koja mi se svidjela, družio se kao nekad kad sam bio drug, i polako odrastao. Mislio sam da možemo da se izmirimo i da ponovo svima budem drug, samo sada kao Srbim, a ne Jugosloven. Ponovo nisam bio u pravu. To što sam Srbin većini je smetalo i smeta (hvala Bogu, ne svima) pa su htjeli da budem, u najmanju ruku, Bosanac, ako ne i Bošnjak (nekadašnji Musliman). To mi je bilo malo čudno pa sam počeo da onako amaterski, al uporno, izučavam istoriju. Moram da priznam da je puna totalnih gluposti, a da joj nedostaje mnogo istine. Al dobro sad.. Nakon nekoliko godina čitanja shvatio sam da Bosanac mogu da budem samo u geografskom smislu i, eventualno, sportskom (da navijam za reprezentaciju, ako ništa, onda zbog ono malo Srba u njoj), a Bošnjak nikako. Međutim, ubrzo sam shvatio da ne mogu ni da navijam, jer većina navijača pjeva nešto poput „Ubij Srbina“, a baš i ne ide da sam sebe želim da ubijem. Bar ne dok sam još normalan. Onda sam shvatio da je u većini tih Bosanaca, koji su lafo liberalni i ne mrze nikog, mržnja prema Srbima možda i izraženija nego kod Bošnjaka koji je pošteno izražavaju, a ne kriju kao zmija noge iz ko zna kojih razloga. Još sam shvatio da kao Srbin imam istoriju, kulturu, jezik, pismo i ko zna šta još čime bi se svako ponosio. I počnem da se ponosim. Onako ponosan shvatih i da nikog ne mrzim, već samo volim svoje, da je moguće da sa normalnim ljudima budem i k’o nekad drug i Srbin, dok su oni nešto drugo, i da imam svoje mišljenje, a oni svoje. Ali, shvatih i da je više onih nenormalnih, koji su glasniji, i koji neće da mi budu drugovi jer sam Srbin. Nažalost, njih je više i bolje se čuju i tako ja, ni kriv ni dužan, postah fašista. Više nisam mali.

Marioneta

Kako sam postao fašista...