1. etapa

mozda — Tue, 22 May 2012 01:26:20 +0200

Ako sam nešto naučila, to je da sve što kaniš uraditi uradiš onda kad si najuvereniji da je to prava stvar. Ili nemoj raditi uopšte. Pošto sam ja pobornik (slučajni?) ove druge opcije, moram se navići da sve radim odmah i impulsivno.

Kaže moj prijatelj da čovek ne postoji ako se drži sredine. Sredina bi nekako bila isto što i srednja vrednost sinusoide. U prevodu-nula. Nikad se ja sa tim u potpunosti neću moći složiti, nisam ja rođena za velike ektreme. Ali, daleko bilo, nije me valjda majka rađala da budem večna nula?! Hvala lepo, ako je za podizanje neophodan dodatni napor, e-moraću ga uložiti, milom, pošto silu na sebi još uvek ne umem da primenim.

Dakle, da počnemo od početka, prve etape.

Prva etapa se desila ne tako davno, mesecima unazad, biće da ih je malo više od 6. Kad sam ga upoznala. Kažem ga jer on "je nije upoznao". Kad kažem je mislim na ja. Upoznao me je više onako, kao deo mase. Ali, meni je odmah zapao za oko (Rekla bih da sam i po tome bila deo mase, ali nije mi cilj da ga sad nahvalim. O tome bih danima mogla.). Bilo je nečega u njegovim nekako kvadratnim pokretima, impulsivnim a ipak suzdržanim. Pokušavam da objasnim ljudima, ali to se jednostavno samo mora videti. Oni koji su videli to nazivaju smotanošću, trapavošću. Kažu tako izgleda. E, ja kažem da greše, jer najobjektivnije gledano, daleko je od svega toga. Dakle, zadržimo se na mome opisu, na kvadratnim pokretima, brzom govoru, čudno zadržanoj mimici, i sasvim pristojnom oblačenju. Govor mu je bio nekako... Stakato. Ozbiljan. Bilo je tu par šala. I da, taj neviđeno skriveni sarkazam. Videlo se kad se šali, to je bilo očigledno. O, ali sve ostalo, suvi, skriveni sarkazam. To sam osetila kasnije, kad sam poželela da čujem.

A nisam propuštala priliku. Teško da će me tako nešto ponovo kupirati. Ne zato što ne verujem u to, čak priželjkujem, ali znam ja sebe dobro. Malo stvari je obeležilo moj život, nije reljefan i šaren. Ali, ako se nečega držim slepo u životu to su moji uzori. Zapravo, to je moj brat-siguran razlog zbog kog se nikad neću udati, i siguran kandidat za lomaču ako nikada ne budem imala decu-iz tih razloga. Dalje, tu je moj najbolji prijatelj, jedina osoba na ovome svetu koja me u potpunosti razume. Težak je, ali dragocen. I, tu je najzad ova svinja. Kad kažem svinja, najlepše laskam. Divno je biti svinja. I ja sam svinja, ona mala. Vijetnamska. E, tu su dakle u mom životu tri svinje već prisutne. Postavili retko visoke standarde. Ne potcenjujem druge ljude, ali srećna sam što sam i tri takve osobe uspela da nanižem u životu. I ne očekujem da u skorije vreme sretnem nekog takvog, iako se neizmerno nadam da se varam pritom. Zato sam osuđena na ovo. Na tiho preispitivanje, kako pobeći od svinje. :)

Eto, morala sam da se nasmejem. Smatram to veoma nekulturnim, ja sedim ovako sama, kucam i smejem se, još to bez pardona javno pokazujem. Ali, sad kad nisam u dubokom patetizmu moram iskoristiti priliku da ispričam najrealnije što mogu ovu prvu etapu. Sve ostale su patetične. Ma, dođavola, i ova je patetična. Za sad do patetike ne nameravam da dođem. Tek sam kod... Idola, "Dok dobuje kiša". Gore od patetike, svakako.

Tok misli verujem ne podleže nikakvom algoritmu, nikakvim zakonima. Htela bih da ispišem sve odjednom, a znam i sama koliko je to nemoguće.

Šta mislite, koliko uspomena čovek može da pokupi za 3 nedelje?

Da, to je ta trojka prokleta. Dakle, koliko? Nedovoljno i previše. Ah, koliki je sad ovo kliše bio, ali drugi odgovor ne uspeh da pronađem.

Uspomene... Miris. Ukočenost u vratu. Cifra izražena u kilogramima. Cifra između 1 i 10. Još jedna ista takva. Mešavina voća i čokolade. Piletina. Sladoled. Ćošak. Marama. Hiljade redova. Linija u stomaku duž koje se uvek nešto cepa. Dva obraza koji menjaju boju. Pomalo uglova u vidokrugu u koje uvek bacam pogled kad se krijem. Slika koja nikako da se izbriše. I, da ne zaboravim. Odbijanje drugih ljudi od strane moga tela. Sve smišljeno od strane moje psihe, očigledno. Gorak ukus zbog toga. Da, jedna benzinska pumpa od koje bežim. Stepenice uz koje se sa mukom penjem. Kinder jaje, koje ne smem više da kupim ni detetu od 4 godine koje obožavam. Jedno 30 pesama koje mi odzvanjaju u glavi. Dva čoveka koja obožavam da sretnem. I jedna devojka koju jurim i od koje bežim. Tu je negde i on, sa gomilom sitnica koje ga okružuju, sa svim njegovim patkama. I, naravno, sa njom. Sa svojom beskrajnom pričom. Jedna kovrdžava, predivna kosa koja me zbog njega i dalje progoni. I dva prokleta mosta- pravila da kuda god da kreneš, od toga ne možeš da pobegneš. Da, nažalost, tu je i njegova životna priča, ispričana revnosno u 3 nedelje. Ruka koju još uvek osećam, pored svih njegovih bivših za koje sam čula da su je osetile. I pored nje, koja je oseća ponovo. I putovanje od kog sam pobegla zbog njega. Od sebe. I to sve je malo naspram svega što postoji.
Tu je i maska, naravno. Bojazan od mora. Bojazan od svega, zapravo, jer malo mi je toga ostavio, sebičnjak.Sve u šta pogledam, sve što poželim, sve je već bilo njegovo. Ili još uvek jeste. Kako da delim sve? Može se deliti jedna stvar. Može se deliti i sreća. Može i tuga, ako se ume. Ali, kako sve to deliti-u svojoj glavi, kako razgraničiti njegovo od mog?

Najgore je što je sve zapravo moje. Ja imam pravo sama sve da stvorim i uništim. Ali, ne mogu.
Da nije bio takav, i da uz njega nisam prepoznala sebe, i konačno uspela da se definišem u jednoj rečenici, lako bih ja njega sa svog poseda. Kako izbaciti onog ko te zapravo poseduje? Kako mu reći da beži malo on, za promenu, jer je tebi već dosta bežanja? Kako, a da ne pokvariš idilu u kojoj živi, od kad te je poslušao i otišao, vratio se i pripojio njoj?

Najdublja je jama koju iskopamo sami. Ne visinom, već jačinom gutanja, ono što sam stvoriš nikad te ne pušta tako lako. Pa ni 3 nedelje, koje odjekuju tvojim bićem kao tri godine.

Rekao mi je da nakod 2 nedelje čovek može da prepozna da li sa nekim želi da ostane. Naravno, ne celog života, nije toliko pretenciozan i samouveren, ali neki duži period. Sad su tu njegove dve nedelje protiv mojih. Nažalost, njegove su se zbile ranije....

Neke se noći naprosto dogode. Jebao te Merlin, neka ponovo peva samo tebi, ne želim da me juri neprestano i peva mi tvoje pesme. Ne želim Indexe, Idole, ne želim Zdravka Čolića definitivno.
Vrati mi moje krpice.

za novi početak

mozda — Tue, 22 May 2012 01:12:27 +0200

Ma, to se uvek tako kaže. Ne postoji novi početak.
A i onaj Biserin "Zlatni dan". Nikad nas dvoje to nismo imali. Ne kažem da se nije mogao desiti, ne kažem. Kad bih tako nešto rekla opet bih pobegla od gomile činjenica kojima sam okružena.

Srećom, jedna od činjenica je ta da, pod maskom, možemo biti bilo ko. Tako i ja noćas mogu da ne budem ja. I mogu da te ne volim. Makar na 3 sekunde, koje su mi trenutno toliko potrebne.

Vrti mi se sve oko tog broja 3. 3 meseca-toliko imaš vremena da se odlučiš da li želiš da zadržiš bebu, ako zatrudniš. Optimalno, naravno. 3 godine-toliko sam imala otprilike kad sam odlučila da želim da podelim sa drugima svoju moć govora. Mnogi zbog tog dana žale. 3 nedelje. I naravno, 3 nedelje.

Opet, taj broj 3 se vuče i u onoj od Indexa. Jeste, toliko poljubaca želim i ja. 310.

Verujem da ih je za ovih...vau, 5 meseci, 4 meseca, koliko već, ona dobila i više od 310. I nije da žalim.

Eto, da ne ispadne sad još jedan u nizu patetičnih blogova-mada, sve i da jeste ne bih se naročito potresla zbog toga, ne bih stvarno. Al' eto, neke stvari se lakše razumeju u više..u više sebe. Ovo je jedini način da sprečim sebe da na potiskujući način zaboravim. I nije ovo za čitanje. Jadno je i čudno slušati tuđe muke. Kao što ja uvek radim.

Dakle, sve je to samo i isključivo zbog njegovih 7 etapa. Da se takmičimo ko može duže. Ili, nadam se, kraće. Ali, da se vidi da svakako oboje možemo. Neko iskreno, a neko iskrenije.

I, koliko god ubeđivala sebe da sam spremna da čujem sve o vama, ju, itekako nisam. I ne želim da znam kako izgleda vaš "zlatni dan". Neke stvari moraju ostati samo moje.

7etapa

1. etapa

za novi početak