Iskoristi dan
http://iskoristidan.blog.rs/blog/iskoristidan
Ranisan za život<p>Boli me želudac. Popij ranisan, sodu bikarbonu, ranitidin, gelusilac, koka kolu, lezi potrbuške, popij topao čaj, utopli stomak... ili, ako te ni tada ne prestane, pođi na gastroskopski pregled...</p><p>Boli me duša, ceo život me boli, od gubitaka, od ljudskog nestrpljenja, od pretvaranja, od laži, manjka hrabrosti, od sopstvene požrtvovanosti i onome što me zaslužuje i ne zaslužuje.... Popij... šta?! Ne, dragi moji, nema tu čarobnog recepta, nema gumice koja ovakvu bol može izbrisati. Kažu, za sve u životu postoji rešenje, nema problema bez mogućeg rešenja. I donekle jeste tako. Izgubite posao, izgubite dragu osobu, izgubite sitnicu koja nosi sećanje, izgubite partnera... kažu: Prespavaj, odmori, proći će... Ili, u najboljem slučaju: Ne brinite sad o tome, brinite o onome ili onima koje niste izgubili, koji vas trebaju. I to jeste istina, ma kako ona surova bila. Ono i oni koji ostanu naš su ranisan za život. Ne možemo sami sebe radi koračati napred, a i ako nam se učini da možemo pa krenemo sami, ubrzo shvatimo da je sve bezvredno naspram činjenice da smo sami u tom uspehu ili... da smo sami. Ne prestane da boli, ne prespavamo, ne prolazi- samo pakujemo bolove u neke fijoke našeg dubljeg ja, u one sfere iz kojih ih je teško dotaći. Jer, to su ipak i uvek samo naše žive rane. Dakle, zakopamo ih, ne zaboravimo, ne prerastemo, ne izbrišemo. A onda se ostatak bitisanja trudimo da ih nadomestimo novom, svežom ljubavlju za život. A, ustvari, to više nismo oni isti mi. Preobražavamo se i saobražavamo sa onim preostalim nam gubitcima. I nije to strašno, pa ipak, danas mi se plače... zbog svega izgubljenog, zbog samoće u gužvi, zbog tišine u galami... i, pitam se, što nas onaj što nas stvori stvori tako da osećamo duboko i da patimo i da onda, jednoga jutra, ustanemo prazni, okamenjeni za one bolove koji su tobože prošli, i tako dalje obogaljeni ranama prošlosti koračamo u nove osmehe. Znam, čovek je zbir svojih rana, i rane ga čine onim što suštinski jeste, ali... ustadoh jednog jutra, što na ovo podseća, jednog utorka, jedne zime, i svatih da dolazim u godine kada počinjem da gubim... i uhvati me čudna jeza. No, ja sam ovde da stvaram, i gubim one koji su mene stvorili i za sebe i mene i nas stvarali, i tako sve dok mene neko ne izgubi. I ako je već život sazdao nas tako, pa se još za to i ne pitamo do te mere da bismo mogli uticati na promene neke, kao što ustalom iz dana u dan i sve one zakone što sami ljudi sebi stvoriše, za nas staviše pod katanac, pa se ni za njihovu promenu mnogo ne pitamo, ko sam ja da se ovom svetu ipak ne nasmejem, i da mi dete u piljari ovoga jutra osmeh ne uzvrati... tu sam da stvaram dok me ne bude... makar u onim sferama koje nisu van domašaja moje moći, i da se nadam, da ću svojim življenjem makar za još par ključaonica pronaći odgovarajući ključ. I to je valjda dovoljan ranisan za život.</p>
http://iskoristidan.blog.rs/blog/iskoristidan/generalna/2010/12/05/ranisan-za-zivot
, 05 2010 17:26:56 +0100Iskoristi dan<p>Dobrodošli na moju blog stranicu. Ovo je prvi pokušaj pisanja bloga. Svaka novina imati slast prvog puta. Zato smo valjda uvek u potrazi za novinama. No, to osim adrenalina čini i da se izgrađujemo. Volim novine. One mi oplemene dan. Čak i onda kada sve upućuje na još jedno naizgled dosadno nizanje svakodnevnica, jedan cvet u vrtu pokraj kog sam prošla jutros, ili osmeh na licu poznanika kog obično srećem u isto vreme na istom ćošku namrgođenog, promeni mi dan. I nije važno da taj dan bude lepši, niti ugodniji, jer svaki dan nosi svoju svetlost i svoju tamu naizgled istu ko onu jučerašnju a istovremeno tako neuporedivo drugačiju. </p><p>Iskoristi dan?! Ne, ovde nećete naići na ciljane savete poput liste "umeće življenja" ili tetke Savete. Ne. Nešto što moje oko i moje telo primeti tipkaću u ove stranice. Možda posluži, možda se prepoznate, a možda neke situacije u vama probude novinu, pa osetite slast prvog puta. Ni sama ne znam u šta bi se ovo kuckanje moglo pretvoriti, niti koje bi opsege moglo obuhvatiti. No, sviđa mi se zvuk olinjale tastature mog istrošenog lap top-a, kojeg nikako da zamenim jer nosi neku toplinu poznavanja sa mojim vrhovima prstiju. Tako da ću samo piskarati, ne baš sasvim bez cilja, jer mi je teško nemati nikakav plan, ali se opet neću zadržati samo na jednoj, određenoj temi. Sve ovo što mi se dešava, ili ne dešava, a što je život, nikako ne može stati u samo jednu od ponuđenih blog kategorija (nije sve to ni ljubav, a opet ljubav jeste, ni posao, ni ....) te je za početak odlučih svrstati u generalnu. Svejedno, nismo tu zbog etiketa i pakovanja misli, no zbog pohranjivanja ideja u sandučiće dostupne svima, bez kojih izgleda, što vreme više prolazi, ne možemo pregurati dan. Do sada sam čitala vaše blog zapise, sada sam odlučila da vam se pridružim...</p><p>Još jednom.... dobrodošli! </p>
http://iskoristidan.blog.rs/blog/iskoristidan/generalna/2010/12/04/iskoristi-dan
, 04 2010 19:04:37 +0100Čestitamo!Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
http://iskoristidan.blog.rs/blog/iskoristidan/generalna/2010/12/04/cestitamo
, 04 2010 18:56:59 +0100