miroje

ЈЕДНО СРПСКО КУКАЊЕ НА ХРВАТСКОЈ ТЕЛЕВИЗИЈИ

, 26 2012 11:38:29 +0200

Историјске провинције, Далмација и Славонија, које су вековима трпеле утицаје Аустријанаца, Мађара, Венеције и Турске, ни у најлуђем сну нису могле сањати да ће након Титовог устоличења у Београду, постати некакве регије или аутономне области.

Да не помињем Барању, која је по одлуци новосадске Велике народне скупштине из новембра 1918 године била заједно третирана као Банат и Бачка, а Срем је нешто касније донео посебну одлуку о присаједињењу Србији.

Дакле, Сплит је морао у Загреб, а Осијек и Вараждин – о да, поново у Загреб, иако са Загребом, чак ни у административном смислу, нису имали ни правних ни политичких додира, све до сулудог експеримента регента А. Карађорђевића – ујединитеља Југословена и разјединитеља Срба. Но за покојног краља и његов јужнословенски урадак увек има списатељског места и времена, а и „покус“ се лоше показао па га о нема потребе много кудити.

Покушавам да замислим ситуацију у којој неки хрватски локални политичар добија медијски простор у дневнику РТС-а у 19,30, и кука пред аудиторијумом Р. Србије на неправду коју званични Загреб наводно наноси његовој жупанији. Кажем, покушавам да замислим, и радујем се таквој замисли, али мисао ми бежи у реалност да је тако што немогуће.

И као што ником, ником и ником из Хрватске – никад, никад и никад неће пасти на памет да пред нама рони сузе аутономашке због „угрожене“ аутономије нпр. Дубровника (кад би тако нешто постојало у политичкој и уставној пракси Хрватске), тако у Србији свакомало неком падне на памет да пред јавним сервисом суседне „Лијепе туђе“ придикује и омаловажава уставни систем и поредак Србије.

Након што је Уставни суд Србије утврдио неуставност великог броја одредби Закона о преносу надлежности, „интернационализација“ питања положаја АП Војводине у уставном систему Србије јe, за сада, спала на кукњаву пред загребачким новинарима.

У Новом Саду постоји нешто што се зове „Војвођански клуб“ чији су чланови махом потомци људи који су се пре 20, 50 или 100 година изјашњавали као Срби. Тај клуб има председника, неког Суботић Ђорђа, који је својих 5 минута славе на ХРТ-у добио 17.07.2012. године[1].

Интервју који је обављен путем конференцијске везе (директно укључење у Дневник 3 ХРТ) ишао је опуштено, а потом је на питање новинарке: „Како грађани Новог Сада гледају на чињеницу да њихов град није главни град него административно средиште покрајине?“, одговорио у име мојих суграђана (... и суграђанки... да будем коректан), и из топа лелекнуо: „Новосађани су огорчени...“.

Сад морам да из себе избацим ону реакцију дечака Нелсона из цртане серије Симпсонови, који је сваки пут кад би се некоме смејао викао гласно и иритантно „ХА, ХА[2]“ и констатујем да је уважени гост ХРТ-а нешто помешао и погрешио.

Не знам одакле му податак о огорчености која је узрочно-последично везана за активности Уставног суда у вези горе наведеног закона, јер оно због чега су лица Новосађана намрштена нису политичко-војвођански национални идеализам и занос већ крајња беда, у коју су их утерали управо доносиоци срамног и граматички неисправног Статута АПВ.

Огорченост грађана у Новом Саду јесте последица Пајтићевско-кумовско-уградитељског располагања средствима из Фонда за капитална улагања АПВ, и сличних појава, које у озбиљним државама за последицу имају кривични прогон и временске казне затвора.

Огорченост радника у Новом Саду је узрокована непостојањем (дакле, не малим бројем већ одсуством) производних предузећа која запошљава више од 100-200 људи. Посебно напомињем да је број привредних субјеката који имају 100 запослених, а која су отворена у периоду кад ЕУ није имала алтернативу, јесте 0, што би Амери рекли „Zero“.

Огорченост привредника у Новом Саду је последично везана за катастрофалну примену пореских закона од стране доскорашњег шефа Регионалног центра Пореске управе у Новом Саду, неког Радоман Зорана. Тај је недавно од Пајтића награђен постављењем за покрајинског секретара за финансије, ваљда због добрих резултата у области смањења броја привредника у новосадској регији.

Огорченост студената у Новом Саду је због недоступности високог образовања. Онај ко има кеша, упише који приватни факс (част изузецима) одради 4 године и постане менаџер менаџмента. Пара касније заврти и код запослења у неком ЈКП, и тако млад и необразован јуноша постаје део елите. Ко нема кеш а воли да учи, а не упадне на буџет, може да се запосли у трафици за 12.000 динара (наравно без плаћених доприноса и годишњег одмора) и да се средином сваког месеца штека ког деда и баба пензионера за још који динар.

Ово је само пар примера огорчености, само ради доказивања да реакција мојих суграђана у односу на аутономашке марифетлуке српких унука, не само да не постоји, већ су Новосађани врло свесни да су носиоци идеја војвођанског сепаратизма врло криви и одговорни за „огорчености“ које сам горе навео.

Сад ту има и други проблем.

Кад год неко покуша да полемише са било којом струјом аутономашких сународника, они одмах узвраћају етикетама (најрадије се користе фашизмом као компарацијом за критичаре), али ја добро знам да 90% људи који критички посматрају активности аутономаша, имају врхунски антифашистички педигре у породици (укључив и моју маленкост). Стога немам потребу да свој антифашизам доказујем онима чији су се дедови скривали по сремским винским подрумима од 1941 до 1945 године, па су уместо од усташког куршума преминули од цирозе јетре.

Има такође и трећи проблем. У последње време срећем известан број људи који су се у Нови Сад доселили пре рата 90-их година, односно овде дошли да студирају, па ту и остали. Тако сам у пар наврата чуо такве аутономашке тираде („Мора се знати шта је чије“ „Војводина има аутономију одувијек...“ и тсл) са све тешком ијекавицом, да ме је просто било срамота што људи (да кажем моји земљаци по пореклу) који још увек не знају све делове Новог Сада, имају наводно изграђено мишљење о аутономији.

Суштински, то су особе које су разним коруптивним варијантама повезани са врхом ДС-а и ЛСВ-а, па перу своју савест (укаљану пљачкањем покрајине за коју би из изговора можда избацили и ијекавицу) паролама страначких шефова и капоа.

Да се разумемо. Ја сам дете ијекавице (мајка, отац, сва родбина, жена...) и драго ми је што моја мајка ни после 36 година живота на југу Бачке није престала да говори ону благу и ненеметљиву крајишку ијекавицу. Али кад ми кркан који је јуче сишао из најгоре селендре просипа аутономашке форе, зарад мало кешића (што би рекли „Лало из Војводне“) или кад се мој суграђанин са тужним изразом лица појави на ХРТ-у и кука без икакве потребе, тада схватим да је ђаво однео шалу, и да се полако ствара фронт.

Прави идеолошко-интересно-криминални фронт. Мало аутономаштва, зрно београдског неразумевања, пар капи тајкунског интереса и на крају мало комшијског петљања („Двије жлице „Вегете“) и ето ти проблема.

Кад се у северној Србији споразумеју криминално-политичка олигархија и екстремна сепаратистичка идеологија, бојим се да ће и овај текст можда бити предмет неког пажљивог разматрања од стране нових, туђих власти.

Ако се тако што деси, па ми на врата закуцају истражитељи Волекс-а (European Union rule of Law mission in Vojvodina – нешто као Еулекс на КиМ) да би ме малко пропитивали због чега сам у својим текстовима 2012-те године угрожавао државност Војводине, сада одговарам да у Новом Саду и за такве покушаје имамо лека. Овде се каже: „Пушку па у Фрушку!“[3]

Ипак се надам да до тога неће доћи, али када се према питањима од државног и националног значаја опходи са дужном пажњом (као што су нпр. власти Хрватске затрле свако семе потенцијалног територијалног прекрајања неисторијском организацијом државне територије), онда кукњава наших домаћих аутономаша на туђим телевизијама није ни комарац ни музика.

Међутим, уколико се стратешка питања решавају на дневно-политички начин, онда је сасвим сигурно и извесно да ће ХРТ имати још (и то много жешћих) укључења из Новог Сада, са само једном поруком и поуком: „Разбити Србију!“.

[1] http://www.youtube.com/watch?v=xxXFMymdfgU

[2] http://www.youtube.com/watch?v=aIrhVo1WA78

[3] Мисли се на Фрушку гору, која је идеална за герилски тип ратовања против окупатора, те су отуда партизани из Срема били бројни и врло активни у II св. рату. Термин је коришћен у неким другим дебатама, али је пригодан и за горњи случај.

ПОТКУСУРИВАЊЕ

, 20 2011 22:52:33 +0200

„Неко беше Векарићу Бруно,

Кад реформа судова заврши,

И силне се донеше пресуде,

Ухапсише Вучуревић Божа,

Ал му греха наћи не могаше,

Пак се Бруно више не јављаше,

ТВ вијести не сјетује више“

Аутор песме је адвокат без смисла за хумор.

Ето, жив човек не може остати од два велика судска поступка који су нам заукупљали пажњу последњих месеци. Сад на улици да питате неко детенце коме је шта од имовине припало у ТВ новели са темом развода једне певаљке и сад јој бившег мужа (који сам каже да се спасао муке), дете би из топа одговорило коме иде ресторан а коме станови. Питајте жене што продају јаја на пијаци колко је Цеца добила затвора, знаће свака бар пола споразума са тужилаштвом напамет.

Ето, та два правно сложена и за теорију драгоцена процеса живе у нама и са нама, а убрзо очекујем да постану предмет изучавања на факултетима (разуме се на Медицинским- Одсек психијатрија). И тако, док се нација забавља и троши време на маглу, у заборав иду неке друге ствари. Па да се подсетимо. Онај кога је 04. априла ове године изненадило хапшење Божидара Вучуревића вероватно није знао ни за поступак који се пред „Хашким трибуналом“ води против Анте Готовине, и осталих „лица“ оптужених за погром Срба из 1995. године. Сада већ знамо да је у петак, 15.04.2011. године, Готовина осуђен на 24 године затвора, док је Младен Маркач прошао 6. година боље. Иван Чермак успео је да избегне затворску казну, и тако се придружио многобројним Хрватима, који неће одговарати за насилно изазвану миграцију Срба из Хрватске и Босанске Крајине и злочине који су у „пресељењу“ извршени.

У званичним саопштењима можемо прочитати да је Вучуревић ухапшен по потерници Интерпола, а по захтеву Хрватске, која је против њега општужницу подигла због сумње да је непосредно учествовао у операцијама које су за наводну последицу имале тешка кршења међународног права. Да се не заваравамо, хапшење Божа Вучуревића, није имало ни приближан ефекат на јавно мњење Хрватске, какав су постигле горе наведене пресуде, али је уравниловка ипак дала известан резултат.

Међутим, у поступку хапшења Вучуревића, као и у процедури његовог изручења има бројних недостатака и неправилности, које бацају озбиљну сумњу на изјаве представника нашег режима, да се ради само о „функционисању правне државе“ и да у конкретном случају није пало другарско дошаптавање на суседској основи. Да кренемо од почетка. Пре свега, након што је лишен слободе, Божидар Вучуревић није могао бити изведен пред Виши суд у Шапцу, већ је посебним прописима утврђена надлежност Вишег суда у Београду, и то Већа за ратне злочине тог суда.

Самим тим за оптужење и кривично гоњење је надлежно Тужилаштво за ратне злочине, чији је главни Роналдињо у суштини Бруно Векарић (молим прослављеног фудбалера да ми опрости на поређењу). Чињеница о (не)надлежности кадија у Шапцу више није ни спорна, будући да је Апелациони суд Београду, у својој одлуци по жалби на решење о екстрадицији Вучуревића утврдио да не постоји стварна надлежност Вишег суда у Шапцу у тој ствари.

Међутим, поставља се питање због чега је увек на осуду и пресуду спремни Векарић овога пута пропустио да се упусти у разматрање предмета који је свакако у његовој надлежности. За то свакако има више разлога. Први разлог за то је потпуна неорганизваност Тужилаштва за ратне злочине. Хоћете ли доказ. Одакле да почнем: Ганић, Дивјак, Пурда. Хоћете ли даље. Сам Бруно је у вези предмета „Двор на Уни“, односно поводом масакра који се догодио 8.августа 1995. године над српским цивилима, изјавио 27.04.2011. године: „Тужилаштво је формирало предмет после сазнања о злочину над српским цивилама у Двору на Уни.“ Молим? Шта рече Бруно? Формирало предмет? Е мој мајсторе слабо ти радиш.

И док сте се замајавали хапсећи Србе који су ударали шамаре старцима, да не помињем човека из предмета „Овчара“ који вам је 5 - да, да ПЕТ, година седео у притвору зато што га је један ваш денунцијант „препознао“, да би на крају човек био ослобођен, о предметима где су наши страдали НИШТА. Каже: формирали смо предмет. Шта, ниси знао да фали пар хиљада Српских глава у Крајини. Да си тужилац, уместо тужибабе, знао би им имена напамет. Само да будем јасан. Ви сте у ствари једино тужилаштво које је до краја спровело принцип суђења својима, и ту сте се сложили са осталима: СВИ САДА СУДЕ СРБИМА. (Пази ово, испаде четири „С“из чисте песничке слободе.) Е тако, док се ви поломисте да рашчистите у свом дворишту, морам да приметим да и други чисте у нашем. Тако на пример, наши суседи Хрвати се не оптерећују поштовањем прописа о надлежностима судова у области ратних злочина, а да не буде да измишљам, ево шта је о томе на Округлом столу под називом „Учинковитије процесуирање ратних злочина те обештећивање преживјелих и обитељи жртава - неопходне законске измјене“ Загреб, 31.ожујка (не знам који је ово месец на нашем – што лепо не напишу 1,2,3,...) 2010. године изјавила дипл.иур.Маја Ковачевић Бошковић:

Одредбом чл. 13. ст. 1. Закона прописано је да истрагу за казнена дјела из чл. 1. тога закона проводе посебни истражни одјели при жупанијским судовима у Осијеку, Ријеци, Сплиту и Загребу. Међутим, осим Жупанијског суда у Сплиту, на другим жупанијским судовима ти одјели нису ни формално основани, нити у истрагама уз суце судјелују и дипломирани криминалисти, како то налаже цитирана одредба. Одредбом ст. 3. истога чланка одређено је да суце у посебне истражне одјеле, као и суце у виједа пред којима се проводи поступак, распоређује на вријеме од 4 године предсједник суда, али у пракси се та одредба не проводи, осим на жупанијским судовима у Сплиту и Шибенику.

Шта закључујемо из ове мале обзервације уважене колегинице, коју не познајем, ал хвала интернету, па сад испада ко да сам био тамо. Закључујемо пре свега:

- ДА ХРВАТСКА ПОСТУПКЕ СУЂЕЊА ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ ОРГАНИЗУЈЕ КАКО ИМ ТО У ТРЕНУТКУ ОДГОВАРА (како би то рекао најпознатији Хрват „не треба да се држимо закона ко пијан плота“);

- ДА ХРВАТСКУ БАШ БРИГА ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ, НАРОЧИТО АКО СУ ЖРТВЕ СРБИ!

- ДА ИХ ИЗУЗЕТНО ЗАНИМАЈУ ДОГАЂАЈИ У КОЈИМА СУ НА БИЛО КОЈИ НАЧИН ПОВРЕЂЕНИ ХРВАТСКИ ЛИЧНИ ИЛИ КОЛЕКТИВНИ ИНТЕРЕСИ!

- ДА ЋЕ ЗЛОЧИН НАД СРБИМА ПРОЦЕСУИРАТИ САМО И АКО ТО ЈАКО, ЈАКО, ЈАКО ЗАТРАЖИ „ЕВРОПА“!

Не кажем ја, не дај Боже, да треба да пустимо да се нашим улицама шетају барабе и пробисвети, који су за шпорет или телевизор секли уши и носеве, они и сви који су се огрешили о правду, закон и људскост морају да плате. Како су убили хрватског дечака, тако би сутра и моје дете. Они су дно и нема у њима капљица људскости.

Али зато мислим да једнака пажња има да буде посвећена и нашим жртвама, да не буде опет српска крв најјефтинија. У свему горе наведеном лежи одговор на питање због чега онда Векарић није узео предмет Божидара Вучуревића и у претходном испитивању случаја утврдио да се МКСЈ (у жаргону „Хашки трибунал“) у том предмету јасно определио у односу на учешће Вучуревића. Речју, Хаг је и за мање делио по 5-10 година, а камоли за оно што су Хрвати навели у оптужници. Значи кад је и Хаг дигао руке од Вучуревића, јасно је да ни национални судови немају шта много да се бакћу и губе време. Само је било питање: Ко ће и како да саопшти Хрватима да Вучуревић, по наводима самог тужилаштва у Хагу нема одговорност за догађаје из Дубровника 1991. године.

Бруно сигурно неће. Заузет је формирањем предмета. Сада можемо само да га питамо: Јеси ли га формирао Бруно?

У десетрцу ћу и завршити.

Мили Боже, чуда великога,

Неки правник из Новога Сада,

О јадима поче говорити,

Бруна куди, а Бруно се правда,

Стан Србине, куд си навалио,

Још предмета формирали нисмо!

ДРАГИША

, 13 2011 01:18:00 +0200

А лепо нисам хтео да дирам човека. Фино га изабрали за предсеника Уставног суда. Добро њему, добро његовима, предмети се слажу и слабо се решавају. А господин путује. Кажем, не бих га дирао да није отишао за Јерменију. Шта булазни овај. Какав председник? Каква Јерменија? Полако. Све ћу вам полако казати.

Једне вечери, фамилија већ легла, на ТВ-у ништа. Бар да је пало неко хапшење или не дај боже самоубиство па да слушам полуписмене „аналитичаре“ како врше реторску велику нужду по грађанима, а оно: НИШТА. Седнем ти ја. Где би друго ако не за комп, мало да видим шта има. Паде ми напамет да упоредим стручне квалификације судија уставних судова из земаља источног блока са њиховим западним колегама.

Онако благо русофилски настројен, очекивао сам да су браћа са Истока прави доктори наука, Платони, и томе слично, а да су западњаци углавном плагијатори, компилатори и тако то. Одем на веб страницу нашег уставног суда (ко нема ништа паметније нека види http://www.ustavni.sud.rs/) и то у део где су наведени линкови уставних судова других земаља, и заређам у провери стручних референци председника тих судова, као и осталих судија који са њима раде. Након што сам одмах пао у несвест од председника уставног суда Албаније, неког лика који се зове Басхким Дедја (Bashkim Dedja) који је као са 23 године постао судија у окружном суду у Тирани, а са 28 судија Апелационог суда у Тирани, бацих се на македонске судије. Тамо је извесни бивши омбудсман, бивши партијски помоћник министра и партијски тужилац, успео да постане председник уставног суда, али то је све ђус без вотке.

Дођем ти ја тако до председника Уставног суда Јерменије. Човек се зове Harutyunyan Gagik ( јерменски: Հարությունյան Գագիկ) и рођен је 1948. По занимању је: ПАЗИ САД- дипломирани економиста. Након што је обнашао више партијских функција, у марту 1999. године му паде напамет да брани докторат из области правних наука, дакле у 51-ој години. Разуме се, човек није од јуче, или боље да кажем да је председник Уставног суда своје државе равно 15 година, односно од 1996 године. Некако му од тог периода датирају „стручни“ радови. Да ствар буде гора, изгледа да је од 1997. године члан „Венецијанске“ комисије.

Потом се бацих на изучавање биографија судија уставних судова западних земаља, а ту сам работу брзо обуставио, јер сам схватио да тамо са функцијама нема шале. Све редом доктори правних наука, милион објављених радова и шта све не. Након исцрпљујуће вечери уз животописе судија уставних судова, дођем ујутро у канцеларију, и причам колеги за овог дипломираног екеномисту из Јерменије, који на неку варијанту већ 15 година столује уставним судом. Сити се исмејасмо, ал што каже Манда у неком филму: „Није лепо смејати се туђој несрећи“. Таман ти ја заборавим и на судије и на Јерменију, и на млађаног председника уставног суда Албаније, и на докторате под старе дане, кад из медија сазнах да је за новог председника уставног суда Србије изабран Драгиша. Знам да је раније био судија, чуо сам да се бавио привредним правом.

Презиме Слијепчевић. Каже биографија на сајту суда да је рођен 1955 године. Даље се наводи да је „Звање магистра правних и економских наука стекао је на Привредној академији Самосталног и недржавног Универзитета у Новом Саду фебруара месеца 2006. године. Докторирао је на Правном факултету Универзитета у Београду маја 2009. године.“

Кад тад нисам умро, нећу задуго. Драгиша, шта ми то радиш? Како сам се само смејао горе наведеним странцима, прозивао што су под старе дане решили да завршавају образовање, а сада ово. Магистар са 51 годином. Доктор у 54-ој. Е Драгиша, Драгиша. Добро, рекох себи ајд да му нађем дисертацију, да видим шта је писао, ко му је био ментор и тсл. Једва сам нашао његов рад под насловом: „Правни аспекти реорганизације стечајног дужника“. Нисам прочитао па не могу да судим, видим да му је ментор био Мирко Васиљевић, декан београдског правног. Али све напред наведено би остало између мене и моје знатижеље, да ових дана нисам на сајту Уставног суда прочитао вест у којој се, између осталог наводи: „Делегација Уставног суда, коју чине председник Суда др Драгиша Слијепчевић и судије др Агнеш Картаг – Одри, др Боса Ненадић, мр Милан Марковић и др Оливера Вучић, борави од 26. до 28. априла 2011. године у посети Уставном суду Републике Јерменије. Током посете делегацију Уставног суда примиће председник Уставног суда Републике Јерменије Gagik Harutyunyan.“.

А тако ћемо Драгиша. Ја се смејем а ти да путујеш. И то у Јерменију. Са још 4 судије, међу којима је и Милан Марковић, брат Јелене Триван. Предмети стоје. Уредно фиокирани, далеко од светлости, да се не укваре на столу, а ти путујеш. Нисам хтео да те дирам, Драгиша. Нисам хтео да досађујем, али сам си ме провоцирао. Ем ти суд и судије ништа не раде, ем слушате вођу са Андрићевог венца више од рођених жена, ем сте полуквалификовани за посао који радите (част изузецима). Ал што се ја нервирам и једим. Кад су те и новинари оставили на миру, и нико много не задиркује за очигледне грешке и пропусте, што се ја сикирики. Е па Драгиша из следећих разлога:

- зато што си као последњи послушник прихватио измене прописа на основу којих се бирају судије и тужиоци и тиме ПРИХВАТИО ДА ТИ ОДНЕСУ БАР 800 ПРЕДМЕТА СУДИЈСКИХ ЖАЛБИ ИЗ СУДА!!!

- зато што већ 17 месеци ниси донео одлуку по иницијативи за оцену уставности Статута АПВ;

- зато што сте најспорији суд у Србији;

- зато што сте о изменама закона о јавном информисању одлучили јако касно – довољно да се у Србији спроведе аутоцензура;

Кажем поново. Нисам хтео да те дирам. Ал ко ти је крив кад путујеш.

ПРАВО

, 18 2011 23:13:08 +0200

Никада нисам мислио да ћу доћи у ситуацију да критикујем патријарха.

Чак сам са прекором у мислима читао бројне примере сукоба између световне и црквене власти. Нисам осуђивао ни онда када је пет малолетника прстом показало на епископа који то није био према њима. Нисам ни јавно ни тајно критиковао епископа који је са милешевског трона подржавао бившег самодршца. Ћутао сам и нисам осуђивао.

Само да се зна.

Ни вечерас не осуђујем. Сада расуђујем.

Адвокат сам, па ми је у стилу и опису радног места да се позивам на право и устав. Човек сам, и стога ми је у опису људскости да не нападам онога који даје своје здравље и живот за циљ.

Било који циљ. Не мора да буде узвишен. Само да је људски, и да је циљ.

Данас, после тридесетједну годину од мог рођења, браним једног човека са којим се не слажем и браним његову борбу за циљеве са којима се не слажем. Браним га јер је човек. Говорим у његово име јер он брани свој циљ.

Чуо сам у суботу како са бине обавештава да од тога јутра престаје да храни и крепи своје тело, и како ће у томе истрајати док не оствари свој циљ.

Кроз ум ми пролете мисао: „Зар се због тога одричеш себе? Зар због идеје и циља сам себи постајеш непријатељ?

Нисам разумео. Испрва.

Признајем, његова порука ме је збунила.

Два дана касније, док тај човек лежи и покушава да истраје, почеше да се шире гласови о његовом циљу и његовом избору.

Први глас је туп и глуп. „Замолио га је да обустави свој штрајк“.

Даље се понављају још тупљи, и још нељудскији. Питају се: ОДАКЛЕ МУ ПРАВО?

Лажни пророци људске душе говоре да је нерационалан.

Књиговође рачуна дневне политике углас и снажно: ТАКО СЕ НИШТА НЕ ПОСТИЖЕ.

Али ипак, он иде ка циљу. Он каже, до краја. А такав крај нас све подједнако чека.

И како су понављачи првог гласа били гласнији, пробуди се у мени сав адвокатски гнев па себи у стомак сасух: ОН НА ТО ИМА ПРАВО.

Сетих се Устава.

Каже, у члану 56. да свако има право да, упућује петиције и друге предлоге државним органима, а да због тога не може да трпи штетне последице.

Члан 23. је изричит и наводи да је људско достојанство неприкосновено те да су сви дужни да га поштују и штите, а у члану 68. да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља.

Па шта је онда овим гласовима? Зашто вичу? И зашто је са тим гласовима он кога зовемо Светим. Шта је његову монашку душу натерало да грди човека који лежи. Откуда он да пита оно што свештен човек не пита никога?

Буни се против штрајка? Онда не разуме.

Не одговара му начин борбе? Онда се сврстао.

Док куцам ово није ми тешко. Тежина наступа нешто после. Када човек схвати да је скептичан према трону српског принца.

Ипак, он греши. И према ономе који лежи. И према мени који га не подржавам али га браним. И према народу коме се обраћа.

Греши. А његову грешку гласови носе. Не људи. Гласови бивших људи. Оних који би да бирају и циљ, и начин, и болницу и лекара.

Они који би волели да он истраје.

Нека вичу гласови.

Неће још задуго, то свако у овој малој кући зна.

Али нека оставе њега да бира.

Чини ми се да зна куда је кренуо.

ИГОРЕ, ГДЕ НАМ ЈЕ ГОРЕ(ЊЕ)

, 28 2011 20:46:17 +0100

Сваки писмени становник Србије последњих дана је могао прочитати вест о неспоразуму који је настао између Ваљева и Зајечара по питању отварања нове фабрике веш машина и фрижидера. Јавност нагађа и погађа праве разлоге за овај неспоразум, а многима је јасно да и ова инвестиција, и територијално и економски има само политичку позадину.

Хвала Богу, па се било шта, било где отвара у Србији, али једно место где се ништа више ни не отвара ни не почиње је Нови Сад.

Док се градоначелник Новог Сада, уједно и кум председника Владе АП Војводине, Игор Павличић, бори са непремостивим и претешким проблемом који се зове грејање станова, градоначелници Зајечара и Ваљева, оправдано и вешто покушавају да привуку и освоје наклоност инвеститора.

Није му лако, од прошле године, млађани СПО кадрови никако да оптимализују температуру у становима у Новом Саду, а он, вођа Града, се замишљено и дубоко замислио над овим чвором, који само Комунална полиција може распетљати.

Комунални полицајци пак, појма немају о функционисању система топлификације у Граду, па покушавају да изгледају заинтересовано и стручно, иако им то, због портирских униформи, слабо успева.

Шта да се ради, што би реко Чернишевски, кад један месец у Граду не ваља вода, један месец грејање, а последњи ударац у плећа вође Града је "оставка" прве даме новосадског здравства, докторке Новаков-Микић.

И како човек у том сплету комунално-персоналних, и кумовско-родбинских комбинаторика, да доведе било шта ново овом бившем Граду.

Зашто бившем?

И зашто Граду?

Ево, признајем, данас сам први пут био у КФЦ (кентаки пржена пилетина) и по том угоститељском објекту Нови Сад свакако не заостаје за престоницом. Неки ће рећи да је и то нешто, а ја ћу им рећи да то није ништа, већ још један мало сређенији "дом" брзе хране.

Стога се нашем "вођи" Града може поставити питање:

Да ли би нам било боље негде другде и да ли би више наде за запослење било да нпр. Нови Сад, макар медијски, уђе у "свађу" са другим градом око инвестиције.

Пратим, тражим, покушавам да нађем, али не успевам, па опет покушавам, и опет ништа.

Покушавам да пронађем инвестицију која је дошла у овај "Град" и упослила више о 10 људи, и то у последње 3 године.

Нема, или сто би рекли у латино сапуницама: апсолутаменте нада!

Шта је отворено? - НИШТА!

Шта је затворено? - ГОТОВО СВЕ!

И сад као со на рану долази вест из Ниша да ће Бенетон инвестирати незанемарљиву своту у том граду, и тако, БАР ПОКУШАТИ да покрене привредни развој текстилне индустрије ин тхе Соутх.

А ми Новосађани?

Или што кажу у оном цртаћу: ЈЕЛ ТО СВЕ ЗА НАС?

(Нови Сад, 28.01.2011. године)

АНТИФАШИЗАМ ДВА ДАНА РАНИЈЕ

, 23 2011 00:00:49 +0100

На веб страници Скупштине Војводине, управо прочитах следећу вест о догађају од 21.01.2011. године, а вест гласи

" Председник Скупштине АП Војводине Шандор Егереши, заједно са потпредседницима Мајом Седларевић, Мартином Злохом и секретаром Милорадом Гашићем положио је данас венац приликом помена жртвама злогласне Новосадске рације, у којој су мађарске окупационе снаге у јануару 1942. године од 1.300 цивила, највише Јевреја, Срба и Рома.". На сајту је наведено и следеће:

"Председник Егереши је истакао и да је изузетно поносан на чињеницу да Војводина има дугогодишњу антифашистичку традицију, као и да је покрајински парламент био прва институција која је донела Резолуцију о непризнавању колективне кривице и тиме показала јасан став према злочинима из прошлости."

Овај блог сам регистровао како бих у електронски етар пустио поруку господину председнику да се малко преварио у рачуници. Пре свега, Новосадска рација се догодила, односно злочин геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима је извршен у Новом Саду дана 23.01.1942. године, па ми је потпуно нејасно зашто се венци полажу мимо званичне церемоније која се увек и сваке године одржава тога дана.

Потом, у рацији није страдало 1.300 становника Новог Сада и других лица која су се у граду затекла 23.01.1942. године, већ је тај број макар два пута већи, а кога занима литература нека сам пронађе макар књигу Александра Вељића "Истина о Новосадској рацији" из 2010. године. Кратко штиво, наравно недовољно, али би Шандору незналици свакако припомогло да схвати оно што је његовом сународнику Бајчију Жилинском било јасно већ 30.01.1942. године.

Треће, о каквој антифашистичкој традицији Војводине прича госпон председник. Антифашистички покрети на територији данашње Војводине били су везани за погроме усташа у Срему, и прогон колониста из Бачке, и све у свему 90 % причамо о српском антифашизму, па би Шаца могао да се мане војвођанизације свега што нас веже за напредан свет.

Уместо да наведени господин помене истрагу против генерала, које су наредиле мађарске власти 1942. године ( види "Геноцид у Југославији 1941 - ...." - Смиља Аврамов) и поруку која је тајно послата Драгољубу Михајловићу, коју помиње иста ауторка, овај се ухватио за неку причину причу, УМЕСТО ИСТИНЕ.

Е па господине Егереши, овог пута сте успели да пораните у церемонији, и опет направисте грешку. За вас не важи она "Ко рано рани" јер се смрти и мучења сећамо баш онога дана када су се одиграли, ни пре ни после.

До следећег пута обавезно господине прочитајте неште пре него започнете диванити, јер вам математика, очигледно, слабо иде.

И немојте више говорити о војдођанском антифашизму, могао би неко помислити да се у Срему 1941-45 гинуло за неку анационалну Војводину, а не за слодобу свога народа и спас државе.

Е а кад све то лепо савладате, дођите догодине 23.јануара у миру и без крупних речи да се поклоните жртвама безумља које има име.