СВЕТИ САВА

https://sites.google.com/site/pokretnistudio/?tmpl=%2Fsystem%2Fapp%2Ftemplates%2Fprint%2F&showPrintDialog=1

, 17 2023 19:35:32 +0100

https://sites.google.com/site/pokretnistudio/?tmpl=%2Fsystem%2Fapp%2Ftemplates%2Fprint%2F&showPrintDialog=1

ОПРОШТАЈНИ ОСМИЈЕХ РАДОСЛАВА САМАРЏИЈЕ

, 08 2021 20:31:41 +0100

Удружење за информативно-културну ђелатност “Свети Сава” Источно Сарајево – Пале одштампало је и објавило прву књигу на Балкану у овој години “Говорим српски”, аутора Радослава Самарџије.

Ова збирка пјесама написана је на ратишту као аутентично свједочанство и непосредни пјесников доживљај рата.

Издавач и главни и одговорни уредник Недељко Жугић изјавио је Срни да је збирка сабраних пјесама “Говорим српски”, у овом коначном облику, настала од четири књиге које је Самарџија објавио за живота.

Жугић каже да је прву књигу са истоименим насловом Самарџија објавио 1994. године, а издавач је био Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, гђе је он био уредник и рецензент исте.

Другу Самарџијину књигу “Ослушкивање Бога” објавила је Српска новинска агенција – СРНА 1997. године, трећу “Марко Kраљевић и телевизија” “Свет књиге” из Београда, док је четврту “Послератна идила” објавио Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске 2006. године.

Самарџији је у ратном паклу, на сарајевском ратишту, изгорјела кућа, као и двије књиге поезије и једна афоризама.

“Те пјесме, да су објављене, биле би негђе по библиотекама и његов књижевни опус био би богатији”, истиче Жугић.

Он објашњава да му није требало много времена да прикупи све Самарџијине пјесме јер је те четири књиге имао у личној библиотеци као поклон од аутора.

Графичку припрему урадило је Удружење за информативно-културну ђелатност “Свети Сава”, које је и издавач, а предговор, поговор и рецензије су, без надокнаде, урадили Недељко Жугић, Недељко Бабић, Жељко Грујић, Недељко Зеленовић и Јасмина Јанковић.

Помоћ за објављивање књиге несебично је пружио амбасадор БиХ у Русији Жељко Самарџија.

Жугић истиче да је Радослав Самарџија био један од “најрескијих српских пјесника на овим просторима”.

“Писао је поезију у строгој рими – у матрици Рајка Петрова Нога, чак и рескијим стилом, са нагласком – `говорим српски`. Због строге превентивне цензуре, издавачке куће нису смјеле то да објаве”, наглашава Жугић.

Према мишљењу многих књижевних критичара, новинара, али и историчара књижевности, Радослав Самарџија је у самом врху поезије за ђецу, али и одрасле.

Самарџија је био човјек врстан и препознатљив, са ријечима које су као живо сребро текле по папиру, каже Жугић, јер је у “њима био печат опроштајног осмијеха аутора који је дуго времена носио бременитост неказаних ријечи које је са порођајним мукама упјесмио”.

Промоција књиге биће уприличена традиционално у Трнову, гђе се сваке године одржава књижевна манифестација “Дани Радослава Самарџије”, а овога пута и у Источном Новом Сарајеву.

На промоцији ће учествовати књижевници, између осталих, Недељко Бабић, Недељко Жугић, Недељко Зеленовић, Жељко Пржуљ, Радислав Ћивша и Жељко Грујић.

Све досадашње “Дане Радослава Самарџије” снимила је и јавно емитовала Прва интернет телевизија “Људи говоре”, тако да су доступни јавности.

Жугић додаје да ће промоција бити организована и у Москви када се укаже прилика.

У току је превођење Самарџијине поезије на руски језик, уз помоћ амбасадора БиХ у Русији Жељка Самарџије и људи са ових простора који живе и раде тамо, а Жугић очекује и неку од награда, као што је “Мајаковски” за стране писце чија су ђела објављена на руском језику.

Радослав Самарџија рођен је 7. фебруара 1953. године у Грабу, код Трнова.

Био је припадник Војске Републике Српске, а од 1995. године радио је као новинар у Српској новинској агенцији – СРНА.

Објавио је поетске збирке “Говоримо српски”, “Марко Kраљевић и телевизија”, “Ослушкивање Бога” и “Послератна идила”.

Добитник је бројних пјесничких награда. Био је члан Удружења књижевника Српске. Писао је поезију, афоризме и поезију за ђецу.

Рукопис “Ослушкивање Бога” награђен је на анонимном конкурсу петих “Видовданских сусрета” на Сокоцу 1997. године. За исту књигу добио је награду Сарајевских дана поезије 1999. године.

Збирка поезије за ђецу “Деца нису овце” на анонимном конкурсу добила је награду Министарства науке и културе Републике Српске. Овај рукопис никада није објављен јер је изгубљен.

Радослав Самарџија преминуо је 11. јануара 2009. године у Источном Сарајеву.

(www.palelive.com / Srna)

ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ЗА 2016. ГОДИНУ

, 28 2017 20:57:17 +0100

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ЗА 2016. ГОДИНУ

ЈАСМИНИ ЈАНКОВИЋ ИЗ БЕОГРАДА,

ЖЕЉКИ ПРЖУЉУ И РАНКУ СКАКАВЦУ

ИЗ ИСТОЧНОГ САРАЈЕВА

Управа Удружења и Књижевног фонда ''Свети Сава'' Источно Сарајево (Пале), за 2017. годину додијелила је Повељу за благодарна дјела подарена српском народу:

1. ЈАСМИНИ ЈАНКОВИЋ, књижевнику из Београда и

2. ЖЕЉКИ ПРЖУЉУ, књижевнику Из Источног Сарајева и

3. РАНКУ СКАКАВЦУ, организатору маифестације изворног српског стваралаштва.

Лијепо их је имати међу нама!

Источно Сарајево, 27. 01. 2017. године

Предсједник Фонда и Удружења

Недељко Жугић

ХИЛЕНДАР СВЈЕТЛОСТ БЕЗ СЈЕНКИ ЗАБОРАВА

, 22 2016 21:38:15 +0200

ХИЛЕНДАР СВЈЕТЛОСТ БЕЗ СЈЕНКИ ЗАБОРАВА

Прва слика, која остаје у сјећању на путу за Свету Гору, држву православних монаха, је средњевјековна кула у Уранополису, која је некада била хотел у којем су жене чекале повратак својих витезова са поклоњења светогорским светињама.

Друга слика су предивне, јужне, пјешчане плаже и кристално чисто море, које воде од Уранополиса до Луке Јовањице.

Надаље се ређају слике, као што је јато галебова који лете за храном коју им бацају путници брода. У једном моменту имате осјећај да је то путовања за рај који нема краја...

Слика монаха који држе штапове и мирно гледају у нигдину, као да не примјећују шта се све налази на броду и узбудљив лет галебова...

Лука Јовањица, одакле мини аутобус вози до лавре манастира Хиландар, уз узбрдице и кривудави пут који се проширује.

Незбораван је први утисак манастира који се наједампут укаже иза кривина које се спуштју према мору, док се возите хилендарским минибусом. Гостопримство је култ свега тога. Дочекује вас монах гостопримац и води низ стрму камениту уличицу у гостопримницу у којој вас дочекује други монах са рахатлокумом, хладном водом и домаћом кафом. Кажу вам све битне информације, као и то шта се све може видјети за вријеме боравка у манастиру и око њега, као и то да је забрањено снимање камером и фотоапаратом унутрашњости манастира. Дозвољено је фотографисање у манастирској порти. Пушење само код говорнице и на стази дугачкој два и по километра до мора.

Купање на тероторји Свете Горе није дозвољено.

Још ми сласне у устима сва та угодица и осјетим запух хладне воде, као и мирис домаће кафе у манастирској тишини.

Иза тога нас води у велику спаваоницу са стотину лежаја, која је уредно опремљена: дрвени кревет, мадрац са затегнутим чаршафом, деком, јастуком, пешкиром, папучама поред кревета. Дрвене греде увезане у сплет и чвотиште су таква конструкција да би Леонрду да Винчију застао дах. Оне су танке, али су тако увезане да чине кохерентну цјелину и да држе кровну конструкцију у правилном облику, која не попушта ни за милиметар.

Слике у оку брзо се пресељавају у душу. Постају неугасне и свијтле у све будуће дане и ноћи. То се осјећа у згуснутом времену које свака душа памти на свој начин.

Док су се моји другови одмарали ја сам отишао на бунар Светог Саве, да додато загасим жеђ водом из дубине од седамнаест метара, која се вади дрвеним черкрком на којем је ланас и метална канта. Вода се из канте узима металном шољом завезаном за бунарску греду... Та вода потврђује моје увјерење да је света мајка живота која све памти и из које је све настало, благодарно се разљева у мени, као најдраже успомене из дјетињства.

Једна слика, која се не може неутралисти је изгорјели дијелови манастира Хиландара, у мени побуђују осјећај сличности са ослабљеном вјером срског народа и посрнулом духовношћу, неморалом и дужничким ропством мајке нам Србије. То се осјети баш овдје – у централној тачки наше духовноти!

Енергија простора зауствља мисао. Сва чула су у додиру са светињом која зрачи из вијекова у једну тачку – свјетлот без сјенки заборва.

Света Гора има 20 манастира, са 2.500 монаха. Јединствена је земља монаха. Највећи је храм на свијету. На врху Атоса налази се храм Зевса.

У манастиру Хиландар живи преко четрдесет монаха.

Она је, како је писао највећи духовник послије Свтога Саве, свeти Николај Велимировић ''царство без круне, држава без војске, земља без жена, богаство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небеским без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења''.

Она је центрлна тачка православља. Налази се у најистуренијем од три полуострва, на трећем ''прсту'' Халикидикија – Атосу, на површини од 335,6 км, а главни град је Кореја.

Срце је светог православља – жива икона заборвљеног Византијског царства, највећи храм на свијету, гдје је игуманија Пресвета Богородица Тројеручица, на коју не смије крочити женска нога, јер је то она забранила 442 године, када је кћерки Теодосија Великог, док је била у посјети манастиру Ватопед, пустила глас и наредила јој да одступи. Од тада ни једној жени није дозвољено да хода по Богородичном врту.

Цар Душан је у своје вријеме посјетио Свету Гору у септембру 1347. године и остао све до јуна 1348. Тада је са њим на Атосу боравила и његова жена царица Јелена, која је и једина жена којој је икада био дозвољен приступ у ову државу православних монаха.

На Свету Гору не може нико доћи ко није најављен. До ње се долази бродом из пристаништа Јерисоса у Уранополису, које је на самој граници са Светом Гором. Да би се дошло потребно је добити благослов за посјету и боравак у манстиру, а на дан доласка треба преузети дозволу за боравак - диамонитирион.

Хиландар су у дванаестом вијеку обновили највећи српски светитељи Свети Сава и његов отац Свети Симеон. Године 1198. византијски цар, Алексије трећи Анђео, издао је повељу којом се Хиландар и светилиште у Милејама, дарују “да Србима буду на вечни поклон”.

Незборвни су хиландарски монаси са самоцентричном, унутрашњом силом која их у непрестаној молитви веже за Дух Свети и Господа.

Миомирис тамјана из дубине времена од осам вијекова и поклоничке молитве без прекида и умора остају урезне у свјтлост незборава, у све дане и ноћин земаљског живота нашега. Oзраче нас и огрију рајски зраци из дубине времена од осам вијекова!

Икона Богородие Tројеручице је најпоштованија икона у Хиланру, као и у првослављу. Интересантно је њено путешествије.. По предању настала је у осмом вијеку, а исцјелила је Светог Јована Дамаскина.

Први пут је у манастир донио Свети Сава, а други пут, након што је у Србију однио српски цар Душан 1235 године, она се враћа на магарету, почетком петнастог вијека, преко Македоније. Магаре је недалеко од манстира издахнуло, али Tројеручица се вратила на горње мјесто у олтару Саборне (троједне) цркве Манастира Хиландар – на трон игуманије и заштитнице. Од тада до данас нико је није помјерио са тог мјеста. Сваки предстојник и духови отац братсва заузима друго мјесто, поклањајући јој се прије него што почну служење. Пресвета Богородица ''Тројеручица'' је прихватила ''палицу'' Манастира Хиландара и постала његова ''Икона Заштитница''.

Пред лице Њено сам дошао са Хаџи Миланом Ивановићем из Београда, човјеком ходочасником, којег сам срео у спаваоници, а који је имао на себи мајицу са''Видовднских ходочасника'' и на челу у бразготинама крст, који је ишао од храма Светог Саве до Хиландара (од 4. јуна до . 12 августа, укупно 69 дана.

Његова сабраћа, ходочасници носе Пресвету Богородицу Пећку красницу и највећу до сада насликану икону Светог Саве, по благослову владике Арсенија.

Њен дјевојачки лик умилне озбиљности просвјетљавао је моје срце. Нијемом молитвом се молих ''многосажљива, спаси ме у Христу, као своје дијете''. Све неисказане молитве излазиле су из своје нијемости, орјечујући се мимо мог знања и утицаја.

Чулан говор из чистог срца је текао као бистар извор и уљевао се у ријеку језика коју само Бог чује и разумије, а човјек може осјетити у оваквим приликама. Сви моји, родбина и пријатељи, познаници, па и они које сам сретао у животу, а да их се нисам сјећао, били су ту. Чак и мртви и нерођени!

Чудесна изражајност – присуство видљивог и невидљивог, заокупила је моју пажњу толико да сам се стопио са околином, као да сам био у свему томе или све то у мени, али ја, као физичко тијело – нисам постојао! Само бљештави сјај душе неугаснице стопљен са енергијом простора коју су исијалаве иконе овог Светог Мјеста!

Лице пресвете Богородице Тројеручице се сијало, као у оном тренутку небо док је порађала Христа!

Пресвета Богородице, благослови мој бравак у твојој светињи!

Повечерје са Акатистом Пресветој Богородици почиње одмах после вечере, а износе се Часни Крст и Свете Мошти ради поклоњења:

· Честица крста на којем је Исус разапет,

· Богородични појас,

· Рука царигрдског патријарха Нићифора,

· Лобања пророка Исаије,

· Кости Светог Артемија,

· Коти Светог Прокопија.

На писце монаси гледају као на свету божију дјецу, чија дјела су узвишеност даривања роду и народу. Зашто? Зато што је Свети Сава претача српске школе и књижевности, морална и духовна обнова и стожијер опстојања, који је православне Србе бранио од ватиканске најезде и богумилске јереси.

Библиотека је као башта разноврсних трава и цвјетова. Траве су слова, а цвјетови слике ове прекрасне баше. Нигдје на једном мјесту није сакупљено толико рукописних српских књига. Има их више од хиљаду. А ту је и повеља византијских царева, наших средњовјековних владара, ћириличне књиге из 15. И 17. вијека. Највише их је наштампао гафички монах са Цетиња Макарије. Има дрвене и бакрорезне графике, али и 50 повеља српсих владара и докумената потписаних руком цара Душана, а Мирославово Јеванђеље су поклонили краљу Алекаднру Обреновићу, лакомислени монаси, јер је је отплатио сав Хилндрски дуг. Али , Хилендар је Бог вратио Србима, а не краљ враћањем дугова.

Хиландар је по свим библиотекама раселио благо, али је опет по благу најбогатији. Некадашњин Аустријски конзул Антун Михановић дошао је у посјету Хиландару 1840. године , а неодговорни монаси дадоше му шест врећа драгоцјених рукописа, као да су заборавили да се не смије ништа однијети са Свете Горе.

Стари српски писци били су калуђери, тихи и повучени прегаоци, добровољни робови и задужене душе за чување српске идеје и српског рода.

Све што је створено у Хиландару црквеног је карактера под јаким византијским утицајем, а најпознатији су Доментијан, Теододосије и Теодор Граматик.

Прошле године, 2015. створено је и Хиландарско љекарско друштво, које води бригу не само о братству на Хиландару, већ и о братству на Светој Гори, као и поклоницима који свакодневно долазе да обиђу манастир.

У манастиру постоји чудотворна винова лоза, изникла из гроба, Светог Симеона Мироточивог, пробила се кроз зид и једна је од најстаријих винових лоза на свијету, која преко 800 година рађа грожђе.

У Хиландару се чувају писма са фотографијама дјеце, која су добијена уз помоћ лозе Светог Симеона Мироточивог.

Према предању ова лоза израсла је пре 800 година на месту на коме се налазио гроб Стефана Немање – Светог Симеона, чије су мошти 1207. године пренете у манастир Студеница и приписују јој се натприродне моћи.

Моја маленкост, прихватила је и подржала идеју књижевника из Београда Веселина Џелетовића, који је написао поему и роман ''Српско Срце Јоханово'', а који је заједно са Радом Димитријевићем, књижевником из Градишке добио Повељу ''Свети Сава'' за благодарна дјела подарена српском народу за 2016. годину, и сав пут је био толико даран и благодаран, да чулан осјећај не можете ставити у тијесну кошуљу језика, без обзира коилика умијећа имали. Баш у тај дан, у манастир су стигли ходочасници са благословом српског патријарха Иринеја, чланови Удружења “Видовданско ходочашће“, носећи двије светиње, прелазећи пјешице пут дуг 1.200 километара од Београда до Хиландара, братија са Хаџи Миланом Ивановићем, којем је сами Гопспод уцртао у бразготине на челу крст.

У Хиландару, сам срео и Милош а Голић а, професионалног првака свијета у у кик боксу - К1 у WКУ федерацији до 90 кг.

Када имају времена, угодица је разговарати са монасима, који су сви кустоси и кристали који вибрирају у простору.

У 21 час, по грчком врмену, је врјеме када монси одлазе на починак, да би устали на јутарњу молитву у 4, 30 минута.

Јутарња молитва и Света Литургија су узнесење на небо, у спој са свим љепотама свијета, које су у духовном огледалу човјека и човјечанства.

У крви мога живота се орјечивала пјесма''Хиландарса киша'', у чарном обликовању ријечи које су излазиле саме од себе из своје нијемости. Знао сам, према досадашњим сазнањима и заисима да на путу нових виђења и сазнања никада ништа није случајно, јер човјек, као вода, на путу од зачећа до рођења носи информације о себи и другима, али не само оно што је било него и оно што ће бити.

Вода коју сам попио при доласку у ово највеће духовно сретиште, у саборно сочиво свих Светосавских Србаља, читала је моје мисли и крилатила њихову моћ.

На моје свијетлеће упитнике зашто се на Хиландар не смије доћи копном, него водом, добио сам одгоро:

Вода је света мајка, а сунце свети отац живота.

"Људска емоција – то је вода", говорио је генијални Леонардо да Винчи. Вода биљежи све промјене које се дешавају у човјеку и људима. Игра нијеме драме које наша подсвијест гледа, у сну и на јави. Реагује на присуство човјека, јер биљежи промјене које се дешавају у људима.

Вода је меморија за информације.

Вода тражи комуникацију...

Вода повезује човека са Творцем.

Кад се вода напоји свјетлошћу, у њој се рађа клица живота.

Киша је покретна вода која оплоди земље у чуду стварања.

Само вода, која нема сјенке, има живу душу Бога у себи.

Даље не смијем, осим ријечи из Књиге о постанку: "И дух Божији се кретао над водама."

У повратку, 13. до 19. августа (Преображења) 2016. године

Ословљавао и орјечивао, моја маленкост,

Недељко Жугић

ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ВЕСЕЛИНУ ЏЕЛЕТОВИЋУ ИЗ БЕОГРАДА И РАДУ ДИМИТРИЈЕРВИЋУ ИЗ ГРАДИШКЕ

, 25 2016 21:31:59 +0100

Управа Удружења и Књижевног фонда ''Свети Сава'' Источно Сарајево (Пале), за 2016. годину додијелила је Повељу за благодарна дјела подарена српском народу:

1. ВЕСЕЛИНУ ЏЕЛЕТОВИЋУ, књижевнику и предсједнику Удружења ''Поета'' из Београда и

2. РАДУ ДИМИТРИЈЕРВИЋУ, књижевнику и организатору манифестација ''ИСТИНА О СРБИМА'' и ''ЈАБУКЕ И КЊИГЕ''.

Оно што издваја, између осталих, оба добитника је што све разумију и све праштају, узвишени су у даривању и добрим дјелима дају примјер осталима како се сваки неспоразум може превазићи...

Они су као Свети Петар Цетињки, који је као слуга куцао на врата глувих – оних који имају камено срце и тврде уши - само да би помогао своме народу.

Лијепо их је имати међу нама!

Источно Сарајево (Пале), 25. 01. 2016. године

ИМАМО ВИШЕ КЊИЖЕВНИХ НАГРАДА НЕГО ПРАВИХ ПИСАЦА!

, 13 2015 11:32:11 +0200

Ненад Плавшић: ЈАВНО О ТАЈНОМ (Интервју са Петром Милатовићем Острошким, оснивачем, главним и одговорним уредником СЛОВОСЛОВЉА, часописа за књижевност, културу и уметност; председником Српског културно-информативног центра у Бечу, чланом УКС, УК ЦГ и аустријског удружења писаца)

ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ЗА 2014. ГОДИНУ

, 30 2015 21:15:43 +0100

Управа Удружења и Књижевног фонда ''Свети Сава'' Источно Сарајево (Пале), за 2014. годину додијелила је Повељу за благодарна дјела подарена српском народу:

1. ПЕТРУ МИЛАТОВИЋУ ОСТРОШКОМ, књижевнику, новинару, публицисти и предсједнику Српског информативно-културног центра у Бечу и

2. РАДОМИРУ ЈАГОДИЋУ РАШИ, сликару, књижевнику, ликовном критичару и едукатору младих талената у сликарству.

Лијепо их је имати међу нама!

Источно Сарајево (Пале), 30. 01. 2015. године

Предсједник Фонда и Удружења

Недељко Жугић

Generalna

ПОВЕЉА СВЕТОГ САВЕ ПЕТРУ МИЛАТОВИЋУ ОСТРОШКОМ

, 30 2015 12:11:45 +0100

Деструкција љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе

(Значајно предавање Петра Милатовића Острошког, које је одјекнуло, у Бечу 21. децембра 2013. године.

Сведоци смо стравичног стања да брат не подноси брата, син оца, отац сина, рођак рођак, племеник племеника, братственик братственика, кум кума, комшија комшију, колега колегу.

То неподношење данас је достигло врхунац, чак до те мере да су најрођенији постали странци једни другима.
       Зато ме и не чуди што је српски народ доживео највећи морални и национални пораз у историји, као што су то доживели и други народи, али сваки на свој начин.
      Узроци опште посрнулости налазе се у нама самима, а никако изван нас.
      Деструкција љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе најупечатљивија је у малограђанској прашини око врхова памети.
      Шта би се десило са овом вивилизацијом да је Никола Тесла пристао да супсти свој генијални дух на ниво калдрме по којој суверено владају љубоморни, завидни, злобни, пакосни?
    Никола Тесла је остао доследан свом генијалном позвању и није се освртао на малограђанску прашину!
      Живео сам у Херцег Новом и био сам комшија једином српском нобеловцу, Иви Андрићу. Једноставнијег човека нисам срео. Одмерен, високоуман, водио је рачуна како хода да не би мрава згазио. Једноставно, човек по Божијој мери.
      И такав велики човек био је мета разних малограђанских оговарања. Мали људи су потајно мрзели великог човека!
     Зар то немамо и данас свуда, па чак и у Бечу. Генијални Достојевски је давно написао „Најкривљи си ономе коме си највише добра учинио“!
      Покушаћу да укажем на неке битне елементе који су условили опште посрнуће и биће циљ испуњен ако се свако запита, ако свако поразговара са својом савешћу.
     Да би се постигао тај циљ у свима нама треба указати на епицентар проблема који се налази у нама самима, а никако изван нас!
     Тај епицентар свеколиких наших проблема налази се у љубомори, мржњи, зависти, пакости и злоби.
    Љубомора, мржња, завист, пакост и злоба су најнегативистичкије деструкције на скали моралне посрнулости појединца и целог народа.
    Љубомору, мржњу, завист, пакост и злобу фаворизују тоталитарна друштва идеолошка, као и разна теолошка, јер је заједнички именитељ идеологија и неких религија слепа послушност поданика које идеолози и неки теолози називају стадом!
    Распирујући коров љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе, носиоци и пропагатори контролисаног хаоса, праве двоструку штету: онечовечују човека који је склоп мисаоних и емотивних констелација, на једној, и доприносе срозавању интегритета личности, на другој страни.

Љубомора, мржња, завист, пакост и злоба су најревноснији градитељи пакла!

    Љубомора је последица негативних мисли и осећаја несигурности. Саставни делови љубоморе су осећаји љутње, туге и гађења. Љубомора је најчешће присутна код особа које нису изградиле достојан систем вредности у себи, код особа које нису заокружиле моралну, духовну и мисаону структуру сопствене личности.
      Љубомора је присутна код свих социјалних слојева у друштву без обзира на степен образованости.
      Чак често је љубомора више присутна код образованих него код обичног народа.
      Љубомора је чешћа у редовима такозвaне елите, него код обичног народа.
   Разлози се налазе у сујети која је наглашенија код индивидуалиста!
     Љубомора у љубави уопште није израз превелике љубави човека према жени, или жене према човеку, већ је љубомора у љубави израз посесивности, егоизма.
        Љубомора у љубави потиче из осећања дубоке унутрашње несигурности. Љубомора у љубави често зна да буде детонатор који и најстраственију љубавну кулу разноси у парампарчад!
      Како се ослободити љубоморе?
     Питање је комплексно и нема универзалне формуле, али постоји заједнички именитељ који води ка разумном разрешењу Гордијевог чвора који ствара љубомора.
     Наиме, велика је грешка кајати се, извињавати се, ламентирати, кукумавчити и тако даље. Све то треба једноставно брисати из домена важности и упутити се на узроке.
     Да би се болест лечила потребно је дијагностицирати врсту оболења и тек тада тражити лек за излечење.
      Тако је и у случају љубоморе. Уместо кајања, извињавања, ламентирања, кукумавчења, једноставно треба мисао усмерити на епицентар властитог зла, а то је: негативна мисао и осећај несигурности.
     Елиминишући негативну мисао у себи ми усвајамо законитост позитивне мисли.
      Елиминушући осећај несигурности ми усвајамо законитост властите сигурности у сопствени интегритет.
     Кад смо елиминисали негативну мисао и осећај несигурности у себи, ми смо практично до максимума сузили простор за бујање корова љубоморе у нама самима.
     На тај начин смо започели да негујемо башту духа, емоција и мисли, а кад се удруже: чисти дух, искрена емоција и кристално јасна мисао добијамо најсјајнији ходајући храм и тада људи постају обожени створови, а њихове супротнсти, односно нељуди, остају обезбожени скотови које разједа љубомора као најнижи облик деструкције на скали моралне и духовне посрнулости!
       Велики српски песник Јован Дучић за љубомору је написао. „Љубоморан мушкарац је морални идиот, а љубоморна жена је гора и опаснија од прељубнице.“
     Зато је дубоко у праву велики Анатол Франс који је за љубомору написао: „Сматрам да на свету не постоји патња која више понижава од љубоморе!“
     Најзначајнији књижевник у историји Фјодор Михаилович Достојевски,за љубомору је написао:
„У Срцу које искрено љуби или љубомора убија љубав, или љубав убија љубомору“.
    Имајући ово у виду позабавићу се мало љубомором на на релацији човек – жена!

КО ЈЕ ЉУБОМОРНИЈИ - ЖЕНЕ ИЛИ МУШКАРЦИ?

      Генијални Душан Радовић својевремено је рекао: 'Зашто су мужеви толико љубоморни? Зато што имају ружна искуства са туђим женама. Да су то њихове жене, они би их убили!'
    Истраживања у целом свету су показала да су љубоморнији - мушкарци. Наиме, готово 40 процената испитаника у разним анкетама у свету признало је да су 'љубоморни често и редовно', док је код жена тај проценат мањи за четвртину. Многи мушкарци су навикли да гледају на своје жене као на неку врсту поседа, који, уз остало, треба да повећа и вредност њихове личности.
       Зато психолог Макс Маркузе и говори о мушкарчевој љубави као о 'поседничкој', којој одговара и 'поседничка љубомора'. Сагласно томе, мушкарци доживљавају неверство жене као један атак на њихову својину, од које се - чак и кад им није баш много стало до ње - тешка срца растају.
    Какве се све комбинације рађају у глави љубоморног човека и за каквим све доказима своје љубоморе он јури - то је описано у Толстојевој 'Кројцеровој сонати'.
      Супарник још ни издалека није био на видику, кад је један повод активирао љубомору Поздњешева.
       Из здравствених разлога лекари су забранили његовој жени да доји дете. Сазнавши за то, муж је почео да мозга 'како јој је лако било да се отресе узвишене материнске дужности' и одмах закључио у свом неповерењу да би она 'исто тако лако могла запоставити своје брачне дужности...'
    Данас су, међутим, мушкарци оптерећени још нечим. У питању је њихова прилична несигурност у односу на нове, емациповане, образоване, лепе и снажне жене.
       Професор Ернест Борнеман каже: 'Што су жене самосвесније, то су мушкарци слабији, несигурнији и - љубоморнији'.
     Мушкарци, по правилу, зазиру од образованих, лепих и еманципованих жена, што је нарочито изражено код мушкараца нижег образовног нивоа!
     И мушкарци страшно пате и сами су криви за властиту патњу. Јер, док жене доста отворено разговарају о љубомори, мушкарци, научени да увек требају бити јаки, потискују своја осећања и ћуте о њима. У једном тренутку почиње се, међутим, ослобађати накупљена енергија. Зато су мушкарци и склонији насиљу, што потврђују и редовни извештаји у разним 'црним хроникама' у целом свету!
    Имајући све ово у виду лако је разумети зашто су данас најусамљеније лепе, образоване и успешне жене које се, и поред гламура који их окружује, осећају инфериорне!
      И кад нам се чини да смо на животном путу успели да колико толико победимо љубомору, на сред пута се испречило нешто опасно, а то се зове:

МРЖЊА

      Шта је то, у ствари? Мржња је следећи степен на скали моралне и духовне посрнулости је мржња!
      Најближа дефиниција мржње је снажна емоција која појединца нагони на чињење зла другоме, осећај крајње одбојности према некоме и болесно стање непријатељства које најчешће резултира у злочин! То је, у ствари, најтежи, односно патолошки облик мржње.
     Блажи облици мржње су: антипатија, одбојност, презир.
     Мржњи се може свако супотставити, а на то нас нагоне: религија, психологија, филозофија, уметност, општа култура, књижевност, па и сам живот!
     Треба само хтети, смети и умети уздигнути љубав на пиједестал унутрашње законитости, праштање подићи на највиши ниво властитог опстанка и толеранцију усвојити као идеалан начин комуникације!
    Један од начина правилне борбе против мржње видимо у аксиому Николаја Велимировића, Светог Николаја Српског, који је написао: „Мрзи зло, али не мрзи човека који чини зло јер је болесник. Ако можеш лечи болесника и не убијај га својом мржњом!“
     Мржња је често инструмент појединца или колектива, прљаво средство према прљавом циљу, појединачном и колективном, идеолошком, или теолошком!
     У сваком друштву, у сваком политичком систему, у свим епохама, мрзели су и мрзе онога ко не уме да мрзи!
     Испада да мржњу многи фаворизују. То је тачно. Фаворизују је сејачи контролисаног хаоса, они који своје среће граде на туђим несрећама.
     Да закључим по питању патолошке мржње, филозофија и мистериозофија мржње својствена је људима и страна је животињама!
    Усуђујем се да јавно кажем: Мржња није ништа друго до самоубиство на рате!
    Таман помислисмо да смо побегли од мржње кад нас на животном путу сусреће још једно тешко обелење душе и мозга, а то оболење се зове:

ЗАВИСТ

      Завист је, слично мржњи, негативна емоција.
     Завист се манифестује у непријатељском ставу и осећању према другима који имају нешто што сматрамо да то више припада нама. Као и у љубави, тако и у мржњи и зависти постоје различите градације у самом садржају и интензитету. Тако испољавање мржње и зависти може варирати од благог непријатељства до отворене агресије и злочина.
     Завист има тешке последице по завидљивог човека, не само да му причињава бол и стварну патњу, већ је завист порок опасан по друштво, јер врло често бива узрок интрига, конфликата, скривених и отворених ратова и револуција.
     Са завишћу се не сме живети. Ко живи са завишћу тај умире на ногама! Завидљив човек је свирепи убица своје душе!
     Као и у случају мржње завист се лечи уздизањем љубави на пиједестал унутрашње законитости, праштањем које нас саме подиже на највиши ниво властитог опстанка и усвајањем толеранције као идеалног начина комуникације!
      И таман да одахнемо на напорном животном путу од свакаквог нашег зла, среће нас још једно зло које су само људи могли да измисле, а то зло се зове:

ПАКОСТ

      Пакост је збир љубоморе и зависти и разара душу као што бомба разара тело!
     Велике пакости најчешће чине мали људи који имају најмању душу и мозак на нивоу животиње која говори, а срце само као механичку пумпу!
    Пакости има на паланачкм и на интелектуалном нивоу, у свим историјским епохама и у сваком полиитичком систему у историји.
    И ово човеково зло има исти корен као што је то случај са љубомором, мржњом и завишћу, а корен је у људској несавршености.
      Пуни знања о нама самима и истовремено уморни од свега суочавамо се са још једном несрећом коју је само болестан људски ум могао да смисли, а та несрећа се зове:

ЗЛОБА

      Последњи стадијум моралне посрнулости сваког мислећег човека је теглећа злоба.
       Злоба мислећег човека претвара у теглећег идиота који тегли властите заблуде и безобразлуке!
     Из психологије знамо да нашом љубомором, мржњом, завишћу, пакошћу и злобом према другим људима највише осликавамо сопствене карактере. Велики умови на љубомору, мржњу, завист, пакост и злобу одговарају моралном вертикалом.
    Ако је биолошки век човеков ограничен на одређен број година, хоћемо ли живот да потрошимо на темељима деструкције љубоморе, мржње, зависти пакости и злобе?
    Пре него закључим, истакао бих још неколико чињеница.
    Наиме, завист, љубомора, пакост, злоба и мржња долазе због недостатка знања, или због недостатка вере у у Бога, логику, па и у сопствено срце!
    Теодор Рузвелт је написао: „Љубав гледа кроз телескоп, а завист гледа кроз микроскоп“!
     Несавршен човек, онај који је заостао у свом развоју, више воли да сажаљева него да ода признање успешном, јер сажаљење изазива симпатије, а успех изазива непријатељство неуспешних!
      При том се занемарује чињеница коју је прецизно описао генијални Фјодор Достојевски у реченици „За човека нема ништа примаљивије од слободе његве савести, али ни ништа теже“!
   Зашто је то тако одговор ћемо пронаћи у чињеници да је далеко више несавесних него савесних, далек више непоштених него поштених и тако даље.

* * *

      На крају, нека свако изврши сопствену интроспекцију, односно самоанализу.
       Нека свако искрено поразговара са соптвеном савешћу!
     Кад свако искрено поразговара са сопственом савешћу тај ће пожелети да оствари највећу могућу победу – да победи сопствене слабости!
    Онај ко победи сопствене слабости у стању је сутра да добротом и љубављу освоји цео свет и то је највеличанствена победа у историји!
      Свако ће то успети у оној мери у којој то буде хтео, смео и умео!

ПРАВОСЛАВЉЕ - КАТОЛИЧАНСТВО

, 02 2014 07:34:15 +0100

Папа у цркви Светог Ђорђа у Истанбулу позвао на сједињавање католика и православних

ПОГЛАВАР РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ ФРАНЦИСКО У ПОСЕТИ ВАСЕЉЕНСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ У ТУРСКОЈ

„Jедино што желимо Католичка црква и jа као њен поглавар то jе jединство са православном црквом”, рекао jе папа после заjедничке литургиjе са васељенским патриjархом Вартоломеjем Првим у седишту Васељенске патриjаршиjе
„Сузе за жртвама конфликта (на Блиском Истоку) позиваjу нас да брже идемо путем помирења међу католицима и православцима. Kако можемо да пратимо позиве Христа на мир, ако међу нама и даље постоjе супарништво и разлике”, рекао jе Франциско
Према извештају америчке агенције АП, он је настојао да увери окупљене вернике да „јединство” не би значило да они треба да жртвују своју богату литургијску и културну баштину нити би „представљало потчињавање једних другима или асимилацију”. Притом је подвукао: „Желео бих да уверим сваког од вас да Католичка црква, како би постигла жељени циљ потпуног јединства, не намерава да намеће никакве услове сем заједничког проповедања вере”
ФАКТИ: Танјуг се – преносећи да је Франциско рекао да и он и РКЦ једино жле „jединство са православном црквом” - позвао на извештај руске агенције РИА Новости из Истанбула. Међутим, руска агенција је употребила речи „единение с Православной церковью”, а кључна реч„единение” може пре да значи СЈЕДИЊАВАЊЕ, уједињавање и спајање. Додуше и јединство и слогу...

ПОГЛАВАР Римокатоличке цркве Франциско заложио се данас током посете Tурскоj за уjедињење католика и православаца у вези са прогоном хришћана на Блиском истоку, jавила jе агенциjа РИA Новости.

„Jедино што желимо Католичка црква и jа као њен поглавар то jе jединство са православном црквом”, рекао jе према тоj агенциjи папа Франциско новинарима после заjедничке литургиjе са васељенским патриjархом Вартоломеjем Првим у православноj цркви светог Ђорђа у Истанбулу, седишту Васељенске патриjаршиjе.

Према његовим речима, jединство католика и православаца jош jе актуелниjе у вези са конфликтима на Блиском истоку, у коjима се прогоне хришћани.

„Сузе за жртвама конфликта позиваjу нас да брже идемо путем помирења међу католицима и православцима. Kако можемо да пратимо позиве Христа на мир, ако међу нама и даље постоjе супарништво и разлике”, рекао jе он.

После сусрета, како извештава агенциjа TAСС, издат jе коминике чиjи jе „лаjтмотив” била „формулациjа принципа jединства хришћанства” – „нарочито између католика и православаца”.

Према извештају америчке агенције АП, Франциско је настојао да увери православне вернике окупљене у Цркви Светог Ђорђа да „јединство” не би значило да они треба да жртвују своју богату литургијску и културну баштину нити би „представљало потчињавање једних другима или асимилацију”.

„Желео бих да уверим сваког од вас, окупљених овде, да Католичка црква, како би постигла жељени циљ потпуног јединства, не намерава да намеће никакве услове сем заједничког проповедања вере”, нагласио је.

Папа Франциско jе изjавио да исламски екстремисти чине „озбиљан грех против Бога” у Сириjи и Ираку, и позвао на међуверски диjалог и борбу против сиромаштва како би се окончали сукоби у тим државама.

Папа jе говорио последњег дана своjе тродневне посете Tурскоj, у коjоj се налази готово два милиона избеглица из Сириjе, међу коjима на хиљаде хришћана, пренео jе Роjтерс.

На заjедничкоj литургиjи са патриjархом Вартоломеjем првим, духовним вођом 300 милиона православних хришћана у свету, папа jе рекао да људи свих вера не могу да остану равнодушни на вапаjе жртава „нехуманог и бруталног рата” коjи траје у суседству.

„Oтимање мира народу, чињење свих насилних дела, или пристаjање на таква дела, посебно када су усмерена на наjслабиjе и оне коjи не могу да се бране, представља дубоко озбиљан грех против Бог”, рекао jе папа током литургиjе.

Папа jе, такође, осудио напад на муслиманске вернике, у петак, у Великоj џамиjи у нигериjском граду Kано, у коме jе наjмање 81 особа изгубила живот.

Oво jе трећи пут у неколико дана да се папа у своjим говорима осврнуо на екстремисте Исламске државе коjи су убили или протерали шиитске муслимане, хришћане и друге коjи не деле њихова уверења ултрарадикалног сунитског ислама, из делова Сириjе и Ирака.

Папа jе рекао да jе заустављање сиромаштва важно делом зато што помаже „регрутовању терориста”.

Oн jе додао да, иако закон дозвољава међународноj заjедници да употреби силу на заустављању „неправедног агресора”, траjниjе решење мора да буде пронађено.

У одвоjеноj, заjедничкоj изjави двоjице патриjарха током заjедничке литургиjе у цркви Светог Ђорђа у Истанбулу, „муслимани и хришћани се позиваjу да заjеднички раде зарад правде, мира и поштовања достоjанства сваке особе, посебно у оним областима где су некад вековима живели у мирноj коегзистенциjи, а сад трагично заjеднички преживљаваjу ужасе рата”.

Данашњи сусрет папе Франциска и патриjарха Вартоломеjа био jе посвећен празновању светог Aндреjа, небеског покровитеља Византиjе, навела jе та руска агенциjа.

Франциско је четврти поглавар Римокатоличке цркве коjи jе посетио Tурску, после папе Павла VI 1967, Jована Павла II 1979. и Бенедикта XVI 2006. године.

Папа jе током тродневне посете Tурскоj посетио Aнкару и Истанбул, сусревши се са турским председником Реџепом Tаjипом Eрдоганом, Вартоломеjем Првим и избеглицама из Ирака и Сириjе, подсећаjу агенциjе.

Oн jе четврти папа коjи jе посетио Tурску, након Бенедикта Шеснаестог 2006, Jована Павла Другог 1979 и Павла Шестог 1967. године.

(Танјуг – АП - Факти)

DRŽAVA SRBA POSTOJI 4 MILENIJUMA

, 24 2014 07:12:31 +0200

DRŽAVA SRBA POSTOJI 4 MILENIJUMA

Objavljeno: 22. jul 2014. u 21:42

Drevna država Srbina cara Nina (oko 2.000. god. st.e.) bila je svetsko carstvo kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike. – Ilirska, Dačka i Karpatska Srbija.

Zahvaljujuci krupnim uspesima nove srpske samorodne istorijske škole na polju istraživanja stare srpske istorije, mi danas možemo govoriti o tragovima stare srpske državnosti, o prvim srpskim državama, u kome vremenu su se one pojavile i kakve su bile.

Radi se o drevnim vremenima kada drzave nisu imale tako razvijene sisteme i ustanove kao danasnje drzave. Pre svega treba da odredimo sta znaci drzava u antickom vremenu.

Drzava iz toga vremena je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu.

Posto smo mi Srbi Evropljani, da vidimo koji drzavni oblici su postojali u drevnoj Evropi. Da napomenemo i to da prvobitna Evropa, za stare Grke, nije mnogo prelazila granice Srbije i nije pokrivala celo Helmsko (danas Balkansko) Poluostrvo. U prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni njihovu Grcku. Evropa je za njih bila Srbija i nista vise, a mi, za razliku od njih, u prvobitnu Evropu ubrajamo i Grcku.

Bez obzira na suzeni prostor prvobitne Evrope, mi danas govorimo o Evropi u danasnjim geografskim razmerama.

U antickom vremenu u Evropi su postojale dve vrste drzava i to: grad drzava -polis, to je drzava grckog tipa, po ustrojstvu monarhija ili plemicka republika. Razvoj drzavne ideje kod Grka stvorio je drzavu grad, polis, i nista dalje, od toga. To je za njih bila idealna drzava i ni jedan grcki filozof nije mogao da osmisli drukciju drzavu za Grke od polisa.

Razvoj srpske drzavne ideje isao je u potpuno suprotnom pravcu. Srpsku drzavu stvara i olicava vladar, gospodar, i ona je siroka onoliko koliko je bila velika njegova moc, zapravo koliko je on teritorije uspeo da stavi pod svoju vlast. Cesto se radilo o vrlo sirokim prostranstvima, sto znaci, grcka gradska i gradjanska drzava stajala je naspram srpske teritorijalne i plemicke drzave. Ovako razliciti razvoji drzavne ideje imali su uticaja i na stvaranje zvanja i plemickih titula u srpskom i grckom jeziku.

Kod Grka imamo samo jednu titulu za kralja i cara, koja je u pocetku bila i titula upravnika grada – vasileis. Pored nje postoji samo jos jedna – anaks, to je knez. Kod Srba, koji su u svojoj tradiciju imali samo plemicku drzavu, imamo odredjenu titulu za svaki cin i svako dostojanstvo. Po tim titulama mi danas mozemo, vrlo cesto, zakljuciti o kakvoj se upravi radi na odredjenim teritorijama i da li je tu postojala samostalna drzava ili se radilo o predstavnicima neke druge drzave. Zato je potrebno da sve te titule, sva ta zvanja objasnimo pocevsi od najnizih.

Jedanaest titula

Kao prvo zvanje imamo “kmeta”, koji je mogao biti, ali se to ne podrazumeva, iz plemickog reda. Kmet je predodredjena osoba za neku duznost i ima isto znacenje sto i u latinskom komes. Ove dve reci imaju, pored istog znacenja, i isti koren.

Zatim imamo zvanje “kneza” ili knjaza. Nosilac ovog zvanja je obavezno plemic i ono pokriva vrlo siroki raspon dostojanstva. Moze biti da se radi o malom seoskom knezu, a moze biti da se radi o drzavnom poglavaru. Postojanje kneza na odredjenom prostoru ne znaci obavezno da tu postoji i drzava, ali moglo se desiti da postoji. Evo, na primer, u staroj Rumi, kasnije nazvanoj Roma, peti vladar po redu bio je Tarkvin, koji je vladao oko 600. godine st.e. Tada su u Rumi vladali Raseni i u jednom njihovom zapisu stoji: “Tarkin knjaz Rumass”.

Po tome mi znamo da su vladari Rume bili do tada knezevi, a ne kraljevi, i to je ujedno najstariji pomen knezevske titule u istoriji koji smo do sada pronasli. Poznato je da su kod Srba i sire kod Slovena knezevi bili na celu drzave, ali zbog siroke primene toga zvanja mi nismo sigurni, kada je u pitanju anticko vreme, da tamo gde je knez postoji i drzava. Ime Sloveni nije bilo poznato u antickom vremenu.

Svi Sloveni su se tada nazivali Srbima, pa kada danas govorimo o srpskoj staroj istoriji, to se odnosi i na savremene Slovene, ranije Srbe.

Kao trece imamo zvanje “vojvode”, i to je cisto vojna titula. Medjutim, imali smo drzavnog poglavara i sa tom titulom, kao sto je bio Veliki Vojvoda od Svetog Save Stefan Hranic. Za dobijanje vojvodske titule nije bilo potrebno da kandidat bude plemic, ali sa njenim dobivanjem on je postajao plemic. Kod starih Srba bio je obicaj, tamo gde nje postojala stajaca vojska nego namo narodna, da svake godine biraju vojvodu. Prilikom izbora stavljali su mu u zadatak sta on treba da ucini u toku jedne godine. Ovaj obicaj je bio na snazi
i u staroj Rumi, samo sa tom razlikom sto su vojvodu zvali konsul.

Cetvrta titula je “ban”, koja je takodje cisto vojna titula. Ban je prevashodno vojni zapovednik neke pokrajine ili grada, postavljen od strane nekog poglavara drzave. Bilo je slucajeva da se banovska duznost i titula postala nasledna, kao sto se to desilo u Bosni. Medjutim, postojanje bana ne podrazumeva postojanje posebne drzave, nego, naprotiv, to govori da ta teritorija pripada nekoj
drzavi, kao sto je Bosna bila teritorija drzave Srbije.

Peto zvanje je jedna vojna titula, “brano”, davana vodji nekog vojnog pohoda ili vojnom zapovedniku u ratu. Ovu titulu je imao vodja srpskih ustanika u Posavini u vreme cara Avgusta. Od tog zvanja nastalo je licno ime Branko kod Srba. U rimskim izvorima pominje se kao Brenus.

Sesto zvanje je “bato”, koje je veoma staro i davano je vodji koji je imao vojnu i gradjansku vlast. Ovu titulu imao je vodja srpskih ustanika na predelu Bosne, Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Raske i Posavine. Po tome se vidi da je ova titula bila veca od titule brano. Bato je sklopio mir sa Avgustovim posinkom i izaslanikom Tiberijem, koji je bio vrhovni vojni zapovednik rimske vojske u Srbiji.

Sedmo zvanje je “verhogetornik”, sto je cisto vojna ratna titula. Verhogetornik je vrhovni zapovednik Geta, vojnog i prosvetnog staleza kod starih Srba. Srpsko drustvo se uvek svrstavalo u cetiri staleza. Pripadnici prva dva staleza, koje su cinili ratnici i svestenici, nazivali su se Getima. Ova titula se samo jednom pominje, i to u Rodaniji, (savremenoj Francuskoj) u vreme rimskog osvajanja ove zemlje.

Osmo zvanje je “zupan”, koji je dvojnik bana i koga takodje postavlja neki vladar za vrsioca gradjanske vlasti u nekoj pokrajini. Bilo je slucajeva da je zupan bio poglavar drzave, kao Stefan Nemanja, ali to je bio izuzetak, jer zupan je u stvari samo drzavni cinovnik.

Deveto zvanje je “karan”, siroko upotrebljavano u antickom vremenu i gotovo iscezlo u srednjem veku. Ova titula je davana nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljenja na duznost glavnog vojnog i civilnog zapovednika u nekoj pokrajini, gradu ili cak logoru. To je obicno bila privremena duznost i karan nije poglavar drzave nego samo privremeni cinovnik.

Jedan od srpskih vladara, kralj ili car Pelonije, cija je prestonica bila grad Bela Zora, savremeni Veles, postavio je svoga karana u Vodeni, gradu koji se nalazi u Makedoniji, danas u Grckoj, oko 814. godine st.e. Nije poznato ime toga karana i ostao je u istoriji poznat samo po toj tituli. On je ostao u Vodeni kao stalni gospodar i bio je osnivac jedne dinastije koja je po njemu dobila prezime Karanovic. Grci ovo prezime pominju kao “Karanides” isto kao sto pominju Nemanjice kao “Nemanides”.

Karanovici su jedna od najslavnijih srpskih dinastija, iz koje su Filip II i Aleksandar III Veliki. Najstariji pomen karana potice iz vremena kritske dinastije Mino. Kod nas Srba je ostala siroka uspomena na titulu karana. Staro ime grada Kraljeva je Karanovac, a i danas ima vise mesta po Srbiji koja se zovu Karanovac ili Karanovci, kao i prezimena Karan ili Karanovic.

Deseta titula je “kralj”, a gde postoji kralj tu postoji i drzava. Ta rec potice od istog korena kao i karan, i pre nego sto je postala vladarsko zvanje, ta titula je davana najhrabrijim i najsposobnijim ljudima nekog plemena ili saveza vise plemena. Kralj je bio uzor, primer za ugled i merilo ponasanja. Sasvim isto znacenje je imala rimska titula reks koja je nastala od regulus.
Pomen kralja nalazimo u predrimskoj Galiji, odnosno staroj srpskoj Rodaniji, gde je od te titule ostala uspomena u imenu Karl.

Srpska drzava 2.000 godina pre Hrista

Jedanaesta i najvisa titula je “car”, cije postojanje obavezno podrazumeva i postojanje drzave, isto kao i u slucaju kralja. Ovo je vrlo stara titula i pojavljuje se oko 2.000 godina pre Hrista. Ova titula je nastala od uloge boga Varune, koji je smatran carem bogova i vladarom nebeske tvrdjave-vara. Titula se pojavljuje istovremeno kada i prva srpska drzava, sa Ninom Belovim, koji se u starom Zavetu zove Nebrod, a u staroj srpskoj tradiciji jos i Bak. Prema Euzebiju Pamfilu, Nino je ziveo 52 godine, od 2054. do 2002. godine.

Nino je posao iz Srbije oko 2025. godine, osvojio je Malu Aziju, Misir, bliski Istok i sve do reke Inda. To je bio prvi prodor Arijevaca u Indiju. Ostavio je svoju zenu Semiramu da dovrsi izgradnju Vavilona, a on se vratio u Srbiju oko 2007. godine. Po povratku u Srbiju proslavio je prvi trijam u cast njegove velike pobede. Stari Srbi su svake trece godine proslavljali trijam od vremena Ninovog
povratka pa sve do srednjeg veka.

Nino je imao titulu cara, sto se moze procitati iz jednog nadjenog zapisa u Mesopotamiji, u kome stoji ime “Ninssar”. Na Bliskom Istoku su pisali car kao “sar” ili “ssar”. I Misirci su ovu titulu pisali kao sar. Vladari iz dinastije Lagica, koji su vladali u Misiru i zvali se svi Ptolomejima, sve do poslednjeg od njih – Kleopatre, nosili su titulu “ka” i car. “Ka” je misirski bozanski princip koji faraonima daje bog Ta. Ovu titulu je od Lagica preuzeo Kaj Julije, prilikom njegove zenidbe sa Kleopatrom, a ona na latinskom ima svoj oblik: ka
et sar, kaesar.

Ninovo carstvo je bilo svetsko carstvo kome je pripadala bar polovina savremene Evrope, deo Azije i deo Afrike. Posto se to carstvo vremenom raspalo, obnovio ga je Serbo Makeridov, oko 1325. godine st.e., koji se u Starom Zavetu pominje kao Asur. U slavu svoga prethodnika Nina sagradio je cuveni grad Ninivu. Serbova drzava je bila takodje jedno svetsko carstvo, koje se prostiralo kao i Ninovo, na tri kontinenta.

Serbo je takodje prodro u Indiju i osvojio celu dolinu reke Inda od izvora pa sve do Indijskog Okeana. Srbi su ovu reku nazivali – Nil, a ime Ind je nastalo od Sind, sto sanskritisti tumace da ima isto znacenje sto i reka. Ja mislim da to ima veze sa dubokim vodama, kao sto se kaze – Sinje More. Serbovi potomci vladali su nekoliko vekova Asirijom, koja se u stvari zvala Surbija.

Preskocicemo Prijamovu Troju, brojne srpske drzave u Maloj Aziji, Minovski Krit i rasensku, odnosno rasku drzavu u Italiji i vracamo se u savremenu Srbiju. Znamo da je postojao jedan vladar u Beloj Zori, pa bilo da je imao zvanje kralja ili cara, tu je postojala njegova drzava u devetom veku st.e. Karanov naslednik u Vodeni, njegov sin Koilo ili Kojo nije imao titulu ni kralja ni cara, ali je mozda tu vec postojala drzava. Tek je njegov unuk, Perdika I uzeo jedno od tih zvanja oko 700. godine st.e. Neosporno je da je to posigurno bio pocetak jedne nove srpske drzave u Evropi.

Ova drzava se nije, jos tada, zvala Makedonija, nego Pelonija. Makedonijom je nazvata kasnije. Pored drzave koju su osnovali Karanovici pomenucemo drzavu cara Vardila, iz prve polovine cetvrtog veka st.e. Vardilo je bio iz plemena Anta, koji se pominju jos i oko hiljadu godina kasnije i koji su u petom veku st.e. bili u dolini reke Tare.

On je pocetkom cetvrtog veka uspeo da okupi i ujedini brojna srpska plemena i stvori prostranu i mocnu drzavu sa prestonicom u Skadru. Vardilo je imao u svojoj vlasti i Makedoniju, gde su Karanovici vladali kao njegovi vazali. Vardilovu drzavu Grci nazivaju Ilirijom i to je prva srpska drzava koju stranci nazivaju tim imenom, ali nece biti i poslednja.

Tako su nazivali i drzavu cara Agrona, sa prestonicom takodje u Skadru, oko polovine treceg veka st.e., koju Joanis Zonara naziva doslovno Srpskom Imperijom. Kada je to bila Agronova drzava, onda je to neminovno bila i Vardilova, kao i drzava Filipa I Karanovica, koja se sirila na prostoru bivse Vardilove drzave. Bez obzira na to da li su te drzave nazivali Ilirijom ili Makedonijom, one su stvarno bile Srpske Imperije.

Obnova Osstroilove srpske carevine 490. godine

Obnova srpske drzave, posle raspada Rimske Imperije, bila je 461. godine kada je Markelin krunisan u Solunu. Markelin je bio Srbin i jedan od vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalonskim Poljima 451.godine. Obnovu srpske drzave, Srbije, ucvrstio je Osstroilo Svevladov 490. godine. Osstroilova drzava se naziva Srpska Carevina ili krace – Srbija. Drzava koju je osnovao Osstroilo bila je nastavak one koju je osnovao Markelin, pa se time podrazumeva da je u pitanju i nastavak drzavnog imena.

Posto se radi o obnovi drzave istog naroda, na istom prostoru, to podrazumeva i obnovu drzavnog imena, onog od pre rimskog osvajanja o kome nam Zonara govori, to jest Srpskog Carstva. Od toga vremena pa sve do pada Vojvodstva Svetog Save, krajem 15. veka, punih hiljadu godina, Srbija je postojala kao drzava bez prekida. Anonimus Raventanis nam predstavlja tri srpske drzave istog imena – Srbija, koje postoje istovremeno u Evropi, i to: prva od Jadranskog Mora do Dunava, koju nazivamo Ilirskom Srbijom, druga od Dunava do Karpata, koju nazivamo Dacckom Srbijom i treca od Karpata do Baltickog Mora, koju nazivamo Sarmatskom Srbijom.

Kada se govori o Sarmatskoj Srbiji, tu dolazi do udvajanja imena, kao da se govori o Srpskoj Srbiji, jer je ime Sarmati samo prelik srpskog imena. Rimljani su osvojili Ilirsku Srbiju i dobrim delom Daccku Srbiju, jedan vek posle Hrista. Iako su u Dacckoj Srbiji osvojili njenu prestonicu, Serbogetussu, nisu osvojili celu njenu teritoriju.

Ostao je jedan deo izmedju Tise i Dunava koji nikada nisu osvojili i koji su nazivali zemljom Jazika. To znaci da drzavna tradicija Daccke Srbije nije bila prekinuta rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija je ostala van rimskog domasaja.

Osstroilo Svevladov je dosao bas iz Daccke Srbije da obnovi Ilirsku Srbiju. Nesto slicno se desilo i u vreme turskog osvajanja. Daccka Srbija se sada zove Vlasska, a Balticcka Srbija – Poljska i Rasija. Vlasska, Poljska i Rasija su nastavak srpske drzavne tradicije.

Od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine st.e., pa do danas, to je za cetiri hiljade godina, srpska drzavna tradicija nije prekinuta. Sve druge drzave su bile i prosle, samo je Srbija vecna.

TRAGANJA DR DERETICA

Istoricar iz Cikaga dr Jovan I. Deretic vec godinama po najvecim bibliotekama sveta pasionirano istrazuje gradju vezanu za daleku proslost Srba i prvih srpskih drzava. Da bi to uspesno obavio, morao je da nauci nekoliko stranih
jezika, a medju njima i grcki i latinski. U svojim neumornim traganjima naisao je na mnoge falisfikate drevnih istorijskih dokumenata koje je razotkrio uporedjujuci lazne prevode sa znatno starijim originalima. U tome je, nazalost, prednjacila Vatikanska crkva.

Nalazi dr Deretica (objavljeni u nekoliko istorijskih knjiga u inostranstvu) ruse dosadasnja istorijska saznanja i norme o starosti srpskog naroda i srpske drzavnosti i nailaze na oprecna tumacenja na koja dr Deretic nastoji da odgovori obiljem dokumenata, uglavnom dosad nepoznatih za jugo-istoricare, i na toj dokumentaciji zasniva sopstvenu teoriju – dokazujuci istovremeno kakva je neprocenjiva steta bila naneta nasoj istoriografiji.

(Dr. Jovan Deretić)

OТКРИЋА: Енглеска све чинила да Србија нестане

, 23 2014 06:03:13 +0200

Шокантно откриће академика Драгољуба Живојиновића

КАТЕГОРИЈА ВЕСТИ ИЗ ЗЕМЉЕ / ДАНА 08/04/2013 У 19:42 ЧАСОВА /

Из докуме

КРАЈ ТРОЈЕДНЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

, 17 2014 16:28:48 +0200

НЕМА СУЖИВОТА: Дошло је време да се прогласи самостална Република Српска

Хидроцентрала на Врбасу у Делибашином селу/општина Бања Лука/, изграђена 1899. године, била је прва на Балкану и снабдијевала Бању Луку струјом. У граду су прве сијалице засвијетлиле 27. марта 1899. године, осам година прије него у Загребу.

Срби воле Србију, Хрвати воле Хрватску, муслимани воле Турску – видимо да ту нико не воли Босну и Херцеговину у смислу отаџбине. Доласком турског освајача у Босну /1386–1878/, долази до исламизације православних Срба и њиховог преласка на веру освајача. Турци су Босну поделили на босански и херцеговачки и санџачки пашалук и од тада се никада више није саставила, али муслимани то не виде. Само чујете – све што је турско добро је. Турци су донели ислам, а Аустроугарска јачање католичког фактора.

У Босни и Херцеговини никада нису живели Хрвати као аутохтони народ, што важи и за муслимане, данашње ткз. Бошњаке. Хрвати и Бошњаци су у БиХ политичке измишљотине. И та измишљотина је довела БиХ у ово стање у којем се сада налази. Дизање верских заједница, католика и муслимана, на ниво народа – погубно је за БиХ било и сада је. Народ Босне су чинили и данас чине само Срби издвојени на три вере: православну, католичку и исламску. За време аустријске окупације 1878-1918. ватикански мисионари покатоличавају Србе, па у то време католичанство постаје снажна, званична религија.

Титови полуписмени проусташки »повјесничари«, ватикански фалцификатори, поготово дукљански злотвори и умоболници су покушавали да те доказе замагле трудећи се да за све оне Србе који су примили западно хришћанство прозову »Хрватима«. Да није било Срба, Хрватска као држава данас не би ни постојала. После Првог светског рата превели су их из поражених на страну победника, после Другог светског рата превели су их такође из поражених на страну победника .А за злочине, највеће злочине у историји овог дела Европе (и Хрватска је једина држава у којој су постојали дечји логори!), мало је ко одговарао. Никад се Хрвати нису суочили с тим злочинима. Све им је опроштено. Па да би се одужили Србима, они су их истерали са завежљајима, на тракторима!

После завршетка рата у БиХ и потписивања Дејтонског споразума 1995. године бројни политички лидери на Западу веровали су да ће БиХ врло брзо постати стабилна, мултиетничка, демократска држава. Реално, експеримент БиХ никада није функционисао добро, јер је БиХ, бар у оном делу који је исконструисао Запад, од почетка била веома лоша замисао.

„Идеја БиХ“ никада није имала подршку већине грађана или политичких лидера у БиХ. Једноставно, превише је етнички разнолика, испрекидана и неприродна да би била успешна. Као резултат тога, БиХ у суштини остаје фикција која преживљава због непрестаног притиска са Запада и неспособности или одсуства воље лидера у БиХ да коначно и званично расформирају БиХ на њене конститутивне делове. Бивши државни секретар САД Хенри Кисинџер рекао је да БиХ као вештачку творевину треба поделити на три независне државе. “Босна и Херцеговина је вештачка творевина у којој су три народа приморана да живе и због тога је треба поделити!” Он каже да треба створити муслиманску државу, а осталима допустити да оснују своје независне државе или да се прикључе Србији и Хрватској. Само на тај начин коначно би се решило национално питање свих народа који живе на овим просторима, додаје Кисинџер.

”Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која се састоји од Срба, Хрвата и Бошњака, вештачки створена у бившој Југославији коју су западне силе глупо признале као државу” – поручује Кисинџер.

Муслимани хоће целу Босну само за себе. У „Исламској декларацији“, коју је написао још 1970, Изетбеговић кристално јасно најављује своју животну стазу. То је борба за ислам и панисламизам. Подсетимо се Изетбеговићеве Исламске декларације у којој јасно стоји да муслимани не могу да живе заједно са немуслиманима у истој политичкој заједници, тј. држави – другим речима, у муслиманској држави нема места за немуслимане. Данас Бакир Изетбеговић наставља политику свог оца и жели да створи унитарну Босну, Босну без Срба.

Муслимана, а касније Бошњака, има 50 посто у БиХ, а контролишу 30 посто територија док Срби држе пола државе. Из страха од распада БиХ, израста колективна тежња за стварањем унитарне државе у којој би били господари, где би вредило начело један човјек, један глас. Тиме би својом чистом националном и прикривеном грађанском већином Бошњаци владали БиХ. Наравно, Срби и Хрвати никада то неће прихватити.

Бошњаци/муслимани се боје распада БиХ, јер вјерују како би последица тога била минијатурна и изолована бошњачка државица у којој би било “нагурано” скоро два милиона њихових сународника. Зашто су муслимани/Бошњаци изабрали баш име Бошњаци, није тешко погодити, а није тешко ни у називу језика који су одабрали (босански) препознати њихову тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали и они и њихов језик.

БиХ је „несрећна земља“ која треба да се разиђе на три државе, које би могле да живе у миру и да свако одговора за свој простор. Што се пре схвати да не можемо заједно, пре ће се решити проблем и свима ће бити боље. Незамисливо је оспоравати право Србима да организују и формирају своју државу на простору БиХ када се зна да је Босна била српска још од срењег века.

SRPSKO-RUSKI POGLED NA VIDOVDAN

, 29 2014 18:34:10 +0200

Српско-руски поглед на Видовдан (Видео)

Поводом 28. јуна и празника Видовдан, Фонд стратешке културе припремио је емисију „Српско-руски поглед на Видовдан“.

Уредник и водитељ емисије је главни одговорник уредник сајта Фонд стратешке културе Ања Филимоновна док су у емсији гостовали уредник портала Нови Стандард Жељко Цвијановић, аналитичар Александар Павић и др Душан Пророковић са факултета за дипломатију.

Погледајте шта су они рекли о Видовдану:

Гостовање Жељка Цвијановића:

Гостовање Александра Павића:

Гостовање др Душана Пророковића:

(Фонд стратешке културе)

VIDOVDAN U ANDRIĆGRADU

, 29 2014 09:26:29 +0200

Србија и РС обележиле Видовдан у Андрићграду

АНДРИЋГРАД -
Премијер Србије Александар Вучић, председник Републике Српске Милорад Додик и редитељ Емир Кустурица, свечано су данас, пресецањем црвене врпце отворили Андрићград.

Вучића су испред капија Андрићграда дочекали Кустурица и Додик, а послужени су му хлеб и со.
Вучић: Развој само у миру, никоме не желимо зло
Вучић је на отварању Андрићграда изјавио да Србија поштује све друге, да само у миру можемо да се развијамо и идемо напред и да ником не желимо зло.

Танјуг (Тања Валич)

Вучић је рекао да морамо да направимо економски јаку Србију, земљу богатих људи, и да ће на такву Србију Република Српска увек моћи да се ослони и да ће народ РС увек моћи да рачуна на Србију у складу са законом о паралелним специјалним везама и Дејтонским споразумом, на који имамо право, а да никоме не сметамо.
Премијер је рекао да данас, на највећи српски празник, није ни време, ни место да се говори о малим људима или онима који би да покушају да нам затру историју или да нас натерају да заборавимо.
"Ми поштујемо све друге, само у миру можемо да се развијамо и да напредујемо - ником другом никакво зло не желимо", поручио је премијер.

Танјуг (Тања Валич)

Он је навео и да је влада Србије препознала значај Андрићевог института и да ће заједно са Владом РС наставити да учествује у финансирању његовог рада и оценио да ће тај Институт бити нека врста водиље и критике свега онога што радимо.
"Имамо такав Институт који имају сви велики народи и можемо са њим да се поносимо, састављен од људи од којих ћемо увек моћи много тога да научимо", рекао је Вучић.
Премијер Србије је рекао и да је почаствован што се налази на овом месту и истакао да је Андрићев институт стециште умних српских глава, место на којем ће се размењивати знање и место на којем ћемо "много тога моћи да научимо сви ми који смо добили ваше поверење, али и сви они који долазе после нас".
Додик: Наставак борбе за аутономију, касније и самосталност
Председник Републике Српске Милорад Додик је поручио да ће српски народ у БиХ наставити да се бори за аутономију, са жељом да кроз политички процес у будућности дође и до самосталности.
"Треба нам мир и ми га желимо, желимо да будемо део цивилизоване Европе, али не желимо да нам Европа намеће босанску државу и језик. БиХ је показала све осим тога да је способна да преживи, али о томе ћемо говорити у неко друго време", рекао је Додик.

Танјуг (Тања Валич)

Срби, како је истакао, неће дозволити никоме да оскрнави њихову историју и слободу, јер пуцањ Гаврила Принципа у аустроугарског престолонаследника није био пуцањ у Европу, већ пуцањ за слободу, почетак еманципације и коначно ослобађање од окупатора.
"Слободарске идеје тог времена су нас вукле кроз све ово време. Дошли смо у 2014. у којој разни међународни окупатори покушавају да нам наметну оно што није успела Аустроугарска...У чему је разлика, зашто смо живели ових сто година? Ми то не желимо, хоћемо нашу слободу и хоћемо у њој да живимо", рекао је Додик.
Андрићев институт, централна грађевина Андрићграда, је, према Додиковим речима, управо место са кога ће се пронети име српског народа и његове борбе за слободу, и на којем ће бити представљана национална историја и будућност српског народа.
"Сваки Србин који држи до себе зна шта се овде дешава - овде је поздрав слободи и нашем јединству. Позивамо све да нам се придруже у очувању мира на овим просторима и слободи за све", поручио је Додик.

Танјуг (Тања Валич)

"Видели смо да многи желе, не само да елиминишу Србе, већ да и униште њихову историју. Из Сарајева су истерали Србе, а онда су почели да нам отимају и историју. Било је логично да тамо одакле смо морали да се иселимо повучемо и своју историју и донесемо је овде", рекао је Додик.
Како је истакао, српска историја је пуна слободарства и страдања за своју слободу и слободу других, иако су други током 90-их година прошлог века рекли да су Срби разлог њихове неслободе.
"Данас је јасно да постоји нешто што има име и презиме, то је српски народ, чије је име Србије, а презиме Република Српска", закључио је Додик.

Кустурица: Лекција како се чува идентитет
Редитељ Емир Кустурица, који је идејни творац пројекта Андрићград, објаснио је да ће тај комплекс бити лекција како се чува идентитет и како се читав један град претвара у културно добро.
Кустурица је истакао да у Европи нема градова посвећених нобеловцима, а потреба да Срби направе такав град вероватно лежи у томе што, како је рекао, колонизатори на овим просторима нису оставили културни траг.
Како је објаснио, стара српска реч трг значи град, а од рушења Немањићке царевине Срби су изгубили смисао за живот на трговима, што ће Андрићград променити.

Танјуг (Тања Валич)

Кустирица је захвалио Влади РС и председнику Додику на помоћи коју су пружили овом пројекту, али и Влади Србије и Српској напредној странци на прилозима који су омогућили да се овај комплекс подигне.
Кустурица: Гаврило Принцип је јунак српског народа
Кустурица је вечерас рекао да је Гаврило Принцип јунак српског народа и један од оних које су у историји често погрешно доживљавали и стављали тамо где му није место.
"Ја сам се дуго питао шта би било да је Штраус видео да је Гаврило имао плаве очи, да ли би се песма 'На лепом плавом Дунаву' звала 'На лепим плавим очима'. Вечерас, цела планета може да слави заразну реч - слобода", казао је Кустурица отварајући свечану академију.
Академик Матија Бећковић је оценио да се у Андрицграду "укрштају висока култура и непоколобљива вера".
"Ово је град где су поново збраћени Мехмед и Макарије, паша и патријарх српске цркве, обновитељ Пећке патријаршије која је ставила српски народ под један кров и тај кров траје до дана данашњег", казао је је Бећковић.
Он је казао да је то што је цар Лазар изабрао Царство небеско, уместо царства земаљског, "најдалекосежнији избор у српској историји и судбини".
"То се догодило пре 625 Видовдана, који је српски празник од памтивека, а тај дан је све од тада остао оно што славимо, а то је да је Црква један кров, Видовдан један дан, Косово једно поље, божур један једини цвет", казао је Бећковић.
Говорећи о обележавању 100 година од почетка Првог светског рата, он је казао да је тај рат "огласио пуцањ малолетног Г.П, чије је име и презиме, како је написао Милош Црњански, састављено од имена једног Архангела и једног начела".

VANZEMALJAC NA IKONI U MANASTIRU VISOKI DEČANI

, 18 2014 08:46:36 +0200

ŠVAJCARSKI PISAC TVRDI:

Vanzemaljci sleteli u
Visoke Dečane! (VIDEO)

Autor: A.S. - V.B. | 22.02.2013 - 13:49:00h | Komentara: 5

Krucijalni dokaz o posetama vanzemaljaca našoj planeti star je nekoliko vekova i nalazi se u Srbiji, na fresci u manastiru Visoki Dečani, tvrdi švajcarski novinar Erih fon Daniken.

Manastir Visoki Dečani | Foto: Zoran Lončarević

Erih Fon Daniken, švajcarski umetnik, pisac i misteriolog koji svojim radovima populariše paleokontakt i teorije starovekovnih kosmonauta, tvrdi da je dokaz o poseti vanzemaljaca planeti Zemlji nastao još u 14. veku i da je oslikan na fresci "Raspeće Hristovo" u manastiru Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji.

Erih fon Daniken decenijama proučava veze Zemljana sa posetiocima iz svemira

"Ta freska je facinantna i ranijih godina sam ukazivao na to. Prosto mi je neverovatno kako mnogi ufolozi širom sveta pričaju o raznoraznim teorijama i postojanju vanzemaljaca a niko da pomene najkonkretniji dokaz za to u srpskom manastiru. Taj manastir se inače nalazi na Kosovu i u stalnoj je opasnosti od vandalizma albanskih ekstremista i međunarodna zajednica bi morala da ga zaštiti maksimalno", rekao je Daniken.
Evo šta se zapravo nalazi na fresci u Dečanima.

Vanzemaljci u svojim letelicama navodno prikazani na fresci u Dečanima

U levom gornjem uglu slike nalazi se neobičan detalj oblika suze i u njemu prikaza sa ispruženim rukama. Suza za sobom ostavlja tri zraka sa gornje i tri sa donje strane, stvarajući utisak kretanja ka desnoj strani slike. Na desnoj strani, u desnom gornjem uglu nalazi se trouglasta forma u kojoj se takođe nalazi lik, koji se osvreće preko ramena ukazujući nam time na suzu s leve strane slike. Unutar trouglaste forme nalazi se krug koji na sebi ima naslikanu oznaku zvezdastog oblika. Ono što je najfiscinantnije jeste da su oba bića na fresci iz 14 veka prikazana u letelicama krajnje čudnog oblika i sa pravom se postavlja pitanje otkuda je srednjovekovni zograf (slikar fresaka) mogao da ima inspiraciju da oslika leteće objekte.

Sa druge strane, neki smatraju da naslikani objekti predstavljaju personifikaciju Sunca i Meseca.

Митрополиту Амфилохију почасни докторат

, 17 2014 07:36:47 +0200

СРНА

Митрополиту Амфилохију почасни докторат

Научно-наставно веће Санктпетербуршке духовне академије доделило је Његовом високом преосвештенству митрополиту црногорско-приморском Амфилохију почасни докторат (хонорис цауса), објављено је на сајту те академије.

Митрополиту Амфилохију титула је додељена на предлог ректора Академије, викарног архиепископа петергофског Амвросија, који је боравио у Црној Гори од 6. до 12. маја током манифестације "Дани Светог Василија Острошког".

ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ - ОСТВАРЕНА ''ПРОРОЧАНСТВА''

, 16 2014 21:23:21 +0200

Др НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ: Предвидео сам бркату жену и крај ЕУ

Др Неле Карајлић / Фото Владан Цветковић

О аутобиографској књизи “Фајронт у Сарајеву”, новим херојима, цензури: Ја сам један од првих лажних доктора и на то сам поносан. Млади се не би пријатно изненадили када би се времепловом вратили у СФРЈ.

После хиљаде концерата са “Забрањеним пушењем”, филмских рола, надреалиста и надреалних, мјузикла, „сложних браћа“, светских турнеја и једног срчаног удара, др Неле Карајлић излази пред јавност са књигом “Фајронт у Сарајеву”.

Аутобиографски роман издају “Вечерње новости” и “Лагуна”, а носталгична и узбудљива Нелетова прича смештена је између линије шеснаестерца фудбалског клуба Вратник давних седамдесетих до Првог коронарног одељења Ургентног центра у Београду, четрдесет година касније.

КЊИГА ОД УТОРКА

Књига “Фајронт у Сарајеву” у издању “Новости” и “Лагуне” наћи ће се од уторка пред читаоцима. То је аутобиографски роман који је др Неле Карајлић почео да пише после срчаног удара који је преживео 2011. године.
Прича обрађује најплодније доба главног града федеративне републике БиХ, када је Жељо пунио Грбавицу, Надреалисти засмејавали целу Југу, а “Забрањено пушење” пржило жесток панк рок.
Главни “ликови” су Сарајево, раја са Кошева, комунистички партијци, многи други и, наравно, аутор.

Главни лик и аутор др Карајлић открива нам мотиве за ову изненадну животну рекапитулацију:

- Био сам у једном моменту на најбољем путу да напустим овај свет. Но, срећа ми није окренула леђа. Онај горе ми је показао жути картон и ја сам га озбиљно схватио. Најзад, изашавши из болнице, одлучио сам да запишем све оно што носим у глави и у срцу, да се не догоди случајно да одем одавде а да то никоме не кажем. Тако сам почео писати ову књигу, која почиње тог, мени фамозног 22. маја 2011, а која завршава мојом одлучном жељом да до следећег сусрета са смрћу славим живот.

* Осећате ли некакав дуг према родном граду када сте се одлучили да испричате причу о њему и о својој младости?

- Имао сам намеру писати причу о времену у коме сам одрастао, желео сам да опишем чудан и мистичан свет којим сам био окружен, занос једне генерације која је ушла у рок музику без задње намере, прихвативши је као неку нову врсту религије, али је на крају испало да је то у ствари прича о граду у којем сам рођен и о мом неспоразуму са њим. Био сам и против идеје да се Сарајево спомене у наслову, али сам на крају попустио схвативши шта сам написао.

* Да ли вас то, “нека носталгија, вуче” као бабу Атифа, па се враћате у младост и у сарајевске улице међу рају, папке и девојчице с оне стране улице?

- Више ме је привукла жеља да демистификујем један град и једно време, о којима се сада причају бајке. Сећам се, многи моји пријатељи који се баве историјом, знали су ми говорити како се кроз песме “Забрањеног пушења” може осликати доба краја комунизма боље него улажењем у званична историјска документа, па ми је један од циљева писања ове књиге било да што јасније и прецизније испричам причу о комунизму и његовом крају, граду који је био једна врста експеримента и младости која се у тим ванредним околностима отргла с ланца. Та метафора би у ствари била најпрецизнија слика рок музике у бившој Југи. Пас који се отргао с ланца.

* У песми “Три ратна хавера” певате: “Сањао сам опет смо скупа Муфа, Кики и ја”? Је ли и књига ваш исписани сан и повратак на Кошево, међу предратне другове?

- Нити су другови на Кошеву, нити је Кошево оно о коме сам писао. Оно живи у мом сећању и мислим да му је ту најбоље место. Са својим друговима из детињства се понекад нађем на разним светским дестинацијама и тада кроз сузе и смех пивом залијемо заједничко евоцирање успомена. Нажалост, наставак песме коју цитирате тачно описује та наша састанчења и сећања на кошевске дане. “Само то више нисмо били ми, у својој снази и моћи.”

ЈА САМ ПРВИ ЛАЖНИ ДОКТОР

* Како као др Карајлић гледате на ову фрку око лажних и правих доктората?

- Ја сам један од првих лажних доктора у историји наше земље, и на то сам поносан. Лако је бити доктор, јебено је бити лажни доктор. Кад смо се ми зајебавали са Универзитетом на Сокоцу, на којем сам докторирао са тезом о Едину Бахтићу, нико није могао ни претпоставити да ће се у том малом романијском месту, тридесет година касније, и направити универзитет. Брзина којом Срби данас добијају докторске титуле даје ми за право да ћемо постати светски прваци у одбрањеним докторским радовима, те да ће број доктора међу Србима коначно прећи број пацијената.

* Увиђамо ли на овим крхотинама транзиције и демократије да је тај проказани и срушени комунистички поредак ипак имао и неке вредности?

- У књизи сам описао Југославију и неиживљене народе који су је чинили и разбуцали. Друга је ствар што се човек са сетом и носталгијом сећа времена кад је био млад, луд и забаван. Када би се некаквим времепловом могло вратити у оно време, не гарантујем да бисте били пријатно изненађени. Била су то времена превирања и нестабилности, великих несташица и лаганог губитка сигурности. Власти су падале, републике су постајале све више и више независне, а заједничко председништво имало је ингеренције као холандска краљица. Иза тог следа догађаја ништа логичније није било од рата.

*Шта мислите, какву ће реакцију књига да изазове у Сарајеву?

- Не знам. Можда је неће ни прочитати. Ипак су то два различита језика, а добрих преводилаца је све мање. Није то оно Сарајево о којем ја у књизи причам. Можда га неће ни препознати. Оно јесте на истој географској ширини и дужини на којој је било и моје Сарајево, али је саткано од другог материјала. Моје Сарајево је, нажалост, пукло. Није успело да преживи сурове и подмукле законе историје, те сам и ја, као и многи који су се родили, живели и радили у том граду, стварајући утопијску слику о њему, а чије кости леже хиљадама километара далеко од њега, отишао, покупивши прње, разочаран, колико у свој град толико и у себе, јер нисам нашао снаге да те историјске законе променим.

* Може ли Србија данас да игра ону Титову тактику – тврдо на средини терена – између Истока и Запада, између ЕУ и Русије?

- Тешко. Тито је био победник из претходног рата, безобразан и осион играч, са озбиљном војском и великим еланом иза себе. Отуда и простор да игра ону игру коју је играо у доба Хладног рата. Али, ни ово како ми играмо на почетку ове “украјинске утакмице” засада није лоше. Правимо се луди, не чујемо судијски звиждук, не знамо тачно који се спорт игра. Ваљда неко срање може проћи без нас.

* Морају ли Срби бар идејно да остану, како “Пушење” каже, “на стражи поред Призрена”, или је “европска будућност” важнија од Косова?

- Стража је наша судбина! Да ли је поред Призрена или Беча, питање је историјског тренутка. Ми смо кућу направили насред пута, највећа религија је нашла да се цепа баш поред ње, велике силе су пут на коме смо је саградили увек гледали са великом дозом интересовања, те је стражарење за нас постао вековни задатак. Некад стражаримо за себе, некад за друге. Бојим се да уласком у ЕУ и НАТО не преузмемо улогу стражара за некога чија је кућа хиљадама километара далеко од Призрена.

* Како гледате на талас евроскептицизма који је преплавио Европу? “Надреалисти” су давно прорекли – фајронт у ЕУ?

- “Надреалисти” су још 1991. снимили скеч о распаду ЕУ пре него што се она у овом облику и отелотворила. Последњих месеци радим на пројекту који зовем “Надреална историја” и у оквиру њега креирам серију о Младој Босни и њеном уметничком, интелектуалном и политичком капацитету, који је био толико супериоран и очаравајући. То је био једини период у коме је овај народ у најмању руку био укорак са светом, ако не и који педаљ испред. Један од јунака моје серије је и Димитрије Митриновић, интелигентни, надарени Херцеговац, који је у време Аустроугарске маестрално прорекао стварање ЕУ, правећи концепт по коме се она данас понаша, и то у време када су се главни европски народи држали за гуше.

ЧАРОБЊАК

* Како ће проћи фудбалски репрезентативци БиХ на Мундијалу?

- Па, за Босну навијам искључиво због Папета. Он је био и остао један од темељних ликова на коме смо градили нашу филозофију. Чаробњак на терену, аристократа поред њега. Драго ми је и да су најбољи играчи Босне углавном из Жеље. Ако им се посрећи, могу да и у јулу буду у Бразилу. Још да им игра Ибрахимовић!

* Многи из ЕУ, сто година после, не гледају позитивно на Принципа и српску улогу у Великом рату…

- Контрадикторно, свесно мењајући историјски контекст, та иста Европа, данас, одриче се свога духовног оца, стављајући његову Младу Босну у антиевропски концепт, а Аустроугарску, декадентну творевину, базирану на феудалном систему, коју је срушила ингениозност Младе Босне, сврстава у европско демократско наслеђе. Никад се дневна политика није тако безобзирно умешала у историју као у случају Младе Босне, што тај покрет чини још живљим. Принципови стихови, “наше ће сјене ходати по Бечу”, тек данас добијају на својој снази и истинитости. Да не ходају, не би га се сада ни сетили.

* Као један од предводника сарајевског таласа “нови примитивизам” осећате ли се одговорним за данашњи још новији примитивизам?

- Ако мислите на ову одурну, безнадежну музику која нас окружује од Вардара па до Триглава, немогуће је борити се. Она је продукт капиталистичког начина мишљења и представља укус већине. У књизи сам рекао да никад ниједна музика није тако лепо и студиозно описала морални посртај и безнадежност једног народа како је то турбофолк учинио са Србима. Дубина наше пропасти неће се мерити изјавама политичара, грешкама генерала, меморандумима академика, већ претворном и лажном музиком, која не оставља наду.

* Како вам у време буке и полемике на тему има ли цензуре или не, изгледа ваш наивни узвик из ’85. “црко маршал”, када су вас комунисти гурнули “под лед”?

- Још се сећам нашег првог озбиљног сусрета са цензуром. Радили смо “Надреалисте” на радију и у једном моменту нашег скеча неко је од нас рекао “Видиш каква је данас криза!” Истог дана сакупио се конзилиј уредника и донео једногласну одлуку да се реч “криза” избаци из текста. Образложење је било да нисмо ми били ти који су позвани да кажу да је криза. То је посао неких других људи.

Мој усклик “црко маршал” је на неки начин врло слична ствар. Ја сам био први који је народима и народностима рекао истину којој су сви избегавали погледати у очи. Тито је умро. Напад на мене био је у ствари напад на дворску луду која је рекла нешто што су сви знали, али о томе нису смели расправљати. Оба система и комунистички, а и капиталистички, тврде да цензура не постоји.

И у једном и у другом систему, врх пере руке од тога тврдећи да он није одговоран за девијације, те оштро осуђује оне који на то указују. У суштини и један и други систем се труди да развије удворничко-лицемерни механизам на релацији власт – партија – уредници – власници медија – новинари – ситна боранија, до те мере да се свака од ових степеница политички, економски, па и емотивно корумпира, да сама буде препрека свакој информацији која угрожава врх ове пирамиде.

* Све сте у “Надреалистима” предвидели, осим брадате жене. И то смо видели на Евровизији…

- У скечу из 1984. године имамо и брадату жену на избору за мис. Данас би она убедљиво победила оставивши иза себе и Монализу и Венеру, Ану Карењину, Настасју Филиповну.

* Кажете у књизи: “Ако је хисторија учитељица живота, фудбал је његово огледало.” Радујете ли се Мундијалу? За кога навијате?

- Морам да признам да је ово први Мундијал у мом животу за који нисам знао кад почиње. Да ли је попустио квалитет те магичне игре или сам се ја уморио од голова, не знам. Чини ми се да је сурови бизнис у потпуности потиснуо витештво у други план. Међутим, што се квалитета фудбала тиче, први дани ме у потпуности демантују.

* За крај, прогнозирајте за “Новости” – ко осваја титулу?

- Иран!

(Вечерње новости)

Jelena Dundić: NISAM, A MOGO SAM (monodrama)

, 11 2014 12:38:39 +0200

НИСАМ, А МОГ'О САМ

(монодрама)

СЦЕНА: Сто и столица у центру сцене, са додатним детаљима. Страц Милош,окићен као сват, са плоском у руци улази…

Није, богами, за стара чојека више никака одња по селу! Јопе, шта ћеш кад ти је од постања свијета остало да се дрво на дрво ослања. А чојек на чојека! Ђе ћу да не одем у сватове кад ми је комшија Лука (из ве треће куће воденак виш мене) женио унука? Био сам му на свадби и сину. Морадок ,богме, и унуку. А бијо сам и комшији ми Луки, он је мешчин само по године млађи од мене. Јесам, Бога ми!Само што су тадашње свадбе биле добро друкчије. Ш'едило се по тај вакат…Разговарало и пило. Запјевало и помало заиграло уз ону фрулу или двојенице, како је ко шта имо. Мање се јело, млого више људовало и диванило…

Данаске од не свирке тачно ни су ким ништа не мореш проговорити. Удари ти она вриска и цијук у само сами мозак, па не знаш јал си дошо, јал си пошо. А отишо сам баш да коју ш' људима протабирим.Уби ва самотиња

. Каки! Не могаше, вала, нико од овијег мојијег старијег ни ријечи изустити од не дерњаве.Само пош'едасмо ко розге.Башко каке аветиње! Нако се, преко не млоге ране пођекад зледасмо, ко да су нас мокрим чарапама смлатили.

А фино нас , брате, окитише!... Кад поче на китња, ја нако кастиле, рекок оној накој ђевојчићи: ''Немој те ви мени, ђецо,на погрешну страну спучити ту марамицу! Мени припучите на лијеву, ја сам момак!'' Она заучини: ''Знамо ми, ђедо, рекли су нам да ти нијеси жењен !'' Те ми спучише ову марамицу на л и ј е в у страну. Шта ће, морали су кад сам ја још - м о м а к. Нежењен ! Знате ли ви, народе, да сам вам ја момак? Јесам, очињег ми вида- ја сам вам м о м ч и н а. Никад нијесам скино стидне мараме, мој брате !

Ма, било је, додуше нако … накијег … како да вам рекнем… да извине ово женскиње ко моја рођена сестра Јања .. . п о т р к а л и ц а! Наког, кобајаги, ж е н с к и њ а . Једном- дваш ја (давиш) ко и шћедок да заучиним: ''Ајде, јеби га, па шта Бог да! Ко да је, јопет, неко од овијег мојијег (око мене) Бог зна шта пробро ! Нико се, видим, и није Бог зна како усрећио !''

Вала, бијаше ми од постања стало само ради оне јадне ми мајке. Тачно је, Бог с вами, мешчин и ошла Богу на истину љута на мене што се никад не оженик. Ето, данаске је и она, ко и млоги моји једногодци на истини - а ми сми на лажи! Зато и оћу да вам ево воденака рекнем: бијо сам, на моју ми душу, и најљефши и најдуретнији младић у селу. Каком селу, ко било нам неко село су пет кућа! И су три колибе ! У седам села око Гласинца није ми нико мого ни примирисати! И до скора ме женскиње салијетало. Па потлије … навалиле њијове фамијије.Цуриснке стрине и ујне, куме и прије! Па, белеси, долазе ми коне им од прија и познанице од кума! Ја , вала, не запотегод - никад ! Не дало ми се, ваљда!...

Нисам ја од јече, вавијек се цурикнем на вријеме .Ма нећу, јашта ћу! Ево јој !Ко, Боже, и то ми нака нафака у овијем годинама. Да је ко што Бог заповиједа и кад је чојеку вакат за женидбу – па ајде ! А вако…Гледам и оне што су се кобајаги узимали драге воље. Срећа да је била ''драга воља'', а да није… тачно би иг, на моју ми душу и мртвијег било. Ено, само што не изгибоше једни са другијем! Сваку вече неђе нека цврчи ко Дамјанов Зеленко. У овијег ми комшија по селу оно женскиње дречи таман вала ко да си иг у струју прикофчо. Ошта ми је, болан, да се под сиједе косе кофрчим?Ма, и за шта би ми по старос требала жена?

Ја ти, мој синко, знам ко како најспремније женско све зготовити.Ја, Богами, сам себи и – к а ј м а ч и м.У мене ти кајмак зна да бидне …ево… вако … с немал ко прс дебљине! И правим повлаку и нај сир торотан. Ено ми га, пуна на колибетина! Пошаљем вако пошекад ној сестричини тамо у Србију. Она ми је , вала, некако најмилија! Ваљда, сунце је гријало, ђе је чита моја покојна сестра док је млађом била.Знам ти ја, болан, (већ нећу пред вом ђечурлијом јер се они ко креја заакћу кад о том причам) - и питу расукати! Вавијек је ја, нако с јутра рано, прије него што поћерам овце доље у Продолу - закувам. Па турим да нако мало надође. Па је вако, кад се вратим од оваца, још једном прекувам и добро н а т р е м! Кад но тијетсо мало ко пође - обавезно је оно… вако, што рекла у мене мајка, на ној оклагији мало развучем да се разабере. Па она испане- иди болан! Није ми, вала, ни једна од овијег данашњих одива равна! У мене се пита развлачи ко луда. Мого би је, вјеруј ми, водале … па таман …доље до игралишта развући све нако у једном комаду да се ниђе не раздрчи!

Неки дан бијаше светац, па немадок каког посла те направио ону ормашицу. Па, је пошто је но мало порумењела, турик вако у ну у мене релну од лектричног. Да, што но рекли, малко и с т и ш т и.А добро је залио ном слатком водом. Нисам, вала нимало штедио шећер.Јебеш шећер, кад се коси – нек се мрси! Реко, нек бидне но баш добро слатко и нек се но у устима топи - све но по адету! Па она, јадан си брајко, упила сву ну агду што је њоме заљевена!Каки, болесан би јео! А максуз зовно ву потљењу младицу из ве кумовске ми куће! То ти је ова нова кумица ми, од кума Петра снајицну. Она, (алал јој било, да је не урекнем!), иж'еје Богами, двије-три не ормашице! Кад се добро наклепа, онда ми нако, ко успут, вели: ''Боже, ђеде, како ти во вако умијеш? У мене во никад не море да испане вако. Испану ми наке скроз здречене! ''Ја је, болан, добро знам још кад је шерпу по буњаку вукла ! Знам да је из честите куће и од поштенијех домућа, па јој све, нако натенане докажем : ''Вако ћеш и вако! Тури ово, дотури - оно. И вазда (ово ти ја ко мом ђетету велим), дотури ко на вр прста масти (узми, дијете, ону малу кавену кашичицу што ти њоме шећери свекрва) да се но тијесто не поврати. И не здречи. '' Женскиње то, болан нако само офрље стандрља! Спљешће но нако преко клинца , ко ни себи ни своме!А ја то све полако - и наопослу. Па јој рекнем: и колко ће је и с какијем дрвима пећи. Те чиме је мора прекрити и пушћати да мало истишти. Јес богами, смијте се ви колко оћете - вавијек ти ормашица испане млого боља кад се но мало покрије ном куињском крпом да омекне . . .

Знам ја ,вако, свашта! И опрати, и опеглати.И закрпити.А једно сам вријеме помало с мајком - плео и чарапе. Једне је, штедне, однијела у пријатеље кад се женио онај у брата у мене најстарији син. Па се доље не увиднице прије наквиривале! Расатезале ну ластику горе више жглоба. А ја дотурио мало наке ранфлице. Па но све фино уздурисо, испало таман вала ко куповна читма. А те ми мостре само једном показала стрина Перка.Она ти је била вако била свему знана и умјешна око тијег женскијег радова. Стрина ти је у мене знала, не треба душу гријешити, вако … у свашта у руке! Ја одма уфрштуљио, боље нег и једна цура у селу. И како тад свјештио - никад ми се ко но у жена ова ластика виж жглоба не развуче! Ево, видите, башко да сам иг јуче обуо! Све је во, мој синко, сама двостручица ! А има им … Бог зна колко…Бог ме убијо те нису иљаду пута опрате.

Само, ја то друкчије и сушим. Гледам ових угурсузуља у комшилуку! Мили Боже, па оно вако увати чарапу и ном је спучом натандари и спучи нако на нај штрик. Па но горе остане нако рашђерано! Ошорено башко да си га уштино. А ја јок, турим љети на ну такту на веренди, а зими на ву раван по асталу, па рашћерам … вако… полако… ! Знао сам и мого кућом мислити боље, вала, и од кака женског чељадета. И данас даниле! Јесам, па се ви смијте колко оћете!

А моја јадна мајка, тачно је, вала, мешчин снемал и до тријесте ми викала: ''Кад ћеш се, болан, Милоше, женити? Стид ме жена, пободу си дијете. Немој да бидне – Бира бирка – па ћорава Мирка!''

А потлије тријесте је само говорила: ''Ти се, мој јадо, тачно не ожени! Доведи је само да је макар …женско. Нек носи сукњу… па да је ко тица!''

Како сам се примицо четерестој, знала би заучинити (вако женама, кад мисли да иг ја не чујем) : ''Е , мој брате, најгрђе је кад оно забаза! Па удари ни о трн-ни о грм''…

Око моје педесете … би знала само заучинити (да чојека нама нешта жацне ево воде на ошчици) : ''Кад јадни иксан постане на вај свијет наке среће курорепне! Ево мог Мићуна! Ko од брда одваљен ! Ето , ви све добро знате (није свијет ничија кутија)какав је то момчина бијо! Право реците, је ли друге моје, могло на свијет постари веће делије и бољега младића на наш крај. Ем је добар, ем је нако фино скројен, ем је брате и дoмаћински! Па јопе…Вала, и ово данашње женскиње, башко да су му вране мозак испијукале! Уфатило се ко манито, па нако тандара!Натуљило, оће у град. Оће да бидне туђи слуга и сиротиња - па ето ти ! Памети немало, а гузици се никад не бојало !''

Кад сам виш скроз забазо и примако се шесетој (а она била посве поматујила , па ме није увијек ни познавала, а камоли разбирала чујем ли је), ако баш нека од онијег чакталица из села упита : ''Како, богати, Росо , у тебе нај Милош? Боже, ја штете што он нако – остаде !'', само би одманула руком и заучинила: ''Е, добар ми у мене Милош, фала Богу! Добар је и предобар - ђе је мој. А да није мој - имала би ти, друго, три дана о мојему Мишу причати. Нако, шутим- и дурам! … И дурам – и шутим! '' Потлије је дигла руке од мене.

Е, кад, вала нијесам јадној мајци жељу испунијо-нећу вала да су златне ! Нисам ја, болан, био какав угурсуз. Каки ! Нисам, части ми , био ни испичутура! Ни рђа! Ни какав метош!Ни тврдица, овога ми нама!Никад, вала, ни запушио нисам. Ја ти ни дан-даниле не знам пошто је цигара! А ви моји парњаци по селу жмаре и прикофчавају све једну на другу. А ја - јок! Никад ну поган нијесам турио у губицу!

И није ни да нисам ш ћ е о! Нимого! Није ни да нисам појимо. А мого сам, очињег ми вида. Ђе нисам ….! И , па ко не море у тијем годинама, болан си ми брајко! Али… тако ми со то некако не дало. Не шћело ме, па јеби га! Наћеро би се ја, мајкуму, да и тај угурсузлук скинем с врата , али не могаше – па ето.

Кад ми умрије јадна мајка, село поче да ми тражи младу! Иди болан!Све удри Глогоре са зла нагоре ! Истом ме прифатише и уфатише међу се нака ђечина воденака у селу. Ђеци, болан до шпрдње ! Ко, све је то данаске и сито и пјано - па побјешњело! А начулу да сам те јесени продо волове и приоставио нешто мало не цркавице.Па запиштало, мили Боже, башко да је мени двајеста: ''Ајде, болан, ђеде Мишо, да те оженимо! Ми ћемо ти начинити журку.Само нам закољи једно јање и купи двије-три гајбе пиве. Ракије вазда имаш!'' Чуј им журке, журили иг бијесне, Боже ме прости!.. Волим ја, болан, ову младеж, па се ни не љутим што су натуљили на ме.Видим, однио ћар фајду! Приватик ја зајебанцију, па једном завикак: '' Оћу, ајде!'' …

Те ти узмем од кума Петра чек од његове пемзије . Веле, боље на овом вакту прођу они што имају пемзију!Па се окупо и добро избријо више два цента испод коже …Па обуко тазе кошуљу.Никад дотад није била повучена. Турио ја но нешта пара у ну наку ташњицу и велим: '' Док има - нек клима ! Ајде, јеби га, да и то чудо видимо!'' Те ти се уватим с ном ђецом…

Водали ме неђе тамока по Старој Гори! Па ме турили у лимизину и (све о мом трошку) возали дољекан по Ерцеговини.Прво обилазили наке биртије и наке њијове кавиће. Ја им, максуз, једном-дваш пред оним цурицама запјевам: (публици: Оћете ли да и вама покажем да водите како сам им отпјево?)... Зинем ја колко ме грло носи у номе кавићу: ''ЕВО МОМКА, БАБИНА ВРСНИКА, КОГА НИЈЕ ПОЉУБИЛА ДИКА!'' А на ђеца, и не наке цурице …(немају, болан,волишашне), поскапаше од смија! Па веле: ''Дела, ђеде, још једном, да нам мало поправиш расположење!'' Ја загрлим оног ми малог комшију , па јопет дрекнем из свег гласа: '' НИКАД ЦУРЕ ЈА НЕ НАЂОК КОМШО, ПА САМ МЛАДУ С ЂЕЦОМ ТРАЖИТ ПОШО''! А ђеца … мили Боже! Полуђела! Полудијо и ја ш њима, јебеш га! Проведосмо се ко и не знам ти шта! …

Ја кад се, жалосна ти мајка, у мене на ђурунтија пара истањи … давиш јада изненада! Она се ђеца примирише, па ме почеше ш'етовати. Те: ''Ниси ни ти, ђедо, Богзнакаке младости! Мораш нешта и претрпити! Сви ми (ко, белеси, и ОНИ су трпећи)… трпимо''. Утом ти, богами … преокренуше лис!Почеше се све мање смијати, све рјеђе заустављати – и све брже возити. Потлије ти ме поведоше по ним наким ерцеговачким гудурама. Па ударише да ми траже младу, јадан си сине!...

У том ти, неђе дољекан, налећосмо на наку постарију чобаницу. Згурила се, чува овце и преде… Ђеци се жури, те никако не излазе из ног сломиврата, него нако мало одшкринуше прозор па виш кроз прозор зашпиташе :

''Баба, јел ти жив чојек?...Не чук ја ни шта им она домаћица одговори, истом они јопе запотегоше :'' А бил се ти, бако, поново удала?''… Утом на бабетина потури преслицу… Одмота се но клупко сингавог плетива, а вретено одлеће и удари у ну међ. Ја кад се подбочи !... Изракну се и колко икад море - пљуну пустимице у стакло. Само дрекну ко да си је ним вретеном пробо: ''Марш, пашчуријо блелосвјеска! Нема ми Вукашину ни петнес дана како смо га саранили! Јебо вас онај ко вас на ме наврати! ''Ја се мало нагек назад у ном возилу, да ме на анатемница не види. Потрефик у журби …накав цегер са парадајизом и брзо га натурик на главу. Би ми жао и не жене … и Вукашина! … А мене, понајвише! А би ме, право да вам рекнем, воликачко стид не бабетине! ..

А како се потлије пењасмо по ним врлетима – у ђеце нај мобилан телефон ко сињи убоденик само – цврчи ли цврчи! Тачно ко да те у мозак такне! Онај један беслемаћ уфатио да ћера таман ко да се најео бијесног меса! Зучиник ја једном - дваш: ''Полако ти, синко, мени се никуде не журу!'' Оно, ко да је рогурано, притисло и никако не попушћа. Видим ја - однио ћар фајду, те ти завикак: '' Стани јадан, куд си кидисо?'' Каки, још грђе, оно нагарило ко свјетлица. Све искоса пригледује на нај прозорчић од мобилног. А он, нема ко чеперак, а навро те п и ш т и ко гуја у процјепу! Никад док бијасмо у тој мојом прошевини не престаде цијукати! Ја реко – изгибосмо данаске! Најгоре је што ниђе не бијаше поште (оно што ви данаске зовете автобус), да се с миром и ко чојек читав вратим својој кући! Почек се ја и крстити (нако кријући ода ме ђеца не виде) , башко да сам у црквној авлији! Паде ми наум мајкин ш'ет: ''Ко с ђецом лијеже - устаје упишан'!? Богу Господу фала, преживјесмо некако и тај погром! И јопе ти ништа не ишчињек. Мене, вала, нит ко погледа тамо у Ерцеговини, нит ко потлије за ме успита . Каки ошо- таки и дошо! Није, овога ми нимета!...

Налазили ми потлије наке половњаче!Па старе цуре без иједног зуба у глави ! А оне, Боже ме прости, башко учпе! Па наке удивичетине.Бијаше и нака пушћеница.Нако ћутукаста, башко прднек.А добро се вако уздурисала, па натурила насе накав догузак.Завикаше наке онде комшинице јој:'' Њој није никака спреча, домаћине, да су удаје! Радила је она доскора по мору, има и пемзију.Млоге су се њој муштерије налазили, само бира! '' Ја, вала, помислик. ''Велика јој је штета те се вака грдна трефила толико пробирљива!''… Нема ђе нисмо повирали и на шта ударали нисмо!...

Вратио се ја го ко пиштољ. И без пара и без младе. Ма, и није ми жао! Ја се с оном ђечицом проведок! Уфатик се ш њима таман ко да су ми парњаци. Ко би реко да смо једногодци! Јебеш паре! Ко је на онај свијет новчаник понијо? И шта ће ми? Виђок је да ва данашња младеж зна гузици завта наћи!...

А преклани, давиш мајкуму, нашли ми преко новина наку стару цуретину!Наку вуцалчину што је радила неђе по Австрији. А она, башко, Боже ме прости, Свети Илија Громовник ! Упала, па одма с врата почела издавати команде ко да се воденака са мном испилила! А улеће ко пуце са наким шемшитићем на по главе. Па за њег затурила наку перку. Таман ко да ће, нака накарадна, полећети по оном мом сокаку.И дошла сама са вом Петровом ђечурлијом! И нама донијека воликачки куфер! Женско, а само дошло. Е, јебеш ти данашње обичаје! Па преврће очима по дуару у овој мојој куињи и вели: ''Каке су ти во, домаћине, слике на дувару? Нимало ти нису укусне ! Да се ја питам, ја би ово прво јутро поскидала!''

А на сликама (причам вам ко мојом рођеној ђеци) све моја прва фамелија. Браћа у мене док су били млади и куветни. На глави им шубаре, па дошли ко бе данаске изворне групе пред наступ у кину. Па сестра ми Јања, док је цуром била… На њој џечерма и огра дуката што јој покојна стрина Перка дала да се су тијем слика. И сад се ш'ећам да смо ја и мајка ми ону везену кошуљу на Јањи цијелу ноћ виж шпорета сушили да је ш'утрадан прије зоре јопет вратимо стрини. Није стрина у мене била какав ћопек , каки! Него је, јадница, Бог да јој душу прости, морала одма ујутру, раном зором по Малој Госпојини, узјати коња и са амиџом ми Мирком стићи на нако крштење у њезину роду… дољекан у Чајничу!... Ма сељаку ти је, ђецо, и у оно вријеме послије тамо оног рата , увијек била све нака спреча.И све некако - скроз далеко! И све , ко и у васке данас, с тешком муком и наком журбом свезано !... Јебеш ти овај накарадни вакат! Ја башко да сам се овог трена са крушке јарбацме сплазо! Па нако ћурим - и ништа не морем да укофчам и разаберем ! Не морем, образа ми и ове ми мученице што је вако тенекад нагнем .Ја никако не морем да уфрштуљим ни ко је коме ко-ни ко је данаске шта! Ђе је нака туђа жентурина дошла да ми данаске пребира по мом ош'ећају! Ја поган - Милета, побогу си брате! Навеламила се на моје добро и оће она да ми слике распоређује! Бог с нами и анђели божји!...

А на ним сликама потлије вако… нанизана у ном једном раму (а њега ми прије 20 година донио накав кириџија одоздољ од Власеница што је вјечито у нашој кући ноћево) … све слике од мојијег најмилијиг. А около вако извјешане све једна уз другу слике ђеце од браће ми и сестра. Од малијег ногу – па све док су виш пристизали за удају и женидбу!Па - моја покојна мајка! Сликала се кад је ишла у пријатеље кад срестрине ми шћери, тамокан у Сочице! Забрађена тазе убрадачом ш ћенаром. Купио ја једном о Преображењу у Рогатици од наке Калаврашке одоздо из Бура: два повелика чанка, једну карлицу, два вретена. И мајци ко милос тај убрадач. Био јој штедни! Држала га у сандику што су јој у њем њени руво доћерали. Све га посипала дуваном и комадићина сафуна да га каке гамад од стајања не иж'еде. Нешта га је, Бог да јој душу прости, млого вољела. Знала је, кад но неђе пође па оће да га повуче, заучинити:'' Мој Милоше милос је – милос. Свакоме је, мој синко , мило кад му ко шта покучи. И цару је милос мила! Нама су вако ђеци стари говорили : ''Кућа гори - али милос стоји !'' А турала је онај штедни убрадач на главу само кад пође о Видовдану цркви на Пијесак и некад- тенекад кад у пријатеље и кумове пође .

У, бијаше ми воликачко криво!… Прежмари ме …башко да ме неко смлати ћутуком у главу! Ш'етих се како се,кад га кући донесок, тужна, обрадова оном убрадачу. Узе га, пољуби и прекрсти се. Зашућек… Ваљда се струрик, па се нако припрчик уз нај мој шорет и дотурик једну цјепаницу у њег! Бијак, мајку му, наке јаде ладан - башко леден камен! Вако, попријеко гледам ну дошлу! Па шта је ово – и оклен му волики кувет! И каке су те данашње новине што га вамо упутише!Е, јебо га онај ко га вамо посла ! Обојило у мевено не сиједе косе. Ево мене, никад нисам на косу ништа турио осим кабаша! Само нако пођекад кад се измивам мало канем цијеђи. А у ње, Бог снами, oнај чеперак сиједе, а мавене гриве на глави извирио нако ко ћуба у ђетета кад се нако само од себе трефи мало ко боје неранџа.Виђок ја одма чим је с врта ушла да је на налетница намачкарила и обрве.Збричила иг да не преоста ниђе ни једна длака, па иг нако нацврљала оним гаром ко ни себи ни свом Шта ћу, жалосна ми мајка ?''

Промишљам се нако сам у себи и велим: '' Мајку му , ево све се од мојијег парњака по селу - одавно некако поженило и поудало . Све виш зајордамило и окитило се ђецом. Па унучадима, жалосна ти мајка…Види, ево мене, чувеног Милоша, ђе ме под сиједе брке њијова унучад данаскена ш'етују! Гледате, људи, некадањег првог момка у селу! Ево ме, осто ко окресана грана! Ко труо пањ!Башко ћутук! Таман, вала, ко ћепало! Ко да сам, Боже ме прости, аперисан.Ма, ови јади од вог манитог женска и нису низашта - ал није ни мени петнеста!.. Нећу је за шубаром носити! Не морам са њом ни међ народ излазизи! Нек ћури иза шпорета и кува чорбу, ако умије! Ко, нека ме младост разаврла! Видим, године стигле – и тачно се више нема куд. Ни су ким,што ти је најгђе! Ко што рекла покојна ми мајка- Бира бирка – па ћорава Мирка! Па се разабирам…Све ме ладан зној прељева …

Јопе, довранисак се ја на вријеме! Па завичем да ме не проводаџије чују: ''Јес да се питаш - али не питаш се, госпоја! Пишам ти се на тај твој шемшитић. И ту перку на вр главе! Не зајутри ти воденака са мном , таман да си ми из ока канула! Неш, вала, кад си тако начетали! Е неш иг , вала ти скидати кад иг нијеси на тај дувар ни натурала. Неш, да си ми моја покојна мајка! Е, неш, па кад читав живот осто… мокријег опанака! Мрш, спрчо, …. Јебо те онај ко те воденака јутроскена посла! (Да во женскиње извине, ко моја рођена сестра!)

Не знам шта се ишчини са ном бјелосвјетском роспијом, куд она замаче! Ваљда и она ђечина виђеше да туј нема нафаке – и нама је изгураше и неђе одведоше. Само замјетик како иж'еде накав мали таблет и трљну се рукавом испод не ознојене ћубе. Умаче преко оног мога прага башко да је неко убоде.Никако не знам како у ној гужви замијетик да јој не бијаше не једне намачкарене обрве. Одлеће ко свјетлица, с онијем истијем куфером и без једне обрве. Оста јој, тачно мешчин, на рукаву кад се њиме трљну!

Потлије ми је, мајку му, јопе писала. Нака вуцибатина што образа нема! Свега имаш на вом нашем дуњалуку! Па раскречила вако скроз преко не карте (а на њој сликана неђе нака воликачка ружа и на њој кобајаги суза – ето, ко плаче ружа) па написало: ''Вита јела, зелен бор- молим брзи одговор! ''А ја навратим оне јапалане, те ми купе обичнуну диписницу горе у пошти у нас на Сокоцу. Најјефтинију, без икаке шаре! Те јој ђеца одговоре: ''Мени се , госпоја, нимало не жури! Ко жури, нек полети! И нек за за уво затури перку да брже стигне тамо ђе је нагари !''

Никад јој, на моју ми душу, више писо нисам!А знам ја, болан писати,само не шћедок њој. Ја сам ти завршио малу осмољетку у оно вријеме кад ти је мало ко на овај крај имо четири разреда. Те ти је сиктерисак од своје куће! И јопе наставио исто ко и пријеђе ми глава - туј ми рана. И ево ме, шта ми фали? Ма шта мени, народе фали? …

И нек нисам ! Недам нама- па нек иде глава !Чуј, да по селу запљешћу : ''Чувени домаћин Милош довео наку па му нама поскида слике са дувара!? Скинула слику и покојне му мајке Росе и (од нолике кућурине) згурала је неђе на нај присобак на тавану! ''Ма, шта ће ми, ако Бога знате!? И рајшта да је зовем!? И на шта, реците ми ето ви, ви сте, што би рекли, школованији. И, кобајаги, паметнији!? Па , побогу сте људи и да је зовнем, али су чим!? Ма, на шта ћу је, жалосна вам мајка звати ? Ето, н а шта?

Тако ти је, нема туj актања !… Криво ш'еди - ал право говори Немам, вала, више ни рајшта – ни на шта !И коме би је, кад мени виш ни не треба ?! …

Пријупиташе ме зимуске о Јовањдану, кумовској ми слави, кад се вако ко вечерас подобро запик, нака ђечица: ''Бога ти, ђедо, знаш ли ти шта је љубав? Јеси ли ти икад имо љубави? Ја нако уш'ајак очима. Дође ми некако жао и мене и њих, па завикак: ''Ето, н и с а м! Ја не знам ништа, ја сам ајван! Ви, море бити, з н а т е! Ви данаске у мијете! ''Они се, нако, ко мало ош'етише. Шћедоше још приупитивати… Ја само узек, вако, чашу ракије … и даље им не рекок, вала, ништа…. И нек нисам! Кад нисам покојној ми мајци – нећу вала, ни њима.

А нећу ни вама…(публици) да узмете на зуб па разнесете по селу! И нећу касти ником! И рајшта би, кад нисам реко оном коме је требало! Можда сам мајци требо признати док је вакат било ?! Али… мајку му… никад некако не смједок. Ко зна, можда би ме и разумила ? А, Богами, дабогда !

То ти је вај паш'и живот! У њем свако своје срце носи!... Јебим ти ву ракију, тачно ми у главу удари ! Ајде, живили и с Богом ми пошли!

К Р А Ј

Соколац, октобар, 2008. године

АУТОР: Јелена Дундић

Naučnik tvrdi: BOG POSTOJI

, 26 2014 16:31:57 +0200

ПРИЗНАЈЕМ: ПОСТОЈИ БОГ!

Како је водећи светски атеиста др Ентони Флу постао религиозан

Вест која је шокирала велики део научне заједнице. Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма" - др Ентони Флу. Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „Сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји“.

пише: Мирољуб Петровић

Постоји само један научник у историји који је био назван "икона атеизма" и "шампион атеизма". Реч јр о др Ентонију Флуу, професору филозофије на најпознатијим светским универзитетима, аутору бројних књига које оспоравају религију, од којих је најпознатија "Бог и филозофија" - књига која је имала бројна издања. Професор Флу је био идол свим светским атеистима а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. Велики успон атеизма у савременом свету довео је до формирања бројних клубова атеиста, а икона сваког од тих клубова био је проф др Ентони Флу. А онда се десило нешто неочекивано, шокантно...

На недавној дебати са једним религиозним научником др Флу је износио познате атеистичке аргументе, а онда му је супротна страна упутила два питања:

(Прво питање): "Господине Флу, ја у руцим држим Библију. Где је настала ова књига?"

Др Флу је одговорио: "Настала је у штампарији, наравно."

Онда му је религиозни научник приговорио: "У овој књизи се налази информација, што значи да је књига настала у уму писца, а не у штампарији. Да ли се слажете?"

Др Флу се сложио: "Да, у праву сте, та књига је настала у уму писца."

А онда је уследило питање на које др Флу није знао да одговори:

(Друго питање): "Господине Флу, пошто сви живи организми имају у себи веома сложену информацију, записану у генима, у чијем уму је настала та информација?"

Дуготрајно ћутање др Флуа било је шокантно за његове атеистичке симпатизере, па је разговор скренут на другу тему, а поменуто питање остало је неодговорено.

Током девет месеци након дебате др Флу је размишљао о питању на које није знао одговор. Његов мото, којим је учио студенте током више година, гласио је: "Треба следити чињенице без обзира на то куда те оне одведу."

И тако су чињенице одвеле најпознатијег светског атеисту до закључка који је изнео на конференцији за штампу која ће изазвати прави земљотрес у великом делу научне заједнице. Пред бројним камерама др Флу је изјавио:

"Даме и господо, поштовани пријатељи, сазвао сам ову конференцију за штампу да вас обавестим да сам постао религиозан. Под притиском јасних и недвосмислених научних чињеница морао сам да прихватим да Бог постоји. У најновијем издању моје књиге 'Бог и филозофија' писаће да су сва моја досадашња дела превазиђена."

Шок је био потпун. Неверица није силазила са лица и усана армије светских атеиста.

Када је ова вест одјекнула у светским медијима, у исто време кренула је лавина коментара атеиста да др Ентони Флу "није тако мислио", да су медији "лоше пренели његову изјаву" итд. Онда је др Флу поново изашао пред камере и поново потврдио своје јасно опредељење да Бог постоји и да је то научна чињеница која је јасна и необорива.

Али, као што смо сведоци да у овом свету постоји она страна која агресивно приказује светлост као таму, црно као бело, а слатко горко, тако је настављена агресивна кампања у бројним медијима да др Флу није изјавио да је постао религиозан, да га "религиозни фанатици погрешно интерпретирају" и да је атеизам једини прави пут у животу.

Др Флу је онда сео и написао аутобиографску књигу "Признајем: Постоји Бог!“ - Како је најортодокснији светски атеиста променио свој став". У тој књизи он описује своје одрастање у религиозној породици, своје скретање у атеизам под утицајем атеистичке литературе и дугогодишњи рад на месту професора филозофије на бројним светским универзитетима као најватренији промотер атеизма у свету. А онда, уследио је преокрет под утицајем јасних научних чињеница.

У својој књизи др Флу, као маестрални филозоф и логичар, показује како је најпознатији светски еволуциониста, Др Ричард Докинс, потпуно погрешно објаснио феномене у природи, и злоупотребио свој утицај као професор биологије на Оксфордском универзитету. Књига даље обрађује и друга питања у вези с односом науке и религије, и науке и атеизма, и представља прави уџбеник здраве логике и једноставног научног резоновања.

Као религиозан човек, др Флу цитира библијски текст и каже: "Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко."

Развој науке бацио је ново светло на безбројна чуда природе која потврђују тврдњу да је овај свет створен и да није могао настати случајно, како тврди савремена теорија еволуције. Археологија, геологија, астрономија и друге научне дисциплине показале су да постоји потпуни склад између савремених научних открића и извештаја датих у Библији. Творац не само да је створио овај свет, већ је човеку дао јасна упутства за квалитетан и успешан живот, записана у Библији.

Чињеница је да не постоји штета коју човек може да изазове а коју Творац не може да исправи. Истински религиозни људи, као др Ентони Флу, свесни су те чињенице и храбро наступају у одбрани онога што је истинито и животно важно. Онај који је створио човека у стању је то поново да учини, и након његове смрти, а за оне који су упорни у побуни и деструкцији не постоји ниједан доказ који би могао да их покрене у позитивном смеру, као што Творац каже: "Овима могу и мртви да устају из гробова, али неће веровати."

Ускоро књига др Флуа и на српском

Књига "Признајем: Постоји Бог!" др Ентони Флуа ускоро излази из штампе на нашем језику. Такође, препоручујемо друга најбоља светска издања објављена на нашем језику повезана с истом темом:

- Наука открива Бога, Аријел Рот

- Библијски потоп, Хенри Морис

- Највеће чудо природе: Кањон Колорадо - споменик катастрофе, Стивен Остин

- Наука и проблем смрти, Мирољуб Петровић

Све поменуте књиге могу се набавити у књижари Метафизика, Солунска 10, Београд, тел. 011/292-0062

За више информација о повезивању науке и религије може се посетити веб сајт Центра за природњачке студије: www.cration6days.com

ISTINA O RAKU

, 18 2014 21:03:42 +0200

Poznata bolnica, Johns Hopkins, napokon otkriva istinu o raku

Nakon godina uvjeravanja ljudi da je kemoterapija jedini način borbe protiv raka, iz Johns Hopkins napokon počinju pričati o alternativnim metodama...

1. Svaka osoba ima stanice raka u tijelu. Te se stanice ne pojavljuju u standardnim testovima, sve dok se ne namnože na nekoliko milijardi. Kada liječnici govore pacijentima da nakon tretmana više nemaju stanice raka u svojim tijelima, to samo znači da testovi ne mogu otkriti stanice raka, jer oni nisu dostigli mjerljivu veličinu.

2. Stanice raka pojavljuju se između 6 i 10 puta u životu svake osobe.

3. Kada osoba ima snažan imunološki sustav stanice raka bit će uništene i spriječit će se razmnožavanje i formiranje tumora.

4 . Kada osoba ima rak to znači da ima nekoliko prehrambenih nedostatka. Uzrok može biti genetika, okoliš, hrana i način života.

5. Da biste prevladali nutritivne nedostatake, promijenite način prehrane i uključite dodatake prehrani. To će ojačati imunološki sustav.

6. Kemoterapija podrazumijeva uništavanje stanica raka, ali također uništavanje i zdravih stanica u koštanoj srži, probavnom traktu i sl., a može uzrokovati i oštećenje organa, kao što su jetra, bubrezi, srce, pluća i dr.

7. Zračenja uništava stanice raka, ali ono spaljuje i oštećuje i zdrave stanice, tkiva i organe.

8. U početku se kemoterapijom ili zračenjem smanjuje veličina tumora, međutim, daljnjom primjenom kemoterapije i zračenja, više nema pozitivnih rezultata u eliminaciji tumora.

9. Kada je tijelo previše opterećeno otrovima od kemoterapije i zračenja, imunološki sustav je ugrožen ili uništen, pa osoba može podleći raznim vrstama infekcija i komplikacija.

10. Kemoterapija i zračenje mogu uzrokovati da stanice raka mutiraju i postanu otporne i teško uništive. Operacija može uzrokovati da se stanice raka prošire na druge stranice.

11. Učinkovit način za borbu protiv raka je IZGLADNJIVATI stanice raka, odnosno uskratiti im hranu nužnu za multipliciranje.

Čime se stanice raka hrane?

a) Šećer je hranitelj raka. Odricanje od šećera uskratit će mu važnu hranu. Napomena: umjetna sladila poput NutraSweet, Equal, Spoonful, Neotame, itd. rade se od aspartama, a to je otrov. Bolja prirodna zamjena je med ili melasa, ali u vrlo malim količinama. Kuhinjska sol sadrži štetne dodatke koji joj daju bijelu boju. Bolja alternativa su Braggove amino-kiseline ili morska sol.

b) Mlijeko uzrokuje da tijelo proizvodi sluz, posebno u probavnom traktu. Rak se hrani sa sluzi. Prestanite konzumirati mlijeko i zamijenite ga s nezaslađenim sojinim mlijekom, i rak će gladovati.

c) Stanice raka rastu u kiselom okružju. Mesna dijeta je kisela i bolje je jesti ribu i malo piletine nego junetinu i svinjetinu. Meso također sadrži životinjske antibiotike, hormone rasta i parazite, koji su svi štetni, pogotovo za oboljele od raka.

d) Prehrana koja se sastoji od 80 % svježeg povrća i sokova, cjelovitih žitarica, sjemenki, orašastih plodova, pomoći će tijelu da postane alkalično. Oko 20 % može biti kuhane hrane, uključujući grah. Svježi sokovi od povrća izvor su živih enzima koji se lako apsorbiraju i dosežu do stanične razine u roku od 15 minuta, kako bi hranili i pospješili rast zdravih stanica.

Za dobivanje živih enzima za izgradnju zdravih stanica pokušajte piti svježe sokove od povrća (većina povrća uključujući i klice) i jesti neko sirovo povrće 2 ili 3 puta dnevno. Enzimi se uništavaju na temperaturi od 40 stupnjeva C.

e) Izbjegavajte kavu, čaj i čokoladu, koji imaju visoku razinu kofeina. Zeleni čaj je bolja alternativa i ima anti-kancerogena svojstva. Voda: najbolje je piti čistu vodu, ili filtriranu, kako bi se izbjegli toksini i teški metali u vodi iz slavine. Destilirana voda je kisela - izbjegavajte ju.

12 . Meso je teško probavljiv protein i zahtijeva puno probavnih enzima. Neprobavljena hrana ostaje u crijevima, trune i stvara dodatne toksine.

13. Stijenke stanica raka imaju tvrd proteinski omotač. Suzdržavajući se od konzumacije mesa oslobađa se više enzima za napad na proteinske stijenke stanica raka i omogućuje se tijelu da ih uništava.

14. Neki dodaci jačaju imunitet (IP6, tonici za detoksikaciju, Essiac ®, antioksidansi, vitamini, minerali, esencijalne masne kiseline i sl.) i omogućuju da vlastite tjelesne stanice unište stanice raka. Ostali dodaci poput vitamina E potiču apoptozu ili programiranu staničnu smrt - metodu kojom tijelo prirodno uklanja oštećene, nepoželjne ili nepotrebne stanice.

15. Rak je bolest uma, tijela i duha. Proaktivan i pozitivan duh pomoći će vam da preživite u borbi s rakom.

Ljutnja, nepopustljivost i gorčina stvaraju u tijelu stres i kiselost. Naučite se voljeti i opraštati. Naučite se opustiti i uživati u životu.

16. Stanice raka ne mogu napredovati u kisikom bogatom okružju. Svakodnevno vježbanje i duboko disanje pomoći će da dobijete više kisika na staničnoj razini. Terapija kisikom još je jedan način kojim se uništitavaju stanice raka.

izvor: https://wausaunews.wordpress.com/2014/01/18/big-hospital-finally-telling-the-truth-about-cancer-johns-hopkins/

O SLOBODI MIŠLJENJA

, 30 2014 21:31:03 +0200

Nemate više pravo na slobodno mišljenje – vaše misli vas vode u zatvor

Danas naizgled svako može sve da kaže, posebno preko interneta i Fejsbuk-a, u komentarima po medijima. Za u političkom smislu nebitne govornike, niko se neće osvrnuti. Ali, ako ste javna ličnost i imate nekakav medijski, društveni, politički uticaj, za vas važe druga pravila. Za nebitne ljude u smislu moći, bitno je najbitnijim ljudima vlasti šta im bitni ljudi društva govore.

Na žalost, formira se nova klasa društveno bitnih ljudi – moralnih i estetskih nakaza. I oni stvaraju meinstrim mišljenja i delanja, oni stvaraju političku korektnost i ono što je društveno poželjno.

Tako da ako govorite kao neko bitan, a niste politički korektni, bićete kažnjeni za slobodno mišljenje o zaštiti morala. A politički korektan biti znači da prihvatiš jednoumlje i nemoral, da razmišljaš kako ti se kaže od strane države i medija, koje rade na istom zadatku – ispiraju ti mozak zlom ideologijom. Jer, dok su svima usta slobode i prava svima na sve, ti si sve manje u prilici da kažeš nešto suvislo i da to obrazložiš, jer rizikuješ da će da te uhapse i pritvore kao fašistu nacistu, rasistu, klerikalca, seksistu, stranog plaćenika, fanatika, itd jer imaš slobodno mišljenje koje nije dizajnirano od strane medija.

O kojoj se to ideologiji zla radi i zašto slobodno mišljenje odumire. Šta je iza svega?

Danas se u svetu dogadjaju dva fenomena. Jednima se sve dozvojava a drugima se sve uskraćuje. I to je toliko očigledno, da postaje jezivo izvesno šta su naredni koraci. Oni, kojima se sve dozvoljava su bizarni ljudi koji nose amoralne karakteristike, kao što su razne sekte i kultovi, transeksualci, javne prostituke, svingeri, nimfomanke, pedofili, mlade javne ličnosti koje promovišu seks i drogu u adolescenciji, homoseksualizam, veštice i demonski opsednuti ljudi. Što bizarnije se nešto čini i radi, to se jače emituje kroz medije. Oni su suštinski nebitni ljudi ali je njihova poruka bitna, jer truje sve ostale.

Mediji su puni natpisa i prikaza osoba koje su neuravnotežene, koje nisu jednostavno normalne, i daleko su od svakog morala. Ali oni se forsiraju i promovišu. Postaju bitne. Zašto se oni promovišu, na prvi pogled to nikome nije jasno, jer oni ne pokreću nikakvu industriju. Na primer, stalno se na kablovskim kanalima forsiraju emisije o tetoviranju mladih, o bolesnim zločinima i zločincima, o obdukcijama i čerečenjima tela, o nesrećama i katastrofama, o maloletničkom seksu, zverima predatorima.

Koja industrija stoji iza toga?

Ne stoji iza toga nijedna ozbiljna industrija koja bi imala da plati za takvu promociju, sami mediji to promovišu. Mediji to nameću kao bitno.

Zašto mediji promovišu tetovaže, obdukcije, kriminalce, zločince, tinejdžersku trudnoću, zveri grabljivice koje love i komadaju plen, bizarne kultove i ljudožderske religije paganizma, paranormalno, duhove, veštice i vukodlake, prikaze zločina bolesnih umova, plastične operacije ludih ljudi i malu decu od kojih roditelji prave debile u izborim za mis veštačkog deteta, zašto mediji pišu kako da tinejdžeri masturbiraju i dožive 10 orgazama dnevno, kako droga leči a eutanazija čini dobro, itd?

A znamo da su mediji kao i svaka industrija profitno orijentisani, ali ovo ne rade zbog para. Ovo rade po zadatku, i rekli bi iz čistog zadovoljstva vlasnika, urednika i ponekog novinara iz tih medija. Ako vam ovo izgleda šokantno, verovatno bi vas dalja analiza medija i šta oni u stvari rade dovela do još šokantnijih saznanja, u koja ne bi mogli da poverujete, jer ste odavno izgubili veru u Boga i predali se u ruke onog nepojamnika za koga ste izgubili svest da postoji. A on postoji i divlja vašim umom i medijima, srećan što ste ga zaboravili i prepustili se komforu svog dosadnog života, koje on ispunjava zabavom koja se njemu svidja, i gde želi da vas vidi. Da, sve što mediji rade je da vas privuku tamo gde ćete otići za života ili posle njega, u pakao.

Kada se neko usprotivi tome, iskaže slobodno mišljenje i kaže da je to nemoralno, satanistički, bogohulno, da liberalizacija i promocija nemoralnih ideja vodi pojedince i društvo u propast, mediji ga odmah etiketiraju kao fundamentalistu i fašistu koji se bori protiv ljudskih prava. Uz to se nadje i par dežurnih liberalnih intelektualaca koji objašnjavaju zašto je dobro dati deci pravo da sa 6 godina u udžbenicima gledaju polne organe odraslih i nauče kako se masturbacija vodi, i da sve to vodi oslobadjanju od Edipovog kompleksa i spiritualnoj evoluciji sveta.

Te buntovnike i zagovornike moralisanja protiv ovakvih udžbenika treba zatvoriti kao klerofašiste i reakcionarne elemente mračnog srednjeg veka, jer ti što se bore za moral, oni će sutra sve da nas spale na lomači, jer oni su takvi – urlaju mediji.

I onda nastaje hajka i satanisti satanizuju normalne ljude. Zabranjuju im da govore, mada im slobodno mišljenje ne mogu zabraniti, ali plaše ostale slabe duhom i treniraju ih da prime sve veće i veće količine mračnih informacija i vesti, dok im potpuno ne okuju dušu. Zatru im savest a podstaknu bolesnu strast i prljavu maštu. I onda narod počne da veruje u to što mediji serviraju i da rade to što mediji predlažu, i počne da se bezakonje umnožava, zlo da caruje i Sodoma i Gomora da uzrasta.

Ako pravilno odgovorite sebi zašto su mediji puni bizarnosti, ima nade za vas, sačuvali ste slobodno mišljenje. Ako mislite da je sve navedeno što mediji prikazuju zanimljivo, cool i da tu nema ništa problematično, onda ste u ozbiljnom duhovnom problemu, i ništa od napisanog ne razumete. Imate svest ali ne i savest.

Ne da vam se više da čujete, vidite, razumete istinu, jer ste neprimetno pali u vlast nečastivog, okovani ste njegovim mislima, pa vam je sve dobro i zabavno. Sve vam je politički korektno. Sve je cool. Kao što potresno reče jedna poznanica za neku bizarnost koja joj se dopadala: „Pa šta, meni se to dopada, ako ću zbog toga da idem u pakao, odoh u pakao pevajući.“

I kao što reče djavo u jednoj priči, kada ga je sveti čovek susreo kako sedi i ne radi ništa i samo klati nogu, sveti starac ga upita što klati nogu, a djavo mu odgovori: „Nemam šta više da radim, ljudi su me prevazišli“.

САД И НАТО ПРОТИВ СУВЕРЕНИХ ДРЖАВА

, 19 2014 12:21:21 +0100

ДАН ПОСЛЕ КОГА НЕЋЕ БИТИ СВЕ ИСТО

Зоран ЧВОРОВИЋ | 19.03.2014 | 08:56

Из обраћања В. В. Путина члановима руског федералног дводомног законодавног тела (Савет Федерације и Дума) поводом прихватања референдумске одлуке народа Крима о приступању РФ, кристално јасно произилази да се ради о историјској тачки преокрета у развитку савремених међународних односа.1)

То показује најпре временски одсек у оквиру којег председник Русије анализира догађаје на Украјини. Он их доводи у непосредну везу са свеукупном нестабилношћу међународног поретка која је створена нестанком светског биполарног система почетком деведесетих година прошлог века.

Поремећај равнотеже снага у међународним односима у претходних двадесет и више година по Путину резултирао је, с једне стране, „деградирањем међународних институција”, а с друге стране, политиком силе коју су САД и њихови западани сателити водили безочно газећи важеће међународноправне норме. Следствено, међународни поредак се урушио оног тренутка када је читав један свет независних држава остао у самотној неизвесности и несигурности са искеженом образином западног крсташа, кога после рушења СССР није имао ко да доведе „к познанију права”. Јер, САД оправдање за своје спољнополитичке поступке нису тражиле у општеважећем праву и сагласности осталих чланова међународне заједнице представљених у УН, већ у расистичкој традиција западног друштва из које су црпели веру, Путиновом речју, „у своју изабраност и изузетност”. Жртве најстрашнијег насиља самозваног и самовољног светског арбитра, који је свет искључиво хтео да уреди према својим плановима и интересима, биле су све оне државе које нису прихватиле да се нађу у коалицији састављеној по принципу „ко није са нама, тај је против нас”. За руског председника нема дилеме да је агресија САД и НАТО против СР Југославије 1999. године представљала најтежи и најочигледнији случај кршења норми међународноправног поретка насталог после Другог светског рата. Истовремено, она је према његовом запажању отворила читаву серију насилних интервенција САД и НАТО против суверених држава, што у форми отворених војних агресија (Авганистан, Ирак, Либија), што у форми споља диригованих унутрашњих државних преврата, почев од арапских земаља па све до Украјине.

Одлуком да противно захтеву САД и њених сателита прихвати слободно изражену вољу становника Крима о присаједињењу Русији, Москва је послала не само западним партнерима, већ и читавом свету јасну поруку да се на руској егзистенцијалној граници окончала епоха у којој је међународно право тумачено и примењивано крајње арбитрерно, у зависности од геополитичких интереса САД. С тога је и у овом обраћању председника Русије позивање на „косовски преседан” искључиво послужило као снажна и одлучна опомена западним државама да ера некажњивог вођења политике двоструких међународних стандарда припада прошлости. Посебно када је реч о тако осетљивом праву као што је право на самоопредељење народа које конкурише другом подједнако значајном праву на заштиту територијалне целовитости независних држава, на начин како су ова права доведена у везу у чл. 7. Декларације о пријатељским односима и сарадњи од 1970. године: „Ништа у претходним члановима неће бити тумачено као давање овлашћења или подстицање на било коју активност која би распарчала или нарушила, у потпуности или делимично, територијални интегритет или политичко јединство суверених и независних држава, које се понашају у складу са начелом равноправности и самоопредељења народа на горе описан начин и стога имају владу која представља целокупан народ који припада територији без обзира на разлике у погледу расе, вере или боје.”2)

Време је да се подсетимо да су деведесетих година прошлог века САД за себе приграбиле ексклузивно „право” да на територији СССР и СФРЈ одређују подобне носиоце права на самоопредељење, његов обим, те да злоупотребом права на самоопредељење народа, а противно чл. 7. Декларације о пријатељским односима и сарадњи од 1970. године, подстичу и помажу сепаратистичке акте којима се разарао територијални интегритет ове две суверене и независне државе. Проглашавањем административних граница федералних јединица за границе новостворених држава на основу принципа utiposidetisjuris, у СССР и СФРЈ највише су били погођени већински руски и српски народ, који су своју државотворност уградили у вишенационалне федерације. Право на самоопредељење српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини, које је своје оправдање имало како у претпљеној неправди у прошлости, тако и понашању загребачких и сарајевских власти које српском народу нису сходно чл. 7. поменуте Декларације дозвољавале да слободно одреди свој политички статус, било је 1995. године насино онемогућено на подручју Републике Српске Крајине прикривеном, а на подручју РС отвореном НАТО интервенцијом.Преузимајући улогу самосталног чиниоца међународне политике, која једино приличи великој сили, Русија је 2014. година спречила да НАТО посредством украјинских плаћеника понови на Криму 1995. годину и ускраћивање, по угледу на прекодринске Србе, руском народу право на самоопредељење. Зато је руском кримском одбраном права на самоопредељење народа, Република Српска, подједнако као и Придњестровље, добила изузетно снажну подршку свом опстанку.

Руска одбрана права на самоопредељење народа у случају Крима додатно је ојачана чињеницом да је референдум о присаједињењу Русији спровела једна законита власт. Насупрот ње, стоји кијевска извршна власт која не само да „не представља целокупан народ” који припада територији, што је према чл. 7. Декларације о пријатељским односима и сарадњи једини, али довољан услов за отцепљење, већ је кијевска извршна власт и нелегална. И док САД и његови сателити, како бриљантно примећује А. Мезјајев, манипулишу политичком категоријом легитимитета (пристанак припадника политичке заједнице на постојеће вршиоце власти) како би прикрили праву природу украјинског државног преврата и своју водећу улогу у њему, Русија се и са становишта унутрашњег права јавља као чврст бранилац идеје законитости.3)Једино доследном и чврстом одбраном законитих влада, Русија спречава да се право на самоопредељење народа конзумира у условима насилних унутрашњих преврата и спољних агресија, у којима се САД и НАТО, како потврђује искуство последњих двадесет година осећају као риба у води.Из угла легалности једне владе постаје итекако очигледно да званична Москва није прихватањем кримског референдума накнадно оснажила приштинску сецесију, јер на КиМ данас једину легалну власт чини Скупштина АП КиМ, конституисана на основу важећег Устава Србије и то тек после једностраног нарушавања поретка заснованог Резулуцијом 1244 од стране албанских сецесиониста и њихових НАТО покровитеља.

Борба за идеју права и законитости обезбедила је Западу доминантни положај у претходним вековима. Сумрак идеје права на Западу данас је очигледан, а повезан је са урушавањем државног суверенитета у корист наднационалних творевина и мултинационалних компанија. Међународноправне норме постале су још деведесетих година прошлог века иако не прва, а оно најочигледнија жртва овог процеса. Путиновска Русија у пуноћи свог суверенитета има обавезу да данас пригрли идеју права и тако је врати у њен првобитни завичај - православни, византијски Исток.

1) http://www.kremlin.ru/news/20603; А. Филимонова, Крим: стратешка иницијатива прелази на страну Русијеhttp://srb.fondsk.ru/news/2014/03/18/krim-strateshka-iniciiativa-prelazi-na-stranu-rusiie.html

2) Наведено према A. Pavković, P. Radan, Stvaranje novih država: teorija i praksa otcepljenja,Београд, 2008. стр. 352. Консултована и следећа литература: B. Krivokapić, Zaštita manjina umeđunarodnom i uporednom pravu, knj. 1. Београд, 2004; С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2007;

3) А. Мезјајев, О легалности украјински власти и криминалности државног превратаhttp://srb.fondsk.ru/news/2014/03/08/o-legalnosti-ukraiinskih-vlasti-i-o-kriminalnosti-drzhavnog-prevrata.html

PUTIN NATO PAKTU: KAKO VAS NIJE SRAMNOTA

, 19 2014 09:03:41 +0100

ПУТИН: Како вас није срамота, разорили сте Србију, а нас оптужујете за агресију на Криму

Руски председник Владимир Путин, обраћајући се посланицима у парламенту Русије о дешавањима на Криму, изјавио је да “територија Крима припада Русији” напомињући како Русија жели да гради добре односе са Украјином.

“Крим је руски и та територија је у нашим срцима и душама. Али ми и даље желимо градити добре односе са Украјином и са народом те земље. Наши односи са Украјином ће увек бити врло значајни за нас. Ми не желимо поделити Украјину и увек смо поштовали територијални интегритет те земље”, рекао је Путин.

Према његовом мишљењу, Русија је само одговорила на позив народа са Крима који је био у страху да би могли изгубити људска права и слободе под владавином Кијева.

“У Украјини је био државни удар и прави хаос који власти нису успеле да исконтролишу, народ Крима је желео слободу и своја права, и зато су позвали Русију да им помогне. Ми смо то и учинили, а да нисмо, то би онда била права издаја. Морали смо да одговоримо на позиве са Крима да им помогнемо”, казао је он додајући како је, све оно што је Русија урадила, у складу са међународним правом.

“Сада нам из Европе и Америке говоре да кршимо међународно право. Шта ми то кршимо? Па наша војска није ушла на Крим, и ту није ни било војних сукоба. Све што смо урадили је у складу са међународним правом”, истакао је Путин.

Напомиње да су Европа и Сједињене Америчке Државе (САД) подржале независност Косова али да је за њих референдум на Криму илегалан.

“Грађани Крима су организовали референдум који је потпуно легалан. У последње време се пореди стање на Криму са случајем Косова и Србије. Када је Косово прогласило независност, западне земље су тврдиле да је све то у складу са међународним правом, а сада су у случају Крима као збуњени и не прихватају референдум”, оценио је руски председник.

Према његовом мишљењу, данашња Европа примењује двоструке стандарде и цинизам у случају Крима.

“Европљани тврде да Косово има право на независност јер је, кажу, то специјални случај и јер су на Косову пале многе жртве. Али сада за Крим кажу да је то противно закону. То није само двоструки стандард од стране Европе, то је и цинизам. Зар су нам требале људске жртве и на Криму па да прогласи независност тек тада!?”, пита Путин.

Сматра да су западне земље у неколико наврата извршиле чак и војне акције у другим земљама без одобрења Уједињених нација (УН), а сада тврде да се Крим одваја без одобрења тог међународног тела.

“Говоре нам како се на Криму све десило без одобрења Већа сигурности Уједињених нација. Сетите се да је 1999. године без одобрења УН-а извршено бомбардовање Београда. А након тога, без икакве дозволе УН-а дозвољени су напади у Авганистану, Ираку и другим местима. Зар то није отворено кршење међународног права, то је цинизам од стране Запада”, рекао је Путин.

На крају је изразио захвалност лидерима Кине и Индије који су упутили Русији речи подршке у вези са ситуацијом на Криму.

“Овај пут Русији прете санкцијама. Па зар ми и до сада нисмо имало бројне рестрикције иако је Хладни рат давно завршен. Али захвални смо Кини и Индији на њиховом искреном и објективном суду о дешавањима на Криму”, истакао је руски председник.

Извор: Кликс.ба

TESLA: SVAKA MUNJA IMA SVOJE IME

, 12 2014 21:23:21 +0100

Najčitaniji intervju svih vremena objavljen je 1899.g. s Nikolom Teslom

Objavljeno: 04. mart 2014.Autor: Uređivački tim

Nikola Tesla (Smiljan, 10. juli 1856. – New York, 7. januar 1943.), naučnik i inovator svjetskog glasa. Radio je u području elektrotehnike i radiotehnike, te je, između ostaloga, izumio okretno magnetsko polje i višefazni sistem naizmjeničnih struja. Novi Front u cjelini prenosi Intervju s Nikolom Teslom iz 1899. godine, sa web stranice freedomtek.org.

NOVINAR: Futuristi kаžu dа su Dvаdeseti i Dvаdeset Prvi Vijek rođeni iz glаve Nikole Tesle. Oni slаve Obratno Mаgnetsko Polje i pjevаju himne Indukcinom Motoru. Njihovog tvorcа nаzivаju lovcem koji je u svoju mrežu uhvаtio Svjetlost iz dubine Zemlje, i rаtnikom koji je zаrobio Vаtru iz nebа. Otаc Nаizmeničnih Strujа učiniće dа Fizikа i Kemijа zаvlаdаju polovinom svijetа. Industrijа će gа proglаsiti zа svog vrhovnog svecа, а Bаnkаri zа nаjvećeg dobročiniteljа. U lаborаtoriju Nikole Tesle prvi put je rаzbijen atom. Tu je stvoreno oružje koje vibrаcijаmа izаzivа zemljotres. Tu je otkriven i Crni Kosmički Zrаk. Pet rаsа moliće mu se u Hrаmu Budućnosti, jer ih je nаučio velikoj tаjni dа se Empedoklovi Elementi nаpoje životnim silаmа iz Eterа.

TESLA: Dа, to su nekа od mojih vаžnijih otkrićа. Jа sаm ipаk porаžen čovjek. Jа nisаm ostvаrio ono nаjveće što sаm mogаo.

NOVINAR: Štа je to, gospodine Teslа?

TESLA: Htio sаm osvijetliti čitаvu Zemlju. U njoj je dovoljno Elektricitetа dа postаne drugo Sunce. Svijetlost bi sijаlа oko polutаrа, kаo prsten oko Sаturnа.Ljudski rod nije sаzreo zа veliko i dobro. U Colorado Springs-u nаpojio sаm Zemlju Elektricitetom. Isto tаko je možemo nаpojiti i drugim energijаmа, kаo što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Bаchа ili Mozаrtа, ili u stihovimа kod velikog pjesnikа. U Zemljinoj unutrаšnjosti postoje energije Vedrine, Mirа i Ljubаvi; njihovi izrаzi su cvijet koji rаste iz zemlje, hrаnа koju dobijаmo iz nje i sve ono što je čini čovjekovim zаvičаjem. Jа sаm proveo godine trаžeći nаčin nа koji bi te energije mogle utjecаti nа ljude. Ljepotа i miris ruže mogu se uzimаti kаo lijek, а sunčevi zrаci kаo hrаnа. Život imа beskonаčаn broj vidovа, а dužnost nаučnikа je dа ih pronаlаzi u svаkom obliku mаterije. Tri stvаri su bitne u tome. Sve što činim je trаgаnje zа njimа. Znаm dа ih neću nаći, аli neću ni odustаti od njih.

NOVINAR: Koje su to stvаri?

TESLA: Jedno je pitаnje hrаne. Kojom zvjezdаnom ili zemаljskom energijom nаhrаniti glаdne nа Zemlji? Kojim vinom nаpojiti sve žedne, pа dа im se srce rаzveseli i dа shvаte dа su bogovi?

Drugа stvаr je: kаko uništiti energije zlа i pаtnje u kojimа prolаzi čovjekov život? One se kаtkаd jаvljаju kаo epidemije iz dubine svemira; u ovom vijeku te bolesti su se sа Zemlje rаširile po svemiru.

Trećа stvаr je: postoji li u svemiru suvišnа svjetlost? Jа sаm otkrio zvijezdu kojа, po svim аstronomskim i mаtemаtičkim zаkonimа, može nestаti, а dа se nаizgled ništа ne izmijeni. Tа zvijezdа je u ovoj gаlаksiji. Njenа svjetlost se može zbiti do tаkve gustine dа stаne u kuglu mаnju od jаbuke, а težu od Sunčevog Sistemа. Religijа i filozofijа uče dа čovjek može postаti Hrist, Budа i Zаrаtustrа. Ono zа čime jа trаgаm luđe je, veće i nemogućnije. To je: štа učiniti dа se u svemiru svаki čovjek rodi kаo Hrist, Budа i Zаrаtustrа.

Jа znаm dа je Grаvitаcijа nаklonjenа svemu što trebа dа leti i mojа nаmjerа nije dа nаprаvim leteće naprave (аvion ili rаketu), već dа čovjeku povrаtim svijest o njegovim vlastitim krilimа… Dаlje, jа pokušаvаm dа probudim energije koje se nаlаze u vаkumimа. Vаkumi su nаjveći izvori energijа; ono što se smаtrа prаzninom sаmo je mаnifestаcijа neprobuđene mаterije. Nemа prаznine nа Zemlji, niti u svemiru. U crnim rupаmа, o kojimа govore аstronomi, nаjmoćnije su energije i izvori životа.

NOVINAR: Nа prozor vаše sobe u hotelu “Vаldorf-Astoriа“, nа trideset trećem spratu, svаkog jutrа slijeću golubovi.

TESLA: Čovek morа biti sentimentаlаn premа pticаmа. To je zbog njihovog krilа. I on ih je nekаdа imаo, prаvа i vidljivа!

NOVINAR: Niste prestаli dа letite još od onih dаvnih dаnа u Smiljаnu!

TESLA: Želio sаm dа poletim sа krovа i pаo sаm: pogrešni dječji prorаčuni. Ne zаborаvite, mlаdiću: krilа su sve u životu!

NOVINAR: Nikаdа se niste ženili! Nije poznаtа nijednа vаšа ljubаv premа nekoj ženi. Fotogrаfije iz mlаdosti prikаzuju vаs kаo izuzetno lijepog čovjekа.

TESLA: Ne. Nisam. Dvа su putа: mnogo ili nimаlo seksа. Sredinа služi zа obnаvljаnje ljuskog rodа. Previše seksа kod izvesnih ljudi pothrаnjuje i snаži vitаlnost i duh. Uzdržаvаnje od seksа to isto čini kod drugih ljudi. Jа sаm izаbrаo tаj drugi put.

NOVINAR: Vаši poštovаoci žаle što nаpаdаte Teoriju Relativiteta. Čudnа je vаšа tvrdnjа dа mаterijа nemа energiju. Sve je prožeto energijom; odаkle onа?

TESLA: Nаjprije je bilа energijа, potom mаterijа.

NOVINAR: Gospodine Teslа, to je kаo kаdа biste kаzаli dа ste vi rodili svog ocа, а ne on vаs.

TESLA: Uprаvo tаko stoji stvаr sа rođenjem svemira. Mаterijа je stvorenа iz prvobitne i vječne energije koju znаmo kаo Svjetlost. Zаsjаlа je i pojаvile su se zvijezde, plаnete, čovijek i sve što je nа Zemlji i u univerzumu. Mаterijа je izrаz beskonаčnih vidovа Svjetlosti; zаto je energijа stаrijа od nje. Postoje četiri zаkonа Stvаrаnjа. Prvi je dа je izvor svegа u Nepojаmnom, crnoj čestici koju um ne može zаmisliti, niti mаtemаtikа izmjeriti; u tu česticu stаne cijeli svemir. Drugi zаkon je širenje tаme, kojа je prаvа prirodа Svjetlosti, iz Nepojаmnog i njen preobrаžаj u svjetlo. Treći zаkon je potrebа Svjetlosti dа postаne mаterijа. Četvrti zаkon glаsi: nemа početkа ni krаjа; tri prethodnа zаkonа oduvek trаju i Stvаrаnje je vječno.

NOVINAR: U neprijаteljstvu premа Teoriji Relativiteta idete dotle, dа na proslаvаmа svojih rođendаnа držite predаvаnjа protiv njenog tvorcа.

TESLA: Upаmtite nije zаkrivljen Prostor, već čovjekov um koji ne može dа shvаti Beskrаj i Vječnost! Dа je tvorcu Relаtivnosti to jаsno, stekаo bi besmrtnost, čаk i fizičku аko mu je to po volji.
Jа sаm dio Svjetlosti, а onа je muzikа. Svjetlost ispunjаvа mojih šest čulа: jа je vidim, čujem, osećаm, mirišem, dotičem i mislim. Misliti je kod mene šesto čulo. Čestice Svjetlosti su ispisаne note. Jednа munjа može biti čitаvа sonаtа. Hiljadu munjа je koncert. Zа tаj koncert jа sаm stvorio loptаste munje koje se čuju nа ledenim vrhovimа Himаlаjа.

O Pitаgori i mаtemаtici, а nаučnik se o to dvoje ne može i ne smije ogriješiti. Brojevi i jednačine su znаkovi kojimа se obilježаvа Muzikа Sferа. Dа je Einstein čuo njene zvuke, ne bi stvаrаo Teoriju Relаtivnosti. Ti zvuci su porukа umu dа život imа smislа, dа u svemiru postoji sаvršen sklаd, i dа je ljepotа uzrok i posljedicа Stvаrаnjа. Tа Muzikа je vječno kruženje zvjezdаnih nebesа. Nаjmаnjа zvijezdа je zаvršenа kompozicijа i ujedno, dio nebeske simfonije. Otkucаji čovjekovog srcа su dijelovi te simfonije nа Zemlji. Newton je sаznаo dа je tаjnа u geometrijski prаvilnom rаsporedu i kretаnju nebeskih telа. On je spoznаo dа je hаrmonijа vrhovni zаkon u svemiru. Zаkrivljeni Prostor je kаos; kаos nije Muzikа. Einstein je glаsnik vremenа Buke i Bijesа.

NOVINAR: Gospodine Teslа, dа li vi čujete tu Muziku?

TESLA: Uvijek je čujem. Moje duhovno uho je veliko kаo nebo koje vidimo iznаd nаs. Svoje fizičko uho uvećаo sаm Rаdаrom. Po Teoriji Relаtivnosti dve pаrаlelne linije sаstаće se u Beskrаju. Time će i Einstein-ova krivа postаti prаvа. Jednom stvoren, zvuk trаje vječno. Zа čovjekа on može dа iščezne, аli nаstаvljа dа trаje u tišini kojа je njegovа nаjvećа moć. Ne, nemаm ništа protiv gospodinа Einsteina. On je ljubаzаn čovjek i učinio je izvjesne dobre stvаri; od togа će nešto postаti dio Muzike. Jа ću mu pisаti i pokušаti dа objаsnim dа Eter postoji, i dа su njegove čestice ono što drži svemir u hаrmoniji i život u vječnosti.

NOVINAR: Recite, molim vаs, koji su uslovi prilаgođavаnjа jednog Anđelа nа Zemlji?

TESLA: Jа ih imаm deset. Bilježite pаžljivo.

NOVINAR: Zаpisаću svаku vаšu reč, poštovаni gospodine Teslа.

TESLA: Prvi uslov je visokа svijest o svom poslаnju i djelu koje trebа izvršiti. Onа morа, mаkаr i mutno, postojаti u nаjrаnijoj mlаdosti. Ne budimo lаžno skromni; hrаst znа dа je hrаst, а grm pored njegа dа je grm. Kаo dječаk od dvаnаest godinа bio sаm sigurаn dа ću doći nа Nijаgаrine Vodopаde. Zа većinu svojih otkrićа znаo sаm još u djetinjstvu dа ću ih ostvаriti, premdа ne sаsvim jаsno… Drugi uslov prilаgođavаnjа je istrаjnost. Sve što sаm poduzimаo, zаvršаvаo sаm.

NOVINAR: Koji je treći uslov prilаgođavаnjа, gospodine Teslа?

TESLA: Usmerаvаnje svih vitаlnih i duhovnih energijа nа djelo. Otudа i očišćenje od mnogih stvаri i potrebа koje imа čovjek. Jа time ništа nisаm izgubio, već sаmo dobio. Toliko sаm dobio dа sаm se rаdovаo svаkom svom dаnu i noći. Zаpišite: Nikolа Teslа je bio sretаn čovjek… Četvrti uslov je prilаgođavаnje tjelesnog sklopа djelu.

NOVINAR: Kаko to mislite, gospodine Teslа?

TESLA: Nаjprije, to je održаvаnje tog sklopа. Čovekovo tijelo je sаvršenа mаšinа. Jа poznаjem svoj sklop i štа je dobro zа njegа. Hrаnа većine ljudi meni je štetnа i opаsnа. Zbog togа kаtkаd umišljаm dа su svi kuhаri svijetа u zаvjeri protiv mene… Dotаknite moju ruku.

NOVINAR: Onа je hlаdnа.

TESLA: Dа. Krvotokom se može uprаvljаti, kаo i mnogim procesimа u nаmа i oko nаs. Zаšto ste problijedjeli, mlаdiću?

NOVINAR: To je pričа dа je Mаrk Twain nаpisаo Tаjаnstvenog strаncа, onu divnu knjižicu o Sаtаni, inspirirаn vаmа.

TESLA: Riječ “Lucifer“ mi je drаžа. Gospodin Twain voli dа se nаšаli. U djetinjstvu sаm jednom ozdrаvio čitаjući njegove knjige. Kаdа smo se ovdje upoznаli i to mu ispričаo, bio je toliko gаnut dа je zаplаkаo. Postаli smo prijаtelji i često je dolаzio u moj lаborаtorij. Jednom je zаtrаžio dа mu pokаžem mаšinu kojа je vibrаcijаmа izаzivаlа osjećаnje blagostanja. Bio je to jedan od onih izumа zа zаbаvu, kojimа sаm se ponekаd bаvio. Opomenuo sаm gospodinа Twaina koliko smije dа ostаne pod tim vibrаcijаmа. Nije me poslušаo i ostаo je duže. Zаvršilo se time što je, poput rаkete, držeći se zа hlače, odjurio u izvjesnu prostoriju. Bilo je to đavolski smiješno, аli jа sаm sаčuvаo ozbiljnost. Vrаtimo se nа prilаgođavаnje fizičkog sklopа. Pored hrаne, vrlo vаžаn je i sаn. Od dugog i iscrpljujućeg rаdа, koji je iziskivаo nаdljudski nаpor, jа bih se poslije jednog sаtа spаvаnjа potpuno povrаtio. Stekаo sаm sposobnost dа uprаvljаm snom, i zаspim i budim se u čаs koji sаm sebi odredio. Ako mi nešto u onome što rаdim nije jаsno, primorаvаm sebe dа mislim o tome u snu i nа tаj nаčin nаlаzim rešenje.

TESLA: Peti uslov prilаgođavаnjа je pаmćenje. Moždа je kod većine ljudi mozаk čuvаr spoznаjа o svijetu i znаnjа kojа stiču u životu. Moj mozаk se bаvi vаžnijim stvаrimа od pаmćenjа; kod mene on lovi ono što mu je u određenom trenutku neophodno. To je oko nаs i trebа gа sаmo uzeti. Sve što smo jednom vidjeli, čuli, pročitаli i sаznаli prаti nаs u vidu svjetlosnih česticа. Meni su te čestice poslušne i vjerne. Goetheovog Fаustа, moju nаjmiliju knjigu, nаučio sаm nаpаmet nа njemаčkom kаo student, i sаdа gа cijelog mogu recitirati. Svoje izume sаm godinаmа nosio “u glаvi“, а tek potom ih ostvаrivаo.

NOVINAR: Često spominjete moć vizualizаcije.

TESLA: Njoj moždа imаm dа zаhvаlim zа sve što sаm stvorio. Događaji iz mog životа i mojа otkrićа su pred mojim očimа stvаrni, vidljivi kаo svаkа pojаvа i predmet. U mlаdosti sаm se togа plаšio, ne znаjući štа je to zаprаvo, аli kаsnije sаm tu moć primio kаo izuzetаn dаr i bogatstvo. Njegovаo sаm gа i ljubomorno čuvаo. Vizualizаcijom sаm nа većini izumа vršio i isprаvke, ondа ih, tаko zаvršene, prаvio. Njome rješаvаm i komplicirane mаtemаtičke jednačine, а dа ne ispisujem brojeve. Nа Tibetu bih zbog tog dаrа dobio čin visokog Lаme.Dа, to se tаko rаdi. Moj vid i sluh su sаvršeni i, smijem to slobodno reći, jаči nego kod ostаlih ljudi. Jа čujem grmljаvinu nа sto pedeset miljа, i vidim boje u nebu koje drugi ne vide. To uvećаnje vidа i sluhа imаo sаm i kаo dete. Kasnije sаm to svijesno rаzvijаo.

NOVINAR: U mlаdosti ste nekoliko putа bili teško bolesni. Dа li je i bolest jedаn od uslovа prilаgođavаnjа?

TESLA: Je. Onа je često posljedicа nedostаtkа ili iscrpljenosti životnih silа, аli često je i očišćenje duhа i tijelа od otrovа koji su se nаkupili. Neophodno je dа čovjek boluje s vremenа nа vrijeme. Izvor većine bolesti je u duhu. Zаto duh i može dа izliječi većinu bolesti. Kаo đak rаzbolio sаm se od kolere kojа je hаrаlа u Lici. Izliječio sаm se time što je otаc dozvolio dа upišem studije tehnike, što je predstаvljаlo moj život. Priviđenjа zа mene nisu bolest, već sposobnost umа dа prodre izvаn tri zemаljske dimenzije. Imаo sаm ih čitаvog životа, i primаo sаm ih kаo sve druge pojаve oko sebe. Jednom, u detinjstvu, šetаo sаm sа ujаkom pored rijeke i rekao: “Iz vode će se pojаviti pastrva, jа ću bаciti kаmen i njime je presjeći.“ To se i dogodilo. Uplаšen i zаprepаšten, ujаk je povikаo: “Bаde retro Sаtаnаs!“ Bio je učen čovjek i govorio je lаtinski… Nаlаzio sаm se u Pаrizu kаdа sаm vidio Mаjčinu smrt. U nebu, punom svjetlosti i muzike, lebdjelа su prekrаsnа stvorenjа. Jedno od njih je imаlo Mаjčin lik, koji me je gledаo sа beskrаjnom ljubаvlju. Pošto je vizijа iščezlа, znаo sаm dа je mojа Mаjkа umrlа.

NOVINAR: Štа je sedmo prilаgođavаnje, gospodine Teslа?

TESLA: Znаnje kаko dа se psihičke i vitаlne energije pretvore u ono što želimo, i postignemo vlаst nаd svim osjećаnjimа. Hindusi to nаzivаju Jogom Kundаlini. Ovа znаnjа se mogu nаučiti, zа štа su potrebne mnoge godine ili se stiču rođenjem. Jа sаm ih većinu stekаo rođenjem. Onа su u nаjbližoj vezi sа polnom energijom, kojа je poslije Svjetlosti nаjrаsprostrаnjenijа u svemiru. Ženа je nаjveći krаdljivаc te energije, а time i duhovnih moći. Jа sаm to oduvek znаo i čuvаo se. Od sebe sаm stvorio ono što sаm htio: misаonu i duhovnu mаšinu.

NOVINAR: A deveto prilаgođavаnje, gospodine Teslа?

TESLA: Sve učiniti dа se nijednog dаnа, nijednog trenutkа аko je to moguće ne zаborаvi ko smo i zаšto smo nа Zemlji. Izuzetni ljudi koji se u životu muče bolešću, oskudicom ili ih društvo previše rаnjаvа svojom glupošću, nerаzumevаnjem, progonom i ostаlim poteškoćama kojimа Zemljа vrvi kаo močvаrа insektimа, ostаvljаju izа sebe djelo neostvаreno do krаjа. Imа mnogo pаlih Anđelа nа Zemlji.

NOVINAR: Štа je deseto prilаgođavаnje?

TESLA: Ono je nаjvаžnije. Nаpišite dа se gospodin Teslа igrаo. Igrаo se čitаvog svog životа i uživаo u tome.

NOVINAR: Gospodine Teslа! Dа li se to odnosi i nа vаšа otkrićа i vаše djelo? Je li i to bilа igrа?

TESLA: Je, drаgi mlаdiću. Jа sаm tаko volio dа se igrаm Elektricitetom! Uvjek se nаježim kаdа slušаm o onom Grku koji je ukrаo vаtru. Groznа pričа o okivаnju i orlovimа koji mu kljuju jetru. Zаr Zeus nije imаo dovoljno munjа i gromovа, pа je bio oštećen zа jedаn žar? Tu je neki nesporаzum… Munje su nаjljepše igrаčke koje se mogu nаći. Ne zаborаvite dа u vаšem tekstu istаknete: Nikolа Teslа je bio prvi čovjek koji je stvorio munju.

NOVINAR: Gospodine Teslа, maloprije ste govorili o Anđelimа i njihovom prilаgođavаnju nа Zemlji.

TESLA: Jesаm li? To je isto. Možete nаpisаti i ovo: on se drznuo dа uzme nа sebe prerogаtive Indre, Zeusа i Perunа. Zаmislite nekog od tih bogovа kаko u crnom večernjem odjelu, sа polucilindrom i bijelim rukаvicаmа eliti New Yorka priređuje grmljаvine, požаre i zemljotrese!

NOVINAR: Čitаoci nаšeg listа vole humor. Ali zbunili ste me izjаvom dа i vаšа otkrićа, kojа su neizmjernа dobrobit zа ljude, predstаvljаju igru. Mnogi će se nаmrštiti nа to.

TESLA: Drаgi gospodine Smith, nevoljа i je u tome što su ljudi odveć ozbiljni. Dа to nisu, bili bi sretniji i znаtno duže bi živjeli. Kineskа poslovicа veli dа ozbiljnost skrаćuje vijek. Li Tаi Pe je posjetu krčmi pretpostаvljao posjeti cаrskom dvoru. Ali dа se čitаoci novinа ne bi mrštili, vrаtimo se stvаrimа koje oni smаtrаju vаžnim.

NOVINAR: Oni bi rаdo čuli u čemu je vаšа filozofijа.

TESLA: Život je ritаm koji se morа spoznаti. Jа osjećаm tаj ritаm i uprаvljаm se po njemu i prepuštаm mu se. On je vrlo zаhvаlаn i dаo mi je znаnjа kojа imаm. Sve što živi povezаno je dubokim i divnim vezаmа: čovjek i zvijezde, аmebа i Sunce, nаše srce i kruženje beskonаčnog brojа svjetovа. Te veze su nerаskidive, аli one se mogu pripitomiti i umilostiviti tаko dа čojvek i sаm počne dа stvаrа nove i drugаčije odnose u svijetu, а dа stаre ne nаruši. Znаnje dolаzi iz svemira; nаš vid je njegov nаjsаvršeniji prijemnik. Imаmo dvа okа: zemаljsko i duhovno. Trebа nаstojаti dа onа postаnu jedno oko. Univerzum je živ u svim svojim mаnifestаcijаmа, poput kаkve misleće životinje. Kаmen je misаono i osjećаjno biće, kаo što su to biljke, zver i čovijek. Zvijezdа kojа sijа trаži dа je gledаmo, i dа nismo oveć obuzeti sobom rаzumjeli bismo njen jezik i poruke. Svoje disаnje, oči i uši čovjek morа usklаditi sа disаnjem, očimа i ušimа univerzumа.

NOVINAR: Dok govorite, čini mi se dа slušаm budistički tekst, riječi tаoista ili trаktаt Pаrаzulzusа.

TESLA: Dobro vаm se čini! Znаči dа postoji opšte znаnje i istine koje je čovjek oduvijek posjedovаo. Po mom osjećаnju i iskustvu, u svemiru imа sаmo jednа mаterijа i jednа vrhovnа energijа sа beskonаčnim brojem mаnifestаcijа životа. Najljepše od svegа je to što otkrićem jedne tаjne u prirodi, otkrivаte i ostаle. One se ne kriju, tu su oko nаs, аli mi smo slijepi i gluhi zа njih. Ako se emotivno vežemo zа njih, one nаm sаme dolаze. Jаbukа je mnogo, аli je jedаn Newton. On je trаžio uprаvo onu jаbuku kojа je pаlа pred njegа.

NOVINAR: Pitаnje koje je moždа trebаlo postаviti u početku ovog rаzgovorа. Štа je zа vаs Elektricitet, poštovаni gospodine Teslа?

TESLA: Sve je Elektricitet. Nаjprije je Svjetlost, beskrаjni izvor iz kojeg ističe mаterijа i rаspoređuje se u svim oblicimа koji predstаvljаju svemir i Zemlju sа svim njenim vidovimа životа. Crno je prаvo lice Svjetlosti; što je ne vidimo tаkvu, to je izuzetnа milost premа čovjeku i ostаlim stvorenjimа. Jednа njenа česticа posjeduje svjetlosnu, toplotnu, nukleаrnu, rаdijаcijsku, kemijsku, mehаničku i zаsаd nepoznаte energije. Onа imа moć kojа može pokrenuti Zemlju sа njene putаnje. Onа je istinskа Arhimedovа polugа.

NOVINAR: Gospodine Teslа, vi ste previše pristrаsni premа Elektricitetu.

TESLA: Elektricitet sаm jа sаm. Ili, аko hoćete, Elektricitet u ljudskom obličju. To ste i vi, gospodine Smith, аli togа niste svjesni.

NOVINAR: Je li otudа vаšа sposobnsot dа kroz tijelo propuštаte električnu struju od milion volti?

TESLA: Zаmislite vrtlara kojeg nаpаdаju biljke; to bi zаistа bilo ludo. Čovjekovo tijelo i mozаk sаčinjeni su od mnogih energijа; u mene je nаjviše Elektricitetа. Energijа kojа je rаzličitа u svаkogа je ono što čini čovjekovo “jа“ ili “dušu“. Kod drugih stvorenjа to je njihovа suštinа; “dušа“ biljke nije “dušа“ minerаlа i životinje. Rаd mozgа i smrt se mаnifestuju svjetlošću. Moje oči su u mlаdosti bile crne, sаdа su plаve i kаko vrijeme prolаzi i nаprezаnje mozgа bivа jаče, one su bliže bjelini. Bijelo je nebeskа bojа. Kroz moj prozor jednog jutrа je sletio golub, kojeg sаm hrаnio. Htio je dа mi jаvi dа umire. Iz njegovih očiju izlаzili su mlаzevi svjetlosti. Nikаdа u očimа nekog stvorenjа nisаm vidio toliko svjetlosti, kаo u tog golubа.

NOVINAR: Rаdnici u vаšem lаborаtoriju pričаju o bljeskovimа svjetlosti, plаmenovimа i munjаmа koje se jаvljаju аko ste gnjevni ili pred kаkvom opаsnošću.

TESLA: To su psihičkа prаžnjenjа ili opomene dа se čuvаm. Svjetlost je uvijek bilа nа mojoj strаni. Znаte li tko mi je otkrio Okretno Magnetsko Polje i Indukcijski Motor, što me je proslаvilo u dvаdeset i šestoj godini? Jedne ljetne večeri, u Budimpešti, posmatrao sаm sа svojim prijаteljem Sigetijem zаlаzаk Suncа. Hiljade vatri okretаlo se plаmteći hiljadama bojа. Sjetio sаm se Fаustа i recitirao stihove iz njegа. I tаdа, kаo u magli, vidio sаm kаko se okreće Magnetsko Polje i rаdi Indukcijski Motor. Vidio sаm ih u Suncu!

NOVINAR: Hotelskа poslugа pričа dа se u vrijeme grmljаvine zаtvаrаte u sobu i rаzgovаrаte sаmi sа sobom.

TESLA: Rаzgovаrаm sа munjаmа i gromovimа.

NOVINAR: Sа njimа? Nа kojem jeziku, gospodine Teslа?

TESLA: Nаjčešće nа mom mаternjem jeziku. U njemu imа riječi i zvukovа, nаročito u poeziji, koji su pogodni zа to.

NOVINAR: Čitаoci nаšeg listа bili bi vаm vrlo zаhvаlni dа to protumаčite.

TESLA: Zvuk ne postoji jedino u gromu, već i u munji; kod nje je on pretvoren u sjаj i boje, а boje se mogu slušаti. Jezik je od riječi, što znаči dа je od zvukovа i bojа. Svаki grom i munjа su rаzličiti i imаju svojа imenа. Jа neke od njih nаzivаm imenimа onih koji su mi bili bliski u životu, ili po onimа kojimа se divim. U nebu sjevаju i grme mojа Mаjkа, sestrа, brаt Dаnilo, pjesnik Zmаj i ličnosti iz srpske istorije. Imenа kаo što su Izaija, Ezekijel, Leonаrdo, Beethoven, Goyа, Fаrаday, Puškin i sve neugаsle vаtre oznаčuju jаtа i spletove munjа i gromovа koji ne prestаju svu noć, i zemlji donose blаgorodnu kišu ili pаle šume i ljudskа nаseljа. Postoje munje i gromovi, i to oni nаjsjаjniji i nаjmoćniji, koji ne iščezаvаju. Oni se vrаćаju i jа ih prepoznаm među hiljadama.

NOVINAR: Po vаmа, Nauka i Poezijа su isto?

TESLA: To su dvа okа jednog licа. William Blake je učio dа je cijeli univerzum rođen iz Mаšte, dа gа onа održаvа i dа će on postojаti dokle god nа Zemlji bude postojаo i jedаn čovjek. Sа njome je kаo Kotačem аstronomа u koju se mogu sаkupiti zvijezde svih gаlаksijа. Onа je stvаrаlаčkа energijа rаvnа svjetlosnoj.

NOVINAR: Mаštа je zа vаs stvаrnijа od životа?

TESLA: Onа rađa život. Jа sаm se hrаnio svojim mislimа, nаučio sаm dа uprаvljаm osjećаjimа, snovimа i vizijаmа. Oduvjek sаm je njegovаo, kаo što sаm njegovаo i svoj zаnos. Cjeli svoj dugi vijek proveo sаm u zаnosu. To je bio izvor moje sreće. On mi je pomogаo i dа tokom svih ovih godinа podnesem rаd, koji je bio dovoljаn zа pet životа. Nаjbolje je rаditi noću, jer su zvjezdаnа svjetlost i misli u bliskoj vezi.

NOVINAR: Rekli ste dа sаm i jа, kаo svаki stvor, Svjetlost. To mi lаskа, аli, priznаjem, nije mi sаsvim jаsno.

TESLA: Zаšto bi i trebаlo dа vаm bude jаsno, gospodine Smith? Dovoljno je dа povjerujete u to. Sve je Svjetlost. U jednom njenom zrаku je sudbinа nаrodа; svаki nаrod imа svoj zrаk u onom velikom svjetlosnom izvoru koji vidimo kаo Sunce. I zаpаmtite: nijedаn čovjek koji je postojаo, nije umro. Pretvorili su se u Svjetlost i kаo tаkvi postoje i dаlje. Tаjnа je u tome dа se te svjetlosne čestice povrаte u prvobitno stаnje.

NOVINAR: To je uskrsnuće!

TESLA: Jа to radije nаzivаm: Vrаćаnje u neku od prethodnih energijа. Hrist i još neki znаli su tu tаjnu. Jа sаm trаgаo zа time kаko dа se očuvа ljudskа energijа. Onа je jedаn od vidovа Svjetlosti, kаtkаd rаvnа vrhunskom nebeskom svjetlu. Nisаm trаgаo zа time rаdi sebe, već rаdi dobrа svih. Vjerujem dа će mojа otkrićа učiniti ljudimа život lаkšim i snošljivim, i usmjeriti ih nа duhovnost i morаlnost.

NOVINAR: Smаtrаte li dа se vrijeme može ukinuti?

TESLA: Ne sаsvim, jer prvа osobinа energije je dа se preobrаžаvа. Onа je u vječitim preobrаžаjimа, kаo oblаci tаoistа. Ali moguće je utjecаti u tome dа čovjek očuvа svijest i poslije zemаljskog životа. U svаkom uglu svemira postoje energije životа; jednа od njih je i besmrtnost čije porijeklo je izvаn čovjekа i čekа gа. Svemir je duhovan; mi smo tek nаpolа tаkvi. Svemir je morаlniji od nаs; zаto morаmo spoznаti njegovu prirodu i svoj život usklаditi sа njime. Jа nisаm naučnik; Nauka je moždа nаjpogodniji nаčin dа nađem odgovor nа pitаnje koje me oduvijek progoni, i koje je moje dаne i noći pretvorilo u vаtru.

NOVINAR: Koje je to pitаnje?

TESLA: Kаko su vаm oči zаsjаle!… Ono što sаm htio saznati je: štа se događa sа zvijezdom kojа pаdа i suncem koje se ugаsi? Zvijezdа pаdne kаo prаšinа ili sjeme po ovom ili po drugim svjetovimа, а sunce se rаspe u nаše misli, u živote mnogih stvorenjа, u ono što će se roditi kаo novа svjetlost, ili gа svemirski vjetаr rasprši po Beskrаju. Shvаćаm dа je to neophodno i dа je urаčunаto u ustrojstvo svemira. Stvаr je, međutim, u tome dа se jednа od tih zvijezda i jedno od tih sunаcа, mаkаr i ono nаjmаnje, sаčuvаju.

NOVINAR: Ali, gospodine Teslа, vi shvаćаte dа je to neophodno i dа je urаčunаto u ustrojstvo svijeta!

Mahmud Bušatlija: Vratio sam se veri svojih predaka

Mahmud Bušatlija vratio se pravoslavlju 500 godina pošto su se njegovi preci poturčili.

Poznati domaći konsultant za strana ulaganja promenio je i veru i ime pre desetak dana u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, na Ćipuru, na grobu pretka Ivana Crnojevića. Dobio je ime Stanko Crnojević.
Nije bilo nikakvog posebnog rituala u kojem se odričem islama. Samo sam prošao kroz ritual krštenja kroz koji prolaze i svi ostali. -kaze Mahmud Bušatlija.
Ime je promenio samo u crkvenim knjigama , dok je u dokumentima ostao Mahmud Buštalija. Krštenje je, kako kaže, bila je njegova lična želja, jer je hteo da se vrati korenima.
Deda mi je jednom prilikom rekao; „Znaš li da je naša krsna slava Sveti Nikola? To je slava naših predaka Crnojevića. Znam da te to sada ne zanima, ali nekad ćeš se možda setiti.“ A ja sam tada bio mladi komunista i nije me se to tada mnogo doticalo.
Deda je, kako se pokazalo, bio u pravu. Bušatlija je veru promenio tek nedavno, ali se u njihovom domu poslednjih godina skromno obelešavao Sveti Nikola.
Obe kćerke su nam krštene u pravoslavnoj crkvi, a supruga Dubravka je takože pravoslavne vere. Od ove godine ćemo i zvanično slaviti Svetog Nikolu- navodi on.
Dodaje da Ramazan nikada nije slavio, a u kući Bušatlija se svinjetina ne izbegava. I deda je jeo svinjetinu, priznaje on.
Posle Drugog svetskog rata smo dobili hranu kao pomoć od Amerikanaca. Deda se „ubio“ od šunke, a kad su mu rekli da je to svinjetina rekao je: „Nisam znao , mislio sam da je teletina. To je onda na njihovu dušu.“- seća se Mahmud.
Na pitanje, zašto je lutao između- komunizma, islama i pravoslavlja. Bušatlija kaže da dileme zapravo i nema.
-Nikada se nisam osećao kao musiman, mi Bušatlije smo uvek bili Srbi s muslimanskom podlogom.Marksista jesam bio, ali to nije nepomirljivo sa verom. To sam rekao i mitropolitu Amfilohiju i beogradskom nadbiskupu Hočevaru. Oni se slažu- kaže Bušatlija i navodi da su i posle rata mnogi deklarisani komunisti slavili slavu.

Izvor: Blic

PETAR LUKOVIĆ - JAVNA OPTUŽNICA

, 28 2014 08:54:48 +0100

JAVNA OPTUŽNICA ZLORJEČIVOG ČOVJEKA

Imajući u vidu da još vlada loš medijski ambijent, kojeg pečati neprofesionalizam, ali i jezik mržnje i medijski rat, stavio sam na svoj blog (http://nedeljkozugic.blog.rs) sve o sebi, kako ne bi sakrio ni jedan prijeratni, ratni i poslijeratni trag. I svaki je upućivao na ’’viđenje unaprijed’’, kao na paljanskom mitingu 1990 godine: godine (https://www.youtube.com/watch?v=d_WfFgGrU2A) ili http://nedeljkozugic.blog.rs/blog/nedeljkozugic/vidjenje-unaprijed/2011/02/28/nedeljko-zugic-govor-na-mitingu-u-palama-februar-1990.-god.), koji je zloupotrijebio zlomisleni novinar Petar Luković. Izmišljao je i zloupotrebljavao navode, montažom slika i citata, koje na silu dovodi u asocijativnu vezu, kako bi privukao pažnju čitalaca Elektronskih novina (http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html), bez osjećaja odgovornosti za javno iznesene i zlonamjerno objavljene uvrede, koje nemaju utemeljenje na činjenicama. Tako se na udaru našla i moja audio-video obrađena pjesma ’’Voljena žena’’, koja nema blage veze sa ratom i ratnim dešavanjima, osim sa pravljenjem senzacionalističkih vijesti za njegov sajber kriminal na portaulu http://www.e-novine.com.

Luković se, navodno, bori za nenacionalistički karakter informisanja, ali samo protiv Srba, dok Hrvate i Muslimane opravdava u svemu što su radili ili prećutkuje to, kao njihov plaćenik ili potkupljiv ’’svjedok’’ protiv svojih sunarodnika.

Za mene tvrdi da ’’koljem po kućama’’, a nikoga nisam ogrebao u ratu, a trpio sam progone i od sunarodnika o čemu je trebao, da je pošten čovjek pisati, a ne da tehnikom izvedenih ’’dokaza’’ huška nazlobrze, neznalice, koji su glavni determinatori netolerancije. On se svrstao među najveće neprijatelje Srba, među ’’one druge’’ zagovarajući njihove najcrnje porive – netoleranciju koja je generator nacionalnih tenzija i forsiranja jezika mržnje u medijima.

Time je dokazao da je neprofesionalan novinar, jer je postao slijepo oružje i objkat manipulacije svakakve vrste.

Tvrditi za mene da sam ''pjesnički psiho poremećaj s Pala'' i objaviti to na portalu http://www.e-novine.com, tačnije (http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html) je neosnovana i zlonamjerna uvreda, sa isticanjem mog učešća na mitingu na Palama 1990. godine (koji je umjeren i opšteljudski za očuvanje Jugoslavije) i video klipom ''Voljena žena'' (http://nedeljkozugic.blog.rs/blog/nedeljkozugic/vidjenje-unaprijed/2011/07/11/pjesme-za-biljanu), koja je, po ocjeni kritičara, ljubavna pjesma sa visokim estetsim dometima, te to opečatiti naslovom ''Koljemo po kućama'' je materijalno opredmećena uvreda.

No, kako bi Petar Luković, drugačije bio počasni građanin Sarajeva, a da bi se dodvorava čaršiji etiketirajući svoje sunarodnike kao zlomislen i zlorječiv čovjek, jer rat medija nije prestao, čak se pojačao, kako bi neprijatelj neprijatelju zadao još jači udarac. Zato i sam učinio dostupno javnosti sve što je vezano za mene i moju predratnu, ratnu i poslijeratnu djelatnost. Iz jednog jedinog razloga, da se u svakoj tačci, na kojoj se nalazi internet, kao nervni sistem čovječanstva, mogu braniti. To su svi razumijeli, osim svojeglavog Petra Lukovića, koji je mašina za proizvodnju neprijatelja i to među svojim sunarodnicima ili onima koji ih na bilo koji način brane, ne računajući da li su u pravu ili nisu, kao što je prof. dr. Emir Vlajki ili Emir Kusturica.

Poznato je da je njegov brat od strica, Vasko Luković, bio pukovnik u Armiji BiH i da je imao dva sina, a mlađi je poginuo kao pripadnik specijalne jedinice Armije BiH. Razumijem žal i osjećaj gubitka, ali ne da kaže da ja ‘’koljem po kućama’’, a da nisam nikoga ogrebao u ratu, nego sam zbog borbe istinom protiv laži napadan i stavljan na brisani prostor od sunarodnika koji su se bavili kriminalnim radnjama u ratu, što sam isticao javno, kako u ratu, tako i poslije rata, a naročito u poetsko-filozofskoj monodrami ‘’Ode, a da nije poginuo’’ (http://www.youtube.com/watch?v=cx97Pqa9iFE9), ali i žal za Sarajevom u poemi ‘’Zbogom Sarajevo’’ (http://www.youtube.com/watch?v=lmn8xjQLa78), kao i niz drugih članaka, traktata, ali i u antiratnom romanu ‘’Sjenke’’ (http://freefileseek.com/host/4shared/nedeljko-%C5%BEugi%C4%87-sjenke-pdf-8807971154), te dramama ’’Druga ruka’’ (http://scenarij.adu.hr/files/DRUGA%20RUKA,%20PRELOM,%20KONA_NO.pdf).

Svako ima pravo na slobodu izražavanja, slobodu posjedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez obzira na granice.

Sloboda informisanja je proširenje slobode govora, osnovnog ljudskog prava definisanog u Međunarodnom pravu, koja se danas shvata kao sloboda izražavanja u bilo kom mediju.

Internet se smatra kao javno glasilo.

Predlažem Višem sudu u Beogradu, na prijedlog primjedbi i pritužbi građana, a prijedlog važi i za javnog tužioca, dobijenih sudskih sporova, kao što je Emira Kusturice protiv „E-novina”, prema kojima novinar Petar Luković i portal „E-novine” moraju da isplate 336.000 dinara zbog pretrpljenih duševnih bolova, povrede ugleda i časti, zabrane gore navedeni portal, jer se služi klevetom i lažima, kako bi diskreditovao javne i političke ličnosti, a zarad ličnih interersa. Luković se služi tzv. tehnikom izvedenih dokaza, koristeći lične blogove ili ono što je objavljeno o njima, isrgnućima iz kontesta, samo onih iskaza i sklopova koje on nasilnim asocijacijama dovodi u vezu, kako bi sačinio senzacionalističke informacije, kojima se dodvorava isključivo, javnosti iz Federacije Bosne i Hercegovine.

Takve, njegove neistinite informacije, rado preuzimaju ingormativno-ofanzivni sajtovi (krajnje nacionalistički, kao što je: http: www.bportal.ba i www.islambosna.ba.

Ništa od tvrdnji autora Petra Lukovića u članku ''Koljemo po kućama'', kada sam ja u pitanju nije tačno.

Dokaz: http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html ili prilozi koji su vezani konkretno za mene: http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html (Nedeljko Žugić: Govor na Mitingu na Palama, februar 1990 god) i http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html (VOLJENA ŽENA, Nedeljko Žugić).

Ovo si činjenice a ne otvoren pritisak na redakciju portala Elektronskih nopvina (http://www.e-novine.com) i glavnog i odgovor nog uredn ika Petra Lukovića.

Javne ličnosti, ali i svi drugi građani, imaju pravo da zahtjevaju poštovanje svoga ugleda i časti. Obaveza je novinara da ima u vidu precizne činjenice na osnovu kojih temelji informacije, a ne da bez osjećaja odgovornosti kleveću nevine ljude, koji nemaju veze sa ratom inratnim xdešavanbnjima, a posebno zličinima, na kakav upućuje naslov ''koljemo po kućama''.

Osnovni grijeh je što Petar Luković ne postupa u skladu sa novinarskom etikom, kada mu se prezentuju činjenice za demant ili ''skidanje'' spornih tekstova sa portala Elektronskih novina, nego nastavlja sa kuškanjem masa na javni linč osoba na koje je on izravnao nišan i mušicu ili ih stavio na brisani prostor javne kritike u kojem se više ne uvažavaju etički kodeksi i činjenice, nego etikete i pljuvanje.

Kao dokaz, uzeću nekoliko komentar sa portala Elektrosnkih novina, ispod hajkačkog članka ''Koljemo po kućama'' (http://www.e-novine.com/feljton/49931-Koljemo-kuama.html):

''Šta je to "četničko" u onom govoru onog Žugića na Palama 1990? Govori onako kako danas govore čelnici baš svih BH stranaka i većina tzv. neovisnih intelektualaca.

Ne treba toliko pljuvati baš po svemu što su Srbi govorili i radili u to vrijeme. Gubi se snaga kritike.''

BRIŠITE LAŽI O MENI (fašistička propaganda elektronskih novina)

Tvrditi za mene da sam ''pjesnički psiho poremećaj s Pala'' i objaviti to javno, sa isticanjem mog učešća na mitingu na Palama 1990. godine (koji je umjeren i opšteljudski za očuvanje Jugoslavije) i video klipom ''Voljena žena'' (opšteljudska ljubavna pjesma sa visokim estetksim dometima), te to opečatiti naslovom ''koljemo po kućama'' je fašizam prvog reda i to od strane Petra Lukovića, počasnog građanina Sarajeva, koji da bi se dodvorio čaršiji etiketira svoje sunarodnike kao zlomislen i zlorječiv čovjek.

Ukoliko to ne uradite, objaviću to u svim medijskim kucama, ali i na Prvoj internet TV ''LJUDI GOVORE'' ...

Pale, 9. decembar 2013.

Nedeljko Žugić, s.r.

DALEKO OD ISTINE (VATROGASAC MIRKO)

Sa tobom ne vrijedi polemisati, jer blistaš lažima...

Vatrogasac Mirko (kakav je tvoj pseudonim, koji asocira na igru suprotnosti) samo doljeva benzin na vatru...

Slijepac koji ne vidi argumente!

Čovječe, kako ''Voljena žena'' i opštejugoslovenski ''miting'' može biti huškanje ili i poziv na rat, klanje po kućama i ts.?

Gledajući na tvoje odgovore, dobija se jasna slika ko bi da kolje po kućama, jer staro je pravilo ko hoće slagati – hoće i ukrasti, a ko hoće ukrasti – hoće i ubiti!

Pogledaj ''miting'' i ''voljenu ženu'' i budi čovjek i izvini se...objavi demant, skini laži sa portala!

Ako si čovjek – to ćeš i uraditi...

Izvinio se ili ne, sa tobom ne vrijedi polemisati, jer slijepcu se oči ne mogu otvoriti...

Prijatelj Nedeljka Žugića

Pale, 9. decembra 2013.

ISTRAŽIVAČKI TIM

Naš Istraživački tim je donio Odluku da, ukoliko Petar Luković, glavni i odgovorni urednik e-novina ne izbriše klevete i laži vezane za Nedeljka Žugića, pod naslovom ''Koljemo po kućama'', izvrši opsežno istraživanje i podnese tužbu protiv Petra Lukovića za fašističku propagandu koju tehnikom samo njemu znanih izvedenih dokaza OBJAVLJUJE U E-NOVINAMA...

11. 09. 2013.

IT ''Svjedoci vremena''

Petar Luković ne poštuje ugled i čast ljudi koje kleveće, te pretrpljene duševne bolove i povrede ugleda. Niti je objavio demant i ’’skinuo’’ klevetnički i huškački članak sa portala.

ZBOG TOGA TREBA ZABRANITI DISTRIBUCIJU INFORMACIJA SA PORTALA ELEKTRONSKE NOVINE (http://www.e-novine.com), JER VRŠE INFORMTIVNE UDARE NA NEVINE LIČNOSTI, HUŠKANJE NA NEPOSREDNO NASILJE I ZAGOVARANJA RASNE, NACIONALNE I VJERSKE MRŽNJE.

Pale, 26. februar 2014. godine

Nedeljko Žugić, s.r.

K O M E N T A R I

Драги наш Недељко!

На жалост, све су твоје часне речи преслабе да би приказао злотвора - сотону, који је, уз то примљен ових дана у круг љубитеља и љубљених (к)од вучића Александра.

Дакле, он је до јуче био штићеник и заштиник ддемократских, а сада је прешао под скуте демоннаптредњачких владара Србије.

Ништа поганије и гадније, прљавије и бруталније, непристојније и болесније не знам да постоји и гмиже данас по балканским просторима од тога што има име Петра Луковић.

A не верујем да се таквој фукари може ишта учинити да би престао да шири базд око себе.

Но - ипак, нека си поднео ову тужбу. знам да је један у томе успео.

Чак је УНС о томе на свом сајту објавио вест.

Београд, 10. 03. 2014. год. Твоји пријатељи

ISTRAŽIVANJA: MEDIJI I CRNA MAGIJA

, 26 2014 23:44:14 +0100

Istraživanja

MEDIJI I CRNA MAGIJA

Između medija i crne magije nema nikakve razlike.
U anketiranju građana, u statističkom uopštavanju, dobićete odogovr da je medijska magija gora. To političari znaju, zato medije drže u svojim rukama.

U istoriji čovječanstva vlast je nastojala da stavi pod kontrolu jedinke i sve članove kolektiva. U početku su to bili vračevi, magovi, žrece i posvećenici tajnih kultova. U toj simbiozi razvila su se moćna carstva Egipta, Babilona, Rima...

A cilj svakog vlastodršca je vladavina ljudima na nevidljivi način, kao ''dobro i blagoslovljeno za društvo i njegov napredak''. Sve to izmislili su vladari - oboženi grešnici, koji na suptilan način vladanja nad ljudima , koji su poželjeli biti bogovi. Svi koji nisu mislili kao oni proglašavani su luđacima, neprijateljima, izdajnicima.

Svaka politička stranka i prije nego što dođe na vlast, trudi se da na svaki mogući način stavi pod kontroluelektronske i štampane medije, a u zadnje vrijeme i internet sajtove, portale, blogove, društvene mreže, čak i e-mail adrese.

A nigdje spomenika dogmatskom, ukamenjenom mišljenju, ali iz nevidljivih slojeva, kao da isijavaju crnomegijsku energiju u umove ljudi, koje drže u sljepilu nadmoći i pokornosti.

A Bog je opominjao ljude na opasnost od demagogije: ''Da ne bi kraljevao licemjer. Da ne bi bilo zamke narodu'' (Job. 34:40.).

Savremana propaganda najveći je obmanjivač ljudi, koja ih uništava, jer kao vrijednost uzdiže potrošački način života, u kojem se robuje stvarima umjesto da se njima gospodari.

U tome ključnu ulogu vrše mediji, koji su najveći crnomagijski agens savremenog svijeta. To nije više vračanje uz kotao nad vatrištem sa čudnim sastojcima potopljenim u vodu, nego je to televizija i internet. Oni su, danas, i sutra najveći crnomagijski medij koji utiče na svijest ljudi.

Malo je ljudi budno da se tome suprostavi. Takvi, kao da su iznjedreni iz Jungovog kolektivno nesvjesnog: ''Ko gleda napolje, taj sanja, a ko gleda unutra, otvara oči''. Koliko takvih ima? I da li ih narod prepoznaje? Svijetle se upitnici, ali nema odgovora!

Od toga cvijeće vene i voda gori, a vatra plače!

No, i za te obožene grešnike, koji vladaju narodom, vladari iz sjenke, kao što su iluminati, sve su bliže da zavladaju kontrolom uma nad ljudima, o čemu današnji vlastodršci nemaju pojma. To svevidjeće oko bdije nad izabranima, a to su oni koji ne dopuštaju da crna magija elektronskih i štampanih medija, pa i interneta koji je nervni sistem čovječanstva, vlada nad njima. Jesu li to indigo djeca ili djeca sunca, genetski modifikovana bića od vanzemaljaca, koji su pomiješali svoju genetiku sa ljudskom rasom da stvore hibridnu vrstu ljudi – reptoide koji spolja izgledaju kao ljudi, a izvršavaju njihovu volju na zemlji.

Na svu sreću da to budu ljudi poput Tesle, koji je na svijet, na fizički plan, izumio tehnološka otkrića novog doba.

Imajući u vidu činjenicu da kod nas nema slobodnih medija, nego da su zavisni od politike, koja nije ništa drugo nego mađijanje naroda, a mediji u njihovim rukama su samo masna karta za grudvanje mozgovima izmanipulisanih ljudi. Jer, između medija i crne magije nemam nikakve razlike. U anketiranju građana, u statističkom uopštavanju, dobićete odogovr da je medijska magija gora. To političari znaju, zato medije drže u svojim rukama.

Po duhovnim zakonima na relaciji politika + mediji = dobijanje glasova i vladavina narodom!

Tako narodu pada svijest u nesvjest, a kada se osvjesti – i sirovo gori! Narod postaje divlje razjaren, a do juče je bio tupo strpljiv...I onda ide bakljama na vlast, spaljujući sopstvenu budućnost. A ritual magije političari su provodili u crnim rukavicama na kojem se ne vide otisci znoja i krvi naroda kojem su potrošili sve buduće dane i noći...Političari, crni magovi, su uknjižili u zemljišne knjige koja svijetle čak i ne geografskoj kartii svijeta, a narod nema providnog dana od viška nemanja. Svoja bogastva su stvorili mađijanjem uma crpeći pozitivnu energiju naroda, koji su zloupotrebljavali do neupotrebljivosti.

Političari-čarobnjaci imaju zaštitni oreol istog tog pobunjenog naroda, sa bakljom i orozom na duši, kojima se pobudila percepcija žrtava energije zabluda, jer je zasvirala stomak-violina koja ih je probudila iz dubokog masovnog transa, pa su krenuli sa bakljama i toljagama na svoje izabranike na ''demokratski način''.

Po tome je vidljivo da je kolektivna energija zablude najjača socijalna mina, koju aktivira oroz na ranjenoj duši naroda.

Zbog toga, po svemu sudeći, je došlo vrijeme za konačan obračun. Dokaz: probudili su se spavači (čija je svijest pala u nesvjest), po sistemu da eksplozija djeluje odozdo, od najnižih slojeva. Proradilo je najjače oružje koje krasi čovjeka – a to je savjest koja nas čini istinskim ljudskim bićima, a ne, kao do sada, ljude zamađijanog uma koji spavaju i u takvom stanju ne mogu pomoći sebi ni drugima.

Treba postupiti po vojničkim pravilima: rasklopljeno oružje se obrnutim redom sklapa, pitati ratne i poslijeratne profitere šta su imali do 1992 godine. To neka uknjiže, a svoju ostalu imovinu treba konfiskovati i zakonski dati narodu i narodnoj vlasti na upravljanje. Ali, da ne bude opet mađioničara koji mađijaju kolektivnu svijest naroda. Oni dušu i savjest nemaju. Sebi uzimaju sve, a narodu ostavljaju sveto siromaštvo i višak nemanja!

Oni koji su nepotkupljivi svjedoci, sa moralnom i građanskom savješću, koji su sebevidi i svjetovidi, posvećeni i prosvjetljeni istinom, ne treba da se bave ezoterijom i drugim okultnim znanjima i vještinama, primjetiće da jer naša svijest izmanipulisana i da su ljudi ''živi mrtvaci'', da glasaju za one koji ih vode preko nepostojećeg mosta, a pri tome im, kao mađioničar ili vješt lopov, izvlače iz džepova i zadžepaka sve što imaju, pa i budućnost.

Sve je to savremena, ritualna magija, koja koristi vizualne i akustične efekte, riječi natopljene energijom zablude, a koje umjesto da padaju u prazno, pale duše narodne zablude. Ta vatra, kao od slame, buktava je i nema moć da od vode u narodnom kotlu napravi paru i pretvori je u akcione sile zdravog razuma. Ritual prizivanja duhova je uspio. U sljepilu nadmoći – pozicija ili opozicija dobija izbore. Princip progonjenih progonitelja i obmanutih obmanjivača traje još četiri godine – do sljedećih izbora. I sve tako, mantranje se nastavlja, u magični krug energije zablude, od koje je bolovao i veliki ruski pisac Tolstoj u Jasnoj Poljani, a kako ne bi običan čovjek, smrtnik, kojeg melju stranačke vjetrenjače.

Sve to uz pomoć medija, koji su sljepo oružje u rukama vlasti i moćnika.

A između, medija i crne magije nema nikakve razlike.

26. februar 2014.

Nedeljko Žugić

ZLO VREBA SA INTERNETA

, 25 2014 09:27:35 +0100

Zloupotreba interneta i medija

...I prizvavši narod Isus reče: Ne pogani čoveka što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta, ono pogani čoveka (Mt. 15, 10-11) Sposobnost komunikacije je dar Božji čovečanstvu. Upotreba ili zloupotreba ovog dara je stvar ličnog izbora, Bogom dane nam slobode, ili na spasenje ili na osudu. I kao u slučaju izgovorene reči, isto je i sa upotrebom ili zloupotrebom bilo koje reči ili slike - štampane ili elektronski saopštene, privatno ili javno, pojedinačno ili putem sredstava javnog informisanja, uključujući i internet.

Sledujući primeru našeg nebeskog Oca, svaki savestan roditelj mora upozoriti svoju dragocenu decu kada primeti da je nečastivi postavio svoju pogubnu zamku za njih. Shodno tome, i Mi upozoravamo i ozbiljno savetujemo sveštenstvo i monaštvo i sve sinove i kćeri, duhovnu decu Našu na ovom Petom kontinentu, u vezi sa javnim grehom zloupotrebe Interneta i sredstava javnog informisanja, podjednako uključujući i one koji pišu ili dostavljaju tzv. obaveštenja, čitaju ili šire ista: Zato izađite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod. I ne dohvatajte se nečistog i ja ću vas primiti, i biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri - govori Gospod Svedržitelj (2 Kor. 6, 17-18).

Ne navodite druge u iskušenje

Draga deco duhovna, vreme je posta, dakle i vreme naše pripreme za doček velikog i svetlog praznika ovaploćenja Reči Božje (utelovljenja Sina Božjeg). Božić nam sobom donosi jedinu istinsku moć obnove za novi, večni život, za sve narode i celu tvorevinu. I Logos postade telo i nastani se među nama, i videsmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine (Jn. 1, 14). Ovaploćeni Logos - Reč Božja, kroz svoju Svetu Crkvu, već ovde i sada, otkriva buduće Carstvo Božje kao večnu zajednicu ljubavi. I upravo se u toj ljubavi ostvaruje istinsko jedinstvo Boga i čoveka, i čoveka i bližnjih njegovih; uvek u jedinstvu, a nikada kroz prevaru ili razjedinjenost. Oni koji druge navode u iskušenje i zlonamerno učestvuju u širenju laži i podržavaju podele, postaju zajedničari, ne Tela Hristovog, već đavolske zavere, i učesnici sumanute pokvarenosti oca laži.

Oni koji putem interneta ili bilo kojim drugim vidom javnog informisanja hoće da namerno zavedu verne, naročito nevinu decu, širenjem laži, pornografije, ili bilo kojim drugim načinom javne sablazni, krivi su za greh egocentrizma i samozaljubljenosti, greh svoga ja, jer su izvan večne zajednice ljubavi, izvan Crkve; čuju jedino sebe i oca laži, a nikada Reč Božju, koja nam je poslana od Oca. Zašto ne razumete govor moj? Jer ne možete da slušate reč moju. Vama je otac đavo, i želje oca svoga hoćete da činite; on beše čovekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži... Onaj koji je od Boga, reči Božje sluša; zato vi ne slušate, jer niste od Boga (Jn. 8, 43-47). A u vezi ovakvih slepih pojedinaca, koji nisu ukorenjeni u Crkvi, Hristos nas mudro savetuje i upozorava: Svako drvo koje nije usadio Otac moj nebeski, iskoreniće se. Ostavite ih, slepi su vođi slepima; a slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti (Mt. 15, 13-14).

Stražite nad dušama i telima vašim, draga i dragocena Nam deco duhovna! Posteći tokom ovog Božićnjeg posta, duhom i telom, čujmo savet Sv. ap. Petra, koji govori: Odbacite, dakle, svaku zlobu i svaku prevaru i licemerje i zavist i ogovaranja (1 Pet. 2, 1).

Čuvajmo čistotu srca

Zloupotrebljavati reči, koje po prirodi svojoj nikada nisu neutralne ili neodređene, znači grešiti protiv same Reči Božje; i za svaku reč koju izgovorimo, napišemo u štampi ili objavimo na internetu daćemo odgovor pred Bogom na Strašnom sudu. Moramo čuvati čistotu srca, i to ograđujući naše duše i tela kako bi u njima bilo mesta samo za Njega Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja rođen. Dok postimo tokom ovog Božićnjeg posta svi smo pozvani na iskreno pokajanje kroz ispitivanje naše savesti i srca naših: šta je to što nas pogani, što nas čini nečistim i donosi nam osudu?

...A što izlazi iz usta izlazi iz srca, i ono pogani čoveka. Jeri iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule. I ovo je što pogani čoveka (Mt. 15, 18-20). Jer od suviška srca usta govore. Dobar čovek iz dobre riznice iznosi dobro; a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo. A ja vam kažem, da će za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda. Jer ćeš zbog svojih reči biti opravdan i zbog svojih reči biti osuđen (Mt. 12, 34-37). Ne sudite, da vam se ne sudi; jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti (Mt. 7, 1-2).

Ne uzvraćajte zlo za zlo

Zato, apelujemo na vas, draga deco duhovna, nikome ne uzvraćajte zlo za zlo, nastojte dobro činiti prema svima. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima. Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu Božjem, jer je napisano: Moja je osveta, ja ću vratiti’, govori Gospod. . . Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim (Rim. 12, 17-21). Posteći, i u pokajanju pred Bogom kroz moljenje za sve ljude dobre volje, sačuvaćete čistotu vere i svoj pravoslavni hrišćanski identitet. Čineći tako, uvek i na svakom mestu, bićete, i treba da budete, od pomoći svojoj svetoj Crkvi i svome narodu. Odmaknite se od tame i uđite u čistu Svetlost Hristovu, koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet (Jn. 1, 9). Primajući Njega, Emanuila, koji je Bog sa nama, i On će primiti nas i tako ćemo istinski postati deca Oca Njegovog, Oca našeg... Oca Svetlosti, deca Boga Svevišnjeg.

Dano u Sidneju, uz Božićni post 2006. godine
Episkop australijsko-novozelandski Irinej

Novi pogledi na početak Prvog svjetskog rata

, 09 2014 09:40:29 +0100

Kompletan prevod pisma guvernera BiH Oskara Poćoreka

N.N. - 07.01.2014 00:09

U Andrićgradu je u nedjelju predstavljen dokument koji pokazuje da su planovi za početak Prvog stvjetskog rata postojali 13 mjeseci prije sarajevskog atentata i 14 mjeseci prije austrougarske objave rata Srbiji, a detalji se nalaze u do sada prećutkivanom pismu koje je predstavio direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić.

Pismo je guverner BiH Oskar Poćorek uputio tadašnjem ministru Austrougarske monarhije Bjelinskom, 28. maja 1913. godine, a prepis je predstavljen u odeljenju za istoriju Kamengrada.

Kompletan prevod pisma, koje je Arhiv Srbije objelodanio 5. janura, u Andrićevom institutu u Višegradu:

Sarajevo 28. 5. 1913. godine

Vaša ekselencijo,

Pismo od 22. ovog mjeseca na kome Vam najljepše zahvaljujem, istom mi je prekjuče stiglo zbog željezničkoga prekida od više dana.

Potpuno se slažem sa mišljenjem Vaše ekselencije, da se mi ako ne dođe ipak već sada do oružana sukoba - moramo svoj glavni zadatak vidjeti u tome da se sistematski spremimo za kroz nekoliko godina neminovni veliki rat koji će biti vođen u do krajnosti teškim prilikama.

Samo je sobom razumljivo, da se mora ići za tim, da za vreme ovog mirnog - bolje reći pripremnog - preioda stvorimo snošljiv odnošaj sa Srbijom.

Ali bi bila kobna zabluda, ako bi se vjerovalo, da bismo - čak i po cijenu najveće predusretljivosti u oblasti spoljašnje i unutrašnje politike - mogli postići, da od Srbije načinimo pouzdana prijatelja. Ako se - kao što je po svoj prilici slučaj - sadašnji položaj ne iskoristi za to, da se Srbija načini bezopasnom na taj način, što bi se sjedinila sa monarhijom bar u obliku jedne trgovinske, carinske i vojne konvencije, mora se bezuslovno računati s tim, da će se ta država u svakom budućem ratu boriti kao otvoren i ogorčen protivnik na strani naših ostalih neprijatelja. A isto se tako mora računati s tim, da će Srbija vrijeme do toga rata, uprkos svemu protivnom uvjeravanju i sličnom, intenzivno iskoristiti za to da pripremi za sebe zemljište za budući rat u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj i južnoj Ugarskoj. Kod te podzemne radnje naši će vlastiti postupci u krugovima naše srpske inteligencije i poluinteligencije moći uspjeti samo kod jednoga malog djela, a zacjelo ne na odlučan način. Mi treba da budemo zadovoljni, ako nam pođe za rukom da još velikim djelom pasivnom se pokazujući masu našega srpskog seoskog stanovništva i dalje održimo u njegovu letargičnom stanju, i ako nam dalje pođe za rukom, ako odvratimo hrvatsku i muslimansku inteligenciju i polutineligenciju od prelaza u srpski tabor, tj. od ujedinjenja svih Južnih Slovena od zajedničkih težnji, koji na antidinastičkoj osnovi.

Po mome nahođenju ovaj bi bio pravilnik za postupanje vlade prema domaćim Srbima za najskorija vremena.

Naklonjeno postupati sa seljaštvom i koliko je to mogućno potpomagati njegove ekonomske interese, s najvećom opreznošću a gde je nužno i s bezobzirnom strogošću s inteligencijom i poluinteligencijom, prema kojoj se uostalom može i treba biti popustljiv, ali nikako iznad one mjere koja bi mogla izazvati nepovjerenje i nezadovoljstvo u Hrvata i muslimana. Jer najviši princip mora biti i ostati, da se na ove poslednje oslanja, dakle da se u čitavoj zemlji uopšte i u skupštini vlada sa Hrvatima i muslimanima, a srpska opozicija da se primi kao nešto što se ne da izbjeći.

Ta gledšta moraćemo održati u svima primenjenim postupcima u pojedinostima, i stoga bih na označene programne tačke u pismu Vaše eksplencije, koje se odnose na "obligatno kmetsko otkupljivanje", rekao, da se iznošenje toga pitanja mora za sada zadržavati. Već je nagoveštavanje toga pitanja od strane Vaše ekselencijem u poslednjoj sesiji delegacija, jako ozlovoljilo muslimane i za vreme jako umanjilo šanse za primanje prijedloga za željeznice. Vaša ekselencija zna, da bih i ja bio za "obligatno kmetsko otkupljivanje", čim bi se spoljašnja krizna definitivno izravnala. Ali dok se to izravnjavanje samo "odgađa", moram odlučno savjetovati da se odustane od toga koraka. Mi uostalom dotle nećemo imati ni novaca za to, jer će naše vojno pripremanje, građenje železnica, investicije itd. našu finansijsku sposobnost iscrpiti do krajnjih granica.

Ne bih se mogao složiti ni sa "stvaranjem jednoga filozofskoga i pravnog fakulteta" u najskorijem vremenu. I bez obzira na velike finansijske izdatke, natovarili bismo na sebe osim nedisciplinovanih srednjoškolaca još i analogne velikoškolce. Pre svega treba utjerati u red naše srednjoškolce istrebljivanjem profesora koji tjeraju politiku, stvaranjem konvikata itd. Ja pritom mislim i na uniformiranje srednjoškolaca po galicijanskom uzoru, ali još nemam o tom odlučan sud.

Ostale programne tačke Vaše ekselencije, tj. "sudelovanje Bosne i Hercegovine u delegacijama", "uređenje jezičkoga pitanja", "popunjavanje viših činovničkih mjesta domaćima", "razvitak Balkanskoga instituta" mogu samo s najvećom radošću primiti. Naravno da će se pritom morati savlađivati najveće teškoće, a specijalno pri popunjavanju viših činovničkih mjesta već stoga, što je uopšte malo potpuno poreskih domaćih elemenata, a unapređivanje bi odveć velikoga procenta samih sobom većinom inteligentnijih srpskih elemenata imalo kao neizostavnu posledicu nezadovoljstvo Hrvata i muslimana.

O molbi ukinutih srpskih društava da se obnove, vodiće se račun pod uslovom da se potpuno održava zakon. Svakojako će se pritom voditi račun i o dosadašnjim iskustvima i ponekada morati tražiti i pojedine izmjene statuta. Da će se u tome suviše daleko ići isključeno je već stoga, što bi se svi, koje bi to pogodilo, žalili ministarstvu.

Traženi od Vaše ekselencije spisak sadašnjih ili već završenih političkih državnih procesa u najkraćem ću roku podnjeti. Ali ja sumnjam veoma, da ću biti u položaju da predlažem na pomilovanje ili abolicije nešto sam slično učinio prve godine svoga boravka ovde, da bih raščistio posljednje ostatke aneksije. Ali uspjeh je bio direktno negativan, jer u ovoj se zemlji blagost - uvek tumači kao slabost.

Uprkos svih teškoća položaja, kao što se iz prethodnoga vidi i snova predviđanih, ipak ćemo mi vladati njime; ali to samo pod dosada nespomenutom pretpostavkom, koja je u tome, da se u Bosni i Hercegovini, u Dalmaciji, u Hrvatskoj, u južnoj Ugarskoj, doduše svugde po uslovljenim, prema naročitim prilikama, modifikacijama u pojedinostima, postupa ipak po istim principima. Prije svega je nužno slaganje u tome; a zatim je najnužnije postavljanje normalnoga stanja u Hrvatskoj; jer ako bi Zagreb počeo naginjati Beogradu - umjesto da posluži kao protivteža za Beograd, opasnost bi bila eminentna.

S odličnim poštovanjem

Vašoj ekselenciji

Najodaniji

Poćorek FCM

САРАЈЕВО ЈЕ ЕТНИЧКИ ЧИСТ ГРАД

, 25 2013 07:35:48 +0100

18. децембар 2013 Борба за Србију

Кустурица: Жртва сам фундаментализма у Босни

БАЊАЛУКА – Прослављени српски редитељ Емир Кустурица изјавио је да је он “жртва фундаментализма у Босни” и да је “етнички очишћен из Сарајева заједно са 150 до 100 хиљада Срба”.

Кустурица је за нову руску агенцију “Русију данас” рекао да је Сарајево етнички очишћено и да у њему данас 95 одсто становника чине муслимани.

У Сарајево, каже, отишао би без икакве емоције, јер је већина онога што је волео у том граду нестало у рату.

“Град чине људи – када изађете у ноћни живот у Москви, идете на места где проналазите људе, зато што маса није нешто што вас занима, а ова маса се променила – друштвено, верски, интелектуално и она 20 година гради систем вредности у који се ја не уклапам”, рекао је Кустурица.

Сви би, рекао је Кустурица, волели да живе у сређеном друштву, у коме можете да се састанете са пријатељем, попијете кафу са муслиманом, разговарате о теологији са православцем, или о Николи Тесли и осталим питањима.

“Колико год сам се борио за опстанак Југославије (живим данас у Републици Српској), сматрам да је време да свако покуша да живи сам, да одабере и користи своју дефиницију, попут питања самоодбране, зато што, ако делите место са неким ко говори међу католицима и православцима да ће муслиманска идеологија на крају победити – будућност те државе није гарантована”, навео је.

Кустурица напомиње да има и француско држављанство и да је веома привржен француској визији уметности.

Говорећи о ономе чиме се тренутно бави, Кустурица је напоменуо да завршава Андрићград, да гради фарму на граници Србије и РС / БиХ, на којој ће “остати и бринути се о кравама и овцама”, те да жели да заврши филм.

“Надам се да ће ми живот бити дуг и разноврстан и да, када дође тренутак умирања, нећу ни осетити да сам умро”, рекао је Кустурица, пренео је “Пресс РС”.

Он сматра да и догађаји у Украјини показују да су ЕУ и НАТО веома повезани и оцењује да су Бугарска и Румунија примљене у ЕУ пре Србије и Хрватске због стартешких разлога.

“Та вештачка творевина, коју данас зовемо НАТО, шири се. Као што су говорили у Првом светском рату – Дранг наћ Остен (Продор на исток)”, навео је. Он сматра да су крајњи циљ те војне алијансе – ресурси у Сибиру.

СРБСКИ ИЗРОД У СЛУЖБИ ПАПИСТА

, 25 2013 07:20:26 +0100

Папски изасланик у Нишу

Папски изасланик у Нишу

ИДЕ ЂАВО У ВИДУ ЧОВЈЕКА,
ДА ГА СРБСКИ “ПАТРИЈАРХ“ ДОЧЕКА,
ДА У НИШУ СЛУЖЕ ПАПСКУ МИСУ.

ПОРЕД ЋЕЛЕ КУЛЕ, НА ЧЕГАРСКОМ ВИСУ,
ХУРШИД ПАША ТУ УЗИДА ГЛАВЕ,
ВИТЕЗОВА ШТО ИХ СРБИ СЛАВЕ,
ЈЕР ДАДОШЕ ЖИВОТ ЗА СЛОБОДУ,
СВЕТЕ ВЈЕРЕ И СРБСКОМЕ РОДУ.

А САДА ЋЕ БОЖЕ НАМ ОПРОСТИ,
ЈЕРЕТИЦИ ДА ИМ ГАЗЕ КОСТИ!
САД КОД СРБА, НАСТА НОВО ДОБА,
БИТ“ ИЗДАЈНИК ВЕЛИКА ЈЕ МОДА!
МАРАТОНСКО ТАКМИЧЕЊЕ ТРАЈЕ,
КО ЋЕ У СРБИЈИ ВИШЕ ДА ИЗДАЈЕ!

СРБСКИ ИЗРОД У СЛУЖБИ ПАПИСТА,
У СРБИЈИ ПРОДАДОШЕ ХРИСТА,
СВЕТОГ САВУ И СВЕТЕ ОСТАЛЕ,

А СТЕПИНЦА ДРЖЕ ИЗНАД ГЛАВЕ!
ЗАТО НА НАС ТЕШКА МУКА ИДЕ,
АЛ СЛИЈЕПЦИ НИКАКО ДА ВИДЕ!
АЛ КАД ВИДЕ СВЕ ЋЕ КАСНО БИТИ,
ЈЕР ЋЕ ЗАДЊА ТРУБА ЗАТРУБИТИ!

Гуслар и песник Богдан Мијушковић

ВАТИКАН И УСТАШТВО

, 25 2013 07:08:36 +0100

Ватикан је створио Хрвате као “умјетну нацију”

Хрвати су у два светска крвава рата, успели сјести за заједнички сто с победницима и оба пута проширити своју власт на туђим територијама?

“Историја је низ лажи са којима смо се сложили.”- Наполеон Бонапарта…….

Хрватска нација створена је од Срба католика под утицајем Ватикана. Данашњи “хрватски народ” је вештачка креација Римокатоличке цркве, унапред замишљена као инструмент једног злочиначког пројекта, утемељеног на тежњи да се српски народ уништи унијаћењем, покатоличавањем или потпуном физичком ликвидацијом,како више не би представљао препреку даљем ватиканском продирању на источноевропске просторе, па и даље до Црног мора.Овај пројекат није био унапред дат као готов и заокружен, већ се постепено развијао и сазревао имајући у првој фази илирску, а у другој фази југословенску опцију. Међутим, суштина римокатоличких злочина је стално иста. Невероватно је, да најбројнији народ на Балкану (српски народ ), доживи такве губитке и депресије у земљама гдје је био најбројнији и најдржавотворнији.

Срби су у 20. веку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. века – Дубровник, делове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору,Косово и Метохију. Историјска је загонетка, како су Хрвати после активног учешћа на страни поражених сила, у два светска крвава рата, успели сјести за заједнички сто с победницима и оба пута проширити своју власт на туђим територијама?

То је изузетно политичко умеће, које се могло остварити само уз југославенство краља Александра и касније уз антисрпску политико државничку и комунистичко диктаторску позицију Хрвата, Јосипа Броза. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ. Синхронизовано, разноврсно и снажно радило се у српским етничким просторима западног Балкана на свепрожимајућем похрваћењу Срба, нарочито од половине 19. века и незаустављиво кроз цео 20. век.

Зашто се толико скрива од јавности попис становништва у Далмацији, аустријског статистичара др Адолфа Фикера, по којем је у Далмацији 1857. године живело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24 Арнаута….

Из пописа становништва у Аустрији, односно Аустро-Угарској и то из: 1850, 1860, 1870, 1880, 1890, 1900. и последњег пописа из 1910. се необориво и непорециво увиђа да је постојала српска етничка већинска процентуална заступљеност у становништву покрајина у саставу данашње Републике Хрватске: Славонији, Малој Влашкој (Малој Србији), Банији, Кордуну, Лици, Горском Котару, Равним Котарима, Далмацији, Дубровнику, Боки Которској и, чак, у Истри!…

Без икаквих доказа, величала се “стара Хрватска” и постепено “стварали” тзв. Хрвати као римокатоличка нација, иако о њима нема оригиналних докумената ни података о њиховом постојању у историји. О Хрватима нема оригиналних података ни у једном архиву чије постојање је старије и од тзв. “старе Хрватске из периода хрватске народне династије”, односно из времена пре њеног потчињавања од стране Мађара – ни у архиву Ватикана, ни Венеције, ни Милана, ни Фиренце, ни Граца, ни Беча, ни Цариграда – ни игде ни нигде, већ у тзв. “преписима са старијих несачуваних оригинала”, чиме је настала само “хисторијска Хрватска у препису”.

Мало ко поставља питање, како то да за већину некадашњих држава има оригиналних и убедљивих података, само о држави “средњовјековној Хрватској” – гле чуда – нема ниједан!

Хрватска нација формирана је од неколико српских елемената, а један од њих је и језик, који су усвојили од Вука Караџића. Језик је мерило једног народа, а Хрвати су, да би били народ, украли српски језик и унаказили га. Превара је одиграна када је Људевит Гај насанкао Вука Караџића и под окриље нашег језика убацио кајкавски изговор. Од тада Хрвати говоре српским језиком, иако га само кваре и праве га накарадним, па се из тога може слободно закључити да причају накарадним српским језиком.

Људевит Гај, Немац пореклом, отворено каже да су Хрвати присвојили српски језик за свој. У Србији се нико не усуди поставити питање Јадранског мора и острва у њему. То једино покреће Словенац Змаго Јелинчић Племенити, тврдећи да Италија није предала Јадран и острва Хрватској, већ СФРЈ. Он тражи „да се јадранска обала и отоци поделе на све државе, наследнице СФРЈ ( око 1000 отока ). Хрватска никад ( правно ) није имала у поседу јадранску обалу…

Италија, после Другог светског рата је била приморана да , на име ратне штете уступи Југославији Истру, Задар и отоке“. Зашто се и сада избегавају истине? Зашто и после непоправљивих година и векова не смијемо знати истину? Да су историјске чињенице темељито његоване, а не скриване, од Херцеговаца, Далматинаца, Дубровчана и осталих на Балкану, можда и не би било рата унутар исте крви. У швајцарском граду Нојшателу, на огромном поштанском здању уклесане су имена Србије и Црна Горе и то међу 22 најстарије државе на свету, чланице УПУ (Union Postal Universelle), основане 1878. године. Србија и Црна Гора су и оснивачи тог Светског поштанског савеза, а који је 1948. прикључен УН.

Дубровачки-календар из 1897. године није чуо за хрватски језик!

Ватикан је створио Хрвате као “умјетну нацију”, а заправо се ради о Србима-католицима. Дубровник, којег су у 19. веку називали „Српска Спарта“, је био српски трговачки, духовни и приморски центар. Становништво са простора Дубровачке републике је чак све до почетка 20. века задржало српски идентитет. То што су Дубровчани исповедали католичку веру, као и Хрвати, не говори ништа о сродности Дубровчана и Хрвата. У питању је природа ширења католицизма у српским земљама; на јадранској обали и залеђу. То је чињено захваљујући доминацији Ватикана, Венеције, Мађарске и Аустрије у овом делу Балканског полуострва.

У Дубровнику је хрватско име непознато све до средине 19. века кад, после пада Наполеона, нова сила у том делу Јадрана, Аустрија, у Дубровнику и његовом залеђу (Конавле) налази католике који се, гле чуда, осећају и изјашњавају као Срби. Ношена искуствима са простора Далматинске Загоре, Хрватске, Славоније, Жумберка, Царска канцеларија у Бечу доноси одлуку да на католичанство Дубровника и залеђа уместо српства калеми хрватство, као најближу ентитетску одредницу.Тако је почела кроатизација Дубровника.

Оно што данас имамо у граду испод Срђа, у Конавлима, хрватство засновано на мржњи према Србима, дело је бечког двора и Католичке цркве. Ономе ко не познаје историју Дубровника, али стварну, а не фалсификовану, заиста изгледа чудно да тај град, овакав какав је данас, са околином, пре само стотину и нешто година није имао готово никаквих додира са хрватством. 1874. се у Дубровнику оснивају: Певачко друштво “Слога”, Дубровачко радничко друштво, Дубровачки глазбени збор, а 1887. и Задруга Српкиња Дубровкиња. Затим, следе: Српска дубровачка академска омладина – 1900, “Српска зора” – 1901, Гимнастичко – соколско друштво “Душан Силни” – 1907. и Матица српска – 1909. Ћирилична издања књига и новина, издавана су у штампаријама Претнера и Мате Грацића. Један од најугледнијих новчаних завода у Далмацији, била је Српска штедионица у Дубровнику.

У календару „Дубровник“ за просту 1898. годину, штампаном у дубровачкој Штампарији А. Пасарића, налазимо, уз остало, и податак којим језиком се у то време говори у Дубровнику и то, стоји у календару, „говор у кући“. У Дубровнику је све до у 16. века деловала славенска канцеларија, гдје су се документи писали – ћирилицом. Од 11.177 становника Дубровника њих 9.713 изјаснило се да говори српским језиком. Италијански је користило 716, немачки 285, мађарски 384 становника града. Неки су се изјаснили да говоре чешки, словенски, пољски и руски, али нико, ни један једини становник Дубровника, није рекао да говори хрватским језиком.

Хрвати својатају великог математичара и астронома Руђера Бошковића само зато што је његов отац Никола, Србин, прешао у католичанство у Дубровнику, да би због трговине могао несметано да иде у Италију. Сви дубровачки писци осећали су се Србима, а највећи међу њима Иво Гундулић је у “Осману” од 11 000 стихова већину посветио Србима у Србији, Македонији, Херцеговини и Босни.

Обрачун са српством у Дубровнику, уз прогоне Срба Дубровчана, почео је после атентата припадника покрета “Младе Босне” на престолонаследника Аустроугарске Франца Фердинанда, у Сарајеву 1914. године. Десила се “Кристална ноћ” у Дубровнику, пре оне у Немачкој и после загребачког јуриша на Србе и њихову имовину 1902. године. Хрватски јуришници, на челу са Никшом Свилокосим, уништавали су све што је било српско у Дубровнику: школе, новине, друштва, станове, привредне објекте и друго. Палили су српске заставе и ломили српске симболе.Срби католици, интелектуалци, трговци и црквени достојанственици, који су за себе говорили да су Срби, пунили су затворе и били мучени и малтретирани. Нико се не би чудио, да је Дубровник у вековима породице Гундулић пао под нечију власт, јер српске државе тада и није било, али пасти у временима снажне српске кнежевине и краљевине, па и Краљевине Југославије? То је неопростиво!… .

Чак је и један папа, Лав XIII, јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби….Својевремено је Божидар Виолић, најцењенији хрватски позоришни редитељ, у интервјуу загребачком “Глобусу”, објашњавајући проблеме са којима се сусреће због свог “национално некоректног” језика, са понеким србизмом, резигнирано закључио: “Ми Хрвати смо ионако склепан народ.”…

ХРВАТИ СУ ВАТИКАНСКИ ЗОМБИЈИ

…Усташија се пробудила, није ни заспала, ни била покопана, како смо мислили, и тај грозни елемент ровари у хрватском националном бићу. Није ћирилица проблем у Вуковару, она је само изговор да се макну преостали Срби. На било који начин.То ради држава која се суштински не разликује од оне каква је била у време Павелића. У историји језика и народа, изван наших простора, нема података да је неко писмо посматрано као непријатељско – као што се то дешава у Хрватској.

Једино усташки закон из априла 1941. године на подручју НДХ, забрањивао је употреба ћирилице .Чирилица је писмо источног римског царства (Византије) – православаца. …

Вуковар је увек кроз историју био српски град. Тамо прије стотињак година није ни било друкчијих слова осим ћириличних. Тада су из Вуковара на разне стране одлазили дописи као да су писани из данашњег Крагујевца. Ћирилични и српски, најчешће екавски…Ћирилицом су Далматинци, Истријани писали чак 4-5 векова прије него што су морали почети писати латиницом због утицаја западних непријатеља, то јест Романа и Германа. Од 11. до 18. века на великим деловима хрватске територије становништво је своје културне потребе изражавало и ћирилицом. Најстарији пронађени докуменат написан ћирилицом је Поваљска листина из 1250. године, нека врста правног документа који је говорио о расподели и поседу земљишта на Брачу, а у Пољицама на ћирилици је написан велики Пољички статут 1444. године.

Северно од реке Крке и њеног уласка у море, код Скрадина, превладала је глагољичка писменост, а јужно по читавој Далмацији ћириличка. Због аустроугарске хегемоније и отварања народа са тог подручја према западу, те утицаја Католичке Цркве, латиница постаје главно писмо. Ћирилица је наше прво писмо, од неолита. Винчанско писмо пронађено крај Београда има чак 20 слова данашње ћирилице, 7 слова глагољице и 8 латинице, то би нам нешто требало говорити и значити….

Хрвати су бића која су се у својој историји увек најугодније осећала у моћној туђој кући. Ватиканској,аустријској, талијанској, мађарској, њемачкој, америчкој а посебно у ЕУ квази држави. Бар тако говоре.

Хрвати су најефикасније ватиканско средство за уништење српског народа

Ватикан (Света Столица, или Римокатоличка црква), више од хиљаду година, непосредно или помоћу католичких држава Европе, подстицао и организовао злочине геноцида над Србима, њихово превођење у хрватску нацију, а најистрајније је брисао и уништавао српску културну баштину (а тиме и европску) – у свим српским земљама. Један од многих доказа да је Католичка црква подржавала злочине над Србима је и чињеница да су тројица команданата Јасеновца били католички свештеници. Покоље Срба у НДХ организовало је преко 130 католичких свештеника, а њих 27 лично су се „доказали“ у клању!

На подручју НДХ у римокатоличком крсташком походу страдало је укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убијена. Никада и нигде на свету, откада постоје религије и народи, већу злочиначку наказу свет није угледао, као што је био Томислав Филиповић, звани СОТОНА! Фра Сотана (Томислав Филиповић, па Вјекослав Мајсторовић) припремао је, организовао и директно учествовао у најгрознијем једнодневном покољу недужних Срба у њиховим домовима. Само за неколико месеци 1942. године, по сопственом признању, у Јасеновцу је заклао око 30 хиљада Срба.

ФРАТАР СРЕЋКО ПЕРИЋ:

“Браћо Хрвати, кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина а онда дођите да вас исповедим”.

Хрвати су били једини народ на свету који је своје жртве {Србе, Јевреје,Роме} у Другом светском рату прво животињски мучио – тешко и дуго, без хране и воде, вадећи им очи и одсецајући делове тела, па их усмрћивали пребијањем, клањем, ударањем маљем у лобању, бацањем живих у гротло пећи, кувањем сапуна од жртава, затрпавањем живих у насипе и гробове, вађењем нерођене деце из утробе мајки и на друге свирепе начине. Павелићеве усташе су били најмонструознија и најужаснија кољачка фаланга у историји света!

Сва та зверства која су чињена у НДХ људски ум није забележио. Хрватске усташе су у убијању надмашиле Немце. Били су далеко гори од нациста. Смрт у Јасеновцу била је далеко ужаснија него у злогласном Аушвицу. Савезници су оставили Хрватску унутар Југославије, не питајући за њену одговорност за геноцид, а жртве усташтва су приписали неименованим фашистима или Немцима. Зато су Концентрациони логор „Јасеновац“, као и друга српска стратишта, остали непознати широј европској јавности.

Извор - (the Balkans Chronicles) / http://srpskaistorija.wordpress.com/

Биљана Кнежевич: ЖАЛБА ЗБОГ НЕРЕГУЛАРНОГ УКИДАЊА ЕМИСИЈЕ ПРЕСИНГ

, 18 2013 11:36:44 +0100

ЈП РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ПРОГРАМСКИ САВЈЕТ
н/р свим члановима Савјета

ЖАЛБА
ЗБОГ НЕРЕГУЛАРНОГ
УКИДАЊА ЕМИСИЈЕ ПРЕСИНГ

     Поштовани чланови Програмског савјета,

    Писменим путем желим да Вас упознам са чињеницом да је емисија “Пресинг” ТВ Републике Српске, након више од седам година емитовања, укинута од стране менаџмента РТРС-а без образложења и конкретног објашњења.
     У четвртак, 14. новембра 2013. године, припремала сам нову тему за емисију „Пресинг“ и већ почела да комуницирам са потенцијалним гостима. Како бих испоштовала програмска правила, као сваки професионални уредник, назвала сам нову главну уредницу Информативног програма, Дубравку Гајић, како бих се консултовала око теме и обавјестила је о садржају емисије.Тада сазнајем, усменим путем од Дубравке Гајић, да „Пресинг“ више неће бити емитована, односно да цитирам: “Рајко је рек'о да укида емисију”.
     Искрено говорећи, мени је такав сценарио био познат данима прије него што ми је саопштен, јер сам из више извора добијала информације шта ми се припрема.
     На такав исход ме упозорио и колега Игор Пожгај, који ми је рекао да му је током првог састанка Рајко Радовановић, в.д генералног директора, саопштио да укида емисије „ОдговорНо1“ и „Пресинг “, јер нас не воле поједини партијаши. Да ће емисија Пресинг, након укидања емисије „ОдговорНо1“, бити друга на листи укидања постало ми је потпуно јасно након првог и јединог састанка са г. Радовановићем.
    Датума, 31.10.2013. године, на једином састанку са г. Радовановићем, којем су присуствовали и Дијана Врховац, директорица Дирекције РТРС-а и Драшко Игњатић, директор програма Телевизије РС,   ја нисам добила нити један професионални одговор на питање : „Зашто желите да укинете ПРЕСИНГ“?!
Тада ми је г. Радовановић рекао да би се ја “ изненадила колико ме битних људи на функцијама у РС не воли” и како има велике притиске да ПРЕСИНГ буде укинут!
Дан након неформалног разговора са Дубравком Гајић, 15. новембра 2013. затражила сам писмено образложење и разлоге укидања емисије “Пресинг” која је, као и у досадашњим програмским схемама РТРС-а, емитована понедјељком у 21 час.
Такође, тражила сам савјет како и на који начин треба јавности Репубике Српске образложити напрасно укидање емисије, али ништа од траженог до данас нисам добила.
Програмски савјет РТРС-а изабрала је Народна скупштина РС као савјетодавни орган Управног одбора Јавног медијског сервиса Републике Српске. Као чланови Програмског савјета Ви сте подржали програмске планове рада, које је усвојио УО РТРС-а, као и програмске схеме наше телевизије.
Молим Вас да ми одговорите да ли сте, као Програмски савјет РТРС-а, били упознати и да ли сте били сагласни са одлукама менаџмента о укидању емисија “Пресинг”, “ОдговорНо1”, “Арт машина” и других .
Наравно, мене прије свега интересује одговор Програмског савјета из којих разлога је дошло до укидања емисије ПРЕСИНГ, која је годинама била бренд РТРС-а и чији рејтинзи су само доприносили значају и високој гледаности нашег програма.
Подсјећам Вас да се емисија Пресинг на програму РТРС емитује од 16. априла 2007. године.
До сада је емитовано преко 300 емисија са више од 1200 гостију, међу којима су и врло цијењени и утицајни саговорници из цијелог региона. Такође, у емисији су, годинама уназад (што је лако провјерити), равноправно били заступљени представници и власти и опозиције, чиме се потпуно негира прича о постојању тзв. Црних листа.
Пресинг је годинама у врху гледаности програмских садржаја РТРС-а, чак и када су рејтинзи падали ова емисија је имала боље и више рејтинге од многих седмичних емисија у нашем, али и програмима других телевизија.
Такође, општи утисак јавности увијек је ишао у корист емисије Пресинг, што Вам је, сигурна сам, добро познато.
Због свега наведеног до данас ми није јасно да ли је „Пресинг“ са екрана ТВ РС “скинут” због лоше концепције емисије или анимозитета новог менаџмента према мени као уреднику и водитељу.
Судећи према сурогату под називом “Акутелности” који је убачен у термину емитовања “Пресинга” у питању су оба разлога. Нажалост, они који су одлучивали о томе очито су направили кардиналну грешку, јер рејтинзи нове емисије су на недопустиво ниском нивоу, а утицај у јавности занемарљиво мали.
О тој емисији се не прича ни у новинарским круговима, ни у самој Радио телевизији РС.
Желим да напоменем и ово, колико сам озбиљно и одговорно приступала свом послу најбоље говори податак да никада нисам угрозила нити један термин емитовања „Пресинга“, чак и када сам имала тешке животне ситуације и смртне случајеве у породици.
Пресинг сам уређивала и водила сваког понедјељка без обзира и на ситуације у којима ми је здравствено стање било озбиљно угрожено.
Како је емисија укинута на начин на који је укинута, а како је укидању предходио тежак период притисака од стране новог руководства, била сам приморана да затражим љекарску помоћ.
Надам се да ће Програмски савјет стручно, одговорно и непристрасно анализирати насталу ситуацију и препоручити Управном одбору РТРС-а враћање емисије “Пресинг” у програмску схему ТВ РС.
У супротном и сами ћете постати актери и са пуном одговорношћу учествовати у урушавању Јавног сервиса РС и гушење слободе медија.

У Бањалуци,15.12.2013. године
            Биљана Кнежевић,
                                                                уредница емисије Пресинг

11.12.2013.

Novo otvoreno pismo zaposlenih na RTRS-u

Progon se nastavlja a kolege ćute

Na adresu Novog Fronta stiglo je novo otvoreno pismo zaposlenih na RTRS-u, koje vam u cjelosti prenosimo:

NF Novosti

Poštovane kolege obraćamo se vama jer jedini imate hrabrosti da pišete o progonu novinara i ostalih zaposlenih na Javnom servisu RS koje se nastavlja, a mediji u Republici Srpskoj o tom stravičnom pogromu svojih kolega solidarno ne smiju da objave ni jednu riječ.Nakon ukidanja emisije OdgovorNo1 i Presinga nastavljene su smjene urednika, ali i svih drugih šefova sektora na Javnom servisu RS. Novi v.d. direktor Rajko Radovanović, kako je i obećao na prvom i do sada jedinom sastanku sa urednicima, odlučan ne da počisti sve što je zatekao na RTRS-u. - Neću da radim sa ljudima svog prethodnika, jedino je obrazloženje za pogrom koji Radovanović provodi na RTRS-u. Ljudi uplašeni za egzistenciju su zanijemili, u RTRS niko ni s kim ne priča, jer se svi plaše odmazde. Krug ćutnje i straha je
svakim danom sve veći, a ni Sindikat RTRS ne smije da se suprotstavi. Mediji, kojima je RTRS proteklih godina bila omiljena tema, ne pišu o tome ni slova iako ova dva mjeseca imaju materijala više nego što ga je bilo proteklih 20 godina. Ova ćutnja medija navodi na zaključak da su sve ranije tekstove o RTRS naručivali upravo oni koji su stajali iza dovođenja Radovanovića, partijskog funkcionera gradskog odbora SNSD-a na čelo Javnog servisa RS.

Udarne pesnice terora novog menadžmenta RTRS su novopostavljeni direktor Programa TV RS Draško Ignjatić i šefica IPP Dubravka Gajić. Posebno smo šokirani izjavom v.d. direktora o postojanju "crnih listi" na RTRS-u proteklih godina i očekujemo da saopšti imena ljudi koji su pravili te liste i imena onih koji su ih nama isporučivali. Budući da je upravo Draško Ignjatić bio urednik IPP proteklih osam godina, logično je da je on bio taj koji je raspolagao crnim listama i davao naredjenja. Zato od Draška Ignjatića tražimo da javnosti kaže kako je uređivao Informativni program u svom dugogodišnjem mandatu. Isto očekujemo i od Dubravke Gajić koja je nekoliko godina bila šef deska RTRS-a, a potom koordinator dopisničke mreže. Laž je da je bilo ko osim nas, zaposlenih na RTRS uređivao program telefonom, ali to je očito i bila naša najveća greška. Isto kao što je istina da je dolaskom Radovanovića počela ova praksa.Novopostavljene urednike Dnevnika iz dana u dan na raport pozivaju medijski savjetnici iz raznih Kabineta. Zanimljivo je da je RTRS prije neki dan na svom portalu objavila pismo vlasnika TV BN predsjedniku RS Miloradu Dodiku. Nemamo ništa protiv vlasnika BN-a, ali i on kao i mi znamo da je neuobičajeno da mediji objavljuju pisma i saopštenja drugih medijskih kuća koja se njih ne tiču. Objavljivanje ovog pisma valjda je trebalo da pokaže da je Radovanović ukinuo "crne liste" koje je sam izmislio.

Ali da se vratimo teroru na RTRS-u. Svi stari urednici Dnevnika su smijenjeni i rastjerani, a za urednike postavljeni su mladi novinari Jasenko Todorović Momčilo Ostojić i Branimir Đuričić. Nada Arlov je prva "počišćena" i prebačena na Radio RS. Svima su plate prepolovljene. Marijana Đurđević smijenjena je sa mjesta urednika i vodi samo jedan Dnevnik sedmično, ali uskoro bi mogla da ostane bez ičega, jer nju posebno Radovanović optužuje da dobre odnose sa bivšim menadžmentom, što je notorna laž jer je Marijana svoj posao radila samostalno i prefesionalno od kada se njim bavi. Do kraja godine u Informativni program biće ubačena djeca, honorarni saradnici, koji na RTRS rade tek dva mjeseca. Radovanovićeva prva saradnica Dijana Vrhovac, koja je bila njegov portparol na banjalučkom gradskom bezenu, na RTRS provodi teror. Danijel Dakić skinut sa mjesta voditelja Jutarnjeg programa jer nije htio da obrije bradu kako je to zahtjevala Dijana Vrhovac. Prebačen u sektor promocije programa. Brijanje brade je odbio i Anđelko Jandrić, voditelj Srpske danas i Vijesti što ga je koštalo radnog mjesta. Nakon što je skinut sa emisije "7 u 1", Srđan Radanović vraćen je na ekran u liku voditelja Jutarnjeg programa tek nakon što je obrijao bradu i ošišao se. U RTRS se provodi čistka u svim sektorima od dopisništava, preko tehničkih službi, realizacije do lektora. Sa mjesta šefa realizatora smijenjena je Suzana Lazić, a imenovan Mišo Kočić. Na mjesto glavnog producenta Radovana Bojata, koji je otišao u penziju ali je kao jedan od najiskusnijih nudio honorarnu saradnju, postavljen je Aleksandar Ševa. Ševa je radnije radio kao montažer, a potom godinama u Sektoru promocije programa i ovaj posao za njega je prevelik zalogaj. Najzanimljivija je smjena u Bijeljini odakle je sa mjesta šefa ITC smijenjena Svjetlana Marković, a postavljena novinarka TV BN Zorica Cvetković. Zoricin suprug Jovan Cvetković kao blizak prijatelj Pere Simića postavljen je za predsjednika NO Novinske agencije RS. Zorica Cvetković je karijeru počela na SIM Radiju gdje joj je šef bio Pero Simić. Poslije je zajedno sa Simićem radila kampanju za Milorada Dodika „Srpska na dobrom putu“, a zli jezici tvrde da je marketinška firma koja je radila tu kampanju u stvari zajednička, a ne samo njena. Obrazloženje za transfer Zorice Cvetković glasi da se "nije slagala sa uređivačkom politikom TV BN". Boris Babić je rekorder u smjenama u kratkom vremenu. U četvrtak 28. novembra smijenjen je sa mjesta koordinatora za Informativno tehničke centre RTRS-a, ali i sa mjesta šefa ITC Prijedor na koje je postavljena Danijela Dodoš. U petak, 29. novembra, ponovo je vraćen na funkciju koordinatora za ITC. U ponedjeljak, 2. decembra, ponovo je smijenjen sa te funkcije. U nemilosti novog direktora je i još jedno poznato TV lice Darko Savić koji će izvjesno je biti uklonjen sa Dnevnika. Nakon što je ukinut Presing, Biljana Knežević je nakon neviđene torture i zlostavljanja na radnom mjestu, bila prinuđena da potraži pomoć ljekara i ode na bolovanje. Isto se dogodilo i sa Natalijom Trivić, direktoricom programa TV RS, koju je v.d. Radovanović im je došao prisilio da potpiše ostavku. Ljiljana Predradović nakon smjene sa uredničke pozicije u Banjalučkoj panorami dobila je rješenje novinar 2 i minimalnu početničku platu. Nova šefica IPP Dubravka Gajić iživljavala se nad njom sve dok uslijed teškog stresa nije potražila pomoć ljekara. I Preradovićeva je otišla na bolovanje. Igor Požgaj urednik ukinute emisije OdgovorNo1 i novinarka te emisije Sandra Kukić ranije su dali otkaz direktoru Rajku Radovanoviću i otišli na ATV.

Poznato TV lice emisije Presing, Biljana Knežević

V.d. direktora Radovanović ranije je svim zaposlenim poslao dopis da ne smiju ni slova da napišu na društvenim mrežama, a Sektor promocije programa na čijem čelu je Sanda Mešinović redovno kontroliše sve privatne profile novinara RTRS. "Šta vi mislite, da ste zvijezde? Vi ste jedna raspuštena banda", rekao je direktor RTRS-a urednicima sedmičnih emisija na prvom i jedinom sastaku koji je imao sa njima kada je došao na čelo RTRS. Radovanović je direktorici marketinga Vesni Rodić čim je stigao saopštio da neće dugo ostati na tom mjestu, te da sebi traži posao. Na njeno mjesto trebalo bi da dođe Radovanovićev prijatelj Borivoje Jevđenić koji je bio šef marketinga i promocije na banjalučkom bezenu Akvana, odakle je na čelo Javnog servisa stigao i Radovanović. Jevđenić je u januaru prošle godine najavio da će u maju početi snimanje filma "Težina srca" o smrti 12 banjalučkih beba 1992. godine. Iako je u medijima bombasično najavio da će na tom projektu, čiji je on producent, sarađivati sa filmskim radnicima iz Los Anđelosa, kao i da će film podržati Evropska unija i da će glumiti legendarni holivudski glumac Džon Malkovič i glumica Paz Vega od toga nije bilo ništa. Jevđenić je od Vlade RS tražio 1,2 miliona evra da snimi svoj film, ali ih nije dobio. Nepoznato je da Jevđenić ranije nije producirao niti jedan film i ovo je trebalo da bude njegov prvi filmski projekat. Jevđenić je inače u Banjaluci završio Fakultet poslovne ekonomije Aperion a njegov diplomski rad bio je "Razvoj informacionih sistema u funkciji preduzetničke ekonomije". Kakve veze Jevđenić uopšte ima sa filmom, filmskom industrijom, producijom, Holivudom i holivudskim zvjezdama do danas je ostala misterija za naivne ili propali pokušaj prevare za malo ozbiljnije.

Borivoje Jevđenić

Radio televizija RS u pravom je haosu, ali se svi prave da o tome ne znaju ništa. Rejtinzi gledanosti su otišli u sunovrat, ali se kriju od javnosti. Upravo je završen konkurs za novi Upravni odbor RTRS-a koji bi trebalo da raspiše konkurs za novog direktora. Ovaj postojeći izabran je za v.d. a prema nepotvrđenim informacijama na brzinu je došao do diplome Banjaluka koledža koja mu je obezbjedila postavljenje. Zanimljivo je da je suvlasnik tog fakulteta njegov bivši radni kolega i prijatelj Nenad Novaković.

ISTINA O KOSOVSKOM BOJU

, 30 2013 14:19:23 +0100

Зашто Турска истину о Косовском боју чува као највећу тајну и шта се то

десило кад је толико дуго крију?

категорија Подсећања / дана 30/11/2013 у 5:00 часова /

Уводна напомена: Како је централни догађај Косовске битке страдање султана Мурата и витешко дело Милоша Обилића на неки начин завијено вековним велом тајне, то се овом догађају ваља вратити аналитички кроз ондашње, средњовековне вредности и дух части. Тако ће се потпуније спознати суштина и истинитост тог, по нас и данас одсудног аспекта те битке.Из тог средишта засијаће и значај и обавеза Обилића духа у Српству.

О Милошу Обилићу

Најмаркантнија личност из наше књижевности, а посебно епске прозе и поезије је Милош Обилић (Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци 1969, стр. 12). Славећи његово изузетно дело и витешке врлине, народна епска песма је кроз Косовски мит и Култ Обилића уздигла овог јунака у национални узор витешке славе и части. Сваки народ признаје и указује част оним јунацима који се самопрегорно прихватају великих дела зарад општих, заједничких интереса. „Његош ценећи слободу, цени и поштује оне који су готови да падну за част, име и слободу, и тако доводи у везу са слободом част и лично име, и част и име национално“ (Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1938, стр. 81). У ствари, наш народни дух, свест и осећање, прихватили су и овековечили изузетне вредности Милоша Обилића, издвајајући га као светињу, која је у нашем народу била, и која би увек морала бити, поштована и уважавана као таква.

Ако народна свест наглашено издваја Обилића по врлинама карактера, части и витештва, она га уједно поставља за звезду водиљу свих славних витезова, јунака, хероја, и осталих знаних и незнаних ратника наше повести. Сви они заједно чине једно велико национално сазвежђе прослављених јунака чија је дела оплемењивао, подстицао и опијао Милошев дух.

То сазвежђе јунака и ратника могли бисмо, стога, назвати „сазвежђем Обилића“.

Но, тежња да се Косовском боју дају хришћански садржаји, са хришћанском етиком и духом, једним делом се негативно одразила на утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око циља и начина убиства султана Мурата. Ова тежња је донекле ишла наруку поједностављеној верзији тумачења тока и коначног резултата Косовске битке. Највећа непознаница ове битке везана је наиме за њен централни догађај – Муратову погибију. С војничког гледишта, то је био њен кључни елемент за који су везани и Милошево дело и име.

Зашто Турци ћуте о Косовском боју

Јер, иако су Турци знали како је њихов цар заиста страдао, учинили су све да се та истина сакрије и успостави нека њима прихватљивија и другачија. Нарочито су раширена турска тумачења догађаја у којима се Муратова погибија објашњава подмуклим убиством, односно, убиством на превару. (На плочи у Муратовом турбету пише да „чувени великан из Лазареве војске неверник Милош Кобилић, налазећи се као рањеник међу изгинулим борцима, у тренутку када је љубио руку султанову извуче из рукава прикривен отровни ханџар те распори султана и учини га шехидом…“ /Јаша Томић, Косово, стр. 120/) Та верзија била је наметана захтевима и претњама по прихватању вазалног односа, а потом и ропским положајем Срба под турском влашћу.

У вези с тим поставља се неколико битних питања:

1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?

2. Шта се то тако и толико важно десило да га Турци упорно, вековима крију?

3. Да ли су Турци иједан други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од јавности и историјске оцене? (У контексту Косовске битке, познати историчар Марво Орбин о Турцима каже следеће: „Овај народ је веома постојан у ћутању и чувању тајни које су за њих неповољне, те им је немогуће ни застрашивањем ни обећањима извући из уста реч којом би наговестили оно што њихови господари желе да остане у тајности.“ /Хришћанска мисао – Живорад Јанковић, Прилог српском цртослову, 6. година 5/5 – 8/97, стр. 41/.)

Одговори на ова питања наговештавају један особит мотив, који би највероватније гласио:

На Косову пољу десило се за њих нешто поражавајуће, што се није поновило ни у једној другој битци, из мноштва које су водили по Европи, Азији и Африци.

Шта се заправо десило Турцима на Косову пољу

Уколико за претпоставку узмемо тај разлог, онда следи да је истина о страдању султана Мурата са војничке и националне стране за Турке било не само поражавајућа већ и срамотна. Имајући у виду склоп околности и вероватних могућности у вези са овим централним догађајем битке, прелиминаран закључак би могао бити следећи:

Српски витезови су успели да се пробију у центар бројније турске војске. Успели су да заробе Мурата усред његовог бојног распореда. Пат позицијом створеном његовим заробљавањем, они су га присилили да се самоубиством – властитим ханџаром – као насилник жртвује богу Виду, уместо јагњета које су Срби по предачким обредима жртвовали овом божанству. Сваки даљи ток битке за Турке постао је тада нецелисходан и опасан. Одустали су и од планираног годишњег ратног похода. Уместо свечано и победнички, с мртвим Муратом вратили су се морално посрамљени и војнички поражени у Турску.

Српска војска, и поред погибије кнеза Лазара и дела властеле, остала је као победница на бојишту – на пољу части остваривши и постављени тактички циљ битке.

Ако је, стога, постојала оваква или слична могућност догађања, која би с гледишта чувања части и образа обе стране захтевала прикривање, онда би то, макар по захтевима реалполитике, било и учињено, будући да овакав радни закључак одговара духу части. (Сетимо се сличног „дипломатског“ прећуткивања губитака НАТО-а при нападима на Србе у Републици Српској Крајини, Републици Српској и на Космету 1999; прим. Уредништва Српског Листа.)

Одређена резервисаност српске и турске стране према истини о догађањима у централном делу битке указује, наиме, на могућност нагодбе о накнадном тумачењу овога боја (коме се не само у турској већ и западњачкој историографији придаје значај далеко испод његових последица, не само по балканску историју; прим. СЛ). „Славећи цара Мурата турско предање је нужно морало начинити од српског јунака мучког убицу, те је тиме непосредно унизило и остале српске витезове“. (Миодраг Поповић, Видовдан и Часни крст, Библиотека XX век, Београд 1976, стр. 28) Но, турска верзија мучког убиства Мурата никако се не уклапа у српски витешки кодекс. (Мирјана Поповић-Радовић, Српски витешки кодекс, Народна књига, Београд 1989, стр. 182-193)

Такав јунак наметнут је нашој епској поезији.

Народно уздизање Милоша Обилића у највиши етички план, међутим, надвладало је турске намере омаловажавања и потцењивања њега, и свих осталих српских витезова. Тако је и византијски историчар Дука величао његово јуначко дело, описујући га као младог и храброг витеза који се заветовао чашћу и животом да убије тиранина. Штавише, овај историчар диже нашег јунака изнад хеленских. Такво тумачење и признање величине Милошевог дела није случајно и има основа.

Наиме, Муратова смрт – уколико је посматрамо кроз призму витешке части – заслужује додатно објашњење. Смисленим следом могућих начина његове погибије, долазимо до занимљивих и прихватљивих закључака. Мурат је, тако, на дан битке могао или преминути, или насилно изгубити живот. Постоје међутим поуздани докази да није умро, већ страдао. Ако је тако, могао је бити само убијен, или извршити самоубиство.

Узмемо ли у обзир могућност да је убијен, онда је могао или погинути у битци или бити заробљен па погубљен од Срба. Да је убијен у боју, то су у јеку борбе могли учинити Срби, или Турци као крајњу меру, да не би Србима пао жив у руке. Ово друго је мало вероватно, тако да се може занемарити. Могућност, међутим, да су га Срби убили, наводи нас на три познате верзије:

Прву, већ поменуту, да су му Срби дошли главе у јеку борбе;

Другу, да је Милош као пребег отишао у турску војску, и да га је, у погодном тренутку, на превару убио; и

Трећу, да га је убио неки „каурин“, притајен међу мртвима док је он обилазио бојиште.

Временом, прва верзија – да се управо Милош са својих дванаест витезова пробио до Мурата и извршио наведено дело, и друга, да је као пребеглица на турску страну изненадио све и убио га – прихваћене су код Срба, и као такве биле опеване, ушле у предања, слике, уџбенике и слично, док су Турци изабрали трећу варијанту.

Како је погинуо Мурат?

Њом су они чак истицали Муратову човечност и бригу за рањенике, која је неверницима дала прилику да га подмукло смакну.

Настављајући, међутим, сагледавање горе наведених верзија Муратове смрти, долазимо до следећих закључака: уколико пратимо могућност да је извршио самоубиство, могао је то учинити пре или после заробљавања. Могућност да се убио пре падања у руке Србима мање је вероватна, пошто су постојале шансе да се спасе откупом, разменом, наредбом да повуче војску и слично. Овакав избор прилика да не изврши самоубиство Мурату се морао учинити реалним, те је утолико већа могућност да су га Срби заробили – али и да је потом страдао на начин који није могао предвидети.

Ради појашњавања ове варијанте, ваља посматрати циљ и сврху његовог заробљавања. У видовданском духу, циљ заробљавања је жртвовање богу Виду, а у хришћанском кажњавање насилника и поробљивача. У војничком духу, пак, циљ је обезглављивање турске војске да би се она потукла и, коначно – у витешком – потврда националне витешке части као највише етичке вредности.

Видовданска традиција захтевала је жртвовање Мурата богу Виду. У складу са старим култним обичајем Срба „…Милош Обилић принеће жртву херојском богу свога народа на начин својих паганских предака: уместо јагњета на дан врховног Бога заклаће турског цара Мурата…“ (Миодраг Поповић, н.д, стр. 100)

Но, војнички, битне су све погубне последице по Турке које су могле бити, или су биле изазване заробљавањем Мурата.Дошло би, наиме, до моралног и борбеног слабљења турске војске услед шока који би тешко поднела, уз сталну опасност да у њој дође до потпуног расула. То су Срби веома добро знали. Јер, обезглављивање непријатељске војске одувек је сматрано изузетно важним, а често и пресудним предусловом за њен пораз и расуло. (Добар пример тога је српска победа на Велбужду 1330, када је Млади краљ Душан директно напао центар бугарске војске, не би ли заробио или убио бугарског цара Михајла Шишмана, што му је и успело.)

Замисао, стога, да се – по разбијању левог турског крила – делом одабране тешке коњице разбије центар турске војске и убије Мурат, имала је пуно основа. За такав задатак ваљало је одабрати добровољце и најбоље витезове који би то могли и да обаве. Витез који је тај одред одабрао, и њиме у боју командовао, јесте Милош Обилић. Могуће су и друге верзије, али оне не би у потпуности одговарале духу витешке части, кључном при провери уверљивости оваквог објашњења Муратове погибије.

Уживљавање у ситуацију да су српски витезови које је водио Милош Обилић заробили Мурата, да су их подстакле дате заклетве и витешки идеали части, те да је његовим заробљавањем успостављена својеврсна пат позиција, пред нама отвара следеће могућности за тумачење даљег тока догађаја:

Мурату је, изгледа, предочено да мора бити погубљен – било да му се одруби глава, или да се убије. Самоубиство му се, наиме, нуди из поштовања спрам његовог султанског (царског) достојанства и у духу части српских витезова. (Слично је дозвољавано заробљеним самурајима, да би сепукуом /„харакиријем“/ спасли своју част; прим. Р.Р.) Одсецање главе би за Мурата и турску војску било превелика срамота и понижење.

Самоубиство, међутим – забијањем ханџара у стомак – сматрано је достојним њега као ратника и цара.

Иако је све наведено претпоставка у складу с витешким поимањем части, ваља напоменути да се те могућности веома подударају и са познатим чињеницама из самога боја.

Ток Косовске битке

Уз то, неоспорно је и да се оваквим – или сличним – следом догађаја који су довели до Муратове смрти, и утицали на ток саме Косовске битке, може понајбоље објаснити зашто су Турци тежили да се све то прикрије велом тајне.

Истину је требало избрисати из прича и препричавања. Заробљене српске витезове са кнезом Лазаром ваљало је побити, а самим Турцима запретити најсуровијим казнама ако би било шта о томе казали, записали или на било који други начин одали. Водити даље битку са осталим делом српске војске није било потребно нити је имало смисла, пошто је постојала опасност од потпуног расула турске војске. (Поред Мурата, убијен је и његов син Јакуб, по налогу свога брата Бајазита. У боју је усто погинуо Велики везир и доста других бегова и старешина.) Ретке су наиме војске које би по губитку војсковође остајале војнички хомогене и извојевале победу. Ни Турци ту нису били изузетак, посебно на туђој територији где страх од заробљавања може бити пресудан.

Имајући све то у виду, Бајазит је одустао од планирног годишњег ратног похода и повукао војску с Косова ка Једрену.

Косовском битком, а нарочито улогом Милоша Обилића у централним догађањима око Муратове смрти, исказало се српско витештво у његовом најузвишенијем виду. („Милошев одлазак на Косово поље да убије турског цара Мурата и да разбије и победи турску силу те тако да сачува част, образ и достојанство своје нације, (…) идеалан (је) и јединствен пример у историји човечанства.“ /Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1936, стр. 79/.)

Милошев подвиг се огледа у следећем:

Прво, замисао да треба убити Мурата вероватно је његова, као и да се за тај најтежи и најважнији задатак у целој битци морају одабрати најбољи витезови који желе – и могу, без обзира на цену – да га изврше. Уједно, он је био њихов војвода и све се одвијало под његовом командом;

Друго, Милош се пред Лазаром заклео да ће убити Мурата, знајући да га чека сурова смрт. Он се унапред жртвовао, иако то није морао. Свесно, зарад општег, вишег циља од којег је зависио исход битке, пошао је у сигурну смрт – али и у вечну славу.

Треће, он својом личношћу уједињује ратнике старе српске вере са витезовима нове, хришћанске, оба се светоназора у њему спајајући и на свој начин настављајући да трају кроз видовдански култ и хришћански војнички дух. Јуначким чином заробљавања Мурата Милош је учинио подвиг, увеличан витешком понудом султану да сам одузме себи живот.

Четврто, понудом Мурату да изврши самоубиство навео га је да се сам жртвује богу Виду као насилник, освајач, тиранин и непријатељ. Тако Милошев мач остаје чист – као мач Божије правде, изнад Муратове главе као претња сваком злу, али и симбол части, истине, вере и правде.

Пето, сам чин оваквог жртвовања Мурата – кога су Турци макар делимично морали били свесни – за све њих био је поражавајући, а за целу војску тешка срамота, тим пре што се све то догађало усред њихове војске а они били немоћни ишта да учине. Јер, Турци са Бајазитом на челу су томе присуствовали као пуки посматрачи, пуни стида што су дозволили да им цар буде заробљен, и да се тако самосатре.

Шесто, што после Муратовог самоубиства више није могло бити говора о било каквој предаји или нагодби, већ је свима остало једино да се боре до смрти; и

Седмо, ваља знати да је такво витешко дело – по садржајности, етичности, јунаштву и пожртвовању – јединствено у светској историји, да му нема равна ни у антици, како је нагласио ромејски историчар Дука.

Но, иако су Срби прихватили наметање османске верзије Милошевог дела, као да су сви осећали да она није истинита. Наш народ као да је знао да турска тајновитост и перфидија прикривају нешто кудикамо важније, часније и витешки достојанственије од ма колико значајног атентата. Отуда општенародно уздизање Милоша Обилића на виши етички план, мада само његово постојање није историографски доказано, као што му се не зна ни право име. Незабележен је као властелин, иако је могао припадати српском племству витешког звања.

Витез Милош Обилић ипак највероватније јесте био, јер неко из другог сталежа то никако не би могао урадити. Али, витез је могао постати сваки јунак који се истакао у борбама, честих не само с Турцима, и то неколико веома значајних и пре Косовске битке.

Тако је витезом могао постати неко из народа, што не умањује значај нити важност порекла. Та двојност Милошевог порекла увек је служила као подстицај народним вођама, његовој аристократији – али и сваком другом обичном човеку, који је могао да се искаже и потврди јунаштвом и пожртвовањем у свакој битци или боју. Милош је тако постао узор и богатијем слоју и обичном народу.

Милош Обилић јунак или…?

Његово име и презиме се временом мењало, да би се у народу коначно усталило као Милош Обилић. (У Хиландару је 1803. насликан његов лик са ореолом и натписом „Свети Милош Обилић“, потом и у неким другим црквама. /Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Народни музеј у Смедереву, посебно издање, књига 1, Смедерево 1965, стр. 191-194/.) Турске верзије његовог презимена као „Кобила“, „Кобиловић“ или „Копиловић“ требало је, ваљда, да му се наругају, да потцене и обезвреде и њега и све остале јунаке и витезове са Косова.

Но, уколико су Турци хтели да му презиме вежу за „кобилу“, Срби су га изостављањем „к“ етимолошки спојили с појмом обиља – што је једно од три посвећености или моћи бога Вида (божанства обиља, светлости и јунаштва – то јест рата). Тако је народ Милошем Обилићем повезао култно и јуначко с Видом и Видовданом, па и са телесним и духовним видом као начином спознаје Истине. Тиме је народна свест уобличила идеалну целину спојем старе српске вере видовданског, ратничког култа, хришћанске вере у духу светих ратника, нашег светосавља, и српског витешког кодекса.

Пошто се народ држао искључиво презимена Обилић, турска подругљивост ту више није имала значаја. Милош је пак народно име: „човек од миља“ – односно хришћанске, родовске, свенародне и општечовечанске љубави. Но, пошто је и беспрекорни представник витешке, мушке, војничке и националне части, „Милош“ се може сматрати и нашим најмоћнијим и најлепшим именом, са значењем „част душе Српског народа“.

Кроз народне песме о Милошу Обилићу временом је створен узор мушкарца, витеза и националног јунака. Он оличава отменост, достојанство, озбиљност, карактерност и честитост аристократског духа, његову високу част, снажну вољу и јунаштво. Милош је икона јаког човека мужевне лепоте, пуног родољубља, отачествољубља, и националног поноса. Његова храброст се испољава увек у правом тренутку и на прави начин, оплемењена моралном узвишеношћу. Његош Милоша узима као идеал човека и витеза. „Овај витез је за нашег песника једна врста божанства“ наводи Димитрије Калезић. Владика Раде као да свима, а посебно војсци поручује:

„Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ’ пред Милоша,
И пред друге Српске витезове,
Који живе докле Сунце грије? “

Међутим, Милошево поклоњење части својим основним етичким вредностима као да универзално важи за сва времена и према сваком непријатељу и завојевачу на нашим исконским, предачким земљама. Дух Обилића се јасно испољио у Првом и Другом српском устанку, током дуге, витешке борбе Црногораца и Крајишника противу Турака, у Балканским ратовима, а нарочито у Првом светском рату. (Када су, тако, 1915. артиљерци по наређењу ископали велике јаме недалеко од Пећке патријаршије и у њих слагали делове топова, тужно се растајући са њима и љубећи им и милујући цеви, један од војника је рекао: „Зар да ти ја својом руком ископам раку – Милошу мој!“ Толико је тада јуначки и витешки култ Обилића био усађен у народу и војсци да је пренет и на оружје, на све топове којима су се Срби прославили преходних четири године. /Опширније: Б. Нушић, Деветсто петнаеста, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, 1958, стр. 317-318.)

Такође, на Цетињу је столећима постојала Обилића пољана. На њој су се окупљали ратници, војводе, кнезови и сердари, и заветовали се на витешка дела не би ли имали „су чим изаћ пред Милоша и остале српске витезове“. После бојева је на тој пољани додељивана Обилића медаља – али на јединствен начин. Тада би наиме – окружен народом и главарима, војводама и ратницима – књаз Никола окачио Медаљу на једну грану, уз напомену да изађе и узме је онај који мисли да је заслужио, и да је ње достојан. И увек би излазио само један ратник, онај који се највише истакао јунаштвом у боју, и за кога су и остали прећутно сматрали да му припада тај највиши орден за врлину и храброст.

Ваља при том имати у виду и да је Његош установио Обилића медаљу и због тога што је, по њему, Милош Обилић собом и својим подвигом за навек потврдио непобедив дух Српске нације. Мало је, уз то, познато и да у Београду постоји Обилића капија, посвећена овом поносу Српства и нашим оружаним формацијама.

Нарочито данас ваља памтити и да су официри српске војске васпитавани на високим вредностима витештва. Над улазном, Обилића капијом касарне 7. пешадијског-гардијског пука, окренутој средини раскрснице Немањине и Ресавске улице, гардисти су имали прилику да пролазе испод Милошевог лика који их „стално посматра и прати, храбри и подстиче“.

Та капија и сва остала витешка знамења на тој згради постоје и данас, подсећајући нас на ратничке врлине и обавезе српске војничке, официрске и витешке части.

Српски лист/Раде Рајић

ISTINA O KOSOVSKOM BOJU

, 30 2013 14:19:21 +0100

Зашто Турска истину о Косовском боју чува као највећу тајну и шта се то

десило кад је толико дуго крију?

категорија Подсећања / дана 30/11/2013 у 5:00 часова /

О Милошу Обилићу

То сазвежђе јунака и ратника могли бисмо, стога, назвати „сазвежђем Обилића“.

Зашто Турци ћуте о Косовском боју

У вези с тим поставља се неколико битних питања:

1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?

2. Шта се то тако и толико важно десило да га Турци упорно, вековима крију?

Одговори на ова питања наговештавају један особит мотив, који би највероватније гласио:

Шта се заправо десило Турцима на Косову пољу

Такав јунак наметнут је нашој епској поезији.

Прву, већ поменуту, да су му Срби дошли главе у јеку борбе;

Другу, да је Милош као пребег отишао у турску војску, и да га је, у погодном тренутку, на превару убио; и

Трећу, да га је убио неки „каурин“, притајен међу мртвима док је он обилазио бојиште.

Како је погинуо Мурат?

Самоубиство, међутим – забијањем ханџара у стомак – сматрано је достојним њега као ратника и цара.

Ток Косовске битке

Милошев подвиг се огледа у следећем:

Милош Обилић јунак или…?

Српски лист/Раде Рајић

ISTINA O KOSOVSKOM BOJU

, 30 2013 14:19:19 +0100

Зашто Турска истину о Косовском боју чува као највећу тајну и шта се то

десило кад је толико дуго крију?

категорија Подсећања / дана 30/11/2013 у 5:00 часова /

О Милошу Обилићу

То сазвежђе јунака и ратника могли бисмо, стога, назвати „сазвежђем Обилића“.

Зашто Турци ћуте о Косовском боју

У вези с тим поставља се неколико битних питања:

1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?

2. Шта се то тако и толико важно десило да га Турци упорно, вековима крију?

Одговори на ова питања наговештавају један особит мотив, који би највероватније гласио:

Шта се заправо десило Турцима на Косову пољу

Такав јунак наметнут је нашој епској поезији.

Прву, већ поменуту, да су му Срби дошли главе у јеку борбе;

Другу, да је Милош као пребег отишао у турску војску, и да га је, у погодном тренутку, на превару убио; и

Трећу, да га је убио неки „каурин“, притајен међу мртвима док је он обилазио бојиште.

Како је погинуо Мурат?

Самоубиство, међутим – забијањем ханџара у стомак – сматрано је достојним њега као ратника и цара.

Ток Косовске битке

Милошев подвиг се огледа у следећем:

Милош Обилић јунак или…?

Српски лист/Раде Рајић

ISTINA O KOSOVSKOM BOJU

, 30 2013 14:19:00 +0100

Зашто Турска истину о Косовском боју чува као највећу тајну и шта се то

десило кад је толико дуго крију?

категорија Подсећања / дана 30/11/2013 у 5:00 часова /

О Милошу Обилићу

То сазвежђе јунака и ратника могли бисмо, стога, назвати „сазвежђем Обилића“.

Зашто Турци ћуте о Косовском боју

У вези с тим поставља се неколико битних питања:

1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?

2. Шта се то тако и толико важно десило да га Турци упорно, вековима крију?

Одговори на ова питања наговештавају један особит мотив, који би највероватније гласио:

Шта се заправо десило Турцима на Косову пољу

Такав јунак наметнут је нашој епској поезији.

Прву, већ поменуту, да су му Срби дошли главе у јеку борбе;

Другу, да је Милош као пребег отишао у турску војску, и да га је, у погодном тренутку, на превару убио; и

Трећу, да га је убио неки „каурин“, притајен међу мртвима док је он обилазио бојиште.

Како је погинуо Мурат?

Самоубиство, међутим – забијањем ханџара у стомак – сматрано је достојним њега као ратника и цара.

Ток Косовске битке

Милошев подвиг се огледа у следећем:

Милош Обилић јунак или…?

Српски лист/Раде Рајић

Vedrana Rudan: Nisam Hrvatica

, 29 2013 09:08:21 +0100

Vedrana Rudan: Nisam Hrvatica!

Rudan.info - 28.11.2013 16:53

Voljela bih da negdje postoji knjižica, pedesetak stranica, mali smo narod, u kojoj bi pisalo tko su Hrvati.

Za sve one koji žive u ovoj zemlji a ništa ne znaju o Hrvatima. Hrvati su bića koja su se u svojoj povijesti uvijek najugodnije osjećala u moćnoj tuđoj guzici. Austrijskoj, talijanskoj, mađarskoj, njemačkoj, američkoj a posebno u EU guzičetini. Bar tako govore. Iz jugoslavenske su izašli razarajući joj hemoroide i najzad postali “svoj na svome”.

“Svoj na svome” bili su i za vrijeme NDH. Hrvatske kame rezale su srpske, ciganske, židovske i krivomisleće hrvatske vratove s tolikim užitkom da je Hitler osobno zamolio Pavelića da oladi svoje dečke. Zanimljiv je i podatak da je u NDH postojao jedini dječji koncentracijski logor u Evropi. Da li su hrvati slučajno pred šezdesetak godina bili zločinci? Takvo je vrijeme bilo? Da je to istina ne bi danas nogometaš neandertalac kome je kvocijent inteligencije manji od broja cipela pozivao na klanje. Neandertalac? Prejaka riječ. Nije jedini urlao. Tisuće ljudi razdragano je odgovaralo na ustaški poklič.

Što su hrvati činili kad su krvave njuške izvukli iz jugoslavenske guzice? Sjeća li se itko? Da li nam je to problem? Norac je i danas heroj iako je nevinoj ženi sprašio metak u glavu. Dok je služio robiju uspio se vjenčati, dobiti djecu i izgraditi kuću. Jučer sam na ekranu vidjela Antuna Vrdoljaka. Čovjek Za Sva Vremena urlao je na nekog sirotana ispunjen hrvatstvom toliko da su mu gotovo oči iskočile iz glave.

Antun Vrdoljak, mrzitelj svake kože koja nije bijela poput “kockice” na hrvatskoj zastavi, Vrdoljak koji je devedeset i prve HRT očistio od svega što je smrdilo na srpsko i sve krivomisleće hrvatsko još uvijek nam je heroj a ne zločinac. Hrvati vjeruju u boga a ne vide što im rade popovi lopovi, hrvati su lizali cipele Tuđmanu, Titovom generalu koji je po Hrvatskoj sadio vrbe ali je pazio da se njegovi unuci na njima ne zanjišu, hrvati se tresu pred svakim tko bi im mogao razbiti zube a pjena im navre iz bijesnih usta kad pred sobom nanjuše nemoćne.

Smrt pederima! Ajmo na referendum! Glasajmo ZA! Glasajmo ZA! Glasajmo ZA! Da kojim slučajem u Hrvatskoj žive samo pederi Amerikanci hrvati bi istim bolesnim žarom glasali PROTIV. Doduše, u tom slučaju referenduma ne bi bilo.

Možda, možda su hrvati poput ostalih ljudskih bića, Nijemaca, Mađara, Francuza… Možda samo opet živimo u vremenu kad fašizam guta zemlju po zemlju, čovjeka po čovjeka. Možda nema genetskih zločinaca. Možda. Ipak, kad bacim oko na povijest svoga naroda koje se ogromna većina građana ove zemlje ne stidi poželim svojoj unuci poslati poruku.

Mala, tvoja nona NIJE HRVATICA. I time se ponosi.

BOŠNJAČKA ENERGIJA ZABLUDE

, 25 2013 07:34:59 +0100

Banjaluka 24. 11. 2013

Srna

Bošnjaci se spotiču o sopstvene kontroverze

Politikolog Nenad Kecmanović smatra da je BiH neprirodan okvir za miran, skladan i stabilan zajednički život, pa stoga nema ni datuma kao ni drugih simbola koji bi bili zajednički.

"Bošnjaci obeležavaju 25. novembar, jer im odgovara što je BiH tada stekla status federalne jedinice unutar Jugoslavije, ali se pri tome neprijatno suočavaju sa činjenicom da su tada vodeći ljudi u BiH, zahvaljujući zaslugama u antifašističkoj borbi, bili uglavnom Srbi", ističe Kecmanović.

On podseća da je "doktor Vojislav Kecmanović - Đedo, kao nekomunista, bio predsednik Prezidijuma Narodne skupštine BiH, da je Rodoljub Čolaković bio prvi republički premijer, a da je Đuro Pucar - Stari kao sekretar KPJ u BiH, bio realno najviša vlast u Bosni sve do 1960. godine".

"Đuri Pucaru je u drugoj polovini 80-ih podignuta bista u parku ispred zgrade CK SK BiH, ali su je uoči rata srušili 'nepoznati počinioci", napominje Kecmanović.

O Đuri Pucaru, heroju NOB-a i istorijski prvom čoveku federalne jugoslovenske republike BiH, danas u Sarajevu nigde nema ni pomena, navodi Kecmanović.

"Da se zvao Džemal, Hamdija, Mujo ili Haso, bio bi mu spomenik nasred Sarajeva u natprirodnoj veličini", konstatuje Kecmanović.

On ističe da Bošnjaci insistiraju na kontinuitetu savremene BiH sa srednjovekovnom kraljevinom Bosnom, pa se onda "spotiču" o činjenicu da je to bila hrišćanska zemlja u kojoj njih nije bilo i da su i nastali zahvaljujući tome što je uništena.

"Pošto im ne godi istorijska činjenica da su nastali konverzijom pravoslavaca i katolika u islam, konstruišu veze sa bogumilima, crkvom bosanskom i slično", kaže Kecmanović.

On napominje da praznici nisu stvar samo političke volje i konsenzusa, nego emocionalno-psihološke identifikacije ljudi.

"Da bi određeni datum bio iskreno prihvaćen i slavljen, on mora biti vezan za odgovarajuću tradiciju i kolektivnu memoriju", ocenio je Kecmanović, komentarišući činjenicu da se 25. novembar u Federaciji BiH obeležava kao "dan državnosti BiH".

Kecmanović ističe da "zajednički praznici, baš kao i zajednička zastava, himna ili grb imaju veliko simboličko značenje i predstavljaju i uzrok i posledicu činjenice da Srbi, Hrvati i Bošnjaci ne mogu da postignu saglasnost o mnogim drugim političkim, ekonomskim, kulturnim pitanjima".

On ukazuje na činjenicu da 25. novembra bošnjački predstavnici i njihov deo administracije u zajedničkim organima slave taj datum, pa ne idu na posao, a onda ni pripadnici druga dva naroda ne mogu bez njih normalno da rade.

Kecmanović smatra da u Federaciji BiH insistiraju na obeležavanju 25. novembra, jer sarajevska politika i istoriografija imaju generalno problem sa kontinuitetom i bošnjačke nacije i bosanske države, te zato upadaju u brojne kontroverze.

Govoreći o tome koji bi datum bio prikladiji za obeležavanje Dana državnosti, Kecmanović smatra da bi bilo prirodno uzeti datum završetka poslednjeg rata, ali je problem što Bošnjaci taj datum doživljavaju kao svoj nacionalni i patriotski poraz.

On veruje da je traganje za datumom zajedničkog praznika u BiH beznadežna misija, jer se pokazalo da sve što je, tokom istorije, za jedne bilo nacionalni trijumf i ponos, za druge ili treće je bilo poraz i poniženje.

Najbolji primer je aktuelni spor u vezi sa Sarajevskim atentatom, "Mladom Bosnom" i 1914. godinom i srpskim nacionalnim herojem Gavrilom Principom - koji je pucao na okupatora BiH, a sada ga u Sarajevu proglašavaju - teroristom.

SPALJIVANJE HRIŠĆANA

, 20 2013 07:29:48 +0100

Veličina slova Je li počinjeno zvjerstvo u Nigeriji 2011.?

Nekoliko stotina kršćana živo spaljeno, a mainstream mediji šute?

'Zašto ovo ignorirate? Ti kršćani su spaljeni živi!'. U svojoj objavi još je dodao: 'Objavljivanjem ove fotografije želio sam upozoriti svijet na genocid koji je jednostavno ignoriran od strane mainstream medija, kako možete ignorirati tako okrutan i nehuman čin koji se podudara s djelima koja su se događala u nacističkim logorima. Zašto to ne osuđujete?'

Kad Katolička crkva ili netko unutar nje zgriješi, jer nitko nije bezgrješan, o tome bruji cijeli svijet. Mediji kao da čekaju pogreške Crkve ili vjernika kako bi svakim idućim tekstom mogli vjeru diskreditirati, pokopati, unišiti. O progonima kršćana koji traju od vijeka vjekova, jako se malo piše a strašni napadi su svakodnevni i odvijaju se na globalnoj razini. Mainstream mediji šute i skrivaju prave informacije od javnosti. Zapitajmo se zašto? Zašto se samo kršćane uništava na svim razina, intelektualnim ali i doslovno egzistencijalnim? Pravi primjer cenzure medija kada je u pitanju nasilje nad kršćanima odvija se upravo sada. Primjerice, mediji u svijetu u potpunosti su ignorirali strašan zločin nad kršćanima u Nigeriji. Nekoliko stotina kršćana, prema nekim izvorima njih 500, živo je spaljeno u jednom malom mjestu u Nigeriji od strane islamskih terorista. Fotografija koju možete vidjeti gore je prava, nije lažirana što su stručnjaci i potvrdili. Nju je prvi put u javnost pustio španjolski svećenik Juan Carlos Martos na svom facebook profilu a dobio ju je kako kaže od misionara Klaretinaca koji su mu se obratili za pomoć. Nakon što je fotografija koja je ujedno i dokaz brutalnosti nad kršćanima objavljena, ubrzo je od strane facebooka obrisana te okarakterizirana kao pornografija što je dokaz da se cenzura odvija na svim nivoima pa tako i na facebooku. Juan Carlos Martos svijetu je poručio: 'Ovaj zastrašujući događaj je brutalan primjer koliko je teška borba kršćana i muslimana na području Nigerije. Muslimani su toliko odlučni u nametanju svoje vjere, vrše teror po cijeloj Africi, njihov cilj je u konačnici zavladati svijetom'. Carlos Martos proziva udruge i organizacije za ljudska prava te ih pita: 'Zašto ovo ignorirate? Ti kršćani su spaljeni živi!'. U svojoj objavi još je dodao: 'Objavljivanjem ove fotografije želio sam upozoriti svijet na genocid koji je jednostavno ignoriran od strane mainstream medija, kako možete ignorirati tako okrutan i nehuman čin koji se podudara s djelima koja su se događala u nacističkim logorima. Zašto to ne osuđujete?'

Nakon ove objave španjolskog svećenika fotografija je obrisana a on je napadnut sa svih strana. Islamisti su se okomili na njegovu izjavu poričući zločin kojeg fotografija i više nego jasno dokazuje. Ovo i tako nije prvi put da su islamski teroristi provodili strašne zločine nad kršćanima diljem Afrike, no ovoga puta zločin je prevršio sve granice čovječnosti a imaju i podršku medija koji o svemu šute. Žalosno je da ne možemo zaštiti kršćane diljem svijeta od progona koji i dalje traje. Žalosno je da cijeli svijet šuti o zvjerskim napadima na ljude bez obzira na njihovo vjersko opredjeljenje. Ovaj zločin nema veze s vjerom. Ovaj zločin dokaz je velikog zla koje se potpuno neprimjetno uvlači u sve dimenzije društva a mnogi šute, opravdavajući se kako se tu ništa ne može učiniti.

СВЕТИ САВА

https://sites.google.com/site/pokretnistudio/?tmpl=%2Fsystem%2Fapp%2Ftemplates%2Fprint%2F&showPrintDialog=1

ОПРОШТАЈНИ ОСМИЈЕХ РАДОСЛАВА САМАРЏИЈЕ

ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ЗА 2016. ГОДИНУ

ХИЛЕНДАР СВЈЕТЛОСТ БЕЗ СЈЕНКИ ЗАБОРАВА

Његова сабраћа, ходочасници носе Пресвету Богородицу Пећку красницу и највећу до сада насликану икону Светог Саве, по благослову владике Арсенија.

ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ВЕСЕЛИНУ ЏЕЛЕТОВИЋУ ИЗ БЕОГРАДА И РАДУ ДИМИТРИЈЕРВИЋУ ИЗ ГРАДИШКЕ

ИМАМО ВИШЕ КЊИЖЕВНИХ НАГРАДА НЕГО ПРАВИХ ПИСАЦА!

ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ЗА 2014. ГОДИНУ

ПОВЕЉА СВЕТОГ САВЕ ПЕТРУ МИЛАТОВИЋУ ОСТРОШКОМ

ПРАВОСЛАВЉЕ - КАТОЛИЧАНСТВО

Папа у цркви Светог Ђорђа у Истанбулу позвао на сједињавање католика и православних

ПОГЛАВАР РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ ФРАНЦИСКО У ПОСЕТИ ВАСЕЉЕНСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ У ТУРСКОЈ

DRŽAVA SRBA POSTOJI 4 MILENIJUMA

Drevna država Srbina cara Nina (oko 2.000. god. st.e.) bila je svetsko carstvo kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike. – Ilirska, Dačka i Karpatska Srbija.

OТКРИЋА: Енглеска све чинила да Србија нестане

КРАЈ ТРОЈЕДНЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

НЕМА СУЖИВОТА: Дошло је време да се прогласи самостална Република Српска

SRPSKO-RUSKI POGLED NA VIDOVDAN

Српско-руски поглед на Видовдан (Видео)

Погледајте шта су они рекли о Видовдану:

Гостовање Жељка Цвијановића:

Гостовање Александра Павића:

Гостовање др Душана Пророковића:

VIDOVDAN U ANDRIĆGRADU

Србија и РС обележиле Видовдан у Андрићграду

VANZEMALJAC NA IKONI U MANASTIRU VISOKI DEČANI

ŠVAJCARSKI PISAC TVRDI:

Vanzemaljci sleteli uVisoke Dečane! (VIDEO)

Krucijalni dokaz o posetama vanzemaljaca našoj planeti star je nekoliko vekova i nalazi se u Srbiji, na fresci u manastiru Visoki Dečani, tvrdi švajcarski novinar Erih fon Daniken.

Митрополиту Амфилохију почасни докторат

ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ - ОСТВАРЕНА ''ПРОРОЧАНСТВА''

Др НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ: Предвидео сам бркату жену и крај ЕУ

Jelena Dundić: NISAM, A MOGO SAM (monodrama)

Naučnik tvrdi: BOG POSTOJI

ISTINA O RAKU

Poznata bolnica, Johns Hopkins, napokon otkriva istinu o raku

O SLOBODI MIŠLJENJA

Nemate više pravo na slobodno mišljenje – vaše misli vas vode u zatvor

САД И НАТО ПРОТИВ СУВЕРЕНИХ ДРЖАВА

ДАН ПОСЛЕ КОГА НЕЋЕ БИТИ СВЕ ИСТО

PUTIN NATO PAKTU: KAKO VAS NIJE SRAMNOTA

ПУТИН: Како вас није срамота, разорили сте Србију, а нас оптужујете за агресију на Криму

TESLA: SVAKA MUNJA IMA SVOJE IME

Najčitaniji intervju svih vremena objavljen je 1899.g. s Nikolom Teslom

Mahmud Bušatlija: Vratio sam se veri svojih predaka

PETAR LUKOVIĆ - JAVNA OPTUŽNICA

ISTRAŽIVANJA: MEDIJI I CRNA MAGIJA

ZLO VREBA SA INTERNETA

Zloupotreba interneta i medija

Novi pogledi na početak Prvog svjetskog rata

Kompletan prevod pisma guvernera BiH Oskara Poćoreka

Kompletan prevod pisma, koje je Arhiv Srbije objelodanio 5. janura, u Andrićevom institutu u Višegradu:

САРАЈЕВО ЈЕ ЕТНИЧКИ ЧИСТ ГРАД

Кустурица: Жртва сам фундаментализма у Босни

СРБСКИ ИЗРОД У СЛУЖБИ ПАПИСТА

Папски изасланик у Нишу

ВАТИКАН И УСТАШТВО

Ватикан је створио Хрвате као “умјетну нацију”

Биљана Кнежевич: ЖАЛБА ЗБОГ НЕРЕГУЛАРНОГ УКИДАЊА ЕМИСИЈЕ ПРЕСИНГ

11.12.2013.

Novo otvoreno pismo zaposlenih na RTRS-u

Na adresu Novog Fronta stiglo je novo otvoreno pismo zaposlenih na RTRS-u, koje vam u cjelosti prenosimo:

ISTINA O KOSOVSKOM BOJU

ISTINA O KOSOVSKOM BOJU

ISTINA O KOSOVSKOM BOJU

ISTINA O KOSOVSKOM BOJU

Vedrana Rudan: Nisam Hrvatica

Vedrana Rudan: Nisam Hrvatica!

BOŠNJAČKA ENERGIJA ZABLUDE

Bošnjaci se spotiču o sopstvene kontroverze

SPALJIVANJE HRIŠĆANA

Nekoliko stotina kršćana živo spaljeno, a mainstream mediji šute?

Vanzemaljci sleteli u
Visoke Dečane! (VIDEO)