Male analize

Crna srpska pšenica

, 05 2011 10:48:02 +0100

Naše vođe su ambiciozni sanjari. Oni za nas kuju planove, razvijaju strategije i vode nas u pohode za boljim životom. Postavljaju ciljeve i standarde visoko, i čine sve kako bismo ih dostigli. Sve je to lepo i mi se iskreno radujemo stopi nezaposlenosti od samo 10%, većim platama i penzijama, jeftinijem i ujedno kvalitetnijem obrazovanju, skorom ulasku u EU i evropskom standardu, ali hajde pre svega toga da izgradimo neku osnovu. A šta je osnova? Pre svega moramo nešto da jedemo. Ja znam da je evropska budućnost naše države daleko bitnija, i mi ne bismo zamarali naše drage vođe sitnicama kao što su hleb i mleko, da to nije nužno.

Nakon nestašice mleka, verovali ili ne, preti nam nestašica pšenice. Blic piše da bi „Srbija ove godine mogla uvoziti pšenicu jer nema dovoljno za domaće potrebe“, ako se ovo dogodi doći će do rasta cena brašna, hleba i testenina. Ovakav scenario se predviđa već krajem januara. Setite se sada one isfucane rečenice, verovantno izvučene iz nekog udžbenika geografije, kako Srbija sa Vojvodinom može da hrani pola Evrope. Neka Srbija za početak nahrani sebe.

Rod pšenice ove godine u svetu bio je loš, zbog čega je cena na berzama porasla. Naši poljoprivrednici i/ili trgovci videli su šansu za laku zaradu i u poslednjih nekoliko meseci izvezli ogromne količine pšenice, što je ugrozilo domaće zalihe, tako da ćemo sada biti primorani da kupujemo ono što smo prodali, ali po višoj ceni.

U istom tekstu se navodi kako nadležne državne institucije nemaju predstavu sa koliko pšenice država raspolaže, što objašnjava kako je moguće da se ovako nešto desi. Da imamo iole ozbiljnu i uređenu državu, koju vode sposobni i kompetetni ljudi, na vreme bi se primetio trend rasta izvoza, preduzele bi se mere kojima se sprečava dalji izvoz čime se obezbeđuje stabilnost zaliha i cena na tržištu. To je osnova sa početka ovog teksta. I neozbiljno je dalje pričati o bilo kakvim planovima, strategijama i glupostima, jer ukoliko ti ne znaš čime raspolažeš svaka tvoja sledeća akcija je čista improvizacija i nagađanje, a tako se ne upravlja državom.

Poskupljenje hleba, ovog puta izazvano nesposobnošću ministara ekonomije, poljoprivrede i trgovine i njihovih timova, najviše će pogoditi najsiromašnije slojeve društva. Ove godine se najavljuje poskupljenje svih životnih namernica. Siromašni građani, pod pritiskom poskupljenja, biće primorani da kupuju više hleba. Ukoliko cena hleba poraste čak i za dinar, dva, najveći novac će se izvući iz džepova onih kojima je najpotrebniji.

Posledica za odgovorne, najverovatnije, neće biti. Ministar trgovine Slobodan Milosavljević prebacuje krivicu na Ministarstvo ekonomije i Ministarstvo poljoprivrede, dok ministar poljoprivrede Saša Dragin negira bilo kakvu nestašicu, ali u isto vreme prebacuje krivicu na Ministarsvo trgovine i Ministarstvo ekonomije izjavom: „Trgovina bilo kojom robom nije u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede“. Na kraju će se svako od njih izvući prebacivanjem vrućeg krompira u tuđe ruke. A i kako bi drugačije? Ostali su bez izgovora. Nije u pitanju ekonomska kriza, nije kriv predhodni režim, nije inflacija, nije MMF, nije psihoza građana (inače omiljeni izgovor Slobodana Milosavljevića), već nesposobnost i nemar odgovornih ministara.

Mi građani, sa druge strane, umesto sada da izađemo pred zgradu Vlade i zahtevamo smenu ministara, duboko ćemo uzdahnuti, sleći ramenima, izdahnuti i nastaviti kao da ničeg nije ni bilo. To je još jedan problem našeg društva. Nezainteresovanost građana i nedostatak prave opozicije. Akteri na političkoj sceni Srbije namerno stvaraju letargiju kod građana, jer je demotivisanom masom lakše vladati. Da postoje pravi opozicioni lideri, oni bi pozvali ministre na odgovornost, uz podršku građana izvršili pritisak na Vladu i zahtevali ostavke. Umesto toga mi imamo gomilu demagoga željnih vlasti, koji sve svoje napore usmeravaju na to da „pišaju niz vetar“. Znate kada će nam biti bolje? Kada se sa vodećih pozicija vlasti i opozicije sklone narodne ulizice i na njihovo mesto postave lideri. Nama je potreban neko ko će izaći pred narod i kao Vinston Čerčil, reći: „Nemam šta drugo da vam ponudim osim krvi, znoja i suza”. Dok nam obećavaju med i mleko, a mi nemamo hleba, stvari neće krenuti na bolje.

Zdravko Čolić i beli prah

, 03 2011 11:04:28 +0100

Pre par dana gledao sam na Avali snimak koncerta Zdravka Čolića u Zagrebu 2009. pred oko 20.000 ljudi. Dugo nisam slušao Čolu, barem ne njegove stare pesme, koje sam rado iznova i iznova puštao kao klinac. Odvojio sam vreme, zavalio se u kauč i odgledao ceo koncert. Imao sam utisak da atmosfera nije bila nabijena energijom kao kada je održao koncert na Marakani pre tri godine. No svejedno bilo je zadovoljstvo gledati i slušati Čolu kako izvodi svoje pesme. Nizali su hitovi, budila su se razna sećanja, vreme je proletelo, koncert se završio, a ja sam se fenomenalno osećao. Sve te pesme koje dugo nisam čuo, a jako ih volim pobudile su neku energiju u meni.

Počeo sam da razmišljam o tome šta se danas dešava sa Zdravkom Čolićem. Nema sumnje da je jedna od najvećih, ako ne i najveća zvezda na prostorima bivše Jugoslavije. Nema grada od Vardara pa do Triglava u kome Čola ne može da napuni stadion lokalnog fudbalskog kluba. I za razliku od mnogih ličnosti sa naše estrade, za Čolu znamo da je zaslužio, a i zašto je zaslužio, status i popularnost koju uživa. Ne sećam se da je ikada bio politički nekorektan, nekulturan, bezobrazan, niti da je ikada imao neki ispad kao javna ličnost. Danas kada smo svedoci raznih Ekrema i Bokija 13, ponašanje jednog Čole postaje nešto što je nenormalno i veoma cenjeno, a trebalo bi da bude sasvim normalno i očekivano.

Pre pola godine jedna odluka idola svih uzornih mladića poluduge, lepršave kose, koji žele da zapevaju na našoj estradi, podelila je javnost. Menadžment Zdravka Čolića se odlučio na promociju i prodaju novog albuma uz prašak za veš. Ciljna grupa, kažu, bile su domaćice. Dobro, ima logike, domaćice koje su kao klinke ludele za njim mogu da se svrstaju u vernu publiku. Danas pak one nemaju vremena da posećuju diskografske radnje, niti rafove sa diskovima u supermarketima, takođe dobar deo njih je kompjuterski neuk i ne zna kako da skine piratske snimke albuma koji ih zanimaju. Ali mnogi mu zameraju, prodaju uz MTS pakete su mogli nekako da progutaju, ali prašak za veš?! Ne to je previše. Prašak je bio povod koji je pokrenuo lavinu kritika ne samo na račun marketingških odluka, nego i na račun kvaliteta poslednjih nekoliko albuma.

Čemu prašak za veš? Očigledno nije kanulo onoliko para koliko se očekivalo pa se tragalo za novim lancima distribucije. U izjavi koju je dao Adis Gojak, Čolin menadžer, piše: “…„vakuum“ do juna i dogovora sa nekim drugim izdavačem popunimo ovakvom saradnjom sa „Duelom“, koji je već distribuirao 50.000 primeraka na tržište Bosne i Hercegovine.” 50.000 primeraka za tržište BiH i neka je još 100.000 za Srbiju i Crnu Goru uz cenu od 3 eura po disku, to je blizu pola miliona eurića. Ne tako loša parica, a parica uvek treba. Posebno sada kada je vreme krize. Dodatni pritisak na primanja vrši gužva na estradi, hiperprodukcija, piraterija i otvorenost tržišta. Danas možete putem interneta bez problema kupiti album umetnika iz Japana, SAD-a ili Brazila, ili “još bolje” skinuti piratski snimak. Sve nabrojano čini se ovakve odluke čini neizbežnim.

Čolin ugled će istrpeti, kao što (po mišljenju nekih) trpi i kvalitet poslednjih nekoliko albuma. Mada pad kvaliteta se ne primećuje samo kod Čole. Mnoge domaće, pa i strane zvezde danas snimaju loše albume i žive od stare slave i velikih koncerata.

A možda na kraju krajeva nije u pitanju Čola, možda smo u pitanju mi. Možda su naši ukusi posrnuli. Kvalitet nije ništa drugo do nivo ispunjenja zahteva korisnika. Možda su naši zahtevi mutirali, izobličili se pod uticajem grandizma te sada drugačije doživljavamo kvalitet. U svakom slučaju kriv je Čola! Ako je ostao isti, kriv je jer se nije prilagodio novonastaloj situaciji. A ako se promenio i prilagodio, kriv je jer nije ostao isti.

Učeničko pravo = prebijanje profesora?

, 29 2010 05:48:49 +0100

Pre nedelju dana desio se napad na profesorku XII beogradske gimnazije, Vilmu Grebenarović. Dva maskirana mladića izbušila su joj gume na automobilu, a kada je izašla iz vozila počeli su da je udaraju pesnicama i nogama. Mediji su brujali par dana o ovom slučaju, nasilju u školama, agresivnim, isfrustriranim, nekulturnim i neobrazovanim mladima, napisano je par analiza, javnost je ovaj događaj najstrože osudila, a onda se po starom dobrom običaju, kod nas u Srbiji, zaboravilo na ovaj problem, pažnju javnosti su okupirale neke druge stvari. U međuvremenu je saslušano par učenika iz škole i istraga je u toku.

U tih par dana, dok je tema bila aktuelna, pratio sam komentare u javnosti i primetio par stvari:

1. Ljudi su skloni da traže krivce u pojedincima, iako oni nisu u stanju da utiču na stvari za koje ih okrivljuju. To se dešava kada ljudi ne umeju da sagledaju sistem i međuzavisnost njegovih delova. Pa su se tako sasule kritike sa svih strana na ministra prosvete Obradovića. Ministar prosvete naravno snosi veliku odgovornost za stanje u školstvu, ali da li je zaista odgovoran za urušavanje sistema vrednosti, frustraciju i agresiju mladih pojedinaca i njihovo nasilje? Ja bih bio srećan da je tako, jer bi onda rešenje problema bilo veoma jednostavno: smena ministra Obradovića i postavljanje nekog drugog na njegovu poziciju. Nažalost problem je duboko ukorenjen u sistem i problem je društva, a ne samo obrazovnog sistema. Samim tim rešenje problema nije lako. Biće potrebno mnogo vremena i truda društva kao celine, da bi se ovaj problem rešio.

2. Sindikati prosvetara su, kao i predhodne, i ovaj napad na njihove kolege iskoristili da ustanove kako je obrazovni sistem urušen, kako su njihovi životi na radnom mestu ugroženi, dok su glavni krivci za postojeće stanje učenici i njihovi roditelji sa Ministarstvom prosvete koje ih podržava. Ovakvim izjavama prosvetni radnici pokušavaju da osiguraju podršku javnosti kada izađu sa zahtevima za veće plate. I upravo zbog toga se sistem obrazovanja urušio. Zbog samoživosti prosvetnih radnika koji su ciljeve obrazovnog sistema usmerili na zadovoljavanje sopstvenih potreba, dok su potrebe učenika pale u drugi plan. Kao da škole postoje zbog njih, a ne zbog učenika. Ogromna nezainteresovanost nastavnika i profesora (čast izuzecima) da podstiču rad i učešće učenika u nastavi, da osveže zastarele nastavne programe novinama, jer nije nauka stala kada su oni završili fakultete, i štrajkovi koji dugo traju i na kraju se prelome na leđima učenika kojima se natrpaju radne subote, skrate raspusti i oteža učenje, govore u prilog ovoj tezi. A najbolji dokaz je struktura budžeta Ministarstve prosvete, čak 97% se odvaja za plate, sa ovakvim budžetom nema mesta za razvoj obrazovnog sistema. I ne znam kako mogu za postojeće stanje da okrive roditelje, koji jedva da dolaze na roditeljske sastanke jer im posao i umor to ne dozvoljavaju ili učenike koji jedva čekaju da izađu iz škole i malo mare za to šta će u istoj učiti.

Da li je posao prosvetnih radnika u osnovnom i srednjim školama zaista tako zahtevan i težak i da li je iznos njihovih plata nedovoljan za posao koji rade? Ja tvrdim da za većinu predmeta u osnovnim i srednjim školama za način na koji se predaju, nije potrebno fakultetsko obrazovanje. Vrteti jedno te isto iz godine u godinu (i tako do penzije), zaista nije neka mudrost i svako ko ima i trunku veštine prezentovanja i malo mozga, može da predaje predmet u osnovnoj ili srednjoj školi bez problema. Na ovu priču kada dodamo i 3 meseca raspusta, smešno radno vreme, privatne časove i pisanje sastava, seminarskih i maturskih radova (nova uslužna grana u ekspanziji) i sigurnost zaposlenja i uporedimo celinu sa poslovima koji u privatnom sektoru rade kolege iz struke, mozemo da zaključimo da je njima i više nego dobro.

3. Dobar deo javnosti, predvođen prosvetnim radnicima, je razloge zašto se javljaju ovakvi napadi pronašao u učeničkim pravima, koja treba „limitirati“. Naime, učenici su zaštićeni kao beli medvedi, pa mogu da se penju na glavu profesorima, a ovi im jadni ništa ne mogu. Ma nije nego. Učenička prava postoje svuda u civilizovanom svetu i postoje kako bi se zaštitili učenici, ali ne ugrožavaju prava ostalih aktera iz školske zajednice i sigurno ne omogućavaju učenicima da tuku profesore. Ovo je jedna zlonamerna zamena teza, kojom prosvetni radnici žele da se predstave kao večite žrtve u odnosu učenik-profesor/nastavnik. No na to imaju pravo i to nije sporno. Ali mi nije jasno kako se ogroman deo javnosti složio sa tim. Mora da su zaboravili kako je sedeti u učeničkoj klupi, ko u odnosu učenik-profesor zaista ima moć i čija je poslednja. Svako od nas je nekada istrpeo neku nepravdu od strane profesora, neki i više puta. Zar smo na to zaboravili? Učenička prava su tu kako bi zaštitila učenike od nepravde i samovolje profesora.

Postoji još nešto u priči o učeničkim pravima o čemu javnost malo zna. Novim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja učenici srednjih škola su dobili pravo da sa dva punoletna predstavnika ravnopravno učestvuju (sa pravom glasa) u radu Školskog odbora (glavnog upravnog tela u školi) po svim pitanjima, sem kada ŠO razmatra o izboru direktora i finansijama (gle čuda!?). Školske uprave su pružile strašan otpor primeni ove zakonske odredbe, koja se i danas ne sprovodi u potpunosti, učenici se obmanjuju i uskaćuje im se pravo glasa. Za pojedine profesore je bila strašna i sama pomisao da se učenici pitaju o stvarima u školskoj zajednici, što pokazuje nepoštovanje i neosetljivost prema interesima učenika koji čine više od 95% školske zajednice. Zašto pojedinim profesorima ovo smeta? Pre svega učenici se prepoznaju kao ravnopravni u životu jedne školske zajednice, što je revolucija u glavama mnogih profesora. Dalje u ŠO ulaze ljudi koji su zainteresovani za stanje u školi i tu su da se izbore za interese svojih školskih drugova. Do sada je u ŠO bilo po tri predstavnika profesora, roditelja i lokalne samouprave (roditelji i opštinari po partiskoj liniji, obično ne dolaze, a kada dođu zevaju). Ovo učeničko pravo prosvetnim radnicima mnogo više bode oči od prava na „kvalitetno“ obrazovanje.

Po tekstu se može stvoriti pogrešan utisak da sam, na neki način, stao na stranu nasilnika koji su prebili gospođu od 50tak godina. Ta dva kretena nisu učenici, to su kriminalci. Ja sam zauzeo ovakav stav zbog satanizacije mladih i učenika u medijima, koja neprestano traje. Toj satanizaciji se priključuju i roditelji i profesori i političari. I tako mlade osobe u ovoj zemlji predstavljaju nasilnici, kriminalci, jednom rečju probisveti. Odrasli u Srbiji iako nisu svojoj deci omogućili pristojan i bezbedan život, kvalitetno obrazovanje... iako i dan danas uzimaju kredite koje će ta deca morati da otplate, imaju smelosti da uperu prstom u njih i kažu: „VI STE OLOŠ!“. E pa neće moći Srbijo.