Razum i osećajnost
http://roksana.blog.rs/blog/roksana
<p>Večiti istračivač i lutalica na putu svetlosti. Nepopravljivi romantičar i mističar. Uvek svoja i samo svoja.</p>
roksana2026-05-14T19:14:18ZMoje ime je Bisa
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/generalna/2014/10/16/moje-ime-je-bisa
<p>Kada sam je upoznala bila sam samo obična devojčica, djačić završnog razreda osnovne škole. Ona je bila profesor biologije. Moj profesor. Predavala je biologiju u karlovačkoj gimnaziji koja je tada nosila naziv velikog pesnika Branka Radičevića, a nama u osnovnoj školi držala je časove prve pomoći i zaštite, obuku iz opštenarodne odbrane i od nje sam učila o bojnim otrovima, radijaciji i svim onim zlim stvarima koje ljudi čine jedni drugima u ratu. O uništavanju prirode, ljudi i životinja, svega onog bez čega nije život moguć, kao i o tome šta možemo učiniti da izbegnemo katastrofu i kako ublažiti posledice razaranja. Zaštititi majku prirodu, beše zadatak koji je sama sebi zadala.</p><p>Ulivala je strahopoštovanje. </p><p>Danas, kada znam da nije mnogo starija od mene, kada su decenije ostale iza nas i našeg prvog susreta, strah je nestao i ostalo je duboko poštovanje i divljenje prema ženi koja zrači nekim unutrašnjim mirom i pleni duhovnom lepotom. Poštovanje prema onoj sa kojom mogu o svemu pričati, sa kojom delim ista ili slična interesovanja, delim ljubav, jednu veliku, prema gradu u kom smo rodjene, u kom smo odrastale, igrale se, smejale i plakale. U kom i danas živimo i stvaramo, obe. </p><p>Njeno ime je Bisa. Poslušajte šta ona ima da vam kaže.<br /><br /><iframe frameborder="0" height="259" src="//www.youtube.com/embed/a1V6WeT7eUE?rel=0&showinfo=0" width="460"></iframe><br /><br /><span style="font-size: 12.7272720336914px; line-height: 17px; font-family: arial, sans-serif; color: #333333"><strong>Film "Moje ime je Bisa", autorke i rediteljke Gordane Momčilović, osvojio je nagradu za najbolji Srpski film u kategoriji turističkog filma na Međunarodnom festivalu Silafest, </strong></span><strong style="color: #333333; font-family: arial, sans-serif; font-size: 12.222222328186px; line-height: 17px">održanom 2013. godine u Velikom Gradištu, kao i nagradu na Jahorina film festivalu 2014. </strong><span style="font-size: 12.7272720336914px; line-height: 17px; font-family: arial, sans-serif; color: #333333"><strong><br /></strong><br /><br /></span></p>Generalna2014-10-16T13:00:25ZroksanaValkira
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/poezija/2014/08/20/valkira
<p>Valkira ratnice, ženo, vučice!<br />Čuješ li, o Boginjo sudbine, glas ratnika novih,<br />što pred tobom padaju ničice?<br />I za naklonost tvoju se mole dana ovih.</p><p>Dana sumornih, strašnih i teških!</p><p>Pridruži se, Valkira, danas borbi ovoj,<br />snagu i pobedu daj ratniku sada.<br />Neka zna da mu sudbina je u ruci tvojoj,<br />njemu, što ga napusti i poslednja nada!</p><p>Nada zaludna, nevinih i grešnih!<br /><br />Valkira, pred tobom je izbor, da li ćeš hteti,<br />pružiti ruku onima što u boj, mladjani, kreću,<br />Ili ćeš, ljuta na sve oko sebe, na suprotnu stranu stati,<br />uskratiti mladim ratnicima pobedu i sreću.</p><p>Ratnika neukaljanih, čistih srca, uplašenih!</p><p><img src="http://24.media.tumblr.com/tumblr_mcevtes0G01rimca0o1_500.jpg" border="0" alt="Valkira" title="Valkira" width="500" height="667" /><br /><br /><br />Boginjo, ratnice, vučice i ženo, od početka veka!<br />Tvoj izbor Valkira i naklonost tvoja odlučuje znaj,<br />koga od njih, nesrećnih svakako, na kraju čeka,<br />da l' slavna smrt, il' sraman kraj.<br /><br />Slavna smrt u Valhali, u večnosti, pobednika il' poraženih!<br /><br />Sudbina odredjuje samo!</p>poezija2014-08-20T13:19:47ZroksanaDnevnik Agnes Midlton, veštice iz Salema
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/proza/2014/03/12/vestica-iz-salema
<p>Ovo je zapis Agnes Midlton, 35 godina stare, iz ribarske luke Salem, babice i lečiteljke travama.</p><p>April 11. godine gospodnje 1692. Salem</p><p>Danas sam pomogla ribaru Simonu. Simonu se ribarska udica zarila duboko u list leve noge. Klještima, koja sam u kipuću vodu spustila, sam udicu izvadila, ranu oprala i zašila. Na ranu sam stavila listove bokvice i koren crnog luka, dobro opranog u mlakoj vodi. Stavila sam čistu krpu preko rane. Rekla sam da dodje sutra ponovo da ranu pogledam i opet povijem. Sin Anete Ferguson, trogodišnjak, imao je groznicu i njega sam pregledala, dala mu sirup za kašalj i stavljala hladne obloge na čelo, ručice i nožice. Detetu je groznica spala. Materi sam rekla da me i u toku noći može pozvati ako ustreba.</p><p>Recepti za sve moje sirupe i čajeve, kao i crteži svake biljke, nalaze se na poslednjim stranama ovog zapisa, ako kome ustreba.<br /><br />Hvala Tebi na novom danu!</p><p>April 15. godine gospodnje 1962. Salem <br /><br />Ribar Simon je dobro i uskoro će opet na svoj brod. Sin Anete Ferguson nema groznicu i ne kašlje. Novi sirup je, znači, dobar.</p><p>Sara Bronfild je noseća. S obzirom na krhkost njenog tela, a i duha, moraće se o njezinoj bremenitosti voditi više računa. Jake čorbe od divljači ojačaće njen duh i telo, rekla sam. <br />Ribari se često povredjuju na kuke, užad i mreže. Svima govorim koliko je važno rane oprati i ništa prljavo na njih ne stavljati.<br /><br />Hvala Tebi na novom danu!</p><p>April 23. godine gospodnje 1962. Salem</p><p>Današnji dan obeležen je porodjajem mlade Johane Nurs, žene ribara Pitera. Prvo dete, sin, rodjen je zdrav i vrištao je kao sam djavo. I majka i beba su dobro, iako je porodjaj dugo trajao, a Johana izgubila mnogo krvi. Obilaziću je cele noći.<br /><br />Hvala Tebi na novom danu!</p><p><span style="font-size: 13px">April 30. godine gospodnje 1962. Salem</span></p><p>Johana i njena beba Džon su dobro. Rebeka Kuk je iskrivila članak leve noge. Stavila sam obloge i udlage. Za par dana moći će da hoda. Sara Bronfild teško nosi svoju bebu, obilazim je svaki dan. Mora biti stalno u krevetu, rekla sam.</p><p>Maj 05. godine gospodnje 1962. Salem</p><p>Sara Bronfild je izgubila čedo. Izvukla sam iz njene utrobe mrtvo detence. Njeni su tražili da spašavam bebu, ali to ne ide. Uvek treba spašavati majku, da se zna. </p><p>Mala Mari, kći A. i T. danas je bila kod mene i tražila da je obučavam svom zanatu. Mari ima 13 godina. Kad napuniš 15, učiću te, rekla sam.<br /><br />Hvala Tebi na novom danu!</p><p>Maj 12. godine gospodnje 1962. Salem</p><p>Noćas sam pomogla da na svet dodje sin prvenac sudije Džona i njegove žene Elenor. Majka i dete su u odličnom zdravlju. Sudija je mojoj kući prosledio dve korpe hrane u znak zahvalnosti. Mari je, baš u taj čas, opet dolazila i ja sam opet isto rekla. Gledala je zavidno u korpe, ili se to meni samo učinilo?</p><p><span style="font-size: 13px">Hvala Tebi na novom danu!</span></p><p>Maj 17. godine gospodnje 1962. Salem</p><p>Doneli su ribara Simona. Desna noga se nadula kao trupac. Iz otvorenih rana curi krv i gnoj, meso truli. Stavila sam obloge i dala mu čajeve. Malo se tu može učiniti, rekla sam da bi nogu trebalo odseći. Simon nije pristao. Bojim se, neće biti dobro.<br /><br />Hvala Tebi na novom danu!</p><p>Maj 23. godine gospodnje 1962. Salem</p><p>Ribar Simon je umro. I dalje mnogi dolaze po savet, čaj ili trave. U vazduhu nad Salemom oseća se miris krvi i soli. Biće nekog zla. Slutim i plašim se.</p><p> <span style="font-size: 13px">Hvala Tebi na novom danu!</span></p><p><img src="http://law2.umkc.edu/faculty/projects/ftrials/salem/jacobstrials.jpg" border="0" alt="sudjenje vešticama u Salemu" title="undefined" width="340" height="249" /> </p><p><span style="font-size: 13px">Oktobar 02. 1962. Salem</span></p><p>Optužili su me za veštičarenje. Da u Boga ne verujem, da sa djavolom opštim, da mi sotona na uvo šapuće. Mala Mari je bila glavni svedok. Siroto dete je u nesvest na sudu padalo, bacakalo se i vrištalo. I optuživalo me. Mene! Onu koja je htela svemu je naučiti, samo kada za to dodje čas. Ne krivim je. Optužili su me za Simonovu smrt i jedva dokazah da sam ja lečila levu nogu, a ne desnu. Optužiše me i za smrt bebe Sare Bronfild. Uvračala sam je, nju i njenu bebu, rekli su. - Zlo ne zaslužuje da živi - rekli su. Nisam ništa priznala, kako bih!? Moja savest je čista, ja lečim i donosim novi život, rekla sam. I verujem u jednog, jedinog Boga i Hrista, na krstu raspetog, zaklela sam se.</p><p>Obešeno je njih 19. Bridžet, Suzana, Elizabeta, Sara, Džordž, Marta, Džon.... Smiluj se njihovoj duši nesrećnoj i napaćenoj. I podari im večni mir i spokoj koji zaslužuju životom neporočnim. Zlome ne zameri, već mu oči otvori, da progleda i razume. I ljubav čovečansku spozna. <br /><br />Od juna do septembra, godine ove gospodnje 1692. trajao je progon nevinih, ne ponovio se. Sav užas ljudski u okean ceo stao ne bi. Gospode smiluj se!<br /><br />***</p><p>Hvala Tebi što se spasih vešala, ne što se smrti bojim i život odveć cenim, već što znanje svoje, zarad dobrobiti ljudske, mogu na drugog preneti, a za ovog života još mogu mnoge izlečiti i mnogim materama, da na svet čedo donesu, mogu pomoći.</p><p>Hvala Tebi na novome danu, još jednom danu, Velika Majko Boginjo, u kom, u ime tvoje, samo dobro ću ovom, meni tako nerazumljivom, ljudskom soju, darovati. Veliko je ime tvoje, Majko. Ja čekam dan kada ću se u tvoje tople skute vratiti. Tako mi nedostaje naš dom i naše ognjište milo. O, zvezdo moja, kako si daleko! Doleteti do tebe još dugo neću moći.</p><p> <img src="http://www.arthistoryarchive.com/arthistory/rococo/images/ElisabethVigeeLebrun-Mother-and-Daughter-1789.jpg" border="0" alt="majka i kći" title="undefined" width="450" height="615" /></p>Proza2014-03-12T14:14:50ZroksanaBajka za Biljanu
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/proza/2014/03/10/bajka-za-biljanu
<p>Nekada davno, toliko davno da se ni ja više ne sećam kada, kada je na ovom svetu bilo malo ljudi, ali su svi bili lepi i dobri i niko ni za kakvo zlo ni čuo nije, živeo je čopor konja jednoroga na, uvek suncem obasjanom, proplanku. I svaki čovek, žena i dete imaše svog jednoroga o kome se brinuo, a jednorog je uzvraćao ljubavlju i ispunjenjem svake, pa i najmanje želje. Proplanak na kom su jednorozi živeli beše ispresecan potocima bistre, planinske vode, uvek u punom cvatu, pa je izdaleka ličio na najlepši tepih, a opojni miris se širio po celom svetu. I svi bejahu srećni i zadovoljni i ljudi i jednorozi, a najviše deca, jer su se mogla povazdan sa jednorozima igrati do mile volje.</p><p>Živela je, u to vreme, devojčica po imenu Zvezdana. Zvezdana je imala svog jednoroga, malu, lepu i, kao sneg belu, ženku kojoj je sama nadenula ime, Zvezdica. Zvezdana bi skočila na ledja Zvezdici i njih dve bi jurile po poljima sve dok se ne bi, od silne jurnjave, umorile. Jednorozi su se umeli i sporazumevati sa ljudima, tako da su Zvezdana i njena Zvezdica pričale o svemu, a najviše o dobrim vilama i nežnim patuljcima koji su vredno radili kako bi ljudima omogućili što bolji život. Jer beše to vreme kada su ljudi samo uživali, a patuljci i vile su radili sve za njih i činili svako dobro kako bi ljudi bili zdravi, veseli i srećni. Ljudi su morali jedino za svoje jednoroge da se brinu, da čiste njihov proplanak, da zalivaju mirisno cveće i da jednorozima donesu raznovrsnu hranu. </p><p>Zvezdana je rasla uz svoju Zvezdicu, a rasla je i Zvezdica. Jednog sunčanog, toplog jutra, Zvezdana, sada već lepa, mlada devojka, skoči svojoj Zvezdici na ledja i njih dve odjuriše kao vetrom nošene. U svom zanosu nisu primetile da su se veoma udaljile od svojih najmilijih, da su prošle kroz 7 proplanaka i 7 šuma i našle se na, potpuno nepoznatoj, livadi. Obe gladne i žedne, a i uplašene, ugledaše u daljini veliki zamak čiji se zlaćani krov sijao na suncu, tako da ih je skoro potpuno zabljesnuo sjaj. Tada napraviše veliku grešku, jer odlučiše da u zamku potraže pomoć, radije nego da se istim putem vrate svom domu i svojim najmilijima. </p><p>Zamak beše veliki i lep, a u njemu je živeo mladi princ, dorastao za ženidbu. I pored sve lepote i bogatstva, to ipak ne beše srećno kraljevstvo, jer su u njemu ljudi morali puno raditi da bi princu i dvorjanima omogućili udoban život, pa su se stoga i razboljevali i brzo umirali, dok su u dvorcu živeli dugo, lagodno i bez imalo brige za svoj narod. Toliko tu sve beše drugačije od onog sveta za koji su Zvezdana i Zvezdica znale. </p><p>Princ ih ljubazno primi i odmah se u lepu Zvezdanu zaljubi i zaprosi je, a naivna Zvezdana pristane, ne razmišljajući o posledicama. Zaboravi Zvezdana svoje roditelje, braću i sestre, zaboravi i svoju Zvezdicu, koju surovi princ predade u konjušnicu gde je morala, sa drugim, sasvim običnim, konjima biti i raskalašne dvorjane u lov na nesrećnu divljač, na svojim ledjima, nositi. O njoj se niko nije posebno brinuo, jer, u svom neznanju, nemahu pojma koliko je ona blaga i vredna i šta im sve može dati i koje sve želje može ispuniti. Nesrećna, bez svoje gospodarice, nesrećna jer je smrt mnogih dobrih životinja gledala, Zvezdica ugasnu kao mala iskrica. Tako, prvi put od kako su nastali, umre jedan jednorog. Zvezdana, zaljubljena u svog princa, nije ni znala da njene drugarice više nema. </p><p>Za to vreme Zvezdanini roditelji, svi ljudi, dobre vile, patuljci i jednorozi, uplašeni i zabrinuti tražiše Zvezdanu i Zvezdicu, ali ih ne nadjoše. Ne možeš naći onog ko ne želi da bude pronadjen. Eh, kakva je to tuga bila. Svi zapadoše u očaj i ljudi, kriveći za sve sirotu Zvezdicu, prestadoše da se o svojim jednorozima brinu. Njihov proplanak postade zapušten i prljav, cveće je venulo, a jednorozi očajavuhu od gladi. Čak je i sunce redje sijalo, a i izvori su presušivali. Ljudi su počeli da se razboljevaju i brže da stare i umiru. Patuljci i vile, videvši kako je sve po zlu krenulo, ostaviše svoje domove i preseliše se duboko u šumu, daleko od ljudi. Što je ljudima teže bilo, to su više jednoroge napadali. Od raja u njihovoj zemlji ništa više ne ostade.</p><p>Jednorozi, pametni kakvi su bili, shvatiše svu nepravdu koju su im ljudi naneli i odlučiše da se i oni, poput patuljaka i vila, upute u šume i planine, ostave nezahvalne ljude i ne uslišavaju njihove želje i zahteve. Ko ništa ne pruža, ne može mu se ništa dobro ni vratiti. Preko noći napustiše jednorozi svoj proplanak, ostaviše svoje staro utočište, ostaviše ljude, prepuštene sebi samima i odjuriše u nepoznatom pravcu.</p><p>Od tog doba jednorozi, vile i patuljci ne prikazuju se više nikome, ne pomazu i ne leče, jer pamte nezahvalnost ljudi.</p><p>Tek ponekad, poneko dobro dete ugleda nekog od njih i oni mu ispune male željice, jer i jednorozi i vile i dobri patuljci znaju da su samo deca nevina, dobra i čista. Da su samo dečija srca zaslužila njihovu pažnju i dobrotu i da samo deca umeju pružiti nesebičnu i pravu ljubav, onu koju svako zaslužuje. <br /><br /><img src="http://spiritofhorseblog.com/spiritofhorseblog.com/wp-content/uploads/2010/01/Unicorn-of-the-Sky-blog1.jpg" border="0" alt="jednorog" title="undefined" width="500" height="490" /></p><p> </p><p> </p><p> </p>Proza2014-03-10T14:35:30ZroksanaVeliki sveštenik Aj (čuvari tajne 20)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2014/03/07/veliki-svestenik-aj-cuvari-tajne
Veliki sveštenik Aj nije bio prvi tragač, ali je bio najupućeniji. Savršeno dobro je znao za čim traga i zašto mu je sve to neophodno. Znao je da je znanje moć i da je svojim poznavanjem situacije daleko ispred ostalih. Čak ni sami čuvari nisu sve znali. Ko poseduje tajnu vladaće celim svetom. I to ne samo ovozemaljskim, već celim univerzumom. Ceo kosmos biće mu potčinjen. I svi će pred njim padati ničice. Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da se dočepa Ankesepaton, ali mu je ona pobegla u poslednji tren. Bedni špijuni glavom su platili svoju nesposobnost da je pronadju, baš kao i svi stražari pored kojih je Ehnaton uspeo da se izvuče iz Egipta sa još 10000 ljudi koji su ga pratili. To što je Ehnaton izbegao progon nije bilo najveće zlo. Zlo je bilo u tome što je sa sobom poneo kovčeg. Uz pomoć kovčega nije mu bilo teško umaći silnoj poteri. <br /><br />Ljutiti Aj uzalud je razbijao glavu, nije mu bilo pomoći. Bez kovčega i same Ankesepaton sve je bilo izgubljeno. U ovom životu, pobeda mu je izmakla za pedalj. U sledećem, možda, tešio se. Pomislio je na sve one tragače pre njega. Njihovo neznanje nije im išlo na ruku, tu i tamo poneka izgovorena reč, u potaji, neki izbledeli pergament, polomljena glinena pločica, slika na ostacima starih utvrdjena i hramova, govorila je o tajni i moći koju ona, u sebi, krije. Aj se rodio sa znanjem i to mu je davalo prednost, koju je olako izgubio. Bližio se kraj jedne ere u Egiptu, kraj jedne dinastije, čiji je pripadnik i sam bio, bližio se i kraj njegovog života. Mirno će dočekati smrt, siguran u novi život, novu šansu koja će mu se pružiti. A on će je, ovaj put, dočekati spremniji. Ništa nije moglo da izbriše osmeh sa usana jednog umirućeg sveštenika. <br /><br /><img src="http://www.cruise.co.uk/images/Cruise//cruise_gallery/1/River-Nile.-LARGE_0.jpg" border="0" alt="reka Nil" title="reka Nil" width="480" height="300" /><br /><br />Došla je po njega. Ona. Uhvatila ga je za ruku i povela na obalu Nila. Tiho je pevušila neku drevnu pesmicu, netremice gledajući u njega. Aj je skrenuo pogled. Nije izdržao ujed njenih zenica, vrelinu njenog milog lica, na kom nije bilo ni optužbe, ni ljutnje, ni tuge, ni mržnje, ali ruku nije istrgao iz njene. Nije mogao. Taj dodir, lak kao pero, prikovao ga je za nju, i njemu se činilo da ga, uz sebe, drži samo snagom sopstvenih misli. - Smrt! - pomislio je u sebi, - toliko je lepa, da njena lepota smeta očima. Vraća me na isto mesto sa kog sam došao, da me pripremi za novi život. Jednom sam je prevario, da li to Ona zna!? Lepršavi talas misli urezao mu se u svest. Slike, gomila slika, užasnih i teških, proletela mu je kroz glavu. Geb, Akakios, Juda, Adrianus, Atila, Čezare, David, Adolf, Džejkob... Svi će biti tragači i svi će biti on. Biće proklet neznanjem. Nijedan od njih neće se sećati. Znanje će, shvatio je, nestati sa ovom smrću, to je bila Njena kazna. Znala je, sve vreme je znala i borila se. Izgubio je, a gubiće i ubuduće. Njeno telo beše krhko, ali je moć njena bila ogromna. Tada je pustila njegovu ruku gurnuvši ga prema božanskoj reci i on je pao u bezdan. Iz tog bezdana svi se vraćaju prazni, bilo je poslednje što je pomislio, a onda više ničega nije bilo, još dugo, dugo...<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/trennliniezlatna.gif" border="0" /><br /><br />Nijedan tragač nije prezao od ubistva, uništavanja, palenja, silovanja. Svaki od njih je znao da posedovanje tajne daje bezgranične moći i besmrtnost. Nijedan nije znao šta je tajna i protiv koga se, zapravo, bori. Koristili su se raznim metodama, često se krijući iza maske pobožnosti, rodoljublja i humanizma. Osvajanje teritorija, krstaški ratovi, kupovina krune, lažni testamenti, kuga, velike boginje... Nisu prezali od najgnusnijih sredstava. Ono što nisu uspeli mačem, ognjem i otrovom, pokušali su uz pomoć raznih tehnika. U njihovoj službi nalazili su se razni avanturisti, vagabundi i čudaci: Kaljostro, samozvani grof Sen Žermen, madam Blavacka, Alister Krouli, mnoge masovne ubice i teroristi, tajna društva, ali i zvanične, državne organizacije. Dobrobit čovečanstva bilo je poslednje što je ovim ljudima bilo na pameti, zbog toga će trpeti najstrašnije muke, kada za to kucne čas.<br /> <br />Njena snaga se nije ogledala u njenom telu, rukama i pokretima, njena snaga je bila čista energija i ona je mogla, samim umom, pomeriti Sinaj, promeniti tok Nila, dosegnuti neslućene visine. Niko od tragača toga nije bio svestan, a kako bi i mogao!? Bili su ljudi, samo obični ljudi.<br /><br />Ona je bila Nil i Istar i Volga i Dnjepar i Rajna i Ind i Jang ce Kjang i led i more i kap. I bila je u svakom od njih. U svakom od nas, u svemu što je postojalo, što postoji i što će tek biti.
Nepromenjiva i moćna.
Bez nje života nikada nije bilo, sa njom je počeo. Ako ona samo poželi, sa njom će se i završiti. <br /><br />Kraj prvog poglavljaroman2014-03-07T15:30:31ZroksanaAleksandra 2 (čuvari tajne 19)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2014/03/05/aleksandra-cuvari-tajne-19
<p>Posmatrala ih je pogledom punim ljubavi i nežnosti. Pogledom kojim samo mati može gledati svoje čedo. Tu, na mestu gde je stajala, vreme nije značilo ništa, tek treptaj oka, ali njima, deci njenoj, prohujalo je preko 20 milenijuma, a oni još ništa nisu naučili. Ni ratovi i razaranja, bolesti i pošasti, ni bol najbližih nije osvestio tu ubogu decu. - Gde sam pogrešila? - pitala se. - Kako ispraviti grešku, a da ih ne uništi jednom zauvek? Mala grupa osvešćenih, odabranih medju hiljadama, davala je nadu i zbog njih je njena vera opstajala. Zbog njih je vredelo čekati, oni su bili znak da može biti dobro. Ona ih je stvorila, ali im nije mogla pomoći, odraslu decu ne možeš kontrolisati. Sklopila je oči, niz bledi obraz slila se jedna mlečno bela kap. Suza. Kad bogovi plaču, svi ispaštaju.</p><p>*** </p><p> <img src="http://images.everytrail.com/pics/fullsize/2077537-LakeCave_WATC_006180-788.jpg" border="0" alt="reka ponornica" title="undefined" width="500" height="238" /><br /><br /> Trčala je kroz šumu i gustiš koliko je noge nose. Nečujno, bezglasno, u sebi je dozivala ime svoje kćeri, znajući da je ova ipak čuje. Stigavši do hrasta na proplanku, toliko starog da mu niko nije mogao odrediti godine, zastala je tek toliko da udahne vazduh. Blizina utočišta, za koje do danas nije znala da postoji, ulivala joj je novu snagu i potrčala je još brže. Nije bilo ni staze, ni putokaza, tek gusta, visoka paprat, bršljan, žbunje, prepuno sitnih bodljica, mladice, nanizane i zbijene jedna do druge, u toj meri da se ni zečić ne bi provukao. U pozadini se nazirala stena obrasla mahovinom i travom. Proletela je kroz gustiš i trčala kroz njega, puzala, grebala, čupala, ali ogrebotine i uboje nije osećala. Nije imala predstavu koliko dugo se probija kroz suludi lavirint, sve dok nije propala u uzani prolaz u steni koji se, tek neznatno šireći se, protezao u dubinu. Kada se okrenula nije videla ulaz, ali je to nije obeshrabrilo. Nastavila je napred, pravo u srce male planine i unatoč mrklom mraku koji je oko nje vladao, jasno je sve videla pred sobom. Jasan osećaj da je sve bliža svojoj Aleksandri terao je dr. Katarinu napred. <span style="font-size: 13px"> Sve dublje u planinu, sve do zlatne pećine i njene male reke ponornice. </span></p><p> <span style="font-size: 13px">Znala je da ljudska noga nije nikada ovde kročila. Bar ne noga običnog čoveka. I bila je u pravu. Ovom podzemnom, zlaćanom odajom samo su čuvari hodali. Tu je Alaksandra sedela, ruku zaronjenih u vodu reke. - Čekala sam te mama, - rekla je - zagrli me, čvrsto.</span></p><p>***</p><p>- Kakvo je ovo mesto? - upitala je, iako je i sama znala odgovor. Misli, reči i jasne slike redjale su se kao film na platnu. Upijala ih je kao što se pije bistra, izvorska voda i odjednom je znala ko je bila i zašto je važno njeno postojanje. Znala je šta ova, toliko ušuškana i sakrivena pećina predstavlja i znala je sve što se u njoj nalazi. Tajne bogova, tajne ljudi i čovečanstva i najveća od svih, tajna nad tajnama. Znala je da je njeno dete čuvar, da je to oduvek bila, kroz sve svoje živote, da je i sama bila čuvar. Setila se svoje vekovne sudbine, da beži, pati i bori se za iskonske vrednosti. Znala je da još nije došlo vreme i da se tajna mora čuvati i dalje. Jedino nije znala kako i šta ih sve u budućnosti čeka. Koliko gubitaka, koliko straha, koliko tame. Ruku zaronjenih u bistru, ledenu vodu, sveznajuću i životorodnu, u vodu koja sve zna, sve ume i koja nam snagu i život daje, sklopila je oči i molila se zajedno sa svojim detetom. Bože, smiluj nam se!</p><p>A onda ga je ugledala! Hrast, neobuzdan i nestvaran u nutrini ove male planine. Izbrojala je humke pod hrastom, bilo ih je šest. Šest neobeleženih grobova bivših čuvara, dva od njih pripadala su njoj samoj. Vratila se na mesto od koga je, ovde, nekada davno sve počelo. Na mesto gde se prepliću sadašnjost i budućnost, mesto života i smrti, radosti i bola. Utočište za odabrane. Tu je bilo znanje, moć i živa slika stvoritelja. Tu je bio početak i kraj. </p><p><img src="http://digital-art-gallery.com/oid/9/640x373_3051_Tree_in_cave_2d_landscape_fantasy_picture_image_digital_art.jpg" border="0" alt="hrast" title="undefined" width="550" height="300" /></p><p>I tu, duboko pod zemljom, gde mu mesto nije, stari hrast je ponosno uvijao svoje grane. Trepereći celim svojim bićem, pružila je ruku i dotakla list. Bio je topao i pulsirao je sopstvenim životom. - Ovo je drvo života - pomislila je i pala na kolena. Zaplakala je kao što nikad u životu nije plakala, nad svojom sudbinom, sudbinom svog deteta i sudbinom celog čovečanstva. Najviše, nad sudbinom hrasta. Jedino će on živeti večno i sve znati i krvariti umesto nas.<br /><br />nastaviće se... </p>roman2014-03-05T21:16:56ZroksanaAleksandra 1 (čuvari tajne 18)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2014/03/04/aleksandra-cuvari-tajne-16
<p><span style="font-size: 13px">Značenje imena Aleksandra (grčki) - ona koja čuva, koja brani, zaštitnica ljudi. Vodi poreklo od grčke boginje Here.</span></p><p>Značenje imena Katarina (grčki - katarza) - čišćenje, pročišćenje, ona koja je čista.</p><p><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/trennliniezlatna.gif" border="0" /> </p><p>Hirurg onkolog dr. Katarina Bašić skinula je hirurške rukavice i, umornim pokretom, obrisala znoj sa čela. Mlada žena, koja je još ležala na operacionom stolu, nije imala mnogo šanse. Rak dojke zahvatio je, uveliko, limfne čvorove i sada je sve zavisilo od njene volje za životom, medicina je ovde mogla malo toga da pomogne. Da, mladoj ženi je potrebno čudo da se izbori sa ovom pošasti koja, poslednje decenije, preti da se pretvori u epidemiju. Dr. Katarina je sada osećala umor i činilo joj se da je cela planeta na njenim ledjima. Da zlo bude veće, čekala ju je još jedna operacija, još jedna žena kojoj je pre desetak dana, posle pregleda rekla: -Žao mi je, ali vesti nisu dobre, ali nadajmo se najboljem, posle operacije... Sve češće izgovaranje ovih istih reči, nikad neće postati rutina za dr. Katarinu. Zažalila je, već toliko puta, zbog izbora svog zanimanja. Kasno je shvatila da ona nema želudac za takve stvari, a jedan hirurg mora hladne glave prilaziti svakom slučaju. Ona se nije mirila sa terminom "slučaj", za nju su to bili ljudi od krvi i mesa, ljudi sa svojim željama, strahovima i nadama. Ljudi koji su imali za šta i za koga da žive. Ljudi spremni još toliko toga da pruže. I ljudi koji su, na žalost, umirali. - Prokletstvo! - izgovorila je sebi u bradu.<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/linielila005.gif" border="0" alt="mesečeva vila" /></p><p>Katarina se radovala praznicima, više nego predhodnih godina. Ovaj put će ona i njena mezimica, 16-ogodišnja Aleksandra, već prava devojka, provesti zajedno u vikendici na Fruškoj gori. Priroda, svež vazduh, daleko od velikog grada, miris borova i šumska paprat. Sve ispresecano potocima sveže, prozirne vode. Možda će imati sreće da ugledaju koju srnu ili bar malog, sivog zečića. Ponele su dovoljno hrane za pet dana, moći će da roštiljaju i prave, u savršenom miru, sve omiljene im djakonije. Vikendica je bila dobro opremljena, ni luksuza neće nedostajati. </p><p>Posebno se radovala svom, tek nedavno uspostavljenom, dobrom odnosu sa svojom kćerkom. Sećala se, sa tugom, svih onih prošlih godina, kada joj je bilo posebno teško da dopre do svoje male, jogunaste devojčice, koja je koristila svaku priliku da svoju volju uspostavi i nametne svima. Mali ratnik i bundžija, večito nezadovoljna, a potom mirna i tiha, povučena u sebe i neki svoj tajni svet iz kog danima nije izlazila. Nakon razvoda roditelja, njena narav je postala još nesnošljivija, a periodi povučenosti postajali su sve duži. Nekoliko puta je Katarina primetila da Aleksandra priča sa izmišljenim prijateljem, ali je to bila tabu tema. Kada ju je, jednom prilikom, pitala sa kim to priča, Aleksandra je briznula u plač i pričala nepovezano. Ponekad se noću budila uz vrisak, ponekad se smejala bez razloga. A onda je sve prošlo, kao rukom odneto i njena devojčica se počela ponašati kao i sve njene vršnjakinje, s tom razlikom što je više slobodnog vremena provodila u kući, pomažući majci oko svakodnevnih, kućanskih poslova, ili učeći. Aleksandra je učila i čitala i sa svojih 16 godina govorila je skoro tečno 3 jezika, učestvovala je često u raznim raspravama, odlučnošću odrasle žene, braneći svoje stavove kao lavica. Što se umetnosti i kulture tiče, nije zaostajala ni pedalj. Katarina je imala razloga da bude ponosna na svoju kćer. I bila je.<br /><br /><img src="http://www.akter.co.rs/medias/posts2/3e524dc8e1754adc6d1f910bb5937ee3/thumb-502-228.jpg" border="0" alt="Fruška gora" title="Fruška gora" width="502" height="228" /><br /><br />Parkirale su auto što bliže vikendici i unele stvari u brvnaru. Pred njima je pet dana odmora i blaženog uživanja bez trke, užurbanosti i stresa. Tako je bar mislila. Nije ni slutila koliko greši. </p><p>Već prvog jutra probudila se oblivena znojem. San koji je usnila, nalik pravoj noćnoj mori, nije joj izlazio iz misli. Odakle joj samo svi ti prizori, sve te slike užasa i bola, to beznadje i strah koji je ovladao celim njenim bićem, ostavljajući je skoro bez daha. I strašna spoznaja da nešto nije u redu, nešto jako nije u redu. Brzinom munje bezbroj slika, reči i emocija prolazile su joj kroz glavu dok je trčala po brvnari i dozivala svoje dete. Znala je, nekako je znala da ona nije tu i da je neće pronaći. Polako, kao nadolazeća plima, jedna misao se uobličila, jasna kao suza na dlanu i Katarina je, ni sama ne znajući kako, znala gde treba da je traži. Hrast, stari hrast, treba pronači malu, zaraslu stazicu do starog hrasta. Nedaleko od hrasta, duboko pod stenom, zaštićena visokim grmljem, zaštićena od bilo čijeg pogleda bila je pećina, sklonište, utočište, voda, čista, bila je tajna i znanje i život. Tamo je bila i Aleksandra, tu će je naći i nijednog trenutka se nije zapitala kako sve to zna. Kako je moguće da zna za postojanje mesta za koje nikad nije čula, nikad ga nije videla... Samo je potrčala još brže, ka mestu na kom je započeo njen put, nekada davno. Toliko davno da je zaboravila kako su je tada zvali. Ime joj beše Moira.</p><p> </p><p>nastaviće se...</p>roman2014-03-04T17:37:02ZroksanaKralj, kraljević i dvorska kamarila
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/generalna/2014/02/25/kralj
<p>Beše nekoć davno jedna velika zemlja, topla i ušuškana u srcu starog kontinenta. Brojaše ta zemlja oko 20.000.000 duša, a nad svima vladaše jedan vremešni kralj sa svojom kraljicom. Kralj beše visoko obrazovan, obučavan u najboljim svetskim školama, a kraljica beše lepa kao slika. Trudio se kralj da svom narodu udovolji, ali znate već kako sa kraljevima biva, nikad ni jedan ne beše sasvim dobar svom narodu. Tako su i ovom puno toga zamerali, a ponajviše zbog toga što je kralj putovao po celom svetu i dobar glas o svojoj zemlji pronosio. Ma šta kralju treba toliko da putuje!? Uveo je sistem vladavine koji nije svakom mio bio, te ga neki i zbog toga prezreše. Terao je decu, pa čak i odrasle, da se školuju i uče, maltretirao ljude da povazdan po lekarima vise na raznoraznim preventivnim pregledima, a najstrašnije od svega beše to što ih je terao i da rade i to celih 8 sati dnevno, a muška čeljad je i u vojsku morala ići. Nezadovoljan narod često je odlazio iz svoje zemlje na par dana ili nedelja, ponekad i na više godina, samo da kralja ne bi slušao ili gledao. Ono što je od svega bilo najgore je činjenica da su se medjusobno morali i braćom zvati. A zna se, medju braćom svakakve svadje, uglavnom zbog igračke, mogu proisteći. </p><p>Kralj sa svojom kraljicom nije imao poroda, te stoga nikog ne beše ko bi ovu veliku kraljevinu nasledio i njome upravljao. Prvo umre sirota kraljica, pričalo se čak i da su je otrovali oni kralju najbliži, ali se to nikako nije moglo dokazati. Kralj je tugovao još nekoliko godina, povučen i nesrećan, a oko njega su sve više vladali njegovi ministri. Narod je te ministre baš zavoleo, jer behu to dobre i slatkorečive osobe. Baš dobre i jako slatkorečive. Kad je kralj umro, pošto naslednika ne beše, ti isti ministri zaposeše njegov tron i uzeše njegovu krunu. Ali ne lezi vraže, za toliko ministara ne beše dovoljno kruna, tronova i žezla i oni rešiše, a sve uz kliktanje i odobravanje naroda, da svoju veliku kraljevinu pocepaju na mnogo malih kraljevina. </p><p>I tako, sve uz tursku kafu, uvozna pića i lokalne sprecijalitete, šest malih kraljevića osnuje šest malih kraljevina i okruži se nevidjenom dvorskom kamarilom sačinjenom od raznih prinčeva, ministara, grofova i barona, dvorskih luda i savetnika, a neki bejahu i sve od toga. U narodu zavlada radost, što se zbog novih kraljevina morahu iseljavati, te porušiše mnoge stare i sazidahu nove kuće. Radost nastade i zbog toga što više ne moraše ni da se školuju, ni da rade, ni da se leče, (na neki volšeban način svi bejahu zdravi i orni), a ni u vojsku se više nije moralo. Nastade procvat u svim malim kraljevinama. Narod se još znao medjusobno malo pokoškati, ali zato kraljevići zauvek ostadoše u ljubavi i prijateljstvu, što beše od velikog značaja, baš za taj isti narod. A narod k'o narod, zna se, daj mu 'leba i igara, ne uništavaj mu nadu u bolje sutra, i sve će svima biti potaman.</p><p>Ovo nije bajka za decu, možda ćete reći da nije ni bajka za odrasle. Ali ova priča uliva nadu svakom od nas. Uz samo malo sreće, čak i malo pameti, baš svako od nas može biti kralj. </p>Generalna2014-02-25T19:15:34ZroksanaMehmed-paša Sokolović 2 (čuvari tajne 17)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/10/15/mehmed-pasa-sokolovic
Koliko samo osećanja gajim prema tebi. Mržnja nikad nije bila jedno od njih. Koliko osećanja! I sva su ljubav. Ljubav se iskazuje na bezbroj načina i ja ću ti, sada, pružiti dokaz. Otkriću ti tajnu. Ali, svakoj tajni predhodi tajna, još starija i još veća. Onaj ko tajnu spozna, spoznaće i tajnu života i besmrtan će postati. Ne čitaj dalje, ubogi, stranice ove ako nisi našao put do svoje zvezde. Tek kada svoju zvezdu nadješ, okreni sledeću stranu. Ne gubi nadu, uzalud.<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/zvezdetrennlinie.gif" border="0" /> <br /><br />Sećao se Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir otomanskog carsta, priče roditelja svojih. Priče o Boromiru i Ani, precima njihovim, precima njegovim, pamtio je svaku reč izgovorenu i pitao se koji je to usud njemu dodelio ovakav život, ovako ugledan položaj, daleko od svoje zemlje i svoga doma. Otkuda njemu ova čast, ovo bogatstvo, njemu koji za nešto sasvim drugo bejaše pripreman, njemu koji drugačije beše učio, znao i verovao. Koja to sila promeni smer puta njegovog i na grudi mu ureza polumesec i zvezdu petokraku. Zvezdu petokraku!<br /><br />Silna je njegova moć, kao Velikog vezira i on ju je uvek za dobro koristio. Za dobro Porte i za dobro svoje Srbije i Bosne. Iskupljenjem, mislio je, olakšaće sebi. Nada umire poslednja. Čuvao je mapu, po koju niko nikada nije došao, onako predano kako su je svi njegovi pre njega čuvali i molio, svako jutro, u najvećoj potaji, Jovana Krstitelja da mu ukaže milost svoju. Pored sveg blaga, moći i sile kojom je bio okružen, osećao je samo očaj i tugu. Znao je da su se neki ljudi raspitivali za mapu, ali lozinku niko od njih nije izgovorio. A mapa je pekla, kao usijano gvožđe.<br /><br />Ukazala mu se, jedne noći, u snu. Kada bi ga sada pitali kako je izgledala, nemo bi ćutao. Iako se živo sećao njenog lika, ne bi je nikada mogao opisati. U snu je odmah znao ko je, ničice je pao pred njom na kolena. Pomilovala ga je lakim dodirom, nalik dodiru najfinije kadife, ili se to njemu samo učinilo, ali je, u tom momentu, osetio takvu milinu, kakvu nikada pre osetio nije. Ona sama beše ljubav u najčistijem obliku. Rekla mu je da čuva mapu, kao zenicu oka svog i da se nikada od nje ne odvaja. Kada dodje trenutak da se mapa preda, rekla je, on će znati. Tražila je od njega da ne rizikuje više poštujući svoje starostavno i da ne spominje, u svojim molitva, ni nju ni Jovana, da se prepusti islamu, jer će tako biti sigurniji. Tražila je da zida u svojoj zemlji, da gradi svom narodu, da ga, koliko je to moguće, obrazuje i pomogne mu. I on je učinio sve što je od njega tražila. Kada dodje vreme, rekla je još, sazidaćeš most preko Drine i u njegove temelje sakrićeš jedan deo mape, drugi ćeš čuvati sam. Tako je i učinio i 1571. godine započeta je izgradnja monumentalnog mosta u Višegradu. Izgradnju je poverio najvećem turskom graditelju Kodža Mimar Sinanu. Mehmed-paša je lično nadgledao udaranje prvih potpornih stubova i čim se ukazala zgodna prilika, noću, krišom, u još svež cement, ubacio je polovinu mape, koju je Bernarda još davne 1209. godine donela iz Tuluza njegovom pretku Boromiru. Tu, baš na tom mestu, izgovorio je svoju poslednju bogumilsku molitvu Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir Porte. Tu se oprostio od jednog života.<br /><br /><img src="http://www.6yka.com/upload/images/visegrad-most-na-drini.jpg" border="0" alt="Most na Drini - Višegrad" title="Most na Drini - Višegrad" width="500" height="325" /><br /><br />Danas, kada Otomanskim carstvom vlada Murat III i kada je znao da mu se bliži konačan kraj, Mehmed-paša, Srbin poreklom, prisećao se svega i jedna suza slila se niz izborani obraz i našla svoje gnezdo u gustoj bradi. Hitrim pokretom izvadio je, na gudima čuvan, preostali deo mape i bez ramišljanja ga spustio u kamin. Zahvativši žar iz mangala posuo ga je preko mape i gledao kako žar pravi male, svetleće, a zatim crne krugove. Pergament mape se uvijao i ispuštao čudne zvuke, nalik jecaju živog stvora, krugovi su postajali sve veći dok se, na kraju, nisu spojili. Tiho, da ga niko ne čuje iza dobro zamandaljenih, vrata i paša je zajecao i jecao je sve dok od mape nije ostao samo fini, beli pepeo. Otvorivši prozor, izbacio je pepeo napolje, a prolećni, blagi vetar, nosio ga je prema Bosforu. - Neka je milostivom Alahu hvala. - izgovorio je naglas. U sebi je tiho pomislio, uz nemi krik: - Oprosti mi Jovane, oprosti mi majko. I tada je došla drugi poslednji put, nasmešena, klimnula je blago i sa odobravanjem. Znao je, oprošteno mu je, drugačije se nije moglo i nije smelo, dobro je uradio.<br /><br /><img src="http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/db/Most_Mehmed_Paše_Sokolovića_(ploča).jpg/320px-Most_Mehmed_Paše_Sokolovića_(ploča).jpg" border="0" alt="Tabla na višegradskom mostu" title="Tabla na višegradskom mostu" width="320" height="240" /><br /><br />Te noći je Mehmed-paša mirno zaspao. Sanjao je Drinu, sanjao je svoj most i sebe samoga. Video je neke ljude kako preko mosta pretrčavaju, neke čudne naprave na njega postavljaju. Video je eksploziju i čuo strahoviti tresak. Most se uvijao kao ranjeni jelen, cvileo i urlao, a paša je gledao i plakao i probudio ga je urlik. Strašan i tužan. Shvatio je da to on, u snu, vrišti i, razbudjen, znao je i koja će mu kazna biti. U sledećem životu, on će gledati. Gledati kako mu most ubijaju. Gledaće i vrištaće, zajedno sa mostom.<br /><br />nastaviće se...<br /><br /> roman2013-10-15T22:46:14ZroksanaBajka
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/proza/2013/07/16/bajka
Ne tako davno, niti toliko daleko, živela je jedna ljubav. Velika! Rasla je okružena lepim, toplim rečima, napajala se njima i slatkim, nežnim poljupcima, nalik dodiru leptirovih krila. Uživala u, suncem obasjanom, svom sopstvenom, malom svetu. I cvetala poput pupoljaka nara i slatkog badema. Ni tuge, ni straha, ni bola ne beše u tom svetu. Samo smeh, muzika i radost. Ljubav je verovala da će tako biti zauvek i nikada, ništa neće pomutiti njenu sreću.<br /><br /><img src="http://image.blingee.com/images19/content/output/000/000/000/7cc/808005586_1752979.gif" border="0" width="400" height="400" /><br /><br />Jednog toplog majskog dana, ljubav se šetala svojim malim, čarobnim svetom i ugledala nešto što nikada pre nije videla. Ugledala je školjku. Uzela je taj lepi predmet u ruke i pomirisala. Školjka je imala miris mora i soli i taj miris joj se dopao. A onda je ljubav začula tihi zvuk koji je dopirao iz školjke, pa ju je, isprva iznenadjeno pogledala, a zatim prislonila na uvo. Shvatila je da to što u ruci drži nije samo obična stvar, već pravi, živi stvor koji želi nešto da joj kaže. I školjka joj je šaputala, jezikom sirena, delfina i morskih konjica. Avaj, ljubav je nije ništa razumela! A školjka joj je šaputala reči upozorenja, reči pridošle iz dubina nepreglednog okeana, prapostojbine svega živog. Ljubav je, razočarana, vratila školjku na svoje mesto i nastavila svoju šetnju.<br /><br /><img src="http://image.blingee.com/images18/content/output/000/000/000/77a/756568929_1776783.gif" border="0" width="400" height="400" /><br /><br /><br />Dani su prolazili u nizu, a za ljubav se ništa nije menjalo. I dalje je bila srećna i zadovoljna, uljuljkana u sopstveni mir. Nije ni slutila koliko je malo potrebno da sve ono što je godinama gradila nestane, za tili čas. Jer, ne tako daleko od njenog sveta, živeo je jedan drugi, mračni i tužni svet. A u njemu je vladala mržnja, zla crna kraljica, puna zlobe. Mržnja je prezirala sreću, lepotu i dobrotu i trudila se, kad god je mogla, da je uništi.<br /><br />Ovo je bajka. Kraj ne zavisi od samog pisca. Kraj zavisi od vas koji ovo čitate. Završite je sami, po sopstvenoj želji i izboru. Onako kako smatrate da treba. I, ne zaboravite, snaga leži u svakom od nas. Moćni smo da stvaramo u istoj meri u kojoj možemo i uništavati. Izbor je na nama.<br /><br /><img src="http://cache.desktopnexus.com/thumbnails/1268440-bigthumbnail.jpg" border="0" alt="fenix" title="fenix" width="450" height="252" />Proza2013-07-16T22:27:24ZroksanaPesma
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/poezija/2013/05/28/pesma
<div align="center"><span style="font-size: medium">Tiho i nečujno, poput mraka, se prikradaš.<br />uplićeš mi ruke u kosu, zaranjaš usne na vrat meki,<br />obuhvataš me nežnim zagrljajem i šapućeš reči tople.<br />Tvoj vreli dah kožu mi pali, <br />a srce kuca, u ritmu iščekivanja, neposlušno.<br />Svaki damar zadaje novu bol.<br />Govoriš o ljubavi, o nedostajanju, a svako slovo<br />na udar groma liči.<br /><br />I kao kad munja nebo zapara,<br />tako i oči tvoje blješte.<br />U njima se ogledam pospana i snena,<br />i vidim ženu, nepoznatu, lepu.<br />Da l' to ja sam, il' iluzija samo!?<br />Ili još sanjam, snovima nedosanjanim?<br />Dok rukom blagi luk niz obraz moj crtaš,<br />na licu mi smešak sete izmamiš lako.<br /><br />I kako sada, i kako mogu reći ti, tugo,<br />da u snove moje ne dolaziš više!?<br /><br /></span><img src="http://4.bp.blogspot.com/_a3o7USF8hwA/TT31dZyvcRI/AAAAAAAAEDY/ZgfSbjDIoC0/s640/via+Roxanne+Parker.jpg" border="0" alt="Uspavana" title="Uspavana" width="500" height="376" /><span style="font-size: medium"><br /></span><span style="font-size: medium"><br /></span></div>poezija2013-05-28T14:30:52ZroksanaKada ode jedan od nas
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/generalna/2013/05/13/kada-ode-jedan-od-nas
<p>Kada ode jedan od nas, ostaje samo nenadoknadiva praznina i tuga teška kao kosmos. Svesni prolaznosti, još uvek nesvesni kompleksnosti gubitka, postajemo nemi svedoci protoka vremena i kratkoće bivstvovanja u ovom našem malom svetu. Jedan, ovozemaljski život proleti kao tren, a onda nas više ovde nema. </p><p>Kada jedan od nas ode, ostaju sećanja na izgovorene reči, dragi lik i mili osmeh, koje više, ovde, nećemo čuti, nećemo ugledati. Ostaju sećanja na poneki, ukraden trenutak, neizbrisiv i nezaboravan. I večito pitanje: zašto, koje uvek postavljamo, iako smo odgovara svesni još odavno, još od nekog našeg prvog gubitka, tamo nekada... Ostaje neverica stvorena činjenicom da nismo neuništivi kao celina, ostaje okrnjen naš lepi san o našoj postojanosti, naš vrt izgubi najlepši cvet, a potok presuši u trenu.</p><p>Kada ode jedan od nas, ni mi više nismo ono što smo bili, gubitak nam nešto doda, mnogo više oduzme, ulije nam malo snage, učini nas znatno ranjivijim. I mi, tako uskraćeni za jedan čitav deo nas samih, ostajemo ovde, žaleći za onim ko je otišao, žaleći za svakim izgubljenim trenutkom, onim koji smo, u nekoj večitoj žurbi, propustili, žaleći za svakom neizgovorenom, toplom, rečju i za svakim osmehom kojim se nismo nasmešili. <br /><br />Kada ode jedan od nas, i jedan deo nas samih odlazi sa njim.</p><p>Mirno spavajte, andjeli, jednom ćemo svi, ponovo biti zajedno. Jednom ćemo, opet biti celi.<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/angelsna.gif" border="0" /> </p><p> </p>Generalna2013-05-13T12:47:43ZroksanaZa moju Nedu Radonić
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/generalna/2013/05/10/za-moju-nedu-radonic
<div align="center">Jednom si, za mene, bila tu,<br />ni slutila nisi, da beše pravi čas.<br />Obrisala si suzu sa lica mog tad,<br />a danas si se oprostila od nas.<br /></div><div align="center"><br /></div><div align="center">Bez reči, iskrala si se tiho, kradom,</div><div align="center">ostavila prazninu koja ljuto boli.<br />A bila si ona koja sve razume,<br /></div><div align="center">bila si ona koja bezuslovno voli.<br /><br />Neka te andjeli čuvaju, draga!<br />Jer znam da sa andjelima jesi sada.</div><div align="center">Čuvaj jedno mesto uz sebe,<br />da ćemo se opet sresti, ostaje nada.<br /></div><div align="center"><br /></div><div align="center"><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/linielila005.gif" border="0" alt="mesečeva vila" /><br /><br />U amanet si mi ostavila prijateljstvo koje jednom dobiješ u životu, ukoliko imaš sreće. Nikada, nikada te neću zaboraviti, prijateljice moja. Bila je velika čast i zadovoljsvo poznavati te, pa makar i na kratko. I ni jedna reč, niti ijedan gest ne može opisati koliko žalim za tobom. <br /><br />Ti nisi umrla, ti samo spavaš.<br /><br />Počivaj u miru, mila moja domaćice.<br /></div><div align="center"><br /></div><div align="center">Porodici Radonić najiskrenije saučešće. Vaš gubitak je nenadoknadiv.<br /><br /><br /><br /></div>Generalna2013-05-10T18:52:24ZroksanaMehmed-paša Sokolović (čuvari tajne 16)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/05/08/mehmed-pasa-sokolovic-cuvari-tajne
Carigrad, 09. oktobar 1579. <br />Mehmed-paša Sokolović, Veliki vezir otomanskog carstva, jedini koji je titulu zadržao pod tri sultana, sedeo je zavaljen na minderluku. Ispred njega su se, na sofri, nalazili sveži rahat-lokumi i ušećereni bademi, njegove omiljene poslastice, ali ih uvaženi vezir nije ni pogledao. Iz mangala se širila prijatna toplina, ipak je Mehmed-paša osećao nemilu stud i jezu koja mu se penjala uz kičmu. Desiće se, znao je. Došao je njegov sudnji dan. Vakat! Odagnavši neprijatne misli, paša se počeo prisećati. Pred očima mu iskrsnu Njen lik, a ona mu se blaženo smešila. Paša se takodje osmehnuo i posegnuo za ušećerenim bademom. - Inšallah. - reče sebi u bradu.<br /><br />U večernjim časovima 11. oktobra 1579. sumanuti derviš je izvršio atentat na Mehmed-pašu Sokolovića. Kada se sagnuo da iz kesice izvadi dukat i da ga dariva, derviš ga je surovo zadavio, već pripremljenom, uzicom. Sahranjen je u Carigradu. Svom narodu i zemlji, onoj iz koje je, kao petnaestogodišnjak, kao danak u krvi, odveden u Tursku i poturčen sazidao je mostove, česme, hamame, vakufe, karavan-saraje, bezistane. Zidao je mostove, ludačkim žarom. Zidao je nadu, veru i ljubav. Zidao je otkup sopstvene duše. Do kraja života Mehmed-paša je znao da je poreklom Srbin, koja mu je izvorna vera, do kraja se trudio da svom narodu pomogne. Samo sebi nije mogao pomoći. Od maktuba se ne može, nikuda. Maktub te prati, sve do smrti. A i posle.<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/zvezdetrennlinie.gif" border="0" /><br /><br />Kada je u noći izmedju 05. i 06. septembra 1566. sultan Sulejman Veličanstveni umro iznenada, Veliki vezir Porte, Mehmed-paša Sokolović, rodom iz sela Sokolović kod gradića Rudo, znao je da za njega počinju crni dani. Selim, sultanov sin i sin sultanije Rokselane, zvane Hurem, beše ispičutura i nesposobnjaković, kvarnog morala, baš kakva mu i mati beše. One koja se, za života, trudila da od svih sultanovih sinova baš on dodje na presto. Iz groba se sada smejala, znao je to Veliki vezir, baš kao što su i svi ostali znali, jer se oduvek sumnjalo da Selim i nije sultanov sin, već kopile mrske im sultanije sa nekim, nedovoljno kastriranim, evnuhom. Znalo se i sa kojim, ali to je bila javna tajna. Bolje je mudro ćutati, nego da glava leti zbog brzopletog jezika. Sećali su se živo kako je svaki onaj koji je pokušao raskrinkati tu, od zlotvora ubačenu, ženturinu, prošao. Otrov, handžar, omča oko vrata, sablja, ni od čega nije prezala Hurem, kako bi ostvarila svoj podmukli cilj i dovela Otomansko carstvo do propasti. I sopstvene sinove je žrtvovala, stavljajući se, otvoreno, na Selimovu stranu, a mladog, poštenog i vrlog Mustafu, oličenje jednog princa i onog što bi sultan morao biti, lažima i podmuklim spletkama, indirektno ubila svojom rukom. Mehmed-paša otpljunu i zaište nargile od jednog sejmena. Da na miru razmisli šta mu je činiti. Trebaće mu sav mir i sva mudrost ovog sveta. I pomoć svevišnjeg.<br /><br /><img src="http://www.bosnafolk.com/mozaik/slike/images/20100823182741_b119.jpg" border="0" alt="Mehmed-paša Sokolović" title="Mehmed-paša Sokolović" width="463" height="730" /><br /><br />Selim II beše retko nesposoban vladar. Dane je provodio u ispijanju, Kuranom zabranjenog, alkohola, a noći u haremu sa ženama. Harem se orio od cike i vriske pomamljenog bekrije i robinja koje su se takmičile za njegovu naklonost. Za to vreme Veliki vezir je imao odrešene ruke, vladao je Portom i uspevao da zadrži red i mir kako u narodu, tako i u vojsci. Mehmed-pašu su mučili i njegovi problemi od kojih mu je srce zeblo, a stomak se skupljao u bolnom grču, jer Mehmed-paša Sokolović, Srbin poreklom iz sela Sokolović, beše čuvar velike tajne. Njegova porodica je već više od 300 godina čuvala mapu provansalskih katara i čekala, strpljivo da neko, jednoga dana, izrekne lozinku, koju su svi naizust, znali i odnese je na sigurno. Niko nije dolazio, a mapa je pekla i žarila ove dobre ljude, nespremne na sve strahote koje su ih snašle u životu. Kao najučenijem i najuticajnijem od svih, mapu su poverili njemu i on se nikada od nje nije odvajao, uvek u strahu, uvek na oprezu. Na opasnijem mestu nije mogla biti. A on se, inače, nikoga i ničega nije bojao, sem ljubljene svoje žene, Esme, ćerke sultana Selima II.<br /><br />A kada je 12. decembra 1574. pijani Selim II pao na tople pločice hamama, jurcajući za konkubinama i kada mu se lobanja rasprsla, a mozak prosuo po belom mermeru i kada je na vlast došao njegov sin Murat III, Mehmed-paša je, više nego ikad pre, znao da mu sa mapom nešto valja činiti. Murat III, koji je u sebi objedinio sve osobine oca svog i babe Hurem, nije mu bio posebno naklonjen. <br /><p>nastaviće se...<br /><br /><img src="http://cdn.superbwallpapers.com/wallpapers/photography/globe-maps-and-compass-9098-400x250.jpg" border="0" alt="stara mapa" title="stara mapa" width="400" height="250" /></p><p>nastaviće se...</p>roman2013-05-08T11:31:24ZroksanaAngelina Branković (čuvari tajne 15)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/05/06/angelina-brankovic
Jednog prohladnog prolećnog jutra 1509. godine monahinja Angelina Branković, bivša srpska despotica je uznemireno šetala oko manastira Sretenja Gospodnjeg. Život joj nije bio lak, a ni sreća joj ne beše naklonjena. Na ovom mirnom mestu, u Sremu, na ovoj pitomoj planini, u manastiru počivale su mošti njenog pokojnog supruga slepog Stefana, mošti njenih sinova, a Angelina je slutila da se i njeno vreme bliži. Već danima je čekala glasnika iz Bosne, kršeći ruke, moleći Svemogućeg da mu podari srećne i sigurne pute. Od glasnika koji je kasnio zavisili su životi mnogih, čak i životi onih koji se nisu još rodili. Sve uznemirenija, Angelina se povukla u kapelicu i klekla pred ikonom Presvetle Bogorodice. <br /><br />- Богородице Дјево, радујсја благодатнаја Марије, Господ с Тобоју. Благословена Ти в женах и благословен плод чрева твојего, јако ... - šaputala je.<br /><br /><img src="http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/e/e8/Св-Мајка-Ангелина.jpg/447px-Св-Мајка-Ангелина.jpg" border="0" alt="Angelina Branković" title="Angelina Branković" width="447" height="600" /><br /><br /> <strong>- Angelina Branković, rad Paje Jovanovića, saborna crkva u Vršcu<br /><br /></strong>Šesti bosanski sandžak-beg Gazi Mehmed beg, sin Isa-beg Isakovića, graditelja brojnih verskih i svetovnih objekata i osnivača Sarajeva, Šapca i Novog Pazara, musliman po veroispovesti, ljutito je ošinuo konja pod sobom, svestan da sirota životinja nije kriva zbog višednevnog kašnjenja. Na putu ka Sremu nenadano se zadržao u Šapcu znatno duže nego što je to očekivao. Kada se najmanje nadaš iskrsnu problemi. Raji nikada nije dobro. Ako nema problema sa Turcima, stvaraju ih sami medju sobom. Kukavno. Znao je da mati Angelina čeka i brine. Njegova pratnja se mučno trudila da ga prati u stopu, a jedino što je Mehmed beg želeo bilo je da se što pre reši svog opasnog tovara. Celim putem se jedva suzdržavao da se ne osvrće, ali su sva njegova čula bila neprestano izoštrena. Alahu neka je hvala, stigao je na cilj srećno. Konačno će se rešiti velike tajne. Ona će sada nekom drugom zadavati strah i bol.<br /><br /><p>Angelina je dočekala Mehmed bega sa onoliko počasti koliko je to dopuštao siromašan samostan, ne umanjivši, pri tom, njegov značaj. <br />- Selam alejkum, matero. - pozdravio je beg uz dubok naklon, ljubeći ruku starije dame.<br /> - Bog ti pomogao, sinko moj. - odgovorila je.<br /> <br />Nakon ručka ponudila je bega i njegove pratioce slatkim vinom. Pokretom ruke beg je odbio ponudjeno.<br /> <br />- Povucimo se. - zamolio je. Blago klimnuvši glavnom Angelina mu je pružila ruku i oni su zajedno izašli iz trpezarije, uputivši se u njene privatne odaje. Tamo su jedino mogli na miru razgovarati, bez radoznalih očiju i ušiju koje su uvek bile na oprezu. U skromnoj keliji Angelininoj nalazila se mala ikona Presvete Bogorodice i još manji portret Matijaša Korvina, kralja Ugara. <br />- Poklon od samog kralja. - tiho je rekla, - Njemu dugujem mnogo, spasio nas je bede.<br /><br /><img src="http://www.psdzeleznicarns.org.rs/wp-content/uploads/2012/04/mapafruska.jpg" border="0" alt="Mapa manastira Fruške gore" title="Mapa manastira Fru&ˇke gore" width="512" height="219" /> <br /><br /> <strong>- Mapa manastira Fruške gore</strong></p><p><br />Bez uvoda i ceremonije, mati Angelina i Mehmed beg, očigledno stari znalci i dobri prijatelji, predjoše na srž problema. <br /><br />- Poštovana i dobra Angelina, jasno Vam je da ne možemo više čuvati ove knjige i spise. Medju njima se nalazi i knjiga provansalskih katara. Ista ona koju su od nas nekoć dobili. Dopunjena je i pisana na jeziku Langedoka. Ono što se u njoj nalazi posebno je za nas opasno. Ni ostali rukopisi nisu za potcenjivanje. Rečeno mi je da se Vi možete brinuti o njima i skloniti ih na sigurno mesto. Da li je to tačno?<br /> - Jeste, čestiti beže, postoji jedno mesto, ovde na ovoj mojoj planinici. Sam Bog me ovde doveo da ga pronadjem. Znaš beže, ništa u životu nije slučajno, ni moj dolazak ovde, ni moje prijateljstvo sa tvojim dobrim ocem, ništa. U snu mi se ukazalo mesto, skriveno od pogleda i ljudi i životinja. Čisto i suvo, a sa vodom. U tami, a svetlošću obasjano. Već skoro 2000 godina na tom mestu se skrivaju naše tajne, beže, nismo prvi, a znam nismo ni poslednji čuvari. Ima nas još, i još nijedan nije bio izdajica, svi su dali život za našu stvar. I tako će biti sve dok je zla medju ljudima. A biće ga još dugo, biće još i teže i to me boli i razdire. Znam da u Bosni spisi više nisu sigurni i od sada ću se ja starati o njima. Ali, reci mi samo gde je mapa iz Langedoka?<br /> Mehmed begu se hladan znoj slio niz kičmu, očekivao je ovo pitanje, a ipak nije bio spreman. <br />- Niko ne zna, predobra! - odgovorio je. - Koliko je moj otac uspeo da sazna bila je godinama kod jednog našeg. Boromir se zvao, on je bio nekoć veza sa Provansalcima. Porodica je izumrla, kuća mu je satrvena, kamen na kamen nije ostao. Umro je odnevši tajnu u grob. Mislimo da je uništena. Možda ju je sam Boromir, pred smrt, u strahu da ne padne pogrešnom u ruke, spalio. Ne znamo, žao mi je. Otac je sve učinio, ne srdi se na njega. Blago se osmehnuvši Angelina je lako odmahnula rukom. Ipak u tom osmehu bilo je i straha i nekog sitnog grča, a uznemirenost u očima se jasno očitavala. <br />- Šta je, tu je, dobri moj. - odgovorila je. - Pobrinućemo se za ovo, ovo je važnije. Dok ne dodje trenutak da vredni, dobri ljudi nadju ove spise, oni će ovde biti na sigurnom. Šteta je za mapu, molimo se da je uništena, pre nego da je u ruke pogre&∓ˇnome pala. Eh, Mehmed-beže, sirota Bosna! Koliko li će još, zbog naše tajne, propatiti? Koliko će još dobrih ljudi morati, u mukama, umreti? Teško nam je breme, preteško, a nevini će stradati. Na te proročanske reči Mehmed-beg je samo spustio glavu. Ništa se nije moglo dodati. A Bosna i njen narod patiće još vekovima.<br /><br />Uz topli zagrljaj iskrenih prijatelja rastala se jedna pravoslavna monahinja, srpska despotica, od muslimanskog bega. U srcu su se oboje molili za dobro zdravlje onog drugog. I za sreću i mir. Rasterećen jednog dela tereta Mehmed beg je sa svojom pratnjom krenuo put Novog Pazara. Znao je, još dugo, dugo u njemu će tinjati nemir i briga za Angelinu. I strah da će tajna biti otkrivena pre vremena. Taj strah će osećati sve dok je živ. <br /><br /><img src="http://www.protecdiving.com/images/ponderosaxx.jpg" border="0" alt="pećina" title="pećina" width="444" height="298" /><br /> <br />Te iste noći, krišom da je niko ne vidi, i uz neprestano osvrtanje, mati Angelina se iskrala iz manastira. Opterećena teretom, znatno većim nego što bi trebalo, polako se kretala u pravcu šume. Četiri sata kasnije, rasterećena, umorna, ali nekako srećna, šćućurila se u svom skromnom krevetu. - Biće dobro! - pomislila je pre nego što je utonula u san. - Sad mogu i umreti, sve je na sigurnom. Poživela je još 11 godina i bila dostojan čuvar. Mirno je umrla znajući da će doći sledeći. I brinuće kao sve one koje su brinule pre nje. Zato se i radjaju. A zato i umiru.<br /><br />nastaviće se...<br /><br /><img src="http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/f/fb/St._Angelina_of_Serbia.jpg" border="0" alt="Mati Angelina Branković" title="undefined" width="499" height="600" /><br /><br /></p>roman2013-05-06T15:20:23ZroksanaPismo Cecilie Galerani Leonardu da Vinčiju (čuvari tajne 14)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/04/22/pismo-cecilie-gallerani-leonardu-da-vinciju-cuvari-tajne-14
<p>Veoma cenjeni maestro</p><p>Posmatram portret koji ste uradili pre tri godine za našeg voljenog Vojvodu Lodovika. Sigurna sam da već znate koliko veliko je bilo njegovo oduševljenje i sreća što ste mu ukazali toliku čast i naslikali hermelina u mojim rukama. Kome ste, maestro, ukazali čast? Njemu, ili meni? Mojim velikim, gramzivim rukama? Vi, majstor geometrije, anatomije i matematike!? Belom, gramzivom ubici? Onom koji liže krv sa svog divnog, belog krzna!? Zašto maestro? Zar je tako velika Vaša mržnja i Vaš prezir? Vi, maestro, o meni ništa ne znate. Ja nisam kći putane, nisam kći kurtizane, ja nisam sama birala svoj put. Sve što se u mom životu dešava, nametnuto mi je, ne mojom voljom. Zar mislite da je mladoj ženi lako biti ljubavnica, uvek druga, nikad prva. I uvek samo jedna u nizu. Moj sin će uvek biti bastard, a moje, onako velike, ruke, uvek će biti prazne.<br /><br />Maestro, ja znam da nas Bog nije stvorio po svom liku, niti nam je dao osećanja koja sam poseduje. Jer, ako jeste, zbog čega su ljudi toliko zli, zašto moja, inače prolazna, lepota, nije ispunila i moja očekivanja? Zašto mi, bar trun dobrog, nije donela? Da imam svoj dom, svoju porodicu, svoj život! Maestro, da li ste se ikad zapitali koliko patim? Svesna sam bola, koji samo moje prisustvo i prisustvo mog sina, nanosi Vojvotkinji, ali Vas molim, nemojte zbog toga mene kriviti. Moja krivica je, u svemu tome, najmanja. Ne prezirite me. Moje čedo je jedino što imam, a i njega će mi, sigurna sam, uskoro oduzeti.<br /><br />Sigurno ćete se zapitati zbog čega Vam pišem. Nije to zbog toga što želim sebe da opravdam, nije ni zbog toga što, duboko u duši, osećam gnev prema svetu koji mi je uskratio ono do čega mi je najviše stalo, a to je mir porodičnog doma. Niti je zbog krvoločne životinje kojom ste ukrasili moj portret. Zapravo, još dok smo radili u Vašem studiju, imala sam potrebu da Vam prenesem jedan detalj iz mog života, za koji smatram da će Vama biti interesantan. Na žalost, nije se ukazala prilika. Kasnije sam, pomalo ljuta na Vas, želela da Vam uskratim svoje saznanje, ali sam ipak odlučila da, makar i na ovaj način, saopštim vest za koju sam sasvim sigurna da je Vama namenjena.</p><p>Ispričaću Vam priču iz mog detinjstva. Vi, sami, znaćete koliko Vam je važna.<br /><br />Moja majka nije imala puno nakita, ali je posebno bila ponosna na bisernu ogrlicu, poklon ambasadora Firence. Kada sam znala da neću biti uhvaćena, uvlačila sam se u njenu sobu i igrala njenim nakitom. Sotona ne miruje, kažu! Avaj, jednoga dana, u igri, pukla je dragocena kopča od dijamanata i safira. Baš u tom trenutku neko se približavao sobi i ja sam se sakrila iza draperije. U sobu je ušla moja majka u pratnji izvesne dame koju, onako zaklonjena, nisam mogla videti. Njihov razgovor je kratko trajao i one su brzo napustile prostoriju, a ja sam se, nedugo potom, krišom izvukla, prethodno vrativši uništenu ogrlicu na mestu. Jasno Vam je da je moje zlodelo ubrzo otkriveno i ja sam bila prvi okrivljeni. Pokušala sam da se izvučem iz neprijatne situacije i slagala sam. Da, maestro, slagala sam! Rekla sam da je to sigurno uradila ona žena koja je pre neki dan bila u kući. Možete li zamisliti moj užas kada se ruka moje majke spustila na moj obraz uz te&∓ˇke reči. Ni danas Vam ne bih mogla reći šta me je više zabolelo. <br />- Nikad, nikad, nikad, ova žena ne bi uništila bilo šta na svetu, niti bi taknula nešto što joj ne pripada! - vikala je moja majka. I ja sam znala da sam izgubila poverenje one koju sam, do tada, najviše volela.<br /> <br />Zapitaćete se kakve to veze ima sa Vama, maestro. Reći ću Vam. Zapamtila sam reči koje je dama izgovorila, upravo zbog toga što sam i sama bila veoma uplašena. Rekla je: - Margerita, u velikoj sam opasnosti. Svi mi. Poruči majstoru Leonardu da uništi mapu, ali da nekako nadje način da je zapamti. Mi znamo da je on za to sposoban. Čuvaj se Margerita, zlo ne miruje. Dobra moja, čuvaj se! I to je, maestro, bilo sve. Znam da Vam moja majka, u silnom strahu, nije prenela poruku. Zato Vam je ja sada prenosim, iako mi njen sadržaj nije sasvim jasan. Nadam se da će Vama pomoći. <br /><br />Još jednom ću Vas zamoliti da moje grehe ne shvatite kao moj izbor. Ne, mi nismo stvoreni po liku božijem, ili Bog koji nas je stvorio i nije tako dobar. Ne, maestro, ja nisam izgubila svoju veru, mene je samo napustila nada. <br /><br />Ostajte mi u dobrom zdravlju, poštovani i setite se, samo ponekad, da velika ruka ne grabi uvek više, već i više može od sebe dati. Molite se za moju dušu, srce su mi, odavno, zgazili.<br /><br />Vaša Cecilia Gallerani<br /><br />U Milanu, 15. jula, godine Gospodnje 1491.<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/trennliniezlatna.gif" border="0" /><br /><br />Pismo velikom majstoru i umetniku Cecilia je poslala po odanom i pouzdanom sluzi, u ranim jutarnjim satima. Te iste noći jedan od mladih Leonardovih učenika našao se sa izvesnim, maskiranim čovekom na obali reke Po. - Sve sam pretražio i nigde nema ničega. Nisam uspeo da, medju majstorovim skicama, nadjem bilo šta što bi bilo nalik mapi. Pokušaću da... - njegove reči je prekinuo udarac od kog mu je glava poletela u stranu, a krv pokuljala iz usta i nosa. Skoro istovremeno osetio je, pod grlom, hladnoću bodeža. - Traži dalje. - bilo je sve što je maskirani rekao, a zatim je, ošinuvši konja pod sobom, nestao u noći. Mladi učenik se stresao, dok mu se odvratna tečnost slivala niz nogavice. Strah koji je osećao bio je gotovo opipljiv. Nije mogao da vidi lice čoveka, ali svi su znali da se ispod maske krije Mikeleto, okrutni ubica Čezara Bordžije. - O, Majko Božija! - prošaptao je sebi u bradu - Šta sam to učinio!<br /><br />nastaviće se...</p>roman2013-04-22T14:00:06ZroksanaLeonardo da Vinči 2 (čuvari tajne 13)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/04/18/leonardo-2
Posmatrao je tek započetu sliku sa neizrecivom ljubavlju, ali i setom. Biće njegova, samo njegova. Ma gde išao nosiće je sa sobom i nikada je neće ispuštati iz vida. Ona će biti njegovo zaveštanje i njegovo iskupljenje. Biće slobodan. Leonardo je duboko uzdahnuo i okrenuo se bojama, slikaće je dugo.<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/trennliniezlatna.gif" border="0" /><br /><p>Leonardo da Vinči se setio mladosti, dana provedenih u Firenci, pod zaštitom svemoćnih Medičija, svojih prvih radova i setio se nje. Ona je prva došla i pričala sa njim dugo, dugo. A on je, onako mlad i lud, slušao ne trepćući, zaustavljajući dah, u strahu da će je samo jedan njegov pokret prekinuti, da će zaustaviti tu bujicu reči koje je upijao kao najsladje vino toskanskih vinograda. Posle nje došlo ih je još dvoje, a on je, već tada, bio preobraćen, prestao da pije, jede meso, kupao se redovno, spavao sam u postelji i molio Jovana Krstitelja da mu da snage da svoj zadatak sprovede u delo. Težak, isposnički život, koji je sebi nametnuo, nije mu uvek lako padao. Noći su bile najgore, posebno zimi kada bi hladna postelja podsećala na sve užitke kojih se odrekao i jedino su njegova istraživanja, njegovi izumi i želja za znanjem pružali utehu u tom prljavom svetu, lišenom ljudskosti i punom zlobe. I njegovo slikanje. Slikao je svaki dan. Skicirao, pisao... Svaki dan je bio ispunjen umetnošću i željom za znanjem.</p><p>Ona mu je ostavila, rukom grubo iscrtanu, mapu i rekla da je veoma važna i da će jednom neko doći po nju. Molila je da je dobro čuva, jer je jedna mapa već izgubljena i to je bio veliki gubitak. Znao je šta ona predstavlja, sve je znao i užasavao se pomisli da je čuvar blaga koje može spasiti mnoge, ali, na isti način, naneti nevidjeno zlo i izazvati smrt mnogih, dobrih ljudi. I njegovu sopstvenu. Smrti se nije bojao, ali nije želeo sa takvom tajnom otići u grob i nestrpljivo je čekao odabranog. Kada su došli, bilo je prekasno. Crkva je nekako saznala za njih i njihovu pripadnost katarskoj veri. Uhvaćeni su i stavljeni na muke. Pokušao je da im pomogne, ali se njegov pokušaj završio zatvarenjem i gnusnom optužbom za sodomiju. Samo je posredovanje Medičija uspelo da ga oslobodi tamnice, ali će ga užasna, lažna optužba pratiti celog života. Nije više mario. Sada je bilo važno zaveštati mapu onome ko će znati šta sa njom valja činiti. Original je, u strahu, odavno uništio, ali je pamtio svaku crtu, svaki detalj, svako slovo. A sada je našao i način kako da je prenese dalje.</p><p><img src="http://www.leonardo-da-vinci-biography.com/images/leonardo-da-vinci-painting-leda-and-the-swan.jpg" border="0" alt="Leonardo da Vinči - Leda i labud" title="Leonardo da Vinči - Leda i labud" width="400" height="531" /><br /><br /><strong>- Leonardo da Vinči - Leda i labud</strong></p><p>Predao je sliku Djokondinom suprugu i za nju bio solidno plaćen. Da mu novac tako očajnički nije trebao odrekao bi se nagrade. Ovako, iskoristiće ga za nova platna, materijal i boje. Veliki majstor je bio spreman za svoje najveće delo. Nova vera mu je nalagala da budućim naraštajima ostavi u zaveštanje znanje. Samo znanje. I svaka slika koju je uradio, svaka skica, svaka freska sadržala je u sebi tajne znake, kodove i simbole i svako ko je želeo da se bavi proučavanjem mogao je da ih rastumači. Ipak, ne baš tako lako. Leonardo nije bio toliko glup, nije znanje za svakog, znao je. Znanje se može i zloupotrebiti, a toga se uvek najviše plašio. Plašio se i svog znanja i umeća i puta koji je bio pred njim. Veoma se plašio, jer, na neki način, izneveriće svoju veru i svoja uverenja, izneveriće Jovana Krstitelja, svoju težnju za mirnim životom. Čezare Bordžija ga je, iznenada, pozvao da mu se pridruži, to kopile jedne putane i samog sotone. Prezirao ga je i nije razumeo poreklo harizmatičnosti kojom je ovaj plenio, kako žene, tako ostale avanturiste koji su se oko njega okupljali i bili mu slepo poslušni. Nije shvatao njegovu žedj za krvlju, ni potrebu da vlada, nasledjenu od oca, pape Aleksandra VI. <br /> <br />Leonardo se spremao da se, dobrim delom, odrekne umetnosti i posveti inženjerstvu. Gradiće ratne mašine. Mašine koje će služiti za razaranje, uništavanje i ubijanje. Došla mu je u san, prvi put, obasjana svetlošću, zračeći toplinom, kakvu već godinama nije osetio. Zapravo, nije osetio nikada. Rekla je da tako treba, da će okajati svoje grehe u nekom drugom životu, da je tako sudjeno. Rekla je da mora... Odmah je shvatio da još ni jedan slikar nije naslikao njeno lice. Nije ni mogao, bilo je to lice 1000 žena u jednom. Znao je, ni on je neće naslikati, nikada. Nije smeo, a prvi put u svom životu nije ni znao kako.<br /><br />Ne, Leonardo nije bio uplašen svojim nametnutim, novim pozivom, Leonardo je bio užasnut. Nije mogao da bira.</p><p><br /><img src="http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/cf/Leonardo_da_Vinci_027.jpg/389px-Leonardo_da_Vinci_027.jpg" border="0" alt="Leonardo da Vinči Bogorodica medju stenama" title="Leonardo da Vinči Bogorodica medju stenama" width="389" height="600" /><br /><br /><strong> - Leonado da Vinči - Bogorodica medju stenama (1505. 1508.)</strong><br /><br />***<br /><br />Leonardo je posmatrao svoju, tek završenu sliku. Nije imao problema sa Djokondinim likom, živo se sećao mlade žene, njenog osmeha i slikao je kao da se ona nalazi pred njim. Dugo je razmišljao kako da ucrta sve detalje mape, a da oni golim okom ne budu vidljivi. Rešenje mu je došlo jedne noći kada je san odbijao da mu podari blaženstvo odmora. Godinama je sliku nosio sa sobom, godinama je ucrtavao crte, crtice, sitne brojke i slova. Bilo ih je po celoj slici, a lik Djokonde ostao je neizmenjen, baš kao i na prvoj. Jednog dana, neznano kog, neko će je protumačiti. Načinjena je za dobrobit čovečanstva, i to ga je tešilo. Samo dobar čovek, samo odabran, najbolji od najboljih, uspeće da je nadje. Nije izneverio veru, ni Jovana Krstitelja, ni dobre ljude hrišćane. Nije izneverio sebe, a to je bilo najvažnije. Leonardo da Vinči je umotao sliku Djokonde u čisto platno i ostavio je ispod kreveta. Mogao je mirno da umre. Najveći slikar, arhitekta, inžinjer, izumitelj, vajar, jednom rečju najveći umetnik svih vremena, uzor svim umetnicima renesanse, a i onima koji će kasnije doći, Leonardo di ser Pietro da Vinči, umro je u Francuskoj u Amboazu 02. maja 1519. godine. Po njegovoj želji kovčeg je pratilo 60 prosjaka.<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/trennliniezlatna.gif" border="0" /></p><p>Portret Djokonde, poznatiji kao Mona Liza, danas se nalazi u Parizu u Luvru. Svake godine milioni posetioca dive se slici koja se smatra najlepšom i najvrednijom na svetu. Ne bez razloga. Ne bez razloga! Mona Liza čuva tajnu. Najveću tajnu od postanka svega što postoji, do konačnog kraja.</p><p><img src="http://www.leonardodavinci.net/images/leonardo-da-vinci.jpg" border="0" alt="Leonardo da Vinči" title="Leonardo da Vinči" width="404" height="490" /><br /> <br /><strong> - Leonardo da Vinči - aautoportret</strong><br /><br />nastaviće se...</p><p> </p>roman2013-04-18T13:40:15ZroksanaLeonardo da Vinči (čuvari tajne 12)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/04/16/leonardo
Leonardo da Vinči se nervozno šetao velikom prostorijom. Raspustio je svoje učenike i danas je želeo da sam, u miru i tišini, dobro razmisli šta mu je činiti. Ljutnja i bes su se ocrtavali na, već pomalo izboranom, licu umetnika. Posla je bilo sve manje, samim tim i novca. Vatikan je odbijao da mu poveri oslikavanje, zidanje i sve poslove je dobio onaj pompezni, mladjani Mikelandjelo koji nije umeo čestito ni kičicu da drži u ruci. Koračajući u krug, sve brže, zastao je pred, jednostavnom krpom, prekrivenim platnom. Ne razmišljajući dugo, strgnuo je krpu i ukazala se, tek započeta skica lepe, mlade žene. Žene koja se smeši.<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/trennliniezlatna.gif" border="0" /><br /><br />- Svi oni su budale! - govorio je tiho, sebi u bradu. - Pohlepni, gramzivi, ljigavi stvorovi, izmet satane, nakaze ljudskog roda. <br /><br /><img src="http://www.huma3.com/repository/reviews/Ermellino_HUMA3.jpg" border="0" alt="Leonardo da Vinči Cecilia Galerani" title="Leonardo da Vinči Cecilia Galerani" width="468" height="640" /><br /><br /> <strong>-Leonardo da Vinči - Cecilia Galerani 1489/90.<br /></strong><br />Cecilia Galerani! Lodoviko Sforca je tražio da uradi njen portret. Svi su je smatrali ljupkom i duhovitom, ali on, Leonardo, on je prozreo tu ženu, ljubavnicu kneza Milanskog Vojvodstva, koji je vladao umesto svog nećaka. Video je on u njenim očima gramzivost i lukavost, svojstvenu samo ženama spremnim na sve. Dok su svi mislili da hermelin u njenim rukama predstavlja čistotu i simbol velikog vojvode, on je znao da je hermelin jedna mala, ali krvoločna životinja, koja svojim sitnim zubićima kida plen na sitne komade. Tako je i Cecilia iskidale srce, nevino srce sirote Beatrise D'Este, Lodovikove supruge. Patnja, koju je Beatrisa trpela zbog te žene, dobrim delom je doprinela njenoj preranoj smrti. Beatrisa, izneverena i razočarana, nije više želela da živi. Leonardo je to osetio svaki put kada bi je slikao. Nijedna žena nije zračila takvom dobrotom, takvom humanošću i životnom radošću. Milano je procvetao njenim dolaskom. Ona je u Milano dovela najbolje umetnike, održavala najveće proslave, organizovala najlepše balove. Oplakivaće je dok je živ. <br /><br /><img src="http://venetianred.files.wordpress.com/2009/06/da-vincie28094bearice-deste.jpg" border="0" alt="Beatrisa D'Este" title="Beatrisa D'Este" width="465" height="701" /><br /><br /><strong> -Leonardo da Vinči - Beatrisa D'Este 1490.<br /><br /></strong>Portretisao ih je uvek onako kako ih je sam video, kakvi su, zaista, bili. Uvek je imao osećaj, uvek je znao, poznavao im je dušu, za njega je bila transparentna i nisu od njega mogli ništa sakriti. Skorojevići, samo im je novac i vlast dodeljivala značaj koji su posedovali, bez novca i moći bili bi niko i ništa. Samo bedni crvi u prašini vremena. Zlo kojim je njihova duša bila zatrovana, ocrtavalo se u svakoj njihovoj pori. Prezirao ih je. Mrzeo je njihovo bogohuljenje, njihove ratove, njihovu hranu i bogatstvo kojim su bili okruženi, oni, tako siroti duhom i beskrajno prazni. I surovi u svojoj raskalašnosti. <br /><br />A onda se pojavila ona. Djokonda, žena običnog, doduše bogatog, trgovca. Njemu sasvim neinteresantna. Malogradjanštinu je prezirao, možda najviše. Odlagao je slikanje koliko je mogao, ali je ona bila veoma uporna i jednog dana se pojavila u njegovom ateljeu, potpuno spremna da iz njega nikada ne izadje. Očajan, ali rešen da je se što pre otarasi, počeo je sa pripremama i dao joj osnovna uputstva za poziranje. Grleno se nasmejala, a njen zvonki smeh je odjeknuo prostorijom, namestila se kako je sama htela i osmehnula osmehom koji je pokazivao belinu njenih, još uvek zdravih, zuba. Iznenadjen, besno joj se obratio: <br />- Sinjora, zatvorite ta usta, znate i sami da je osmeh zabranjen na slikama, crkveni propis. <br />-Maestro! - uzviknula je ljupko. - Pogledajte, napolju je sunčan dan, ja sam noseća i rodiću dete uskoro, a danas me slika najveći majstor svih vremena! Najveći! O, maestro, ne možete mi zabraniti da budem srećna, ne danas!<br /> I Leonardo ju je tada prvi put zaista pogledao. U njenim očima nije video ništa sem odistinske sreće i čiste ljubavi prema svemu što postoji. Video je radost življenja, nevinost i čistotu. Baš kao voljena, nikad prežaljena Beatris D'Este, ovog puta lišena razvrata koji je okružuje. Prvi put u svom životu, veliki slikar, arhitekta i izumitelj počeo je slikati sa elanom i žarom, svojstvenim samo onima koji su postigli svoj cilj. Onima koji su našli ključ sopstvene duše i završili sa traganjem.<br /><br /><img src="http://www.parisdigest.com/photos/louvre_mona_lisa.jpg" border="0" alt="Mona Liza Leonardo da Vinči" title="Mona Liza Leonardo da Vinči" width="470" height="706" /><br /><br /> <strong>- Leonardo da Vinči - Mona Liza (Djokonda) 1503.-1506.</strong><br /><br />nastaviće se...<br /><br /><br /><br /><strong><br /><br /></strong>roman2013-04-16T17:04:14ZroksanaBogumili (čuvari tajne 11)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/04/15/bogumili-cuvari-tajne
<div align="justify">Boromiru i Ani nije bilo teško ugostiti Bernardu, sestru po veri. Malo ribe i voća bilo je dovoljno i njoj i njegovoj porodici. Bernarda, koja beše primila konsolamentum, odrekla se svih materijalnih stvari i posvetila širenju svog uverenja. Čistota tela i čistota duše jedini su put ka svetlosti i iskupljenju ovozemaljskih greha. Ispričala je Ani i Boromiru svu strahotu koju su katari pretrpeli posle zauzeća Karkasona, uporišta tih dobrih ljudi posvećenih dobrobiti čovečanstva, očuvanju mira i jednakosti. Učeni i pismeni, održavali su svoje mise i ispovesti u svojim domovima, prezirali hramove, raskalašno sveštenstvo i luksuz, primanje milostinje smatrali nečasnim. Kao takvi postali su trn u oku velikodostojnicima Vatikana, a Langedok, lep, bogat i plodan poželjan plen Francuskoj kruni i svetoj stolici.</div><div align="justify"><br /></div><div align="justify">- Dobri moji ljudi, - pričala je Bernarda - Inoćentije se neće smiriti dok nas sve ne istrebi. Učinili smo sve što je u našoj moći da zaštitimo naše svete spise, da sačuvamo glave naših koliko god je to moguće. Ja vam se zahvaljujem na gostoprimstvu, ali se neću ovde dugo zadržavati. Moj zadatak nije još završen i za koji dan put će me odvesti u Milano. Do tada imam još jednu molbu. Jedna mapa je ušivena u moju mantiju. Nerazdvojiva je od knjige koju sam vam već poverila na čuvanje, ali je nisam želela ostaviti na istom mestu. Molila bih vas da tu mapu čuvate, gde god mislite da će biti sasvim sigurna, možda najbolje kod vas, jer ste vi zaštićeni svojom lažnom katoličkom verom, i niko u vas neće sumnjati. Mapa je veoma važna i jednog dana neko će doći po nju. Tu osobu ćete prepoznati po već ustaljenoj lozinki, i njemu ćete mapu predati, ali bez knjige. Tako je mnogo sigurnije. Uz mapu je priloženo i pismo sa uputstvima. Toliko o tome. Čuvajte se, dobri moji ljudi, za nas više neće biti mira za hiljadu godina. Doba mračnjaštva se nastavlja. <br /></div><div align="justify"><br /></div><div align="justify">Dva dana kasnije Bernarda je napustila Stolac i Boromirovu porodicu. O njoj nikad više ništa nisu čuli. Mapa, dobro sakrivena u Boromirovoj kući, pekla je dušu ovog čoveka. Po nju niko, nikad nije došao.</div><div align="justify"><br /></div><div align="justify">Dvadeset dugih godina trajao je krstaški pohod na provansalske katare. Spaljivani na lomači, mučeni i ubijani na bestijalne načine, nestali su iz Langedoka, a njihovu zemlju aneksirala je Francuska. Njihova vera, ipak, zahvaljujući preživelima opstala je. Bosanski bogumili, pred najezdom Turaka, već vekovima proganjani od zvanične hrišćanske crkve, polako su se preobraćali u islam. U svojim domovima ispovedali su veru koju su jedino smatrali čistom, tajno i u stalnom strahu. Za njihovim svetim spisima još se traga. I još se ubija zbog njih.</div><div align="justify"><br /></div><div align="justify">nastaviće se....</div><div align="justify"><br /><img src="http://www.86ps.com/uploadfiles/jpg/2011-11/2011111610421864468.jpg" border="0" alt="mapa i kompas" title="mapa i kompas" width="475" height="317" /><br /></div><div align="justify"><br /></div>roman2013-04-15T13:46:30ZroksanaIzveštaj jedne uličarke
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/generalna/2013/04/11/izvestaj-jedne-ulicarke
<p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">- Ćero, mama je od 12. do 19. uličarka, – kažem mojoj devojčici - aj’ spremi mami htz opremu.</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">- Mama! – buni se moje dete – Kako možeš da kažeš tako nešto!?</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">Pa šta, eto mogu, a i istina je, nema tu šta da se krije, mama će u tom periodu raditi na ulici i zato spremamo: duge gaće, topli donji deo pižame, vunene pantalone, običnu potkošulju, potkošulju sa dugačkim rukavima, debelu rolku, prsluk sa džepovima, džemper sa kapuljačom, 3 broja veće čizme, obične čarape, čarape od čiste vune i dugačku, staru, rusku bundu. Bunda nema više kopčice, ali to je, u stvari, pogodnost. Kada služim mušterije lepo landara, dok na njih čekam mogu fino da je obavijem oko sebe.</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">U mojoj ulici bude mirno kada stignem, jer dolazim medju prvima. Nije mi zapao ćošak, najbolje mesto, ali sam ja zadovoljna i sa mojim. Bože, molim te, samo da kiša ne padne!</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">„Gazda“ uzima pare unapred. Osam ‘iljadarki ovaj put, za osam dana. ‘Ajd' da kažem da je pošteno. Bar ne zakera za „radno vreme“, radimo kol’ko ‘oćemo i koliko možemo. Ja sam sama sebi i radnik i šef, pa radim po vasceli dan, a često i do pred samo jutro. Doduše, noću sam unutra, u toplom, al’ ipak… Nijedan šef mi nije bio toliko djubre, ali lova je lova. Što duže na ulici, veća šansa za zaradu, brate. A lova mi treba, eto, ‘ajd da se ne zezamo.</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">Polako stižu i ostali, ona riba sa ćoška, raširila se u širinu i dužinu, kao da njoj treba najviše! Ej, bre ženo, svi smo mi u istim bip, mislim se, al’ mudro ćutim. Ma, biip, treba i njoj! Treba svima, nama slobodnim umetnicima posebno. Mi smo posebna sorta. Dok platiš svoj deo ulice, dok uložiš u robu, pa putni troškovi i ostalo, a rad čak i da se ne računa, ne ostane uvek baš bog zna šta. A ima medju nama i diplomiranih inžinjera i ekonomista i akademskih slikara.. Ej, ima i jedna doktorka. Hirurg, kaže, ma biip ga, valjda ne laže. Najviše je ekonomista, jedan bio direktor, aha. Propala mu firma. Gledam ga kako se folira na ulici, ma nije ni čudo što je propala.</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">Poneko ima i jednog, stalno zaposlenog, člana porodice, takvima je lakše. Koji redovan dinar moćna je stvar. Al’ kad je i taj dinar bedan, mora se… Nekada nekog od njih zameni žena ili muž. Znaš kako je, kad je napolju minus, dobro ti dodje svaka ispomoć. Ne zarade oni zbog toga više, ali ono… Neki su kraće od mene na ulici i ja pratim njihovo usavršavanje. – Eno je moja Dušica! – nežno kaže bivši komercijalista, A Dušica žuri, sirota mukica, i još se oko nje širi miris zaprške. – Kuku, rasteraće nam sve mušterije! – viče bivša bankarka. U poslednje vreme Dušica sve više kasni, muka joj, valjda, i od ulice i od nas, a i od mušterija. Komercijalista kuka: – Gde je, bip joj materina, bip je kad dodje, bip bip bip!!!! – Ma ćuti, bre čoveče, pusti ženu, vidiš da je mušterija sve manje. Izgubila motivaciju. – kažem mu. Zna on, al’ i dalje bipće, tja.</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">Izvin’te me sad, moram da idem. Od sutra sam na ulici. Al’ obećavam, nastaviću o svemu da vam pišem, čim završim „angažman“. Stare mušterije znaju gde mogu da me nadju, a i vi ostali slobodno dodjite! Čisto, onako ljudski, da se popričamo, a daću vam malo i za džabe, majke mi. Samo malo. Od toga se živi, nema preterivanja i razbacivanja, hehehe.</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">Bože, samo da kiša ne pada i da ne duva prokleta košava. Košava mi je najgora!</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">nastaviće se….</p><p style="border: 0px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 15px; margin: 0px 0px 1.625em; outline: 0px; padding: 0px; vertical-align: baseline; color: #373737; line-height: 24px">P.S. Joj, moram i da vam se pohvalim! Ćera mi iz prve položila testove za vozački, ljubi je majka! A učila samo tri dana. Joj, mislila sam da od toga neće ništa da bude. Kako me obradovala, nemate pojma. Sad će ona majku svoju na pos’o da vozi, da majka ne moljaka komšije i ne plaća skupe taksije. Samo još i vožnju da položi, ih, biće mama na konju! I da joj da Bog da nikad, nikad ne radi na ulici, joj. Izvinite ako sam vas rasplakala, nisam imala nameru. I ne brinite za mene, u naredna tri dana, u Zmaj Jovinoj, ima da se navatam love, bre! A možda mi, ovaj put, i ćošak zapadne!</p>Generalna2013-04-11T12:35:47ZroksanaKarkason (čuvari tajne 10)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/04/09/karkason
<p>Gospa Mari, grofica od Tuluza, zatvorila je Bibliju i pomilovala najmladje čedo po glavici. - Neka ti zvezda uvek obasjave puteve, mala moja. - tepala je - Ali prvo, prvo moraš da stigneš do nje. Devojčica je pokazivala izuzetnu zainteresovanost za učenje i pisala je i čitala veoma napredno za svoj uzrast. Grofica je bila zadovoljna. A sada je čeka najteži zadatak u životu. Sela je i napisala pismo, ono za koje se nadala da nikada neće morati da napiše. Reči su se sporo i teško odvajale od pera, baš kao i suze koje su se slivale niz njeno blago lice. <br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/trennlinie008.gif" border="0" /></p><p>Ševalijer Boromir </p><p>Nadam se da Vas ovo pismo zatiče u dobrom zdravlju i da Vam moja malenkost neće poremetiti utabane staze. </p><p>Ševalijer, ne jurite u sutra, već tražite put do zvezda, jer, ako ne stignete do zvezda, o čemu ćemo, večnost provodeći, pričati!?</p><p>Sada Vam je, sigurna sam, sasvim jasno šta vam je činiti.</p><p>Osećam potrebu da Vam iznesem trenutno stanje stvari. Ševalijer, Karkason je pao. Pakleni plan Inoćentija i njegovog demonskog sluge Simon de Morforta je počeo da se ostvaruje. Trenkaveli su pobijeni, svi do jednog, a naši perfekti i vernici opljačkani i proterani goli. Karkasonom sada vlada de Morfort. Jednom zapaljena lomača, neće se više nikad ugasiti, bar ne dok nas je ijednog. Ševalijer Boromir, započele su pripreme za raseljavanje naših pravednika. Naša verovanja, naš consolamentum, mora se očuvati, po svaku cenu. Toskana i Milano će nam otvoriti svoja vrata, a znam da možemo računati i na Vas i Vaše dobre ljude. To nema spora i o tome ne brinem više. Ipak, ono što ću od Vas tražiti, što moram tražiti, iako znam da je teško i dušu mi mori jad zbog zadatka koji Vam poveravam. Oprostite mi ševalijer, što na Vaša pleća stavljam ogroman teret, ali rečeno mi je da se samo Vama mogu obratiti.</p><p>U mom domu nalazi se naša perfekta. Knjiga je kod nje. Trenkaveli su je spasili u poslednji čas. Mogu je zaštititi još samo nekoliko dana, a onda će je vitezovi Hrama, uz Božiju pomoć, dovesti do Vas. Pomozite joj ševalijer, tako Vam svetlosti i pripremite sve za njen dolazak. Sa knjigom znate šta Vam je činiti. </p><p>Molite se za nas i naše dobre ljude i žene, dobri moj Boromir. Ostajte mi u dobrom zdravlju i neka svetlost uvek obasjava Vaše pute. Vaše uzdignuće biće nagrada za Vaš trud, znam to.</p><p>Vaša M. </p><p>U Tuluzu, 25. septembra, godine gospodnje 1209.</p><p><img src="http://www.joewalshtours.ie/x/upload/Images/carcassonne1.jpg" border="0" alt="tvrdjava Karkason Francuska" title="tvrdjava Karkason Francuska" width="506" height="338" /></p><p>Zapečaćeno i dobro sakriveno pismo je uobičajenom poštom, koju su provansalski Katari koristili krenulo na put. U Bosnu.</p><p>Jedan trubadur, neupadljivo obučen, lako je našao onog kome je pismo bilo upućeno. Bosanski bogumil Boromir, satima je gledao zapečaćeno pismo. Znao je šta u njemu piše, čak i bez čitanja. Reči lozinke, davno naučene i urezane u sećanje, iskrsnule su mu pred očima. Svaka reč imala je svoje značenje. Hladan znoj mu se slivao niz ledja. Iskreno se nadao, čitavog svog života, da ovaj dan nikada neće doći.</p><p>- O gospo Mari, lomače su zapaljenje davno, davno i neće se ugasiti sve dok je živog stvora. - izgovorio je naglas, uz uzdah.</p><p>Boromir, Srbin poreklom, katolik pred svetom, u svom domu posvećeni bogumil, učen i obrazovan kao što je većina bogumila bila, jer znanje je privilegija svakog umnog stvora, spalio je pismo na otvorenom ognjištu i pozvao svoju suprugu. Oženjen iz ljubavi, takodje pripadnicom tajne vere kojoj je pripadao, provodio je, sve do sada, miran život u Stocu. Vera u dualizam, ostavština Zaratustre i Manija, vera u seobu duše, jednakost medju ljudima, kako muškima, tako i ženskima, težnja ka učenju i saznanju nije se dopadala crkvenim velikodostojnicima. Što ljudi manje znaju, to manje razmišljaju i manje pitaju, stav je crkve i Vatikana. Zbog svojih uverenja, bogumili i njihovi langedoški pandani, katari bili su nemilosrdno proganjani. </p><p>- Dolazi nam jedna perfekta, Ana. Sa njom dolazi i naša propast. Pomolimo se za spas svih naših dobrih ljudi i njihovih duša, jer ponovo za nas više neće biti mira ni predaha. - obratio se Boromir supruzi. Nekoliko dana nakon njihovog dugog i tihoh razgovora, na vratima njihovog doma pojavila se mlada devojka umotana u dugu crnu mantiju. I pored skoro ledene studeni, na nogama je imala samo obične sandale. U levoj ruci nosila je malu činiju za jelo, a ispod mantije se krila najveća svetinja. Knjiga zbog koje su umirali i zbog koje će tek umreti mnogi dobri ljudi. </p><p>- Zovem se Bernarda. - tiho je rekla. Hvala vam, dobri moji, što me primate u svoj dom. Vraćam vam vaše blago na čuvanje. </p><p>Knjiga znanja se vratila na isto mesto sa kog je, samo sto godina ranije, krenula u Langedok. Boromir je smatrao da će stećak dobro poslužiti kao sklonište. Noću, krišom, kada je znao da ga niko neće videti, knjigu je zavukao u tajnu pregradu stećka i pomolio se. Ona će tu biti na sigurnom. Bar neko vreme.</p><p>nastaviće se... </p><p><img src="http://www.bosniafacts.info/stecci/Stecak_Zgosca.jpg" border="0" alt="stećak u Bosni" title="stećak u Bosni" width="350" height="273" /></p><p> </p><p> </p>roman2013-04-09T18:40:58ZroksanaUčiteljica života
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/razmisljanja-jedne-zene/2013/04/08/uciteljica-zivota
<p>Putovanje u prošlost može nam omogućiti da bolje sagledamo sadašnjost i lakše shvatimo uzroke i posledice nasledja koje su nam zaveštali svi oni koji su ovim svetom živeli, a posebno vladali i imali, manji ili veći, uticaj na tokove bivstvovanja, kako svoje sopstvene, tako i svih savremenika, ali i naše sopstvene, danas. Šteta što to putovanje nismo u mogućnosti da obavimo nekim vremeplovom, onako kako to radi svaki čestiti turista, već smo prinudjeni da, ako to želimo, prevrćemo gomilu starih, prašnjavih knjiga, iščitavamo biografije i autobiografije, hronike, putopise i eseje, a sve u nadi da će nam istorija, ta varljiva i promenama sklona nauka, pokazati prave smernice i ukazati na, davno učinjene, propuste, pogreške i loše povučene poteze, te nam, na taj način, ukazati šta nam valja činiti da grešku ne ponovimo. Naravno, rekoh već, samo ako želimo. A u većini slučajeva ne želimo. Mukotrpan je to posao i, ruku na srce, nikada ne možemo baš sasvim biti sigurni koliko su istorijski podaci, kojima raspolažemo, tačni i korektni. Da li je Ana Bolen, majka Elizabete I, zaista bila toliko sklona porocima, da li je Kleopatra bila toliko luda da pije izmrvljene bisere sa vinom, koliko vojnika je branilo Grčku od gnusnih Persijanaca, zajedno sa 300 neustrašivih Spartanaca, da li je Odisej lutao 10 godina? Sve dok ne izmisle vremeplov, mnoga pitanja će ostati bez odgovora, pa i ono: ko i zašto je ubio Džona F. Kenedija. I ko su nam, tokom prohujalih vekova, bili prijatelji i da li su zaista bili prijatelji. To vam je istorija, varljiva nauka, zaista!</p><p>Ipak, narod koji ne poznaje svoju istoriju osudjen je da je ponavlja. Iznova i iznova, da pravi iste greške i ispašta zbog svojih sopstvenih promašaja. To je kao da umireš stotinu puta. Isti slučaj je i na globalnom nivou. Šteta! Samo kada bi malo začeprkali po starim, prašnjavim knjigama, možda bi nam bilo malo jasnije šta sve, sem Alfreda Nobela, razdvaja srednjevekovne asasine od modernih terorista, bombaša-samoubica i, što je još važnije, šta ih to spaja, šta je dovelo do razjedinjenja hrišćanstva, kako je i na koji način, došlo do stvaranja supersila, zašto je razbijena Jugoslavija i kome je bila trn u oku. Saznali bi da je humanista, onih pravih, zapravo bilo jako malo i da su svi naučnici, revolucionari i reformisti bili vodjeni isključivo svojim ličnim, sitnim interesima, ili, što je još gore, krupnim interesima veoma krupnih tajkuna, koji vladaju, čini mi se, još od kamenog doba. Čast izuzecima, njima se klanjam i ponizno molim za oproštaj! Isti onaj, ranije pomenuti Nobel, mučen, najverovatnije, grižom savesti i svestan za čega će njegov izum biti korišćen, zaveštava fond za dodelu nagrada, koje će, opet manje ili više, nezasluženo dobijati razni "mirotvorci" i poneki književnik spreman da prožvaće, već servirano mu, delo. Kao po pravilu, ova nagrada će zaobići upravo one koji je najviše zaslužuju. One koji misle svojom glavom, ne kradu i ne šalju tudju decu u svoje ratove. <br /><br /><img src="http://bloomsburytutors.com/wp-content/uploads/2012/05/history-image.jpg" border="0" alt="Mapa sveta" title="Mapa sveta" width="400" height="307" /><br /><br />Više puta su mi rekli da je istorija jedan veliki smor i krajnje neinteresantna. Takvima ću, od srca, preporučiti Monti Pajtonovce i slične komedije. Čak i tako izvrnuta i smešna, istorija ostaje istorija, sklona promenama, u zavisnosti od toga ko je stvara i ko je prenosi dalje, ostaje učiteljica života, pa ma šta vi rekli. <br /><br /><img src="http://www.sacred-texts.com/cla/homer/ody/img/homer.jpg" border="0" alt="Homer" title="Homer" width="400" height="306" /><br />Homer</p><p> </p>Razmišljanja jedne žene2013-04-08T15:26:51ZroksanaDraga Mašin srpska kraljica
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/velike-zene/2013/04/05/draga-masin-srpska-kraljica
Diviti se lepoti jedne kraljice Sisi, sasvim je opravdano. Ono što je totalno neopravdano je što smo zaboravili koliko su i naše kraljice bile lepe, koliko nesrećne i koliko su, u svoje vreme, značile svom narodu. Jedna od najtragičnijih, i svakako najlepših je Draga Mašin, supruga kralja Aleksandra Obrenovića i kraljica Srbije od 1900. do svoje smrti 1903.<br /><p><img src="http://3.bp.blogspot.com/_dHMUkWjxiWM/SvevolMPMJI/AAAAAAAAArY/riDDP7eglmY/s640/draga-masin1copy.jpg" border="0" alt="Draga Mašin" title="Draga Mašin" width="442" height="600" /></p>Poreklom iz bogate porodice iz Gornjeg Milanovca, Draga je bila veoma obrazovana žena, govorila je nekoliko stranih jezika, pisala je pripovetke, romane, bavila se prevodilačkim radom i, uprkos velikom bogatstvu svojih roditelja, veoma rano počela samostalno da zaradjuje za život. Veoma rano su je udali za rudarskog inžinjera Svetozara Mašina i taj brak je okončan posle tri godine nakon Svetozareve smrti. Bila je član srpskog novinarskog društva i urednik časopisa "Domaćica". Nakon smrti roditelja, prinudjena da se stara o članovima svoje porodice, Draga se našla u nezavidnoj situaciji te je morala da potraži neophodne izvore prihoda. Za vreme braka imala je priliku da upozna kralja Milana Obrenovića, dobrog prijatelja njenog prvog muža. Poznanstvo sa kraljem i kraljicom Natalijom rezultiralo je prijateljstvom izmedju Drage i kraljice i Draga postaje njena dvorska dama i pratilja posle razvoda Milana i Natalije. Draga prati kraljicu majku po Francuskoj i Rusiji u kojoj upoznaje mladog kralja Aleksandra. Hroničari tvrde da su se Draga i Aleksandar upoznali na plaži u Bijaricu, na Atlantiku i da je Draga, tom prilikom, Aleksandra spasila sigurnog davljenja. Ljubav izmedju kralja i 10 godina starije udovice je buknula i više joj ništa nije moglo stati na put. Uprkos velikom protivljenju kako Milana i Natalije, tako i srpske vlade, par se venčao 23. jula 1900. godine. Aleksandar je insistirao na odluci da srpske kraljice moraju imati srpsko poreklo što je dovelo do ostavke vlade i čaršijskih ogovaranja. Kum na venčanju je bio lično ruski car Nikolaj II Romanov.<br /><p><img src="http://img354.imageshack.us/img354/8075/22528363386ed0f030f5ru8.jpg" border="0" alt="Kraljica Draga i kralj Aleksandar" title="Kraljica Draga i kralj Aleksandar" width="500" height="315" /></p><p><br />Sve veće nezadovoljstvo izborom supruge i nove kraljice, upereno protiv kralja Aleksandra, dovešće, na kraju, do tragične smrti ovo dvoje ljubavnika. Tri godine, koliko su proveli u braku, dovoljne su da se napiše bar tri romana o njihovim životima. Milan i Natalija su se odrekli Aleksandra, Draga je imala lažnu trudnoću, Milan je umro van Srbije, u Beču, ne želeći da se vrati u zemlju u kojoj njegovo ime sramoti sin, niti da u njoj bude sahranjen. Kada je ustanovljeno da je trudnoća fantomska i da je nikada nije ni bilo, neprijateljstvo prema kraljici raste iz dana u dan, a sa njim i neprijateljstvo prema kralju. Opšta ekonomsko-politička situacija u zemlji veoma je pogodovala nastanku frakcije koja će, na kraju, presuditi kraljevskom paru.</p><p><img src="http://i402.photobucket.com/albums/pp107/andjelkovic_vladimir/draga-masin4.jpg" border="0" alt="Kraljica Draga Obrenović" title="Kraljica Draga Obrenović" width="430" height="640" /></p><p><br />Sve što se o atentatu na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu moglo napisati, napisano je. Sve što se moglo reći, rečeno je. Jedan gnusan čin, zamišljen u potaji, izveden je do kraja. Jedna žena, kriva zbog svoje ljubavi prema čoveku koji je bio, ni manje, ni više, već kralj lično, mučki je ubijena i raskomadana. Intimni delovi njenog tela nošeni su, na bajonetu, po Beogradu, baš kao što su, nekad ranije, radili francuski revoluicionari po Parizu. Strašno, neoprostivo i svakako za pamćenje. I za osudu. Jedina srpska kraljica, srpskog porekla, kraljevala je samo tri godine i poginula od ruke onih koji su trebali da je čuvaju.</p><p><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/linierose.gif" border="0" alt="mesečeva vila" /></p>Velike žene2013-04-05T19:45:21ZroksanaVita brevis
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/razmisljanja-jedne-zene/2013/03/27/vita-brevis
<div style="text-align: center"><div>Vita brevis,</div><div>ars longa,</div><div>occasio praeceps,</div><div>experimentum periculosum,</div><div align="center">iudicium difficile.<br /><div style="text-align: center"><br /></div><span style="text-align: start"><div style="text-align: center">Život je kratak</div></span><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333">Umetnost duga</span><br style="color: #333333; font-size: 15px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; line-height: 24px; text-align: start" /><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333">Prilika prolazna</span><br style="color: #333333; font-size: 15px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; line-height: 24px; text-align: start" /><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333">Istraživanje opasno</span><br style="color: #333333; font-size: 15px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; line-height: 24px; text-align: start" /><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333">Presuda je teška.<br /></span><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333">Hipokrat</span><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333"><br /></span><img src="http://www.zenasamja.me/images/0100/radjanjevenere-v.jpg" border="0" alt="Botičeli radjanje Venere" title="Botičeli radjanje Venere" width="500" height="317" /><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333"><br /></span><br /><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333"><br />Kada mudre reči prelete vekove dostojne su ponavljanja.<br />Koliko je život kratak i koliko je umetnost življenja teška, osetili smo, možda, najviše mi, pripadnici srednje generacije, još uvek nedovoljno stari da bi prestali da volimo rock & roll, ipak ne više tako mladi da ne bi oboljevali od raka, kardiovaskularnih bolesti, nostalgije i brige. Nostalgije za nekim srećnim vremenima koja se neće vratiti nikada više i brige za buduće naraštaje, našu sopstvenu decu, koja neće proživeti ni delić svih onih lepih stvari koje smo mi doživeli, neće se igrati onih igara koje smo igrali, niti će imati mir, ratom i bombardovanjem, nerastrzane zemlje. Dece koja će stasavati uz GMO hranu, video igrice, nezaposlenost i konstantno, uznemirujuće pitanje šta nam sutra može doneti, uz nadu da neće biti gore, sa gorkim saznanjem, stečenim iskustvom, da nam je nada uzaludna i da i od goreg gore postoji i vreba, spremno da iskezi zube i grize za srce.<br /> <br />Kroz, relativno kratko, vreme našeg bitisanja na ovoj planeti, razne prilike su se ukazivale i samo je od nas zavisilo da li ćemo ih prigrliti i usvojiti, ili ćemo dozvoliti da nam izmaknu. Da li ćemo na raskrsnici odabrati pravi smer, obično je stvar kockanja, čak i kada su nam oči širom otvorene, a čula izoštrena do krajnjih granica. Stvar trenutka, stvar sreće, razum ili srce, a prilika promakne dok lupiš dlanom o dlan. I čekaš, strpljivo čekaš, da se pojavi nova, sa strepnjom i željom da bude ona prava, ona koja će ispuniti tvoje snove. <br /> <br />Čekajući, ponekad izgubimo strpljenje i počinjemo da istražujemo, da kopamo, da rijemo po sopstvenim dušama, po svom sopstvenom životu i životima drugih, izazivajući rane, otvorene, one koje dugo krvare i ne zarastaju. Nanosimo nepopravljivu štetu, čak i naraštajima koji će tek stići posle nas, razaramo i uništavamo, a sve pod pokroviteljstvom nauke i parolom "za bolje i sigurnije sutra", za sigurniju budućnost, za spašavanje gladnih, za mir u svetu... Sa druge strane, bez istraživanja ne bi znali ko smo, čemu težimo, od čega bolujemo... Opasno, istina, ali je već dovoljno opasno izaći na ulicu, neoprezno pretrčati put, okliznuti se na ledu, preterano se sunčati. I veoma je opasno neistražiti sebe samog, ustanoviti sopstvene greške, priznati ih samom sebi i ne pokušati da ih ispraviš. Dok još imaš vremena.<br /><br /></span>Da, život je kratak, a umetnost je dugovečna. Kolika će naša umetnost življenja biti zavisi isključivo od nas. A njoj će suditi oni koji posle nas ostaju. A kakve će kritike biti, koliko će presuda biti teška, ili laka, zavisi od onog što ćemo im, svojim delima, zaveštati.<br /><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333"><br /></span><img src="http://www.empireonline.com/images/features/wonderful-world-of-tim-burton/alice-in-wonderland.jpg" border="0" alt="alisa u zemlji čuda" title="alisa u zemlji čuda" width="575" height="400" /></div><div align="center"><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333"><br /></span></div><div align="center"><span style="font-size: 15px; line-height: 24px; font-family: 'Helvetica Neue', Helvetica, Arial, sans-serif; color: #333333">Proživeh dobar deo svog života baš kao Alisa u zemlji čuda. Sam život jeste jedno veliko čudo!<br />Ne dozvoli da prolazi uzalud. Vita brevis, ars longa!<br /><br /> <br /> <br /><br /><br /></span></div></div>Razmišljanja jedne žene2013-03-27T19:15:14ZroksanaSecretum
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/razmisljanja-jedne-zene/2013/03/26/secretum
<p>Koliko ljudi je kroz moj život prošlo ne ostavivši trag!? Koliko pesama usamljene ptice nisam čula? Ili sam zaboravila? Kao maleni vrapčić, pod strehom šćućuren, sada stojim ovde, sama i poželim, o, kako poželim da se setim, da iz zaborava izvučem poneki trenutak sreće, zaključan duboko u meni. Za koga i od čega ga skrivam? Kao plašljiva veverica koja svoju zimnicu zaturi i gladuje pred kraj zime. Oslabljena, kao vučica uhvaćena u zamku. Da l' sopstveno telo da počupam, da potrgam dušu na deliće, na sitne, malene mrvice, pa da ih, onako bolna, skupljam i lepim delić po delić? </p><p>Kao mali, šćućureni vrapčić, pokisao, mokar, gladan. Tako je i srce moje gladno, ogoljeno i uplašeno. Za sebe, za tebe, za danas, za sutra. Za vozove koji kasne, za napuštene pse, za bolesne i obogaljene, za decu u sirotištu, za nasukanog kita i pingvine na Antarktiku. Uplašena zbog svojih zbrkanih misli, zbog nemogućnosti da uradim nešto bolje, da pružim više, da celu sebe dam i da ne žalim. Da ne zažalim, nikada više. Da ne živim od sećanja, ne trgam požutele listove, okrenem čistu, belu stranicu i pišem, pišem, crvenim mastilom, dok me oči ne zapeku od suza radosnica... Da san pretvorim u javu i poletim. Pa makar i krila svoja spržila.<br /><br /><img src="http://3.bp.blogspot.com/-OiNOTKnWVNU/UJY39w7EYAI/AAAAAAAAABs/9spDPZIRjLw/s1600/flying-angel.jpg" border="0" alt="leteći andjeo" title="leteći andjeo" width="470" height="353" /><br /><br />Šta me to sprečava!?</p>Razmišljanja jedne žene2013-03-26T14:30:22ZroksanaOrhideja
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/poezija/2013/03/23/orhideja
<div align="center">U šarenom vrtu sećanja<br />Jednu orhideju za tebe čuvam.</div><div align="center"><br /></div><div align="center">Pod staklenim zvonom srca svog,<br />Puštam je da cveta i raste.<br /></div><div align="center"><br />Zenicu sam u krunicu zaronila,<br />da obojim je plavetnilom nebeskim.<br /><br />Krvlju sam je rumenom orosila,</div><div align="center">Grimiz da joj podarim najlepši.<br /><br />Jagodicom prsta, tek nakratko, dotakla,<br />milovanjem da joj ugodim.<br /><br /></div><div align="center">Suzom sam je, svu noć, zalivala,<br />Prozračnost da joj udelim.<br /></div><div align="center"><br /></div><div align="center">Ovlaš sam usne na laticu spustila,<br />svu ljubav svoju da joj podarim.<br /><br />U duši mojoj, u nedrima!<br />Za tebe orhideja jedna cveta.<br />Neuništiva. <br />Zauvek. Samo tvoja.<br /></div><div align="center">Mama!<br /><br /><img src="http://orchidea.hu/wp-content/uploads/2010/03/orchidea-e1267799053835.jpg" border="0" alt="orhideja" title="orhideja" width="400" height="300" /><br /></div>poezija2013-03-23T20:40:33ZroksanaRoxi i dogodovštine sa Jadrana II
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/putovanja/2013/03/15/roxi-i-dogodovstine-sa-jadrana-ii
<p>Jadransko more je najlepše more na svetu. Možda sam ja malo i pristrasna, ali takvo je moje mišljenje i ništa ga neće promeniti. Od Ulcinja do Slovenačkog primorja, sve sam obišla i za svako mesto, plažu i uvalu vežu me lepa sećanja. Blizina nekih reka i jezera samo je dopunjavala čaroliju. Neretva, Bojana, Vranjsko jezero kod Biograda... Eh, kakva to zemlja beše!</p><p>***<br /><br />Pošto smo napustili našu malu uvalicu i 3/4 nudističku divlju plažu, krenusmo moj Dragi i ja u potragu za sledećom. I nadjosmo je! Indijana Džons je sigurno nije nikada video, da jeste, neminovno bi je iskoristio za neku od svojih pustolovina. Do mora se silazilo uklesanim stepenicama. Gola stena, do stenovite obale i podvodnog grebena. A more, more... Te boje nemaju ime. Zeleno, plavo, azurno, tamnoplavo, zelenoplavo. Oči da utopiš u bojama, slikar da se postidi svoje nemogućnosti da boje prenese na platno.</p><p>Trebalo nam je dobrih pola sata da sidjemo do plaže, one stepenice su bile vrlo nezgodne. Nisam baš najsigurnija ni da bi se neka planinska koza na njima osećala sigurno. Dočekala nas je gola, stenovita obala, bez ijednog drvceta i sunce koje je nemilosrdno peklo. Dolazak do vode, predstavljao je novi izazov, moje plastične sandale su se klizale, ali nošena krilima ljubavi, nekako se dobauljah i bućnuh u zamamno plavetnilo.</p><p>Čovek je najslobodniji kad pliva. Zamah rukama, okret, ronjenje, bal na vodi. Sloboda pokreta, podseća na let ptice, skok delfina, akrobaciju jednog trapeziste, šum vode u ušima, najlepša muzika, milovanje morske pene. Nirvana! Sve dok ne razbiješ koleno o podvodnu stenu. To užasno boli! Ovog puta ja odlučujem da mi plaža nije po ukusu.<br /> <br />Dragi i ja, avanturisti i lutalice, uvek u pokretu, večiti istraživači u potrazi za savršenstvom. Sledeća plaža, skoro potpuno pusta i mi radosno širimo naše peškire, malo sunčanja, malo plivanja. Upozoravam Dragog na jačinu sunčevih zraka, njegovu osetljivu kožu. On, naravno odmahuje rukom, već danima je na suncu, ne može više da mu naškodi. Celu noć mu mažem jogurt po ramenima.<br /><br />Još svega par dana do isteka naše slobode i povratka, odlučujemo da te dane provedemo u sigurnosti neke gradske plaže. Udobnost uredjenog kupališta, tuševi i suncobrani, bez stena, meduza, golaća i oleandera. Tada smo prvi put došli do saznanja da pomalo starimo i da za nas nisu više baš sve avanture. Na mladjima svet ostaje! </p><p><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/sunset_beach.jpg" border="0" alt="zalayak sunca" /> </p>putovanja2013-03-15T14:00:23ZroksanaRoxi i dogodovštine sa Jadrana
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/putovanja/2013/03/14/roxi-i-dogodovstine-sa-jadrana
<p>Ponekad, samo ponekad listam stare albume i podsećam se svojih putovanja, iz vremena kada još moja prelepa deca nisu ušetala u moj život i učinila ga lepšim i bogatijim. Putovanja sa mojim dragim, pa eto, zvaćemo ga Dragi, uvek su bila neplanirana i odluke su se donosile impulsivno i u poslednji čas. Ovo je izveštaj sa letovanja u Crnoj Gori. Naš lepi Jadran, te godine je već imao granicu i naš izbor je bio prilično skučen. Gde poći? Ma, cela Crna Gora je naša i tako je pala odluka.</p><p>Prvo Cetinje, pa Lovćen i Njeguši. Videti rodnu kuću velikog Njegoša i probati njeguški pršut. Usluga brza i tačna! Pršuta sa kajmakom, mmmmm! Gledam ja onaj pršut, nešto mi liči na industrijski suvi vrat, a cena mu svetska. Gledam ja njega i shvatim, Boga mi, gleda i on mene! Mali, beli crvići, baš su bili iznenadjeni mojim prisustvom, ja njihovim još više. Porcije su brzo zamenjene i ovaj put nije bilo prevare, Uživali smo. <br /><br />Krećemo ka moru, ja se neobuzdano radujem, obožavam more. Prvo obilazak Budve, Risna, Perasta. Vozimo se do Herceg Novog, sve plaže su naše, nalazimo povoljno privatni smeštaj i svaki dan se hranimo na drugom mestu. Ulazimo u simpatični kafić, da se osvežimo i pobegnemo od vrućine. Kafić je prazan, lepo smo se odmorili i rashladili. Konobar nas je celih 45 minuta ignorisao, pa smo i uštedeli.<br /><br />Moj Dragi, egzotično biće, avanturista u srcu i duši, vodi me u potragu za plažom iz snova. Ona na Svetom Stefanu isuviše je prebučna za njegov ukus. Našli smo je ubrzo, divlja 3/4 nudistička plaža sa uvalicama, pogodnim samo za jedan par. Jedna je slobodna i mi se smeštamo. Moj Dragi se skida, skače, roni i zadivljuje sve pripadnice lepšeg pola. Ja sam kompletno ubikinirana, sa sve cipelkama za plivanje i peškirom oko ramena. </p><p>Drugog dana nalazimo sveže ubrane cvetove oleandera u našoj uvalici. Dragi se besno osvrće, svi muški su sumnjivi, čini mu se da svi gledaju u mene. Nemamo pojma odakle oleander, kad očigledno nema ni jednog grma na kilometre oko nas. On se nudizira, ja sam i dalje ubikinirana. Trećeg dana novi cvetovi, novi bes, koji jedva stišavam. Dragi se smiruje, bacaka se i roni. Da ga vidi Mark Špic, umro bi od muke. Ja se sve više uvijam u moje peškire, sunce je zaista prejako. Plivam, čitam, uživam. Stižu nam "komšije" iz susedne uvale. Ona blizu 6 banki, 100 kg, majko Božija, gola, k'o od majke rodjena. On, oko 35, gradjen kao Apolon, ružnjikav doduše, ali Bože moj, ko te pita kada imaš 6 banki! Nudista! </p><p> On drži prst u vazduhu, opekla ga meduza kaže, ona potvrdjuje. Došli su da nas upozore. Ja se zahvaljujem, Dragi gleda u mene, ne bi li uhvatio moj pogled. Ja gledam u nju i pitam se, hoću li ja, jednom... Brrrrrr, razgonim odmah tako odvratne misli. Eto šta žena sebi može da priušti, samo ako ima dovoljno para... Narednog dana prelepi cvetovi su "zatrpali" našu uvalicu. Dragi odlučuje da mu se plaža baš i ne svidja i krećemo u potragu za drugom. Kada bolje razmislim, ni meni se više ne dopada, isuviše je "meduza" za moj ukus! Eh, šta ti je život!<br /><br /><img src="http://i.ytimg.com/vi/i7Ib9xkcT40/0.jpg" border="0" alt="Plaža u ponoć" title="Plaža u ponoć" width="480" height="360" /></p><p> Nastaviće se...</p>putovanja2013-03-14T13:02:34ZroksanaDeep space
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/razmisljanja-jedne-zene/2013/03/03/ko-smo-mi
<p>Kada se osvrnemo iza sebe i pokušamo da svedemo račune sopstvenog bitisanja, obično nismo zadovoljni onim što ostaje iza nas. Da li je produžetak vrste zaista naš primarni zadatak i da li je to ono što se od nas očekuje!? Koliko smo puta nekog povredili, koliko smo boli sebi naneli, koliko puta nekog ostavili, koliko smo puta nekom ulepšali dan… Koliko smo dobra učinila, loših reči izrekli, pogrešnih izbora napravili.. </p><p>Na raskrnici odabrali pogrešan put, prošli kroz crveno… Šta smo mi, koji tokom ovog zemaljskog života, zauzimamo malecki deo prostora u ogromnom protoku vremena? Da li smo prvi put tu? Čije grehe okajavamo, za koga i za šta se borimo? Živimo li samo da bi sutra umrli? Koja je svrha? Kada saznaš odgovor, molim te javi mi, da sebe više ne mučim!</p><p><img src="http://www.photoshopfiles.com/photoshop_files/250/preview.png" border="0" alt="duboki svemir" title="duboki svemir" width="500" height="500" /></p><p> </p><p> </p>Razmišljanja jedne žene2013-03-03T21:30:13ZroksanaNikola Tesla (čuvari tajne 9)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/03/02/nikola-tesla
S vremena na vreme, u retkim intervalima, veliki duh otkrića pohodi zemlju da bi saopštio tajnu koja će unaprediti čovečanstvo. On odabira najsposobnijeg, najzaslužnijeg i šapuće mu tajnu na uvo. Kao blesak svetlosti dragoceno znanje dolazi. Kad uhvati skriveno značenje srećnik vidi magičnu promenu… Čuda koja on vidi, mada udaljena u vremenu, desiće se. On to zna, nema ni trunke sumnje u njegovu umu, u svakom vlaknu tela on oseća – to je Velika ideja.<br /><br /><p>Nikola Tesla</p><p><img src="http://matrixworldhr.files.wordpress.com/2012/01/1nikola-glavna.jpg" border="0" alt="Nikola Tesla" title="Nikola Tesla" width="500" height="373" /><br /><br />***<br /><br />Severni deo Londona je te večeri 04. januara 1943. bio potpuno pust. Činilo se da na toj hladnoći nikom nije stalo da se šeta ionako nesigurnim delom grada. Ipak, pred jednim, naizgled napuštenim, skladištem stajala su dva parkirana automobila, blatom umazanih tablica. U skladištu, u tajnoj prostoriji kompletno opremljenoj modernim nameštajem i prijatno zagrejanoj, sedela su četiri čoveka uz cigare i piće. Neobavezno ćaskanje prekinuto je odsečnim pokretom ruke jednog od njih, koji se ni po čemu nije razlikovao od ostalih prisutnih. - Gospodo, - obratio se R. svojim prijateljima, - Tesla nam sada predstavlja veliku pretnju i nije ga moguće kontrolisati. Napustio je projekat "Rainbow" i preti da će obznaniti naše namere. Tesla insistira da se eksperiment obavi bez ljudske posade, tvrdi da je to izuzetno opasno i iznosi svoje sumanute ideje. Neću vas puno zamarati detaljima koji su za vas potpuno nevažni, ono što je od najveće važnosti je činjenica da više nismo u mogućnosti zanemarivati Tesline optužbe na naš račun. Idealista i zanesenjak, ali i izuzetno inteligentan i daleko ispred našeg vremena, on je trenutno naša najveća mora. Izneću kratak zaključak: Tesla mora biti eliminisan, odmah. Tek potom možemo nastaviti sa projektom "Rainbow" i našim ostalim projektima. Nadam se da sam bio dovoljno jasan. Da li ima nekih pitanja? Tri muškarca su ćutke gledala gospodina R. i blago, odrečno mahnula glavom. - Hvala vam što ste se odmah odazvali mom pozivu, naš sledeći sastanak će vam biti predočen na vreme. Zamolio bih vas da odmah napustite prostoriju u pratnji čuvara i da me do daljnjeg ne kontaktirate. - obratio im se R. i okrenuo se prema izvoru toplote, kaminu izradjenom od rustikne cigle. </p><p><img src="http://25.media.tumblr.com/tumblr_m5wd1fbvDF1qgvvtno1_500.jpg" border="0" alt="tajna soba" title="tajna soba" width="500" height="279" /></p><p>Sačekavši 15 minuta gospodin R. je pozvao broj u Minhenu. - Sve je sredjeno. - bilo je sve što je rekao. Polako je ustao i krenuo iz prostorije uz pratnju dva čuvara. Za njim su se zatvorila čelična vrata. Seo je u automobil i odvezao se u noć.</p><p>7. januara 1943. Nikola Tesla, jedan od najvećih umova svih vremena, umro je u svojoj 87. godini. Njegovo telo je pronadjeno u sobi 3327 "New Yorker" hotela. Tajna njegove smrti ostala je nerazjašnjenja.</p><p>22. jula 1943. započeo je projekat "Duga", poznatiji kao eksperiment Filadelfija. 22. oktobra iste godine, eksperiment je ponovljen punom snagom u brodogradilištu u Filadelfiji.. Američki razarač "USS Eldridž" sa celokupnom posadom podvrgnut je izuzetno jakim elektromagnetim silama, u cilju stvaranja zaštitnog polja koje bi brod učinilo nevidljivim. Brod je nestao na nekih dvadesetak minuta da bi, navodno, u tom momentu bio vidjen u američkoj vojnoj bazi u Norfolku, 600 kilometara udaljenoj od brodogradilišta, zatim se ponovo pojavio na mestu vršenja eksperimenta. Priča se da je eksperiment imao razorne posledice po posadu koja se nalazila na "Eldridžu". Nekoliko ljudi je nestalo, nekoliko je bilo povredjeno, a većina se "vratila" izmenjene svesti. Teleportacija, putovanje kroz vreme ili prostor? To niko neće moći sa sigurnošću da kaže. Jedini čovek koji je znao sve implikacije ovog, kasnije zataškanog dogadjaja, bio je mrtav.</p><p>nastaviće se...<br /><br /><img src="http://i51.photobucket.com/albums/f390/lbogani01/philidelphiaexperiment-1.jpg" border="0" alt="uss eldridž" title="uss eldridž" width="496" height="319" /></p><p> </p><p> </p>roman2013-03-02T16:55:15ZroksanaUrlanje
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/generalna/2013/03/01/urlanje
<p>Pokreni se, ustani, nije vreme za plač i jecaje,<br />nije vreme za samosažaljenje i očaj.<br />Toliko toga je vrednog, dobrog i poznatog.<br />A vredne stvari ne čekaju. One dolaze i odlaze.<br />Požuri. Ja ću ti pomoći. Danas sam za tebe tu.<br />Obuci najlepšu haljinu, narumeni obraze i isturi grudi. <br />Devojko, danas je tvoj dan, sutra može biti prekasno.</p><p><img src="http://a0.twimg.com/profile_images/2503858446/lwq5xtrcg4ri6bv4p129.jpeg" border="0" alt="urlanje vuka" title="urlanje vuka" width="500" height="313" /><br /><br />Posvećeno svima onima koji usamljeni urlaju na zvezde, urlaju u sebi, misleći da niko neće čuti njihov zov. Bezgranični svemir, a mi samo jedno zrnce, mala, majušna trunčica nečega. Skoro pa ništa! Dve male trunčice, e, to je već nešto. Pružam ti ruku, pokreni se, zadnji je čas!</p>Generalna2013-03-01T13:40:51ZroksanaUliks 2 (čuvari tajne 8)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/02/27/uliks-2-cuvari-tajne
<p>Simbologija, malo poznata nauka, bavi se proučavanjem drevnih simbola, i kao takva sklona je promenama, baš kao i sama istorija. Već od prve pojave simboli su predstavljali tajne znakove za one upućene, ali i odrednice za buduće generacije koje će umeti da ih rastumače na pravi način. Drevna pisma, posebno keltske i germanske rune, pune su simbola. Simboli, ipak, mnogo su stariji. Sve ono što se nije moglo, ili nije znalo objasniti, a posebno zabranjene reči ili pojmovi predstavljano je simbolima. Tajne poruke, tajne reči i izrazi, pa i ceo jedan tajni svet, predstavljan je simbolima. Mistični i zagonetni i danas zadaju muke onima koji bi da proniknu u njihove tajne i značenje. Od postanka čovečanstva, do današnjih dana, simboli su ostali upečatljiv vid ljudskog izražavanja i komunikacije. Ali nije svakom dato da ih tumači na pravi način, niti da ih razume.</p><p>Jedan od najčešće zloupotrebljavanih simbola je simbol zvezde petokrake. Od satanističkih kultova do komunističkog režima, zvezdi se pridaje negativan konteks, kao simbolu veštica, mračnih, paganskih obreda i ljudskih žrtava, sve do samog sotone. Mnogo bi se toga moglo reći o zvezdi petokraci i sve bi bilo netačno, sem jednog. Zvezda petokraka je simbol planete Venere i simbol 5 elemenata: vode, vatre, vazduha, zemlje i Žene!</p><p>***</p><p>Ildiko se, pod budnim okom Aje, smestila u šator kako je najbolje znala i umela. Stara Aja, kojoj niko nije znao godine, ali se nije usudio ni da pita, iako su svi pamtili da je oduvek bila tu, bila je prema njoj sasvim ljubazna. U početku nije puno govorila, samo joj je pokazala svoje dragocene biljke i praškove, razne mešavine koje je sama spravljala za vidanje rana, objašnjavala joj, sa puno strpljenja, čemu koja biljka služi, kako se priprema prašak i pričala joj o raznim bolestima koje se biljkama leče. Ildiko je upijala Ajine lekcije, ali u sebi je i dalje bila zatvorena i daleka, razmišljajući o svemu što joj se dogodilo. Nije se usudila da pita staru ženu kako je znala da je trudna i otkud joj ideja da će to biti sin, ali ionako ona nije želela to dete, začeto sa tiraninom kog je mrzela celim bićem i kom je sipala, bez trunke premišljanja, otrov u vino. Nije želela to dete, bio je to mali stranac koji je uzurpirao, baš kao i njegov otac, njenu utrobu, sisao njene životne sokove i rastao u njoj bez njene volje. Mrzela ga je i mrzela je dan kada će se roditi. </p><p><img src="http://ciekawostkihistoryczne.pl/wp-content/uploads/2012/02/attyla-2.jpg" border="0" alt="Atila Bič Božiji" title="Atila Bič Božiji" width="495" height="340" /></p><p>Atila strašni - Eugène'a Delacroix.</p><p>Tablice, ispisane čudnim keltskim runama, uredno poredjane u zabačenom kutku Ajinog šatora, i dalje su privlačile Ildikinu pažnju, baš kao i zlatna slika prelepe žene. Aja je i dalje odbijala da joj priča o slici, ali je jednog dana izvadila tablice, pozvala Ildiko i obratila joj se rečima: - Došao je dan kada si spremna da saznaš tajnu o sebi Ildiko i tajnu o sinu koga ćeš roditi. Pre toga moraš naučiti da čitaš i pišeš. Moraš naučiti da voliš sebe, da voliš prirodu, da ne žališ za onim što si izgubila, jer svaki gubitak donosi novi dar, a prazno se srce iznova puni novom ljubavlju. Kao što se majka zemlja, svake godine, obnavlja Ildiko, tako ćeš i ti doneti na svet novi život, a svoj sopstveni obnoviti i ispuniti. Moraš naučiti da voliš svoje čedo, jer on je dar od Boginje, tebi načinjen, tebi namenjen, jer ti si odabrana. Tvoj sin neće biti kralj, nije mu sudjeno. On će biti mnogo više Ildiko. Mnogo više. Kraljevstvo Huna će se raspasti, sada kada nema više Atile, njegova su braća nesposobna da vladaju tom silom. Plemena, nikad u potpunosti složna, otimaće se za vlast i Huni su osudjeni na propast. Ostaće samo priča o njima i njihovoj hrabrosti. Ni tvog plemena više neće biti, jednog dana, ali sve ono dobro što je u ta dva naroda utkano, biće u krvi tvoga sina. On je predodredjen za velika dela, jer ovo nije njegov prvi život, a nije ni poslednji. Raduj se Ildiko, tvoje vreme tek dolazi.</p><p>Ildiko je pažljivo slušala ovu smežuranu, izboranu staricu i, iako je nije sasvim razumela, osetila je u sebi promenu, osetila je da joj se srce puni nekim novim osećanjem, nekom plahošću koju već dugo nije osetila. Stavila je ruku na svoj otežali trbuh i pomilovala blago zategnutu kožu. Sićušni pokret, nalik letu krila leptira, ili praćakanju malene ribice zatitrao je pod njenom rukom i Ildiko se, nakon mnogo, mnogo dana, osmehnula blago i setno, nežnošću žene koja čeka... Aja je stavila svoju ruku preko njene i blago rekla: - Naučiću te svemu, Ildiko, svemu. I tvog sina, takodje. Ali, zapamti, znanje ne donosi uvek sreću. Znanje je teško breme i samo se najjači mogu izbori sa tim. Ja znam da ćeš čuvati svog sina, onako kako i tvoje ime samo nalaže, sada moraš i njemu pronaći ime, ono koje će ga obeležiti i dati mu snagu. - Uliks, zvaće se Uliks. - rekla je Ildiko. - Začet u boli, u boli će biti rodjen, i mene će kroz život voditi saznanje da imam o kome da se brinem i nekoga ko će se o meni starati kada osedim, ko će me, kada stasa, voditi kroz život, jer ja samo njega sada imam. Da, zvaće se Uliks! - Neka tako bude! - bilo je sve što je Aja rekla, a onda je prionula na obuku. Ildiko je bila vredan učenik, dostojan svoje učiteljice. Dostojna znanja, dostupnog samo malom broju ljudi.</p><p>Pod svetlom uljanice, na krznu, nekad veličanstvenog medveda, Ildiko je na svet donela dečaka čiji se plač prolomio logorom kao grom. - Urlik vuka nije mu ravan. - rekla je Aja, uz osmeh, i prigrlila na ruke malu, krvavu figuru. - Odmori se Ildiko, ali ne zadugo. Njega moramo učiti od prvog dana. I moramo ga čuvati od njegovih stričeva, oni će biti prvi koji će želeti da ga ubiju.</p><p>Aja je visoko u vazduh podigla maleni, okupani smotuljak. - Dobro nam došao! Ti si čuvar! Klanjam ti se, Ulikse!</p><p>nastaviće se...<br /><br /><img src="http://24.media.tumblr.com/tumblr_lpdyj0Pu3Z1qzx4bjo1_500.jpg" border="0" alt="Ildiko" title="Ildiko" width="479" height="700" /><br /><br />Glumica Lily Brayton u kostimu Ildiko u predstavi "Atila", Kraljevski Teatar, London, 1907. god.</p><p> </p><p> </p><p> </p>roman2013-02-27T10:11:59ZroksanaDženana
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/secanja/2013/02/24/dzenana
<div align="center">Torba oko vrata,</div><div align="center">od suvoga zlata,<br />u torbici vrećica,</div><div align="center">u vrećici srećica</div><div align="center">samo tvoja!<br /></div><div align="center"><br />Torba vreću čuva, </div><div align="center">da vetar ne oduva.</div><div align="center">Srećicu na grudi,</div><div align="center">da ne znaju ljudi,<br />nikada.<br /></div><div align="center"><br />Vrećica je mala,</div><div align="center">u nju ne bi stala<br />ni kamička dva,<br />samo sreća ta<br />tu obitava.<br /><br />Ne otvaraj vrata,<br />zla kob nepoznata,</div><div align="center">ukrašće ti vrećicu,</div><div align="center">odneće ti srećicu,</div><div align="center">daleko. <br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/trennlinie008.gif" border="0" /><br /></div><div align="justify"> <br /><br />Ljubica beše rodjena u nekoj zabiti u siromašnoj porodici ratara. Odgajala ju je baka, dok bi po udžerici raspremala ono malo pokućstva i spremala obrok za Ljubičine roditelje, umorne od težačkog posla u polju. Izrasla je Ljubica u jedru, lepu devojku, a i odličan đak je bila. Pametni roditelji želeli su za svoju kćer najbolje. Sin im ne beše baš preterano uman, ali Ljubica je bila bistro i znatiželjno dete. Dobro je učila i, u obližnjoj varoši upisala srednju školu. Odlikaš, sve same petice su se redjale. Odlučeno je, poslaće Ljubicu u Beograd da studira. Posle će Ljubica pomagati svoje. Bili su to srećni dani za porodicu sirotih seljaka sa surove planine.<br /><br />Da se nešto čudno sa Ljubicom dešava, prva je primetila baba Milica. Prvo je ćutala, onako zaštitnički. Mladost je to, pa neka. Zna baba, seća se svoje mladosti, biće sve dobro. Ma, neka je, devojka je pametna, zna šta joj je činiti. Neće Ljubica nikad obrukati familiju i sebe upropastiti. Kada je baba Milica prvi put, sasvim slučajno, videla đuvegiju, bilo je kasno. Ljubav, ta izdajnička beštija, učinila je svoje. <br /><br />Uzalud su bile pretnje oca Milovana, plač majke, uzalud behu udarci kaišem, pa čak i po koja pesnica. Ljubica je svoje naumila. Jedne noći, dok su svi, umorom ophrvani, spavali dubokim snom, Ljubica se iskrala sa vrećicom svojih stvari i pobegla sa Alijom put Beograda. U nepoznato, vodjena čistom ljubavlju i srcem, onim istim koje nam zna biti najveći neprijatelj.<br /></div><div align="justify"> </div><div align="justify">Alija beše iz susednog sela, veoma sposoban, poslovan momak, bez roditelja. Poslovao je po celoj Evropi, često putovao, a čime se tačno bavio, Ljubica nikad nije pitala. Prema njoj ophodio se sa ljubavlju, pažnjom i onim mladalačkim ludorijama, svojstvenim nekadašnjoj generaciji omladinaca, polako celio rane mlade devojke izopštene iz sopstvene porodice. Otac je poručio: za njih je mrtva.</div><div align="justify"><br />Živela je Ljubica u izobilju, grivne na rukama, djerdani oko vrata, ruke pune prstenja. Zlato, drago kamenje, biseri, pun frižider, ma svega onoga što je samo poželeti mogla. Alija bi joj i ptičjeg mleka nabavio, samo da ga je zatražila. Tek, samo ponekad, osetila bi ona sitno žiganje oko srca i žal za majkom, bratom... Tiha tuga, odškrinula bi vrata, ali bi ih Alija, svojom ljubavlju, brzo zatvarao. Živela je Ljubica kao u bajci.<br /><br />Dolazak male, bucmaste bebe doneo je novu radost u kuću. Njen smeh, kristalno jasan, odzvanjao je prostorijama, puneći Ljubičine grudi mlekom, srećom, ushićenjem. Dadoše joj ime Dženana. Dženana je bila slatka plavušica, kao i njena mater, sa bademastim okicama i crvenim, punim ustašcima. Dženana ispuni svaku pukotinu bola i praznine, svaku ranu zaceli, svaki dan oboji u boje duge. Ljubici ona beše najveće blago. Beše i Aliji.</div><div align="justify"> </div><div align="justify">Kada slatko devojče napuni pet godina, vrati se Alija sa jednog od svojih putovanja, uvek uspešnih i pozva ženu na razgovor. Posle prve rečenice zajauka Ljubica, jauk njen ču se do neba. Zajauka Ljubica i sruši se na divan, onesvešćena. Jedva je povratiše živu. Živu, al' u duši mrtvu za sva vremena. Tavorila je Ljubica još koju godinu, sve kao senka lutajući po kući, i oprostila se od ovoga sveta, nesvesna onog što ju je strefilo. Sreća je varljiva stvarčica. Govorilo se po selima o njoj i njenoj nesreći kao o kazni Božijoj. Što izdade rod i porodicu, korene svoje i sebe samu.<br /><br />Dženanu Alija beše prodao, kao nevestu, nekoj porodici u Americi. Za velike pare. Sama kapara beše pozamašna. Poslovan čovek je bio Alija, veoma poslovan.<br /></div><div align="justify"> </div><div align="justify"><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/mother and daughter.jpg" border="0" alt="majka i cerka" /> </div><div align="justify"><br />Dženana živi srećno u Americi. Alija nije bio samo uspešan, poslovan čovek. Znao je i da odabere, uvek. Kosmička pravda, šta li, tek, Dženani se njen djuvegija svideo, svidela se ona njemu. Imaju dvoje dece i žive u izobilju i ljubavi. Ma ko bi razumeo kosmos!? </div>Secanja2013-02-24T22:00:14ZroksanaUliks (čuvari tajne 7)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/02/11/uliks
<p>Značenje imena Hildegard - borac, zaštitnica, ratnik, čuvar. Hilde - borba, gard - braniti, čuvati. Često ime kod starih Germana, sačuvano do danas u različitim formama: Hilda, Matilda, Klotilda, deminutivi Hajdi, Ildiko... U varijanti Ildiko, danas veoma često ime u Madjara. </p><p>Uliks, latinska verzija grčkog imena Odisej: vodič, sin boli.</p><p>***</p><p>Jednog prohladnog jutra 453. godine, dok se panonska ravnica, obavijena maglom, lagano budila iz dubokog sna, Ildiko je, užasnuta, zgrčeno sedela u uglu šatora velikog hunskog vodje Atile. Kao u polusnu sećala se predhodne noći sa gnušanjem i tugom. Mučnina je pretila da joj razori grudi i ona je, presamitivši se, izbacila sav otrov iz sebe. I poslednja nada tiho je napustila ovu mladu, lepu i jedru Germanku*, tipičnu predstavnicu svoje rase. Atila je pobio celu njenu porodicu i uzeo je za ženu. Pored svih žena koje je posedovao, morao je i nju da ima i za to je platio glavom. Mnogo pića je popijeno u čast njihovog venčanja. Mnogo vina, a poslednji pehar, onaj iz njene ruke, presudio je krvniku. Na žalost, ne pre nego što je uspeo da je obljubi i oduzme joj i poslednje što je imala - čast. Sada, dok je mrtvi varvarin ležao preko krzna, pripremljenog za svečanu postelju, Ildiko se pitala na koji će je način kazniti njegovo divljačko pleme, kada otkriju šta je uradila. </p><p><img src="http://www.badassoftheweek.com/attila.jpg" border="0" alt="Atila Bič Božiji" title="Atila Bič Božiji" width="400" height="352" /></p><p>Aja je bila ta koja je prva ušla u šator, kao da je znala da nešto nije u redu. - Ne brini Ildiko, ja ću te zaštiti, ti si izabrana - prošaputala je pre nego što je pozvala na uzbunu. U neverici, veliko osvajačko pleme Huna, ratnika i varvara, gledalo je mrtvog vodju Atilu, znanog kao Bič Božiji. Stub plemena, veliki ujedinitelj svih Huna, nepobedivi i moćni silnik, ležao je u lokvi sopstvene krvi i povraćke. Kakav strašan kraj za neustrašivog ratnika. Ildiko, odmah optužena za trovanje, biće smesta pogubljena. Omiljena zabava ovih ljudi beše vezivanje konjima za repove i teranje konja u trk. Žrtva bi, do kraja svesna šta joj se dešava, bila rasčerečena na četiri dela. </p><p>- Ne! - uzviknula je Aja, jedina poštovana žena u plemena, istovremeno i jedina osoba, pored Atile, koje su se Huni plašili. Znali su da poseduje moći koje su im bile nepoznate i neobjašnjive i nikada joj se nisu suprostavljali. Šta više, nije bilo onog ratnika koji se Aji ne bi sklanjao s puta. Već sam pogled na nju izazivao je jezu i pokretao tanak mlaz hladnog znoja niz kičmu. - Ildiko je trudna, ona nosi Atilinog sina, ne možemo je ubiti! Kada dodje čas, platiće za ono što je učinila, sada je moramo poštedeti zbog deteta koje nosi u sebi. - izgovorila je jakim, odlučnim glasom. Nesposobni da joj oponiraju, nevoljno i uz gundjanje, još uvek polupijani od predhodne noći, Huni su se razišli i ostavili Ildiko sa Ajom. Ako ništa drugo, mislili su, život sa Ajom je već dovoljna kazna.</p><p>Aja je Ildiko uvela u svoj šator. Ma šta god da je zamišljala da će u njemu naći, ono što je videla, zaprepastilo ju je. Pored strukova trava obešenih za vrh šatora, kesa sa praškovima i ćupovima sa melemima, u najudaljenijem delu sijala se slika jedne lepe žene. Slika je bila uradjena divnim bojama i optočena zlatom. Tako nešto Ildiko nikada nije videla. Pored slike, uredno poslagane, stajale su tablice sa urezanim čudnim i nepoznatim znacima. - Šta je ovo? - upitala je. - To su keltske rune. - odgovorila je Aja - A ovo, ovo je.... To je neko koga tek treba da spoznaš. Nije na meni da govorim. Sada se odmaraj, pred tobom je dug i težak put.</p><p>***</p><p>Atila, Bič Božiji, strah i trepet rimskog carstva, omražen, tiranin, bratoubica, ujedinitelj, jednom rečju čovek čije će ime u istoriju ući na velika vrata i postati sinonim za teror i smrt, pokopan je, kaže legenda, negde u Panoniji, sa svim svojim blagom. Za njegov pogreb korištena su tri sanduka, zlatni, srebrni i železni. Legenda još kaže da je, za potrebe pogreba, promenjen tok Dunava i da sada Dunav teče preko Atilinih kostiju i izgubljenog blaga. Još niko nije otkrio njegov grob, sve Atiline tajne ostaju i dalje sakrivene.</p><p><img src="http://media.televize.cz/film/bslwaplg6hja.jpg" border="0" width="369" height="254" /><br /><br />* Teritorije Balkana u V veku naseljavalo je istočno germansko pleme sa Skandinavije, Ostrogoti. Sve do 450. Ostrogoti su bili vazali Huna. Suštinski neprijatelji, Huni i Goti (Ostrogoti i Vizigoti) imali su konstantne sukobe.</p><p>nastaviće se...</p><p> </p>roman2013-02-11T22:55:06ZroksanaDanas
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/poezija/2013/02/10/danas
<div align="center">Jedna polomljena kockica leda u uglu oka,<br /> da zamagli pogled izgubljene duše.<br /> Jedan osmeh, iskrivljen do neprepoznatljivosti,<br /> da grimasu nacrta na licu.<br /> Čije ime danas, andjele, izgovaraš lažljivo?<br /> Onako, kako samo ti znaš?<br /> Koja ti luda danas veruje,<br /> nemajuć’ pojma šta se pod krinkom tvojom krije?<br /> Nesrećnica, već koliko sutra, ta će,<br /> ispisivati ime tvoje na pesku varljivom,<br /> što večitu ljubav sa vetrom vodi,<br /> jer sve nestalno je, pa i ovo danas.<br /> Al’ ona još ne zna!<br /> Koliko, andjele, srce ti je otrovano, a ćud zlokobna,<br /> što nepostojano koračaš kroz hodnike, u senci,<br /> u večitoj potrazi za onim sutra.<br /> Ona ne zna, da sutra ne postoji, i da si samo privid njenih sanja.<br /> Još jedna mračna slika idola, što već prošlost je.<br /> Već sutra, andjele, ti drugoj ćeš slatke reči šaputati<br />što um pomrače i slatki zaborav daruju.<br /> Jer nestalan, kao vetar, kao pesak, kao voda ti si.<br /> Kroz prste, vreme ti klizi, kao pena, čineći te neuhvatljivim.<br /><br />U večitoj potrazi za ljubavlju, andjele,<br /> i samog sebe si, danas, izgubio!<br /><br /><img src="http://digital-art-gallery.com/oid/41/r169_457x256_8376_Fallen_Angel_2d_fantasy_angel_girl_woman_wings_picture_image_digital_art.jpg" border="0" alt="pali andjeo" title="pali andjeo" width="457" height="256" /><br /><br /></div>poezija2013-02-10T20:00:42ZroksanaAGEJ
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/poezija/2013/02/06/agej
<div align="center"><strong>Ugledah kaplju</strong><br /><br />Ugledah kaplju, kako iznenada<br />iskoči iz morske pene,<br />usplamte, za trenutak,</div><div align="center">od žara sunca na zalasku.<br /><br />Gle! - pomislih,</div><div align="center">na zidu ništavila</div><div align="center">ona, jedina izbeže da bude<br />pretvorena u ništa!<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/trennlinie07.gif" border="0" /></div><div align="center"><strong>Trenutak budjenja</strong><br /><br />Prespavao sam godine mnoge,<br />istina je!<br />I nisam bezbožnik koji zahteva<br />ono što niz brzake godina ode.<br />Probudjen, danas, tražim samo<br />trenutak u kome se probudih.<br /></div><div align="center"><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/59984-kap.jpg" border="0" alt="kap" /><br /> </div>poezija2013-02-06T16:20:22ZroksanaRoksana rodjenje (čuvari tajne 6)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/02/04/roksana-rodjenje-cuvari-tajne
<p>Jedne prohladne februarske večeri, godine 1021. Al Hakim Bi-Amr Allah, 6. fatimidski kalif, i 16. ismailitski imam, odlučio je da se prošeta kairskim brežuljcima. Kalif se nikada nije vratio. Velikog reformatora i živućeg boga, Druzi još čekaju pod svojom šarenom petokrakom zvezdom. Pričalo se, a i danas se govori da je Veliki Kalif spoznao drevna znanja, ona koja je glasnik Tot doneo od samih bogova. Al Hakim je od tada sebe proglasio Bogom, ukinuo ropstvo i poligamiju... Al Hakim će se vratiti, ali ne u svom vremenu i ne na kairske brežuljke. Al Hakim je čuvar.</p><p>***</p><p>Moira je provela skoro čitavu noć u čišćenju i vidanju rana mladog ratnika. Bojala se za njegov život, kako bi se bojala za svoj sopstveni, ali je pred zoru, neka je Velikoj Brigiti hvala, groznica malo popustila. Lepota mladog čoveka iznenadila ju je, ali i radovala. Znala je: on je došao zbog nje i njoj je sudjen. Povrede su nanete u borbi, bila je sigurna u to. Razderotine mačem i ubode kopljem, dobro je poznavala. Bilo je čudo kako je živ. Melemi koje je stavila zaustaviće gnoj i krvarenje i ona je mogla da predahne. Kada je sunce došlo do zenita, mladić je mirno spavao Moira je pomilovala kratku, crnu kosu, do nedavno slepljenu krvlju i znojem i tiho se iskrala iz kolibe da obavi zahvalnicu Danu i Brigit. Danas je bio njen rodjendan, a ona je dobila božanski poklon. </p><p>Bila je dete hrasta, samim tim posebna i mistična, baš kakvi odabrani i moraju biti.</p><p>Tri dana i tri noći Moira je negovala mladog ratnika. Lebdeći negde izmedju ovog i onog sveta, mrmljao je na nekom stranom jeziku, ali, začudo, ona ga je sve razumela. Pripadao je skitskom plemenu koje se povlačilo na sever pod naglim naletom pripadnika njenog naroda, i u jednom sukobu konj pod njim beše ubijen. Skit bez konja je samo pola čoveka. Neprijatelju je bilo lako da ga obori strelama i da ga, onemoćalog, dokrajči kopljem. Misleći da je mrtav, ostavili su ga na polju, a on se poslednjom snagom doteturao do bora sa imelom. Tabita, velika boginja Skita, dala mu je snagu i moć. Tabita mu je rekla da mora da živi, da njegov zadatak još nije ispunjen. I Alan, jer to beše ime ovog Skita, ostade na maloj planini da ispuni cilj svog postojanja.</p><p>Na dan letnjeg solsticija, najveće svetkovine Kelta, Moira i Alan su se poljubili ispod imele, po drugi put. Obasjan zvezdama Danuvius se svetlucao i valjao svoje moćne talase, nesvestan dvoje mladih ljubavnika i njhove uzavrele strasti. Boginja, po kojoj je dobio ime, smešila se. Dobro su odabrali, i ovaj put. Bogovi mogu biti mirni. Bar još jedno, ali krajnje neizvesno vreme. Sa ljudima se nikad ne zna! Čudna je njihova ćud! A neprijatelj nikad ne miruje. Koliko je dobra, toliko je i zla medju ljudima, jer kako je gore, tako je i dole i tako će i biti dok je univerzuma!</p><p><img src="http://terri0729.files.wordpress.com/2011/12/labrujita-labrujita-romantic-fantasy-gothic-pics_large.gif" border="0" width="425" height="550" /></p><p>Moira je, uprkos poodmakloj trudnoći, obavljala svoje poslove istom revnošću, ali i sa više ljubavi. Njeni Skordisci prihvatili su Alana, ako ne dragovoljno, ono bar sa trpeljivošću, svojstvenu samo onima koji su u stanju da u prirodi i svemu živućem pronadju dobrotu. Moirina lepota rascvetavala se iz dana u dan i ona je postajala nekako mekša, potpuno nesvesna sopstvene ranjivosti, ali duboko svesna svog cilja i svega onoga što će joj majčinstvo doneti. Zadatak nimalo lak, ali ovde, na ovoj planini, uz ljubav čoveka kome je bila odana i kome je bila sudjena, uz moćnu reku, sve će biti lako. Mislila je i molila se, zaboravljajući reči svoje majke.</p><p>Od sudbine niko nije pobegao, i sudbini se niko ne suprotstavlja, uzaludna je to rabota. </p><p>Nove svečanosti, pred dolazak zime, donele su Moiri nove zadatke: skupljanje listova i grančica hrasta, pravljenje venčića. Trebalo je slaviti, smena godišnjih doba, smena ciklusa, uspavanoj prirodi poželeti odmor do nove obnove... Radost zbog belog, snežnog pokričava koji će štititi majčicu zemlju i dati joj novu, okrepljujuću snagu i pripremiti je za nove darove koje će pokloniti ljudima... Radost zbog blizine proleća i dolaska novog života... Radost... I, kao grom iz vedra neba, vest da Alana nema više, da je nestao, negde u pitomoj šumi njene planine. </p><p>Moira je čekala svog ljubavnika, nepokolebljivo, onako kako čeka samo onaj ko ume da voli do kraja. Nije se obazirala na priče koje su se širile plemenom: kako je Alan pronašao svog konja i pridružio se svojim skitskim lutalicama, kako je pronašao zlato u planini i pobegao... Ona je čekala, čekala strpljivo, u nadi da će se vratiiti ljubav njenog života. U čekanju, zima je proletela kao san. Još jedan veliki praznik, u slavu obnavljanja prirode i majke zemlje naterao ju je da se pokrene, osnaži i otrgne od tuge. Tog velikog dana, lako kao srna, Moira je na svet donela prelepu devojčicu. Dok su negde duboko u poluzatrpanim oknima nekog starog rudnika gvoždja, u nedrima njene voljene planine trunule kosti njenog ljubavnika, Moira je devojčici dala ime Roksana, po skitskom plemenu Rokselani, kom je pripadao Alan.</p><p>-Naučiću te svemu što znam, pokazaću ti sva moja mesta, otkriću ti sve moje tajne. Čuvaću te kao svoje oči, ljubljena! - obratila se Moira detetu i prvi put zaplakala za izgubljenom ljubavlju.</p><p>nastaviće se...</p><p><img src="http://cdnimg.visualizeus.com/thumbs/e1/53/warriorartdigitalartfantasygraphicdesignillustration-e1532ac9b0e170e070b9449f20917382_h.jpg" border="0" alt="keltska ratnica" title="keltska ratnica" width="500" height="313" /></p><p> </p><p> </p>roman2013-02-04T14:55:43ZroksanaZvezda
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/secanja/2013/02/03/zvezda
<div align="justify">Sve žene su zvezde i svaka sija posebnim sjajem. Ovih dana jedna zvezda, daleko na nebu, namiguje meni, smeši se sa zahvalnošću i gasovima ispisuje svoje ime oko sebe, ne bi li me podsetila još jedan put. Neke ljude smo poznavali, nekada davno, mnoge od njih smo zaboravili, neki su ostavili dubok trag, utisnut u naše bore, neki su iz našeg sećanja izčileli zauvek. Iščilela je i Ona, sve do pre nekoliko dana. A onda su me podsetili. Na najgori mogući način.<br /> <br /></div><div align="justify"> <img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/devojcicanamesecu.jpg" border="0" /><br /></div><div align="justify"> </div><div align="justify">Stanovale smo u istoj ulici. Zdravo za zdravo, skoro je bilo sve. Tek, možda ponekad, pokoja izmenjena rečenica. Bila je iz alkoholom razorene porodice, posve sigurno duboko nesrećna, a lepa kao boginja i visoka i vitka kao jela. Imena njenog nisam mogla dugo da se setim. Neka sam prokleta.</div><div align="justify"><br />Odrastale smo zajedno, u istom kraju, istu vodu pile, isto sunce upijale, a tako malo dodira smo imale, tako malo zajedničkog, to nam verovatno nije dozvolilo da uspostavimo bliži kontakt. Kao dve paralelne prave koje se nikada ne dotiču. <br /><br />Izrasla je u predivnu devojku, a onda je odjednom nestala. Pričalo se da se udala za afričkog princa i da je otputovala u njegovu zemlju, njegovo pleme. Pričalo se da se nije dopala njegovim roditeljima i da je nešto pošlo po zlu i da se vratila. Da radi u nekom bordelu. Pričalo se svašta, nekada davno. Potom je opet nastupio muk. Bože, kako ne mogu da se setim njenog imena!?<br /><br />Godinama o njoj nisam ništa čula. Godinama nisam ni pomislila na nju, a i zašto bih. Bila je tek samo jedna od mnogih sa margina mog bitisanja. A onda su je, naglo i bez najave, izvukli iz mračnih, paučinom prekrivenih uglova moga sećanja. Tek tako, neko drugi je se setio. Ubili su je - kažu mi - neke barabe, u nekom bordelu, u nekoj selendri. Tukli je do smrti. Umrla je u mukama!<br /></div><div align="justify"><br />Moj užas nije imao granice. Nije mi to saznanje davalo mira i danonoćno sam mislila na nju. Nju zaboravljenu, izvučenu iz duboko zakopanog ponora uspomena. Sada su me i podsetili na njeno ime. Zvala se Zvezda! Da, za mene je ona zvezda. Onako lepa, blistava i visoka. Zvezda.<br /><br />Njena lepota je izazivala zavist, čak i sada, toliko posle njene smrti. Neki bolesni ljudi našli su način da je ponize, da je uvrede, da je kamenuju, da izazovu senzaciju. Ni mrtvoj joj nisu opraštali, lepotu, afričkog princa i to što je, posve sigurno, imala više duše i srca nego oni. Neoprostivo i drsko i bolno.</div><div align="justify"> </div><div align="justify">Zvezda! Posle nekoliko dana intezivnog razmišljanja pozvala sam neke prijatelje i zamolila da se raspitaju o njoj. Poginula je, u saobraćajnoj nesreći. Negde izmedju Osijeka i Zagreba, tamo na nekoj od već dobro poznatih "crnih tačaka" na autoputu "Bratstvo i jedinstvo". Nisu je ubili. Niko nije svojim rukama uprljao moju Zvezdu. Niko joj nije ugasio sjaj. Gasnula je sama, slučajno, tako je valjda bilo sudjeno.<br /><br />Gleda mene moja Zvezda sa neba. Ceo Kosmos mi se smeši, ona mi šeretski namiguje i zahvaljuje što sam je se setila. U nekom drugom životu, na nekoj drugoj zvezdi, možda ćemo jednom biti prijateljice.<br /><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/linieblau9.gif" border="0" alt="mesečeva vila" /> <br /></div><div align="justify"><br /> </div>Secanja2013-02-03T16:10:35ZroksanaSnaga
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/poezija/2013/02/01/snaga
<div align="center">Naučiću da plešem, da plešem na prstima.<br />Da se okrećem, elegantno, kao balerina. </div><div align="center">Praviću piruete i skokove, biću labud i Žizela.<br />Smešiću se, leteti po pozornici kao leptirica.<br /><br />Ti gledaćeš me i pitati se, da li je to ona ista?</div><div align="center">Ona ista devojka tužnog lika, snena i nežna,</div><div align="center">Ona, kojoj je neko osmeh ukrao i zaključao ga</div><div align="center">u tunel bez svetla, tunel bez kraja, nekada davno.<br /><br />Plesaću svu noć, dok se stopala ne zacrvene,<br />dok mi se oči ne zamagle od neprolivenih suza.<br />Plesaću dok muzika svira i dok zvone zvona.<br />Plesaću sve dok ne shvatiš koliko mi značiš.</div><div align="center"><br />Pa makar doveka trajalo! <br /></div><div align="center"><br /><img src="http://roksana.blog.rs/gallery/12608/rhapsody-in-blue-l-lauter.jpg" border="0" alt="balerina" /> </div>poezija2013-02-01T14:01:55ZroksanaRoksana (čuvari tajne 5)
http://roksana.blog.rs/blog/roksana/roman/2013/01/30/roksana-2-cuvari-tajne
<p>Mitologija Kelta je veoma kompleksa, baš kakav je i sam narod Kelta bio. Rasprostranjeni na tlu skoro cele današnje Evrope, svakako su ostavili snažan uticaj na sve države i narode koji će nastati. Jedna od najpoznatijih legendi je svakako ona o čarobnjaku Merlinu, čarobnici Morgani i kralju Arturu. Vitezovi okruglog stola su, bez svake sumnje, naslednici hrabrih Kelta. Baš kao i u starom Egiptu, i Kelti veruju u preseljenje duše (koja obitava u glavi), koja se vraća iznova i iznova sve dok ne obavi cilj sopstvenog bitisanja na zemlji. Tek kada ispuni zadatak duša se može oprostiti od Abreda (svet selenja i sudbine) i pridružiti Velikoj Svetlosti. Bili su politeisti, imali su svoje bogove, ali su najviše obožavali samu prirodu, sunce, vodu, zemlju, planine i sve što je živo za njih je bila svetinja. Hramovi Kelta uvek su bili na otvorenom, najčešće na nekom proplanku. Njihovi sveštenici nazivali su se Druidima, sveto drvo je bilo hrast, bili su vešti i neustrašivi ratnici. Ljudi rodjeni izmedju 10. juna i 07. jula su ljudi hrastovi, čvrstog karaktera, predodredjeni za vodju, ali slabe diplomate, moralno jaki i skloni misticizmu. </p><p>Kelti su imali svoje pismo i svoj kalendar. Obredi Druida, nikad zapisani i danas ostaju obavijeni velom tajne. Odlični metalci, zanatlije, ali i veoma hrabri ratnici. Rasprostranjeni širom današnje Evrope Kelti su ostavili dubok trag u kulturi mnogih naroda u čije gene su utkani vile i vilenjaci, patuljci i njihov ćup zlata, strašna bića iz dubina podzemnog sveta, mistična duša i srce ratnika. </p><p>*** </p><p>Angus je posmatrao svoju kovačnicu sa ponosom, Jednom upaljena, vatra se više nije gasila. Kovao je najbolje mačeve za svoje ratnike i bio veliki majstor svog zanata. Zasluženo su ga poštovali. Dopadala mu se mala planina na čijim obroncima su svili svoje naselje. Biće tu dovoljno rude za orudje i oružje koje je pravio. Uz malo sreće, naći će se i koji grumen zlata u nedrima majke zemlje. Moira je rekla da je nanjušila zlato. A zlato je dobro za trgovinu. Blizina Danuviusa, velike reke, olakšaće svima život. Puna ribe i rečnih rakova, hraniće Kelte i obezbediti im ugodan život. Angus je voleo ribu. I divljač. Posebno veprovinu. Upravo se spremao za lov. Možda se nadje i koji jelen. Novi rogovi poslužiće za svetkovine u čast majke prirode.</p><p>Malvin, veliki Druid keltskog plemena Skordisci, od samog početka je odobravao ovo preseljenje na sever. Ovde je majka priroda bila netaknuta, ovde su Bogovi bili sa njima, uvek. Osećao je njihovo prisustvo u svemu oko sebe i bio je zadovoljan Moirinim izborom. Njegov zadatak je bilo očuvanje morala njegovih ratnika, ali i svih ostalih pripadnika plemena. Učio ih je da se ničega ne treba bojati, sem neba. -Samo da nam nebo ne padne na glavu. - govorio je. Danas kao da nešto nije bilo u redu. Vazduh je, činilo mu se, bio zgusnut i lepljiv. Nadao se da je to zbog dolaska leta. Uskoro će letnji solsticij i predstoje im velike svetkovine u čast Suncu. Treba puno toga pripremiti. Računao ja na Moirinu pomoć. Moira je bila izabranik Dane, znao je. Ipak, neki nemir uvukao se u srce velikog Druida.</p><p><img src="http://api.ning.com/files/tH-A2O0q62Nw98YxGlf5IWvlJ57etBQZWTjCsHKvKScUEQaU9ksqRmkgDiYursBr3yfmAC9w9cMobRPPePauczrnZsE6rLrJ/CelticGoddessLadyAvalon.jpg.jpeg" border="0" alt="lady avalon" title="lady avalon" width="425" height="600" /></p><p>Moira je na svom proplanku upravo završila molitvu Brigit, Boginji prirode i lečenja, kojoj je bila posvećena. Razmišljala je o svojoj majci, o sebi, o velikoj svetkovini koja predstoji. I o svom rodjendanu, sutra. Rodjena u vreme hrasta, nosila je u sebi sve karakteristike tog svetog drveta: pravdoljubivost, poštenje, čistotu, preciznost i moć da leči. Osećala je, duboko u sebi, da je pred njom veliki zadatak i molila je Danu, majku bogova, da bude uz nju. Trebaće joj pomoć svih bogova. </p><p>Angus je već satima obilazio proplanke i gustiše planine. Izuzev zečeva, zabranjene divljači, nije ni čuo, ni video nijednu životinju. Napokon, sreća mu se osmehnula. Jelen, božanstvena životinja, sa rogovima kojima bi se ponosio svaki pripadnik njegove vrste, proleteo je kao strela. Angus je bio brži. Njegovo pleme će se radovati. Odlučio je da se odmori u blizini Velikog Hrasta, za koji je Moira rekla da će ih štititi od svakog zla. Odjednom, sasvim nenadano, do njega je dopreo tihi, melodičan zvuk. Neko je pevao. Na nepoznatom jeziku. Mladi, neobičan ratnik ležao je ispod bora i očigledno umirao. Krv se slivala niz njegove grudi, dok je u rukama stiskao luk i tobolac sa troperim strelama. Pesma koju je tiho pojao bila je, najverovatnije molitva njegovim bogovima da ga prime u svet sudbine. Pod teretom sopstvenog oružja i lovine, u nemogućnosti da odnese ranjenika u naselje, odlučio je da dovede Moiru ovde. Angus bi mu prekratio muke, ali nešto u njemu je govorilo da ovaj ratnik treba da živi, na levoj mišici imao je istetoviran znak keltskog krsta. Da, dovešće Moiru. Moira će znati šta treba činiti!</p><p>Dotrčala je što je brže mogla, skoro brža od Angusa. Njena torbica, puna bilja i lekova, visila je oko struka. Mladi ratnik, sada bez svesti ležao je pod borom. Na sebi je imao kožne, pripijene pantalone i čudne čizme do kolena, sa visokom petom. Kroz, već okorelu krv, nazirao se sveti krst Kelta. Poznala je bor pod kojim je ležao. Na njemu je bila imela. U blizini, srari hrast je zatalasao svoje grane pod naletom blagog, planinskog vetra. Poslušavši neki iskonski poriv koji je dolazio iz dubine njenin nedara, Moira se sagnula i poljubila ga u usta. Tek tada je izvadila svoje biljke i krpe za previjanje. I mali nož, i iglu i konac. Rane su bile teške.</p><p>nastaviće se...</p><p><img src="http://www.chewingpixels.com/wp-content/uploads/2012/04/Ninja-Gaiden-III-Wallpaper.jpg" border="0" alt="skitski ratnik" title="skitski ratnik" width="500" height="281" /></p><p> </p><p> </p><p> </p><p> </p>roman2013-01-30T20:40:53Zroksana