kraj i jos po neki

Adio...!:)

Popismo i tu kafu...dodje mi kao neki zakljucak... nisam pogresila, dobro sam odlucila. Ne trebam se dvoumiti i uporedjvati. Ti ostajes proslost, ja moram dalje

Mislila sam da m fali mnogo toga iz zivota s tobom ali sve je to zamanjivo i nadoknadivo, osim vremena. Necu reci da je izgubljeno jer zvuci ruzno.

Imam sad ono sto sam trazila i cekala od tebe. A verujem i da mnogi to traze i zele od svojih voljenih: da im budu jedini, da im budu najvazniji, i naravno, da se ne druze sa bivsima... Sta je tebi falilo kad ne razumes da jedna tako naizgled nevazna stvar moze da cepa spone. pa malo nesigurnosti, pa malo neizivljenosti...

Hvala drustvenim mrezama i svim tim fotografjama koje mozemo da vidimo. Umeju da nas podsete ako zaboravimo na tren da smo povredjeni pa hocemo da oprostimo li zaboravimo. Ja necu. Ne zelim. Ne mogu. Hocu da me ne popusta bes prema tebi da nikad se ne zaboravim u tvom prisustvu. Ne, zbog truda i vremena!

Boze, kad ovako krene... rekla bih da umem i da prezirem...

Idi, zivi zivot u koji ti se ja ne uklapam.

Odoh, ceka me sigurnost koju mi ti ne das... :)

Voli me

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4         Znas li kakav je osecaj biti ne voljen? Kada te pogledam i vidim da nema onog sjaja u ocima i zelje u dodiru. Ni pozude u pogledu.
      Ne mozes mi biti prijatelj...sada mi ne trebas kao prijatelj (izgleda da nisam spremna ni da te u potpunosti izbacim iz zivota). Zelim partnera. Voli me kao zenu.
       Strasno je kad me ne zelis vise. Osecam se kao da ispadam iz broda, aviona, voza...u pokretu i drzim se jednom rukom za prozor i visim tako. Ti i ostali me gledate, pitate da li sam dobro,a niko me ne podize. Dajem puno. Svesna sam toga. I to nikad nisam znala da kalkulisem. Ljubav nema jedinicu mere, zato sa njom nema kalkulacije. Ili volis ili ne volis. Sve ostalo nije ljubav. Ne postoji „malo volim’’. Ne postoji „draga si mi“, „znacis mi“. U ljubavi ne postoji. To se govori prijateljima. Ja hocu da mi budes prvo partner, pa ljubavnik, pa posle prijatelj...
      Umorna sam. Nemam energije. Mene ljubav pokrece, a sad je zatajila...nadam se prinremeno...i na kratko.

Za život, prekasno dragocen

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

- Za život, ponekad prekasno dragocen.

Podigla sam šolju čaja kao da nazdravljam vinom. Kroz prozor sam gledala u mrak u parku i u mislima čula graju i prizivala slike. Večeras sam volela uspomene. Pružale su mi uživanje i bezbrižnost. Navirala su sećanja jedno za drugim i preplitala se onakva kakva su stvarno bila i onakva kakva bi možda bila da sam izabrala drugačiji put. Ali ko bi znao šta se krije iza kojih vrata.

Probudilo me je svetlo. Nisam dobro videla. Bilo je mutno. Trepnula sam, malo se promeškoljila. Svetlo je i dalje bilo mutno. U opšte ne vidim dobro. Presekao me je tup bol u donjem delu ledja i stomaka. Znala sam gde sam. U bolnici. Primila sam transfuziju i ne osećam se ništa bolje nego juče kada su me dovezli. Ne znam koliko je sati, ali rekla bih da je oko 5 poslepodne. Tiho je. Nema gužve na hodnicima, a kroz prozor vidim da je napolju mrak. Sama sam u sobi. I bolje je tako. Ne volim priče i upoznavanja u bolnici. Ne volim da me neko ispituje o mom životu.

Nema ni sestara, ni doktora. Nikoga do ujutru. Okrenula sam se na drugu stranu i pokušala da zaspim, ne bi li mi vreme brže prošlo. Osećala sam neki teret i slabost. Trebao mi je neko. Bilo ko. Htela sam da pozovem Marka ,ali pomislih da bih mu bila teret, bez obzira što mi je uvek govorio da u svakom trenutku mogu da se oslonim na njega. Svojim zdravljem nisam htrela da ga opterećujem. A verovala sam... duboko u sebi sam verovala da ću biti dobro.

- Vaši bubrezi obavljaju manje od 15 procenata njihove normalne funkcije. Vi ste kandidat za transplantaciju. To je to. Nema više šta da se čeka... ili možete na dijalizu. Ali, preporučio bih Vam preddijaliznu transplantaciju bubrega. Naravno, ako imate nekog ko bi Vam mogao donirati, da se to uradi što pre.

Rekao je prof. Dr ...

Ćutala sam, a kroz glavu mi je prošlo Dobro. Ako je to najbolje rešenje...

Ceo put sam pričala o stvarima koje mi se događaju, a ni jedna nema veze sa mojom bolešću. Poricala sam samoj sebi. Ali nisam uspela da pobegnem. Strahovala sam za budućnost sa njim. Svesna sam ja ljudi i njihovih predrasuda.. Bojala sam se da ću mu se smučiti i da će se udaljiti od mene. Kako sam samo htela da me zagrli, da nije daleko i da me obgrli rukama i čvrsto zagrli kao da me štiti od hladnoće. Ali bio je daleko. Sa svima u stanu ja sam bila usamljena. Telo mi je gubilo snagu. Plakalo mi se. Zagrizla sam usne, pokušavajući u sopstvenoj glavi da sastavim melodiju, da mi skrene misli. U jednom trenutku sam se predala. Legla sam na krevet i pustila suze da teku. Osetila sam kako mi se grudni koš opušta i spušta, a kroz kosu mi je prolazila umirujuća jeza, kao vetar kroz travu. Nisam zaspala, ali sam se na trenutak opustila.

***

Nekontrolisano mi naviru suze. Kvase lice brže nego što mogu da ih obrišem. A ćutim i natapam jastuk, ni reč, ni jecaj. Nisam sama i nije mi do razgovora..

Samoća me je pritisnula kao lavina. Niko neće doći. Nijedno drago lice. Umorila sam se danas za sve protekle dane koje sa bila raspoložena. I isplakala sam se danas za sve protekle dane što sam se smejala.

Sad JA ne želim više nikog da vidim...

Setih se momka iz bolnice od pre par meseci i gledanja u dlan. Rekao mi je:

- Imaš liniju života koja se račva na dva dela, odnosno puta. Jedan je kratak, kraći je od drugog. Taj drugi je baš dugačak...Imaš tačku na račvanju. Tu ćeš zastati da napraviš izbor. Šta uradiš, tom linijom ćeš poći.

Bilo mi je simpatično. Sad mi ne izbija iz glave.

Postoji senka koja mi s vremena na vreme pređe kroz misli. Kao težak natopljen oblak. Samo nema kiše da ga olakša. Ali pun je oluje. To jasno pokazuje ona linija između obrva. Grč na licu. Promeniće se mnogo toga. Možda neko neće primećivati, ali vreme će pokazati. Biću neko drugi.

***

Ono što osećam i što mislim kroji mi sudbinu, sve sam stavila na emotivni nivo. Doživljavam ih kao da su stvarne. Zato moram da mislm na stvari koje me uzdižu i leče.

Pumpa...šok...cevčice, aparati, igle, dijaliza, rastvori, tablete,...insulinska pumpa, insulinska pumpa insulinska pumpa,...odzvanja u glavi. Najviše mi to odzvanja u glavi pored svih stvari koje su zabodene u mene i koje prolaze kroz mene.

Neke stvari mogu da promenim. Neke stvari ne mogu da promenim. Ali mogu da promenim sebe. Mogu da pripremim sebe da živim sa tim. Samo, najteži deo je put od saznanja do prihvatanja. Treba mi mir. Znam da ću pobediti samu sebe i ovaj nemir (ili tugu) koji raste.

Nije ovo tuga. Pre bih rekla da je umor. Umorila sam se od pozitivnog stava. Telo bi da odmori. Kada bih mogla leći negde na zemlju i slušati neku vodu kako teče. Tekle bi tada i misli i ideje.

Razumem tugu svih onih koji su napolju. Znam da ih moj smeh preko telefona smiruje i teši, ali ako samo krenem da se požalim, samo čujem da ne smem da tonem, da će sve biti u redu, da se ne nerviram. Neću takvu utehu. Ne mogu to više da slušam. Treba mi zagrljaj. Treba mi stisak ruke. To pomaže. To bi pomoglo.

Kažu da mislim na budućnost. Na to kako će sve biti dobro. Ja mislim samo na moje dete. Ja zamišljam svoje dete. I to me, čini mi se, održava. A ne mogu to da mu kažem. Mogu da spomenem, ali da priznam koliko to želim, ne mogu. Bez obzira na godine, još nisam sigurna u njega što se tiče porodice i pitanja o tome. Sad, pored zdravlja, to mi je najveća želja: porodica.

Zbog neke tamo buduće porodice, zbog kvalitetnog života uz njih, zbog svega toga i radim sve ovo.

Šetam u krug, oko liftova, pričam, smejem se... kao da zaboravljam gde sam. Tako je i bolje. Šetam sa Ognjenom i Dimitrijem. Ognjen je kao i ja. Na obradi je za transplantaciju bubrega, samo što on čeka kadaveričnu. Nema živog davaoca. Razgovaramo o transplantaciji, jer meni je sve ovo novo. Ne znam šta me čeka i šta da očekujem. Ognjen je u ovome dugo. Dugo čeka bubreg. Upijam svaku njegovu rečenicu i ništa se ne čini teško i neizdrživo. Zamišljam Marka i kako ću biti pored njega. Zdrava. Kao da se ovo nije dogodilo. U glavi cujem njegov glas: „Ta vrsta osećanja koju si izgradila tako laskaju nekome ko nije na to navikaom a negde duboko u sebi priželjkivao. Nedostaješ mi, jer sam usmerio život ka tebi i sad ne umem drugačije. Nego...jedva čekam da pored mene ponovo zaspiš.“

Smejem se. Biću dobro. Zbog sebe. Zbog njega. Zbog nas.

Veruješ li meni ili svojim očima?

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Preksinoć sam imala naporne snove. Ne mogu da kažem da sam ružno sanjala jer to nije bio ružan san. Ali osećala sam izvesnu teskobu tokom dana i stalno mi se u glavi vrteo taj san. Sanjala sam njegovu mamu kako razgovara sa mnom, kako nešto zajedno radimo, kupujemo...sve kako bi bilo normalno,a nije. I u tom snu ona je raspoložena i nasmejana, a ja sumnjam u nju i njen osmeh, raspoloženje i nameru. Čekam je da nešto kaže ili uradi, da me rečima sastavi sa tlom. Da me rascepi jednom rečenicom...bilo kojom protiv nas dvoje. I čekam i čekam...ona se i dalje smeje od srca i priča i planira posete i obilaske i kako ćemo...a ja i dalje ne verujem. Čekam udarac. Probudjena, opet nemir. Naspavala sam se,ali čini mi se da sam umornija nego sinoć. On me zove telefonom i uspeva da me nasmeje i oraspoloži, tek tako. Ne spominjem sta sam sanjala. To smo nekako prećutno sakrili pod tepih. A znamo da tako ne može zauvek da ostane. Kad tad... I nasmejao me je.

Onda je počelo da smrkava i osecaj iz mog sna da steže obruč oko mog vrata. Bez veze umišljam... zaokupiraću se internetom...I vidim na glupom Fscebook-u fotografije sa nekog rodjendana od prethodne noći kako se grli sa bivšom devojkom. Koliko god uveravala i sebe i njega da mi više ne smeta njihovo druženje, ne treba biti posebno pametan i shvatiti da takve stvari razbijaju čoveka. I uzaludna je borba protiv toga. Uvek je povuci potegni...pogrešno si razumela, interpretirala...

Negde u sebi svi su svesni da ne mogu kroz život sami i da čovek nije za to. Svi žele utočište, sigurnost u koju beže nakon dana u obavezama, a šta je sa tim da se te veze poštuju? Prevera, flert i nabijanje na oči fotografija koje mi paraju grudni koš i trnu ruku su stari provereni recepti za uništavanje ljubavi. Ako pet puta kazem da mi smeta toliko i takvo pokazivanje naklonosti sa bivšima, zar misli da se šesti put promenilo? Ne! Nego ćutim da ne bih ponovo bila ljubomorna lujka bez osnove. Ako ja mogu da ćutim o tome i ne gnjavim ga, zasto on ne može da ispostuje mene i prestane da po milioniti put maše mi pred očima takvim fotografijama? Kad je već svestan da ću ja to sve videti? I onda pomislim da nije ni važno šta ja mislim. I onda se pojave i druge sa komentarima i "svidja mi se" i crv sumnje izlegne krhko začaurenu nesigurnost...

Hahaha...Živeo Facebook, legalan način da varate, flertujete i ko zna šta sve, pod izgovorom "Pa,družimo se!"

I nije nešto

Pozvao me je da se vidimo. Oboje smo do skoro bili u dugogodišnjim vezama. Izašli smo, pili piće i neobavezno pričali o tome šta nam se dešavalo u proteklih par godina. Mi se nismo videli godinama. Slušala sam ga i pričala mu o sebi. Odvezao me je kući, poljubio u obraz i rekao da bismo mogli ponoviti ovo. Pomislila sam, zašto da ne.

Došla sam kući i sa onim blesavim osmehom na licu sela u fotelju da sama sa sobom saberem utiske. Osećala sam se kao da sam se upravo vratila sa sastanka na kom sam izašla sa nekim ko mi se baš dopada, a ne sa bivšim momkom iz srednje škole. Kako su mi navirale sekvence večerašnjeg izlaska, tako je uzbuđenje počelo da jenjava. Razgovori i interesovanja. Tokom zadnjih desetak godina smo se sretali kod zajedničkih poznanika, videli se po koji put i ništa više. Pa ako mi tad nije bio privlačan i interesantan, kako mogu da pomislim da će sad, sa istim razmišljanjima, sa istim (ne)smislom za humor? Oh, pa nisam tako očajna! Imamo po 30 godina i oboje sad želimo skoro iste stvari. Želimo porodicu. Ali ja to ne želim toliko da bih mogla sa bilo kim.

Ako sam sama sebi zanimljivija nego on...nema od toga ništa. Kako planirati bilo šta za budućnost?

On je savršen momak "na papiru" . Dobra prilika za porodičan život. Ali...kada bismo radili po čitav da da se ne viđamo često i kod bismo imali dva televizora...

Ponovili smo sastanak. Ovog puta u kućnoj atmosferi. Televizor i grickalice i lagan razgovor o provedenom danu i njegovo ubacivanje po neke pošalice sa seksualnom konotacijom. Nije bilo smešno.

Posle prvih 12 i po minuta razgovora poželela sam da odem i da ga ne vidim više nikad. Prva stvar koja me je "lupila u čelo" je izbor televizijskog programa. On je hteo da gleda akcioni film B kategorije, a ja jednu od najpopularnijih humorističkih serija na planeti. Nepomirljivo! Drugo, postavio mi je pitanje vezano za mene i šta volim a da ga nije ni saslušao.šta sam rekla. Prazno za moj ukus!

I na kraju: kako provesti i jedan minut više sa nekim ko ne može da te zasmeje? Kako provesti dan sa nekim ko mi je smešan samo ako mu uradim nešto kao što je padanje na ulici ili saplitanje niz stepeniuce.

Neka, nekoj će biti dobar...

Videces kad budes...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Videćeš kad budeš...

...imala posao!

... to je, pretpostavljam jedna od tri najčešće rečenice koje mi je neko uputio u poslednjih deset godina. Kao da ne pripadam više krugu kojem sam pripadala. Ljudi kao da se boje da će propustiti nešto, da ja neću razumeti ono što se njima događa, da neću shvatiti njihove živote. I kao da sav taj strah maskiraju superiornošću. Bolji su jer imaju bar jednu od te tri stvari. Kao da meni dani prolaze uzaludno jer nisam zaposlena. Ili sam kriva što sam sama i neudata. Ili sam neodgovorna, ne znam da volim i ne znam za teškoće jer nemam svoju decu.

Kao da me ne privlači upoznavanje ljudi i razgovor uz šolju kafe i ta ne uvek obavezna svakodnevna rutina. Kao da ne bih volela da svoj dan završim u zagrljaju čoveka koga volim i čiji dodiri čine svet lakšim. I na posletku, onaj stisak ručice i pogled pun ljubavi i poverenja...

Dan je lepo poceo. Dugim protezanjem i poljupcem za dobro jutro. Volim da ga ljubim dok izgleda tako zabunjeno i detinjasto. Zagrlio me je kao da grli jastuk, a ja pocela da se smejem kao dete kao ga uhvatis i golicas. Onda je ustao, spremio se i otisao na posao. Ja sam ostala u njegovom stanu. Tu budem na produzenom vikendu, jer zivim u drugom gradu. Na vratima mi je uz osmeh rekao : „ Uzivaj, mala, pa se vidimo danas. Spavaj.“ Tako je poceo jos jedan ponedeljak.

Nisam se vratila u krevet. Bilo je osam sati ujutru. Stavila sam vodu za kafu i usput jela nesto. Neka se zove dorucak. Spremila sam krevet i otvorila sirom balkonska vrata da se provetri soba. Dok sam pila kafu, spremala sam se za prodavnicu. Posle cu prosetati i do pijace. Zelim da mu skuvam nesto danas da ima sveze za rucak i kuvano, a i za sutra kada odem kuci.

Nisam se osecala optereceno. Nista od ovoga nije moja obaveza , ali ja sam uzivala u svakoj sitnici koju sam radila.

Dosla sam u njegov stan, raspremila kese i bacila se na posao. Pre nego sto pocnem da kuvam, pospremicu stan. Ne treba mi vise od sat i po za osnovno odrzavanje stana, a tek je deset sati prepodne. Za pravljenje rucka imam vremena, on se vraca tek oko pola pet.

Brisanje prasine, usisavanje i brisanje podova. Detaljno ribanje kuhinje i kupatila. Sporet, radne povrsine... kada, lavabo, wc solja...pa , skoro 2 sata. Vreme je za jos jednu kafu.,,dajem joj 20 minuta ovog mog popodneva. Pristavljam lonac za sutrasnji rucak. Krckacu lagano piletinu sa povrcem i pirincom. To ce mu biti do srede dosta, a za cetvrtak i petak neka se snadje. Za vikend sam opet tu.

Dok kuvam, uporedo sklanjam da ne bih napravila haos. Sad pocinjem da spremam rucak za danas. Natempirala sam taman da sve otprilike bude gotovo kad on dodje. Desetak minuta gore dole.

Cetiri sata je. Lagano privodim kraju sve. Ali ja izgledam ocajno. Kosa od pare se prilepila. Vruce mi je u kuhinji. Preznojila sam se kraj sporeta tri puta. Oprala sam visak sudova na kojima sam pripremala, seckala sta mi je trebalo. Obrisala i sklonila. Sad su ostale samo serpe na toplom sporetu.

Pod hitno odlazim u kupatilo i kupam se od glave do pete. Oblacim cistu majicu i trenerku. Kosu sam prosusila, dosusice se dok on dodje. Na meni ni traga od kuvanja.

Dosao je moj dragi sa posla. Malo posle pola pet. Dug poljubac za dobrodosao kuci. Njegovo „Mmmm“ za miris hrane. Rasprema se dok ja postavljam. Rucamo zajedno. To je nas mali zajednicki ritual. On se odmara, jer je skoro stigao s posla. Ja cu oprati sudove. Nakon toga se skupljam pored njega, gledamo kviz, poneku seriju i razgovaramo o svacemu, njegovom radnom danu, mom „neradnom“ danu. Kasnije raspremamo krevet i spremamo se za sutra. On za posao, a ja za put.

Ljubimo se, dugo...i taman kako je jedna stvar vodila drugoj, on kaze : „Jao, ljubavi, ali ja sam sav slomljen. Nemoj da se ljutis. Ceo dan sam radio.“ A onda me je pomilovao po licu kao dete i pogledao me kao otac: „Videces kad budes radila, bebo moja.“

Naravno. Sad ne razumem umor...

magla,kopno,magla

Posle dve i po godine intenzivnog zabavljanja, on mi kaze da je usao u "neku vrstu zasicenja" . Dobro... Mislim, nije dobro. Nije dobro po mene!! Na pitanje da li je prestao da me voli, dobijam odgovor da sam "veoma drago bice"! Sta to, zaboga, znaci? "Drag" nije voljen. To je supji odgovor kada ne mozes da odlucno nekom kazes da ti vise nije stalo do nje ili njega. Kad mi lome srce, vise volim da to bude brzo i ostro. Da kaze sta hoce. Onda znam na cemu sam i kako da se ponasam dalje. Izludjuje me to sto sam trenutno u magli. Ne znam na cemu sam. A on precutkuje istinu. Zaobilazi. Izbegava. Kaze da ne zeli da me izgubi. Da bi zeleo da uvek budemo u dobrim odnosima. I da ga uzasava to sto sam mu jednom rekla da ja posle nekoliko pokusaja da spasem ljubav odlazim i zatvaram vrata. Ne svadjam se. Ne pravim scene. Ne pretim. Ne kunem. Samo odem i ne javljam se. Puno placem i malo mrzim...I ne pristajem na prijateljstvo. Mozda zvucim surovo, ali kako biti prijatelj sa nekim s kim sam spavala,ljubila se, i jos gorim od zelje da ga zaglim, dodirnem...? Ja ne mogu. Mogu kada me prodju emocije da se na ulici ljubazno javim i pitam za zdravlje.

On hoce da budemo prijatelji do kraja zivota, jer takvu povezanost kao sto smo imali mi, sa drugima nismo imali. Bilo bi steta da to propadne. Bilo bi. Ali isto tako bilo bi steta da ja venem nadajuci se da je ovo sto je rekao samo neka njegova faza...da mi je bar 22 ili 23, lakse bih to odigrala.