Staklena secanja

JEDNO VELIKO NIŠTA

telefon — Tue, 17 Jun 2014 23:11:27 +0200

Bilo je toliko noći kada sam sama sedala u ćošku moje sobe, plakajući. Bilo je toliko noći kada je dim u sobi koji se digao do plafona postao nepodnošljiv, ali sam opet udisala. Toliko noći kada sam rekla "Jebi ga." i spustila da ide do kraja.. sve, u pičku materinu. Noći kada mi je trebao on, tako jako, a njega nije bilo. Zato sam puštala suzu, u svakoj je bilo tereta kojeg sam se oslobodila čim sam je pustila. Ali opet, nije bilo dovoljno. Želela sam još. Želela sam da padne kiša, da se sruči na mene, da svaku kišnu kap osetim na meni. Da tako stojim na kiši, dok moja duša konačno ne utihne, ne umre. Želela sam ja jebeno da se promenim. Da se popravim. Da se smejem. Da ne plačem. Da se zajebavam. Da trčim. Da vrištim. Da ostvarim snove. Da me boli dupe šta će ko misliti. A šta sada radim? Pišem članak o tome kako ništa od toga nisam ostvarila. Šta će golubu krila ako neće poleteti? Isto tako i meni. Šta će meni planovi, ideje, misli, kad ih ne mogu uraditi?

UMORNA

telefon — Wed, 16 Apr 2014 22:41:15 +0200

Umorna sam od snova mojih praznih,ruznih.

Sto svaka moja rec nimalo ne vredi!

Sto svaka njegova k'o so na ranu pece!

Umorna sam od Meseca i zvezda,sto svaku noc skrivaju se,kad mi suza potekne.

Od ovih pustih ulica rodnog grada mogasto svaka svoju pricu pise..

Od srca moga ledenoga,dok zid sto stiti dusu moju danas RUSI SE!

Da,umorna sam.

Hocu da se jutrom budim,da rekla zubori stalno,da u zoru Sunce ponosno sja!

Da noc bude puna zvezda sto krase nebeski svod,dok Mesec svoju pesmu svira!

Da u sutonu njegovo bozanstveno lice ugledam,i ugnurim se sva u ruke njegove....

...

telefon — Tue, 09 Jul 2013 20:41:41 +0200

Mislio sam da poznajem ljude,oci nikada ne lazu.

Izgledalo je tako stvarno,neke rijeci ostaju..

Tako sam umoran,umoran od samog sebe..

Zelio bih da si opet ovde,da se stisnem pored tebe..

Ponekad mi tako dodje,da te nazovem!

Iako ne znam ni gde si,ni s kim si..

Ni koji ti je novi broj..

Ne bih te dirao,samo bih te gledao..

Samo bih slusao,kako se smijes! :)

P.V-Ostani sa njim :)<3

Kada me dotakne..!..

telefon — Tue, 09 Jul 2013 19:28:11 +0200

Bila je to,jedna teska i divlja zima.Dolazim kuci.Skidam otezale cokule i ulazim u jednu toplu prostoriju,cuje se vatra kako pucketa,ali ipak u atmosferi osecam neku prazninu.Dnevna prostorija puna je meni nepoznatih ljudi,koji mi upucuju ironican pozdrav i dobacuju po neke rijeci.Kao psetu.Kao zivotinji.Ali ne marim.Moj svijet je odavno srusen,pa ga ni ovi cinicni ljudi ne mogu uciniti gorim.Samo jos jedni u nizu.

Posmatram svoju sobu,puna dima koji je prouzrokovala proslost.Puna neki otezalih,ali ipak,lakih suza.Ja sam i dalje nabubrela od placa i urlikanja da boli.Dok sedim zabijena u jednom cosku gde sam uvek sedela,slike iz proslosti se prividjaju pred mojim ocima.Prividja mi se on.Onako prelep sa najlepsim vragolastim smeskom koji samo on ima.Cujem muziku.Nisam luda.Tako me uvek najlepse dotakne.Pustam da me melodija odnese u najlepse,pa,realno,jedine dobre delove mog(naseg) zivota.To se nikada ne moze zaboraviti.Ta kosa koja mu savrseno pada na njegovo andjeosko lice.Te njegove kestenjaste oci,ali ipak,zelene.Da se ne lazemo,nije bio samo on iz proslosti.Bilo ih je mnogih.Ali se,iz nekog cudnog razloga,samo njega zelim prisetiti.Drugi ljudi,ne dolaze mi na um.Ponekada shvatim da se nikada necu umoriti plakati za njim.Da.Ima ih milion na ovom svetu.Ali on?Ja ne bih rekla da je on sa Zemlje.

Vec umorna od razmisljanja,prepustam se snu koji me vuce u dublje delove oziljaka mojega srca.Ah.Dala bih sve,da proslost bude sadasnjost. :)

Sta mislite?...

telefon — Mon, 08 Jul 2013 23:05:13 +0200

"Jednog dana,da bismo se vratili sreci iz nasih prvih susreta,htela sam da organizujem veceru sa nasim starim drugovima.Kada se Bruno vratio kuci,svi su vec bili tu.On je izgledao kao da je pao sa Marsa.Posle dve-tri case,sasvim se oraspolozio.Oci su mu sijale i otkrio je da upravo zavrsava jedno za njega kapitalno delo nad kojim je vrlo dugo radio.Meni nikada nije o tome govorio.Kda sam ga nesto pitala,uvek je odgovarao istim odgovorom:"Napredujem,napredujem.",vise nekako nestrpljivo,tako da sam pomisljala da postavljam neumesna pitanja.Ne znajuci nista o tome,shvatala sam strahote rada i to sam postovala.ALI NISAM MOGLA DA NE OSETIM PECKANJE U SRCU;DA NISAM POZVALA PRIJATELJE,DA LI BI SA MNOM PODELIO TU RADOST?Sada mu je kosa porasla.Bio je lep.U dimu od cigareta,videla sam kako razmahuje rukama u govoru.UCINIO MI SE PRETERANO VELIKIM.ZELELA SAM DA GLEDA PREMA MENI,ALI NJEGOVE OCI SU BLUDELE SVUDA,NE VIDECI SAMO MENE,IZGUBLJENU U VREMENU I PROSTORU."

Sta mislite?Da li bi trebalo vjerovati nekome ko od vas krije neke stvari za koje vi nikada niste znali?:)

..jos jedna od 'onih' noci..

telefon — Mon, 08 Jul 2013 22:47:17 +0200

Moja tamnica sa moja 3 stanovnika se ponovo otvorila.Pokusavam da izostavim to,ali jebiga.Ne mogu da zabranim da noc postoji.Volela bih,ali ne mogu.Ona me ubija i muci.Pokusavam opisati osjecaj rjecima,ali one ne prilaze niti dodiruju ovaj jebeni svijet.Ne razumu ni tisinu,najglasniju buku i 'rijeci'!No..sta mogu..

Uvece sam oduvek dugo ostajala pod tusem.Zakljucana,izolovana od svijeta,nekako sam oduvek to volela. :) Tada bih pokazala sebi svu bol,svu tugu koju cuvam u sebi,a nikada je ne razotkrijem,a rijecima svejedno ne umem reci.A cini mi se,puna sam ih.Mogu lagodno rijeci,umorna sam od svega.Zar i vi niste ponekada?Onda bih,posle kupanja,stajala pred ogledalom veoma dugo.Smesno je to,sto stojim tako dugo,a nemam neki bas poseban razlog.U ogledalu ne vidim nekog prelepog.Ali,jednom sam se zagledala i po prvi put,svidela sam se samoj sebi.U toj kutiji srece bila sam prava ja.A prava ja,prava ja,sam jedino sa njim..:)

Ne bih da popujem.Mogu jedino reci,on je jedini beg od ovog jebenog svijeta.Od ove boli,od ove tuge.Dobro,znam jedno;kada bude trebalo da placem,on mi uvek da razlog za to.Ali,ja ga,ljudi,tako slatko volim. :) Nekako mi je to postalo najvaznije.Imate li vi nekog takvog?:)Sigurno da imate!

..ja verujem,iako boli..

telefon — Mon, 08 Jul 2013 22:37:39 +0200

Svaki covek i svaka plemenita dusa upravo sada prolazi kroz nesto veoma tesko.Nekima je tesko jer se bude u svijetu koje mrze..Nekima je tesko jer se i dalje nadaju,a nista i bas niko ne dolazi.I dalje su sami.I dalje su tuzni.Nekima je cak,tesko jer osecaju grizu savest za nesto sto ne mogu nikada popraviti.Takav je zivot.A znate sta?Ja i dalje verujem u nadu i u ljubav!Verujem u zrtvovanost,u to da i dalje postoji neko poseban za nas..Neko ko ce uvek biti tu za nas.

Koliko mi je samo ljudi prikazalo mrznju?A ja,ja ih ne mrzim!Koliko mi je samo ljudi kazalo da sam ruzna?Ja verujem da sam i dalje lepa!Ili,ne.Verujem da ce doci neko ko ce me videti kao princezu. :) Nekome kome necu biti ruzna.A tek,koliko ljudi mi je pokazalo put ka paklu?Povredili me,stavljali so na ranu.Mislim da bi moji suzni kanali odavno presusili zbog bola.Ali ne..Ja i dalje mogu plakati,plakati danima..Jer i dalje verujem da bol pozitivno utice na mene,na nas! :) Cini nas jacim.Uci nas da budemo bolji.

JA VERUJEM,IAKO BOLI!:) VERUJTE I VI! :)

Veruj svojoj devojci.

telefon — Sat, 29 Jun 2013 22:30:09 +0200

Raskinuo sam s njom samo zbog mišljenja jarana koji su mi govorili da je kurva,drolja, da je ima svaki momak u gradu, a kad mi je govorila da me voli nisam joj vjerovao.Pričali su mi svašta o njoj i opet, kad god bi mi rekla da nije istina nikad, ama baš nikad joj nisam povjerovao.Na kraju sam izgubio sve svoje 'jarane' koji su se uvalili u probleme s policijom i počeli su se drogirati. Pitao sam se kakvo ja to društvo imam i sve češće sam mislio na ono što su pričali o mojoj djevojci,kad mi je govorila kako mi je društvo užasno i kako ću se uvaliti u probleme s njima,i kako su oholi i da ću na kraju ostati sam...ne nisam joj vjerovao.Odlučio sam da odem do njenog stana i popričam s njom o svemu,kad sam došao do nje na vratima me dočekala njena stara majka ,upitao sam gdje je ona,njena majka mi je samo tihim glasom odgovorila da je nema već danima da se ne vraća kući.Bio sam zabrinut i otišao sam do njene najbolje drugarice . Rekla mi je kako me tražila danima,raspitivala se o meni.Jedne večeri je čak dolazila u moj stan a tamo su je dočekali moji 'jarani' koji su je silovali ,nakon toga više nije mogla živjeti .Uzela je moju sliku i otišla na mjesto na kojem smo se prvi put upoznali,tihim glasom,skoro ne primjetnim' rekla je:'Ja s ovim grijehom ne mogu živjeti,oprosti mi ljubavi,žao mi je što mi nisi vjerovao, jer da si, ništa ne bi bilo ovako'. Slušao sam njenu drugaricu kako to priča a oči su mi se napunile suzama,nikad nakon toga ne vjerujem nijednom svom 'jaranu'. A nju iako je umrla pamtit ću je do groba.I zato nikad ne vjeruj pričama o kojim o tvojoj djevojci jer ako je voliš ''vjeruj jedino njoj,na kraju ti tvoj najbolji jaran učini ono što ne bi 100 neprijatelja".

Verujem,ali proslost je tu.

telefon — Fri, 28 Jun 2013 23:56:33 +0200

Ponekada secam da je moje ime prokletstvo.Ljudima nanosim bol.A oni su je meni nekada davno..ali to za njih ide u listu za zaborav.Preteravam.Ali samo jer mislim da je on moj,i fizicki,i psihicki.On govori da mu to ne smeta..Ali ponekad,uhvatim ga u besu,da razuverim njegovu misao da to nije tako.On i dalje nastavlja po svome.

Noci su moje kazne.Zbog tog mraka i Meseca krivim ljude.Njega.Zasto?Jer imam dovoljno vremena za vracanje u proslost.Za trenutke u kojima je on pokazao suprotno od onoga sto danas tvrdi.Noc mi remeti realnost i budim se umorna.Onda,napadam njega.Teram po svome.Placem.Jecam.Vristim.Sve dok ne dobijem jedan zagrljaj i tuga me ne prodje.Onda,idem po starom.Ljubav cveta.I noc ceka na mene veceras.Pritisnucu reci koje izazivaju bol u meni.I mozda cu,ovog puta,zaspati mirna.A mozda i ne.Uveravam vas,proslost je i dalje prisutna.Sve dok proslost ne ode,u meni nece biti mira.Dok oni ne nestanu!

Za tebe.

telefon — Fri, 28 Jun 2013 23:50:26 +0200

Mesec je obasjavao ovu sumornu noc,a zvezda je ovo vece bilo retko.Tek na koje mesto,radi reda i navike..Culi su se i pijani klinci koji se srecni vracaju svojem domu.Nije bilo samo tisine.A volela bih sada,njega pored sebe.Da zajedno slusamo muziku tisine i osetimo plac te nepostojece violine koja svira u nama dok oboje ne padnemo u zagrljaj dubine i placa od srece jer smo mi skupa.

Ovo neko zujanje u usima me unistava danima.Neki strah prolazi kroz moje telo,svakog jebenog minuta,da izvinete.Neka struja.Neki strah koji je ovladao mnome,nesto cemu sam dopustila da mi udje u kosti.

Izbaci mi taj strah! Dodji.Zaplesi sa mnom i poljubi me onako kako samo ti umes!Onda me uspavaj i lezi kraj mene dok moje telo ne bude obmrlo,dok me nista,ni zvuk topa ne moze probuditi.

A..onda,ostani kraj mene.Nemoj me ljubiti i Zemaljskim poljupcima rusiti snove.Dodji mi u snu.Bice dovoljno.