TheGodoth

Prolaznici

Prolaznici u prolazu.

Provodim vreme gledajuci ih kako razmisljaju, uzurbanih koraka, povredjenih tela, koraci im lako otkrivaju proslost.

Bez obzira sto ja podazriva, u zasedi, postajem svesna njihove igre, od njihovih lica kao maski mi se gadi.

Sta drugo uciniti, nego prevariti se, to dobro pase uz ovo doba.

Prodje, proci ce, poslednji ce ostati.

Deca samo na zabavu misle, njihova slika se odslikava u kapacitetu da uzmu svet zdravo za gotovo, bez potrebe da posegnu za uredjenim sistemom misli u svojoj glavi.

Vreme me iznenadjuje, cini mi se da ubrzava.

Brojke mojih godina vode me ka mesecu za kojim zudim.

Svaki mesec je u zalogu, u razlicitim ciklusima, iz jednog stanja u drugo.

Zanimljivo kako me virovi vode kroz vreme. Neumoljivo se kolebam.

S' vremenom stremim ravnotezi i svaki put kad procenim ljude dobijem novi svet, sta bih trebala promeniti kod sebe da bih napokon postala slobodna?

Glasovi se oslobadjaju, izlazu u vitrinama sveta u pokretu, tela koja plesu harmonicno,klize,tresu se, mesaju i privlace se neodoljivo.

S' vremenom stremim da se izrazim.

Svako osecanje daje mi zelju da iskazem nedoreceno, nadajuci se da ce pravda biti ucinjena u nasim tuznim, uspavanim zivotima.

Nesto moje

Cesto smo svedoci padova nekih ljudi, a ponekad se i sami nadjemo u stanju depresije.

Sve sto vidimo u takvim trenucima je besciljnost.

Preopteretimo misli i pred nasim ocima rusi se ceo svet. Sve tone pod nama samima.

U coveku se odigrava citava, jedna, mala drama u kojoj sebe vidi kao glavnu ulogu sopstvene tragedije.

Tu nestaje sve, a individualizam zaklanja vidik ka zivotu.

Mnogi govore da su stvari onakve kakvima ih mi vidimo. Medjutim, one nikada nisu takve jer je svaki nas dozivljaj iluzija.

Na istu stvar ljudi razlicito gledaju i dozivljavaju je.

Mi stvaramo sopstvene iluzije procenjujuci sve pojave i situacije iskljucivo sa sopstvenog stanovista, koje je zavisno od naseg uma i nase duse.

Sa jedne strane gledano covek nista ne moze sam a opet jedino moze sam.

Samim tim shvatam da zelja za promenom mora da pociva u nama samima i mora bistvovati kao jedna od nasih najjacih zelja.

Bitno je, takodje, shvatiti da pogledom uperenim ka nebu, iscekujuci odgovor necemo naci izlaz.

Sva resenja nalaze se u nama i nasa namera trebala bi biti ta koja ce nas voditi ka izlazu iz kruga nepotrebnih patnji i stradanja.

Kada jednom istinski zakoracimo sa verom u sebe i to da ce jutro promeniti sve, ohrabrenja ce stizati sa svih strana i bicemo srecni jednog dana sto cemo i sami biti oslonac i pomoc novim putnicima.

Koracajmo s' verom u to da uvek ima nade, jer kako i sama izreka glasi: "Posle noci svitanje je neizbezno."

Sedi di si jer ni za di si nisi

Svanulo je. Kako predavanje pocinje od 8h resih da ustanem ranije i stignem nesto pre. Pomislim,to bi bilo dobro s obzirom da obnavljam godinu i da je na snazi mladja generacija u kojoj nemam poznanike. Eto prilike da promenim nesto po tom pitanju,uz malo vise vremena. Pristizem. Iz daljine vec osecam pri samom pogledu svu negativnost koju mi salje zgrada i te njene zidine. Trudim se da zanemarim taj osecaj nepripadnosti jer je znatno doprineo mom zadrzavanju na istoj godini. Ponavljam u sebi:"MISLI POZITIVNO,BUDI SVOJA,TI MOZES I BOLJE OD OVOGA". Medjutim,pri samom ulazu obuzima me neprijatnost. "JA SAM SAMO JEDINKA ZA SEBE OVDE",razmisljam. "DOSLA SAM OVDE DA CINIM ZA SEBE",sledeca misao. A onda me vec prvi pogledi ogoljavaju i cine nesigurnom. Pitam se da li takav utisak i ostavljam? Da li sam bas toliko primetna ili ti pogledi proprate svakog ko koraca tim holom. Ne bitno. Sada kad umakoh istima i cekam pred teatrom lakse disem iako je tu nekolicina kolega koji cekaju predavanje i njihovi pogledi prate moje crvenilo. Dok su oni grupisani,ja sama sa sobom bijem bitku o tome gde cu sesti,da li cu naici na provokacije i naravno ne izostavljam ostale opterecujuce misli. Usli smo i seli. Vecini je paznja usmerena ka profesoru. Moja je konkretno na ceo taj "svet" oko mene u prostoriji. Gledam sve te uzdignute face,frajere i ribe. Bar se trude da takav utisak odaju. Predavanje im je vise-manje nebitno. Jedan je spazio pozadinu koleginice ispred pa pokusava da prizove svoju duhovitost. Drugi prosipa fore koje ni u kursadzijama nisu aktuelne. Treci vrti kljuceve audia. Cetvrta se sminka,peta pomno slusa predavanje merkajuci lika iz treceg reda. Sesta prezentuje volumen sopstvene kose,pokusavajuci da privuce paznju ostalih. Sedmi i osmi vec imaju svoje fanove,dok deveti i deseti razmenjuju brojeve rasklapajuci svoje najnovije androide. A ja,odlutala u misli o poredjenju sebe sa njima. Uplasena,nema,lenja i skucena u nekom svom svetu,pokusavam da se bodrim. Tu sam jer znam da mogu vise. Nisam opterecena modom i brendovima,preteranim sminkanjem i zavodjenjem okoline. Skromna,iskrena,naucena da ceni trenutno i tezi ka visem. Pomislim,koliko ljudi samo hvale takve osobine a koliko svojim delima pljuju po sopstvenim recima. Koliko sebe spustaju i uzdizu. Koliko je sve to lazno,kriju se iza sopstvenih stvarnosti i istina. I drugi opet igraju kako oni sviraju. Ti su jos jadniji. Vecina se slize bas sa takvima. A onda se enormno gotive i medjusobno iskoriscavaju. U svemu tome nema nicega osim mnogo nesigurnijih od mene. Hvataju se bilo cega samo da ne bi bili sami u masi. Ipak,i pored toga sto shvatam da su to jedna siromasna deca,kojoj roditelji nista drugo nisu dali osim novca,mene nadjacava nedostatak samopouzdanja. Znam da moram vise ceniti sebe jer i vredim vise od svih tih laznih privida,ali ne umem to. Pitam se da li sam realna i prema sebi i prema ispisanom. Da li je ispravno i valjano po sebe predstavljati se i sebi i drugima kao nesto sto jesi i za sta znas da drugacije od toga nisi. Nikada necu razumeti one koji sebe isticu vise nego sto same cinjenice o njima govore i prikazuju.

Sto ja volim ovaj rezim ...

Spavala sam svega par casova. Kada se sumira, dodje na 5.

Za divno cudo, ne osecam se iscrpljeno, sto je slucaj u danima bez preteranih aktivnosti. Ili bolje receno, bez aktivnosti uopste.

Jutro mirno. Dnevna svetlost obasjava mi misli, bistri ih i predlaze im vedrinu.

Prihvatam predlog. Malo promene u ovoj nedelji, cisto da je pamtim po necemu. Jos jedna sitnica koja unosi radost u mene.

Obozavam tisinu i mir. Donose spokoj. A kako sam i previse hedonisticki nastrojena prema zivotu, spokoj je nesto bez cega taj isti ne bi mogao da bistvuje.

Mozda bi i bilo bolje tako. Verovatno bi.

Tada bi par njih sjahalo s moje psihe i bili bi zadovoljni MOJIM nacinom zivota.

Ne bi BRINULI za mene u tamo nekoj daljoj buducnosti i egzistiranju u istoj.

Sta jos ne bi? A da, ne bi komicno prikazivali moje materinstvo i JAD mojih buducih potomaka, kao mene, njihove flegmaticne "keve".

Takodje ne bi pravili parodican scenario u kome moj "sudjeni" bezi glavom bez obzira kada konacno shvati da bi pored mene mogao odapnuti a da ja tako nesto primetim tek kada bi komsije naisle i oddramile umesto mene.

Koja bolest. E sad ko je tu vise paralizovan u glavu,oni ili ja (po njihovom ja naravno) po mome, prihvatam tu udarenost ali u sebi, ako oni pitaju ja nemam takvih nedostataka, ali i ako ih imam, geni moji su posledica njihovih.
Vesto manipulisem pricom. Moji su pa ne smatram to nekim grehom, umeju da legnu na zivot i pometu me nekim svojim teorijama do te mere da se nekad priupitam sta ja trazim u zivotu uopste, tako da su sami krivi sto me primoravaju na ulogu manipulatora. Mada, to je najvise najgore po mene. I tako...
POENTA?
Nemam pojma koja je poenta u ovom tekstu, ali ja se osecam sad za medalju - VRH (zargonski receno).

MaLe StVaRI

Ne mislim na ono kada obuces majicu iz par godina u nazad pa shvatis da ti je mala i slicno ili se pak uvuces u nju i budes srecan, zadovoljan svojim izgledom...

Ovoga puta mislim na ona mala, beznacajna a toliko znacajna desavanja koja od tvojih sat vremena zivota napravi trenutke za pamcenje.

Sneg je upotpunio dozivljaje zalivene vinom, obicnim rizlingom iz tetrapaka. Pesma je upotpunila idilu i osecaj zivosti.

KO ZNA STA ZIVOT KRIJE, SAD JE SVE, SUTRA NIJE.

Zivela sam za taj trenutak. Obozavam da se prepustim riziku koje nose ludorije sa ekipom, pesmom i napitkom.

Tako volim ovaj zivot. Toliko ume da razocara i uzdigne kroz svoje trajanje, ali zahvaljujuci ovakvim,malim trenutcima srece, zavrednjuje da priznam da ga volim.

Smrzla sam se, umorila od predugog setanja i smejala se kao dete usreceno cokoladom, musavo od halapljivog zderanja iste.

TOLIKO VOLIM SITNICE, SVAKA NA SVOJ NACIN ZIVOT ZNACI...ILI ZNACI ZIVOT,kako god.

Istrajnost

Zil Klarti rekao je: NAS VEK NIJE VEK RASLABLJENIH MALOKRVNIH, VEC VEK NEVAZNIH SVASTARA.

I ovo je istina. Savremen covek ima tu manu, da na jedan mah preduzima pet,sest i deset poslova, on hoce da je istaknut kao umetnik, finansijer, politicar i sportista. Hoce o svemu sam da se uveri. Hoce sve da prouci i ceo svet da obuhvati svojim slabim rukama.

Treba teziti samo jednom cilju. U jedan mah jedan razmak skracivati i nikada ne skretati s puta koji vodi svrsi. Tek kada se dospe do jedne mete, moze se postavljati novi cilj, a cim jedna teznja bude zadovoljena novoj stvari treba usmeriti svoju neumornu delatnost i nastojavati za ostvarenjem. Bezgranicno je polje pred covekovim slavoljubljem ali sa njega cemo pobrati plodove samo ako se uzdrzavamo da povucemo novu brazdu pre nego li zavrsimo prethodnu.

Kada unesemo red u podelu i izvrsenje svog rada, udvojicemo vreme, uciniti dvaput vise nego ostali i ziveti zivim zivotom.

Svakako da je pokorenje tesko i rad suvoparan, ali kada covek hoce da dospe do necega, treba trenutno da zrtvuje svoja zadovoljstva. A kada jednom dodjemo na visinu za kojom smo ceznuli, odmoricemo se, nase patnje ce biti nagradjene i pred prostranim vidikom, okruzeni prijatnostima i zadovoljstvima moci cemo se spokojno sladiti radoscu od ispunjenih duznosti i uspeha.

Uvek cu cekati Godoa

Na greskama se uci-rekao je neko. Neko na svojim i diplomira. Sta je najbolje ako uzmemo u obzir da je zivot kratak da bi gresili i ucili pa ponovo gresili i ponovo ucili i tako u nedogled. Realno gledano,najbolje naucis iz sopstvenog iskustva,ali je najpametnije uciti na primerima,na tudjim greskama,paziti da sto manje gresimo(ali opet ni to nije sloboda zivljenja,opet si rob necemu,recimo stalnoj obazrivosti uz koju ide doza straha i nesigurnosti,kao kada si u sred dzungle na meti svakoj zverki bez obzira sto se okreces za sobom ne bi li spazio neku na vreme). Naravno,nemoguce je biti nepogresiv. Ljudi smo,ne bogovi. Ono sto je vrlo bitno,jeste uciti na ispravnim postupcima. Teoretski sve je lako iznosivo,ali za praksu treba vise. U mom slucaju je to karakter. Razmisljam danas za sutra ali i ne radim po istom principu. Stavise,pri prakticnom delu tesim se onim sto danas mozes ostavi za sutra. Kao da ce se sve to samo od sebe zavrsiti. Moja najveca greska,koja kao uzrocnik vuce sve ostale,a one prouzrokuju sva nezadovoljstva. Sad se pitam zasto davati prostora nezadovoljstvima? Zasto kada je i previse onih,vise nametnutih. Barem ova druga ne moram nametati sebi. Jos jedna moja teorija koju cu nerado pobiti svojom istrajnoscu u neistrajnosti. Znam da se necu drzati shvacenog. S' toga je sledeci zakljucak: UM CARUJE,SNAGA DOBRO DODJE,UPORNOST ZAVRSAVA STVARI. A ja svesna svojih gresaka,nedovoljno junak da im se suprotstavim,zahvaljujuci istima i svojoj slabosti vecno cu cekati Godoa.

Covek pise zivot-ON DA ONO STO MU PRUZAMO

Mnoge delove svog zivota pripisujemo sudbini. Necemu sto nam se samo namestilo, nacrtalo i cekalo nas. Ali ako je tako, zasto su nam onda dati volja i razum? Na sudbinu se pozivamo u onim momentima kada nemamo kontrolu nad našim životima...No ne zelim sve reci da posvetim jos jednom u nizu raznoraznih praznoverja. Zivot je ono sto covek od njega cini. Bio i bice. Jedinstven je i neponovljiv, na zalost nas mnogih. Kratak kada je mirisljav, dug kada zbog spleta losih okolnosti pozelimo i sami da ga prekratimo. Stradanje i greh se upotpunjuju. Upotpunjuju se i odrzavaju dela koja cinimo i situacije koje se nama dogadjaju. Kao sto svako zasto ima svoje zato. Ravnoteza koja vlada u svim nasim odnosima je formula koja odredjuje odnos izmedju radosti i bola u nasim zivotima. Ako osoba konstantno cini lose sebi i svojoj okolini, smatram da ce mu zivot upravo to i vratiti, upravo to sto je dao da bi dobio. Ceo zivot je jedno uzimanje i davanje. Trebamo li ciniti dobra dela i kakava je korist od toga? Sta smatramo dobrim delom? Davati mozemo razne stvari na razlicite nacine. Najcesce ono sto je najpotrebnije a najlakse dati je osmeh,lepa rec,bezuslovna podrska i ljubav. Ako je to najlaksi nacin davanja, izvrsavanja dobrih dela, zasto tako mali broj ljudi to i radi? Rade to ne iz koristoljublja, vec jedinstvenog osecaja koji nas ispuni kada nekom beznacajnim delom pomognemo. Ciniti dobra dela je lepo ako je uistinu iskreno. Zivot ce nam dati upravo ono sto cemo mu pruziti...

Naravoučenije (7 u 1)

"Htela je da kaze svetu samo par reci.Kako joj to nije uspelo postala je knjizevnica." Dakle,kako sam pocela jos malo pa ce ova recenica biti sinonim za "meneme me". No, malo sale za uvod nije na odmet. Ono o cemu zelim da opstim jeste situacija u kojoj sam se nasla jucerasnjeg dana, otprilike u ovim casovima. Mada to je ne bitno,spominjem samo ne bi li vas zamorila redom citanja vise. Kazu ljudi covek se ne moze obrazovati ako nema otvoren um. Najvece biblioteke sveta i najveca naucna dela nece koristiti onome koji zeli da slusa samo ono sto je u skladu sa njegovim ukorenjenim misljenjem. E pa ja garantujem da to i jeste tako. Da vas ne bi zamarala citanjem,a ni sebe pisanjem,ipak cu dati opis situacije. :-P Đed,70-ak godina,u cvetu mladosti,sirokih shvatanja svega sto ne razume,cetkicu za zube video tek u 21. veku (samo na reklami naravno,sad mu ne bi ni koristila i ona dva zuba sto grdno vise o zivcu,koji je dotrulio). Za pranje ruku i nogu nhkad cuo,a o postupku feniranja sve zna. Kako je to moguce? S' obzirom da mu je vid izrazito funkcionalan iskljucivo pod dejstvom naocara,dioptrije broj 50 (pre bi ja to nazvala velikim teglama,poput onih za tursiju),a koje zapravo nije imao,taj fini matorac ugledao je mene kako fenom vrsim radnju paljenja kose njegovoj unuci. :-D Ha,ha,moram se nasmejati..o kakvoj gluposti ja pisem,ali ...i iz toga ja naucih nesto. A sta? :-D Pa nisu svi budni koji imaju otvorene oci. Mogu biti i coravi :-D Dosta s' lupetanjem. Elem,koliko god ovo meni bilo smesno ili vama,ipak to nosi svoju lekciju. Najopasniji su ljudi maloga kalibra. Situacija je bila mnogo slozenija nego sto je opisah. Problem je u sledecem. Ta devojka je moja komsinica,'87. god. ,rodjena u 7. ili 8. mesecu (slagacu vas) sa svim,mogucim, fizickim nedostacima. Malog rasta i krhkog tela,ali je ja puno volim i pisacu vam o njoj jednom prilikom. Njeni su u strahu da ne dodje do nekih povreda jer bi svaka mogla biti kobna po nju,pa s' toga smatraju da je bolje drzati pod staklenim zvonom. Tako njen deda napade i mene,vise iz straha i privida. Mnogo primitivan covek,zadrt,dosta plasljiv. I sve je to razumljivo,ali eto ja sam mogla biti shvacena pogresno kao i moja namera da udovoljim tom malom stvorenju,kome bi tako mala stvar pricinila veliko zadovoljstvo i unutrasnje ispunjenje. Al' eto,ja sam srecom dobro vaspitana pa znam da podnesem i onog koji to nije (trep trep). :-D Naravoucenije 1: Ne govori dok si gnevan,jer ces odrzati govor na koji ce te savest cesto podsecati. Naravoucenije 2: Nista ne bi moglo da se postigne kada bi se obracala paznja na sve prigovore i uvrede. Naravoucenije 3: Duh ogranicenog coveka slican je zenici oka,sto vise svetlosti pada na nju,ona se vise skuplja. Naravoucenije 4: Gruboscu i neljubaznoscu ne izrazavamo nista drugo osim vlastitog duhovnog siromastva. Naravoucenije 5: Trazi svoje prijatelje medju onima koji su mudriji i bolji od tebe. Tako ces uvek ici napred. Naravoucenije 6: Istinski karakter jedne osobe otkriva se onim sto ta osoba radi kada je niko ne gleda. Naravoucenije 7: sve u zivotu ima pouku ili vise njih,pa bilo smesno ili ne. P.S. Nadam se da cete me citati ubuduce s' obzirom da sam napravila povecu kilometrazu ovog puta,al to mi je bilo na dusi :-D

Za ljubitelje grcke muzike :)

http://www.youtube.com/watch?v=eLbKC7HC_zg