Marioneta

И би митинг!

marioneta — Sun, 06 Feb 2011 16:26:53 +0100

Након деценије корачања по европском путу Србија се нашла пред потребом за још једном 'народном револуцијом', која ће, као и она пре ње, искључиво представљати вољу народа и довести до толико жељеног благостања, за чији недостатак је и данас крива политика деведесетих...

- Борисе, дођ' овамо - рече неименовани нижи званичник међународне заједнице - Види, злато, ово што си до сада радио по питању привреде, одбране, телекомуникација, Косова, Војводине... Урадио си одлично. Али, сад морамо мало да те пљунемо.

- Па што сад кад сам се уход'о у државничким пословима - упита Борис - А и много волим да се рукујем са сиротињом кад су новинари у близини, много лепо изгледам.

- Није да ти морам објашњавати, али ево - рече међународни и настави - Према нашим проценама, то није требало да се догоди још бар неколико година, али ваш глупи народ је почео да мисли да је научио да мисли па смо у опасности да наш труд за ваше добро остане без резултата.

- Ма јок бре, нисте у праву, ако могу да кажем. То је само шака јада која је у оном периоду кад је Аца био глуп гледала суђења из Низоземске. Није то ништа страшно, Ивица њих може да среди за час посла - рече Боки.

- Пусти ти Ивицу! - викну изасланик - Они мисле да знају да мисле, а чим им таква мисао дође у главу, ваља нешто предузети. Елем, Тома је ту испред канцеларије, нек' уђе и он, да не морам понављати. Зови га.

- Томо, упaдај, немој да чека - рече Боки кроз отшкринута врата своје председничке канцеларије.

- Помаже Бог, браћо - рече Тома улазећи у просторију уз осмех.

- Не сери, Тита ти - одговори Боки - него саслушај човека, да не понавља, зато смо те и звали. К'о да би другачије и ушао овде.

- Чуј га што пизди - рече Тома - Прпа за фотељу, хахаха.

- Нека, смирите се, немам цели дан да се с вама зајебавам - рече међународни и настави - Да скратим. Томо, организуј митинг, навуци оне сателите да навуку своје бираче и окупи се пред скупштином.

- Што? - упита Тома - Је л' то рушимо Бокија, хахаха.

- Опет он! Немој да те мењам Јоргованком, ионако је народ више воли. Кретену један! - рече љутито изасланик - Народ вам је скоро дошао до памети, а ми то, је л тако, не смемо да допустимо. Организуј митинг, пљуни Бокија, ал не превише. Усмерићемо бес оваца на њега, ти испадаш херој и настављамо по плану. Боки ће се к'о фол наљутити и неће вам дати изборе.

- Шта онда? - запита Тома.

- Е онда ти опет окупиш овце и рушиш режим. Боки попусти, распише изборе, освојите приближно гласова, то је мој посао, и у фазони идете невољно у коалицију, али морате, па вам је опроштено - појасни европејац.

- Па народ ће и даље да мрзи овог манекена - рече Тома - шта смо добили? Осим што ја добијам његову фотељу, хахаха.

- Е па народ ће њега да мрзи, а има и оних који га воли, мада ни сам не могу да верујем. А ти ћеш као да му будеш контра у власти, па ће се овце смирити мислећи да има бар неко да их штити, ко воли Русију, фазони, и тако можемо бар још 10 година. Више нам и не треба - рече међународни.

- Е свака вам част на идеји! - рече Боки - Већ сам мислио да ме на мапи нема. Много сте бре паметни!

- Који си ти лик - рече Тома и окрену се према међународном - Све је то супер, а ко ће то да плати? Треба нахранити оне који дођу, музика, озвучење, превоз.. То кошта. Ја немам, да вам одмах кажем.

- Не брини ти ништа, Динкић зна за план, он ће то да среди - рече нижи представник - Видим да му је драго, каже није га Веља пљувао одавно, хахаха. Који сте ви циркус од народа! Ето, је л' све договорено?

- Јесте! - узвикнуше будући коалициони партнери на европском путу.

- Онда у реду, бићемо на вези - рече међународни и у одласку добаци - Не морате ништа око ручка, журим у неку БиХ, тамо нешто кењају око власти па ми шеф рече да видим шта је.. Гори су и од вас, ако можете веровати.

Kandići: Sorobi predodređeni da čine zločine!

marioneta — Sat, 27 Nov 2010 18:04:57 +0100

Feldmaršal Fonda za hoštaplersko pravo Šota Kandići saopštila je danas da je nakon niza godina istraživanja utvrdila da su Sorobi genetski predodređeni da čine zločine protiv čovječnosti, što je i tvrdila od početka.

„Istraživanje, koje je Fond proveo u saradnji sa svjetski poznatim institutom iz Šiptane, pokazalo je da Sorobi imaju samo za njih svojstvenu promjenu strukture hromozoma, koja dovodi do toga da čine zločine nad slobodarskim i miroljubivim narodima poput Šiptanaca, Kroata, te ostalim civilizovanim narodima“, istakla je Kandićijeva.

Ona je dodala da je istraživanje rađeno na oko 1300 Soroba iz Pokrajine koji su se dobrovoljno prijavili za ovaj projekat, koji je izuzetno bitan za medicinu, ali i uspostavljanje mira u svijetu.

„Poznata je činjenica da oko 95 odsto svih zločina protiv čovječnosti čini Sorobi, dok ostalih pet odsto narodi koje su Sorobi izazvali da tako reaguju“, navela je Kandićijeva.

Ona je istakla da rezultati istraživanja, te definisanje promjene strukture hromozoma pružaju i mogućnost izrade biološkog oružja samo za uništavanje DNK Soroba.

„Na taj način demokratski svijet će konačno ostvariti svoje vijekovne težnje oslobađanja od ovog, svima nama mrskog naroda, a ja dobiti već odavno zasluženu Alfredovu nagradu za mir“, poručila je Kandićijeva.

Ona je posebnu zahvalnost za uspjeh u istraživanju izrazila aktuelnoj vlasti u Sorobiji.

„Bez njihovog neangažovanja ne bi mogli da nesmetano koristimo dobrovoljce koji su učestvovali u ovom ekperimentu. Njihove kosti ćemo vratiti porodicama da ih dostojno sahrane, dok ćemo organe ustupiti institutu iz Šiptane za njihove potrebe“, naglasila je feldmaršal Fonda za hoštaplersko pravo.

Ona je dodala da je istraživanje finansirano od Evropske zajednice, Globalne banke i Internacionalnog monetarnog firauna, te više međunarodnih organizacija.

Žrtve: Hvala Tati Serediktu!

marioneta — Sat, 27 Nov 2010 17:59:36 +0100

Žrtve seksualnog zlostavljanja rimolatinskih sveštenika zahvalile su Tati Serediktu IVIVIV na iskrenom žaljenju zbog njihovog pretrpeljenog bola, poručivši da su tim činom njihove patnje nestale kao rukom odnesene.

„Sada, kada imamo izvinjenje predvodnika svih rimolatinskih sveštenika, zaboravili smo na sve patnje i traume, te ponovo počeli da vjerujemo u dobrotu naših pastira i put kojim nas vode“, navedeno je u zajedničkom saopštenju žrtava.

Žrtve su apelovale na svjetsku javnost da ih više ne naziva žrtvama, već mučenicima koji će kroz svoju, nakon izvinjenja, zaboravljenu patnju da zasluže mjesto u vječnoj radosti.

„Sigurni smo da će uz nas u vječnoj radosti i najčistijem svjetlu biti naši pastiri, koji će nam pružiti ljubav, iako smo ih svojom nečistoćom izazvali da nam nanesu bol i patnju koja nas je vječno usrećila“, navedeno je u saopštenju.

Oni su sadašnjim žrtvama poručili da sa zadovoljstvom prime bol koji im nanose pastiri, jer će na taj način zaslužiti vječnu radost.

„Ne bojte se, najmiliji, oprostiće vam se na nečistoći, uz najiskrenije izvinjenje. Primićete ga od Tate, kao što smo mi, te nam se kroz vječnu radost pridružiti u svjetosti“, poručili su izbavljeni od grijeha.

Nevinović traži da bude osuđen!

marioneta — Sat, 27 Nov 2010 17:56:02 +0100

Treći zamjenik pomoćnika komandanta Stanice narodne bezbjednosti Nedođija kod Pustoši Srpko Nevinović, kojem se u Farškom tribunalu sudi zbog ratnog zločina nad Bosniakima po komandnoj odgovornosti, zatražio je od ovog tribunala da ga osudi na maksimalnu kaznu zatvora.

Obrazlašući svoj zahtjev, Nevinović je u završnoj riječi rekao da, u slučaju oslobađajuće presude, od stida ne bi mogao da se vrati u rodno mjesto.

„Mnogi Sorobi su u ovom sudu osuđeni na maksimalne kazne zatvora, pa zašto ne bih i ja“, zapitao je Nevinović, zabrinut najavama da bi mogao da bude oslobođen svih optužbi.

On je ocijenio da pokušaji tužilaštva da bude oslobođen govore samo o želji da se Sorobi zavade tako što će neki od njih dobiti sramotnu oslobađajuću presudu.

„Ne prihvatam da budem oslobođen i stavljen u isti koš sa svim nevinim Bosniakima, na čijem je oslobađanju tužilaštvo tako zdušno radilo“, poručio je Nevinović.

On je naveo da, ukoliko već mora da poštuje pravdu Farškog tribunala, više voli da bude kriv, nego nevin.

Bin Barak želi još jednog "Alfreda"!

marioneta — Sat, 27 Nov 2010 17:44:38 +0100

Lider Razjedinjenih Američkih Država Osama bin Barak danas je najavio pokretanje još dva rata u svijetu, kako bi postao prvi čovjek koji je dobio dvije Alfredove nagrade za mir.

„Obzirom da sam prvu nagradu dobio u vrijeme kad Države vode dva rata, logičan je zaključak da će mi dva nova sukoba donijeti još jednu nagradu za mir, a sve kako bih mogao da njenim novčanim dijelom pomognem svojim, a nevladinim organizacijama“, rekao je Bin Barak.

On je dodao da mu novac od nagrade nije potreban sve dok se vode ratovi, bilo da Države u njima učestvuju direktno ili indirektno.

„Sve dok možemo da ratujemo novim, a zastarjelim naoružanjem pomažemo svojim prijateljima kako bi ratovali protiv naših drugih prijatelja, Države koje vodim će posvećivati pažnju humanitarnim organizacijama koje pomažu žrtvama tih, nama nametnutih ratova“, naglasio je Bin Barak.

On je poručio da Države nikada neće odustati od izazivanja novih sukoba i uspostavljanja mira u svim do sada ratom zahvaćenim područjima.

„Uspostavljanje mira je dugotrajan proces, koji zahtjeva mnogo naoružanja i mi smo spremni da pomognemo po bilo koju cijenu, koja, naravno, nije ispod tržišne“, poručio je Bin Barak.

Kako sam postao fašista...

marioneta — Sat, 27 Nov 2010 13:04:52 +0100

Rođen sam zime gospodnje 1984. godine u sarajevskoj bolnici Koševo u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji od oca Srbina i majke Srpkinje, koji su govorili da su Jugosloveni, jer, tvrdili su, to tako treba jer će nam svima biti bolje, a ja sam suviše mali da to shvatim. Prve godine života proveo sam kao dobar drug, njegujući bratstvo i jedinstvo, tekovine Narodno-oslobodilačke borbe igrajući se „Partizana i Švaba“, ali nikada kao Švabo. Uloga Švabe uvijek je pripadala levatima. Ponekad bi se tu pojavio i jedan „četnik“. To je onaj što nisam znao šta je, a što nikad nije htio da bude ni partizan ni Švabo. Obično je to bio malo stariji drug, koji je najveći dio vremena provodio sa svojim dedom, kojeg je on zvao „đed“, bivšim robijašem od koga su svi bježali jer im mama i tata tako kažu. Oni uvijek najbolje znaju jer su veliki. I pored toga što sam u igri bio među najboljima i zaradio nadimak „Valter“, što je onda bilo velika čast i prizanje, pojedini stariji drugovi su me zadirkivali što nisam „pionir“ i što su mi mama i tata Srbi, ali to neće da kažu. Na sreću, imam starijeg brata koji je bio dio „pionirske“ družine, pa me je branio. Nekad jugoslovenstvom, nekad marisanom. Kad sam porastao, preuzeh njegove metode, te ubrzo postah uvaženi član haustorske raje i priznati Jugosloven, a kao nagradu dobih „čunga-lunga“ i „rumenka“ od mame i tate. Međutim, veselje nije trajalo dugo. Taman kad više nisam morao da se dokazujem kao veliki drug, dođe neko nenormalno vrijeme da ne idem u školu, a da se ne radujem?! Preispitivao sam se šta nije u redu sa mnom, jer sam prijašnje izostanke iz škole slavio kao ostali Dan mladosti. Shvatih da je problem u mami i tati, više ne vide moje radovanje, već samo dnevnik. Do tada je tata pratio samo sport i šah poslije dnevnika, a mama „Dinastiju“, kada joj pođe za rukom da tati otme daljinski. Uskoro su se sve više gledale ozbiljne vijesti, a manje sport i „Dinastija“, dok su tatu na razgovor odvodili neki ljudi koji su bili obučeni u uniforme koje sam mogao samo da poželim glumeći „Valtera“. Tata se razgovora vraćao tužan, ponekad sa „šljivom“ na oku. Mislio sam da se marisao u kafani. Poslije jednog od tih sastanaka rekao je da ga zaboli više i za bratstvo i jedinstvo i Jugoslovene, jer su ga tokom razgovora ubijedili da je „četnik“, te da idemo kod babe i dede u Rajlovac. Rekao je i da više ne smijem da budem Jugosloven, jer ću isto da nagrabusim kao onaj što kaže da je Srbin, pa je bolje da budem ono što jesam. Još je rekao da tek sad vidi da je deda onog malog što se uvijek igrao kao „četnik“ od početka bio u pravu. Tako sam prestao da budem Jugosloven, a nastavio da budem Srbin. Mada, što jest jest, nisam znao šta to u stvari znači. Bio sam mali.

Ubrzo nakon dolaska kod babe i dede nije bilo više gledanja ni dnevnika ni „Dinastije“. Mislio sam da je to zato što nas je sad puno u kući pa ne mogu da se dogovore šta bi gledali. Nisam bio u pravu. Nisu gledali zato što nije bilo struje (dugo mi je trebalo da u to povjerujem), a ubrzo je nestalo i vode. Vodu smo, na svu sreću, imali u bunaru. Kupali smo se tako što smo poljevali jedni drugima, dok smo poslije velike nužde minuli rad sapirali vodom iz bokala. Bilo je interesantno, mogao sam tankim vodenim mlazom da gađam najinteresantnija i najotpornija područja dubina klozetske šolje. U međuvremenu, svi su bili tužni, bio je rat, jedino sam se ja potajno radovao jer ću sad da se igram „Partizana i Švaba“ pravim puškama. Naravno, bez metaka i kad nam neko od velikih da pušku nakon povratka sa linije. Ubrzo nam više nije bilo interesantno da se igramo toga, pa smo partizane i Švabe zamijenili igrom „Srba i balija“, a ponekad bi ubacili i „ustaše“ (ljude u crnom za koje sam čuo tek u ratu, a o kojima se nije pričalo dok sam bio Jugosloven, iako ih je i tada bilo). Ali sad levate nismo mogli da natjeramo da budu „balije“, kao što smo ih ranije tjerali da budu Švabe. I levati se opametili. Nakon nekog vremena, nije više bilo vremena za igru i kad mi se igralo. Odrasli su postajali sve ozbiljniji, a sve ih je manje bilo. Sve se više pucalo i plakalo, ali ne kao na svadbama, već zaprave. I tako godinama. Nesvjesno sam u međuvremenu postao veći Srbin nego što sam bio Jugosloven, izučavao umjetnost ratovanja, zaljubljivao i tjerao starije da me uče kako se ljubi. Kažu - gurneš curi jezik u usta i onda njen jezik vrtiš k’o kliker po fildžanu, pa ga parkiraš kad više ne možeš da držiš pljuvačku u ustima, pa moraš ili da pljuneš ili da je progutaš. Sve mi je to bilo fuj pa nisam ni probao. Nakon razočarenja u muško-ženske odnose, taman kad smo se privikli na granate, a oguglali na kuknjavu, kažu da je rat gotov i da opet moramo da se selimo. Rekoše mi da su „balije“ ponovo uzele naše i da mi moramo u njihovo da nas ne bi pobili kad dođu, što opet nisam shvatao. I dalje sam bio mali.

Kad smo otišli iz našeg i došli u njihovo, pa onda opet u njihovo, pa onda u nešto što je od naših koji više nisu tu, pa onda opet u njihovo, vratismo se u naše. Mama i tata mi rekoše da više ne smijem da govorim „balije“, jer to nije lijepo - ima i među njima ljudi. Bili su u pravu. Tad sam već bio malo porastao pa mi nije bilo fuj da guram svoj jezik curama u usta i vrtim ga k’o kliker. Tako sam gurao svakoj koja mi se svidjela, družio se kao nekad kad sam bio drug, i polako odrastao. Mislio sam da možemo da se izmirimo i da ponovo svima budem drug, samo sada kao Srbim, a ne Jugosloven. Ponovo nisam bio u pravu. To što sam Srbin većini je smetalo i smeta (hvala Bogu, ne svima) pa su htjeli da budem, u najmanju ruku, Bosanac, ako ne i Bošnjak (nekadašnji Musliman). To mi je bilo malo čudno pa sam počeo da onako amaterski, al uporno, izučavam istoriju. Moram da priznam da je puna totalnih gluposti, a da joj nedostaje mnogo istine. Al dobro sad.. Nakon nekoliko godina čitanja shvatio sam da Bosanac mogu da budem samo u geografskom smislu i, eventualno, sportskom (da navijam za reprezentaciju, ako ništa, onda zbog ono malo Srba u njoj), a Bošnjak nikako. Međutim, ubrzo sam shvatio da ne mogu ni da navijam, jer većina navijača pjeva nešto poput „Ubij Srbina“, a baš i ne ide da sam sebe želim da ubijem. Bar ne dok sam još normalan. Onda sam shvatio da je u većini tih Bosanaca, koji su lafo liberalni i ne mrze nikog, mržnja prema Srbima možda i izraženija nego kod Bošnjaka koji je pošteno izražavaju, a ne kriju kao zmija noge iz ko zna kojih razloga. Još sam shvatio da kao Srbin imam istoriju, kulturu, jezik, pismo i ko zna šta još čime bi se svako ponosio. I počnem da se ponosim. Onako ponosan shvatih i da nikog ne mrzim, već samo volim svoje, da je moguće da sa normalnim ljudima budem i k’o nekad drug i Srbin, dok su oni nešto drugo, i da imam svoje mišljenje, a oni svoje. Ali, shvatih i da je više onih nenormalnih, koji su glasniji, i koji neće da mi budu drugovi jer sam Srbin. Nažalost, njih je više i bolje se čuju i tako ja, ni kriv ni dužan, postah fašista. Više nisam mali.