Ne vidim te više kroz kapi kiše

Забрањена јесен

marcoantonie — Mon, 28 Oct 2019 14:44:05 +0100

Сунце ово,угреје, па утихне, па угреје, па хладно буде, као пред смрт саму. Ноћу је хладно, ноћу је јако, ноћу је јако хладно. Ноћу, само сенке неке, покрену се на трен, па се нагло зауставе...Напрасно је јесен снажно крочила, она је срца заледила и укочила.

Миран,лежим. Као да ћу заспати, па не могу, па заспим, а као будан ходам, па не спавам, већ ходам, а спавам и сањам, не знам...

Миран сам сам. Гледам завесу, игра светла или се померила мало?

Главу исправим према светлу, не спавам, не сањам, као да те видим, као да си ту, као да дишеш на пола метра...

Није то то.Ветар јесењи, зубатог сунца син, пркоси са покретима, звуцима, вара ме, смејесе, вара ме само сањивог, када сам срца рањивог...

Миран сам сад. Не померам више ни груди. Да ли сам жив помислих, те малим прстом дадох живота искре део. Жив јесам, али ми се чини и нисам, као да ме је неко пренео светлосном или другом енергијом, са овог света на овај, онај неки други...

Е, срце моје...Дошло је време јесење, дошло је време да нове закрпе зашијемо, ти и ја, два стара ратника, два друга, два непријатеља, два бића вољена, два супарника, два невољника, два различита бића...

Ова глава,без мисли посебних, само је срце слушала. Срце је лагало, заводило, гурало у забрањени град, као ђаволчић онај, са десног рамена. У глави, спавао је анђео,осетио није како му о глави раде, иза леђа, слутио није да ова забрањена јесенстиже, тако нагло, да укочи све што хода, мили и гамиже, камо ли крв узаврелу, па закаљену водом хладном...Шербет ми струји жилама топао, ако овако настави,хладан ће бити за тили час...

Некако ми је лакше сада. Тврдим, сигурно ми је лакше! Сада знам, сунце никада вишеогрејати неће, угасило се, као што се увек и гасило, вековима, али је увек ибила нада, па га је подизала да се опет дигне и угреје...

Наде нема, сунца нема, топлога нема, само хладно дрвеће савија ветрове, кали овога човека, млати га, јер је некада грешан био, грешан био и остао и тако залеђен остао офуцаног срца, јадног, изгребаног, једва да бије...

Миран сам сада, много је лако сада. Препустиш се ветру, рашириш крила и он те однесе, гдети се одувек земљица смешила, мила, добра слатка и мека, и док је овога века,конац ћемо у иглу увлачити, крпу крпити, рупе скратити, да много мање буду, ижао ми, жао ми само на труду, а ту сам да одувек пливам до ивице, до ивице онелитице, и падам и дижем се, и опет падам, па се надам, али све је то у круг, ништа, и ништа и опет - ништа...

Ево, мирансам, хвала ти ветре што стаде сада, можда се и јави нека нада, сада када самзаспао, забрањену јесен изгубио, па и себе по мало, јер, тако ти је када сан падне када се најмање надаш, док ветар помера сенке и док све мислим дошла си,а ти више доћи не смеш, а и да смеш, не смеш, и тебе заледи јесен, ова добра стара, непредвидива, забрањена јесен...

ТАЧКА

marcoantonie — Fri, 10 May 2019 00:32:21 +0200

Не могу више да слику створим,

да опишем нешто, не иде...

Тебе не видим више, исто,

па сам слеп, поред, узалуд, раширених очију.

Круг је сужен до краја,

те мрдам само прстима и трепћем, када морам...

Срце, и не куца, осим кад мора...

Мисли, одавно моје нису...

Само ми је твоје име на уснама, залеђено,

само су ми твоје усне испред мојих,

само на твој миг реагујем,

само ми ти кораке правиш...

Када ту ниси, нема ни мене, не постојим,

све је бело, све је црно, све је у једној боји,

нема обриса, мириса, укуса,

нема додира, ни ходања нечујног, а слутећег,

са пуцкетањем прстију у близини...

Вичем, а нема те,

грло отворено, а глас не излази,

не чујеш ме,

не долазиш,

не питаш,

све се сужава у тачку једну,

остаје још мало

и она нестаде...

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Хороскоп

marcoantonie — Wed, 10 Apr 2019 22:59:25 +0200

Учи се, све се, и увек се учи...

Ево и педесет треће на вратима и ево, још учим.

Научен сам да волим све и свашта, да су сви људи добри, тако су ме васпитали...

Не знадох да кажем – не, никад!

Дође време, дођоше лекције нове, дође тај вакат, да се каже – НЕ, да се не бојиш никога, осим бога, наравно, да све људе не волиш истом врелином...

Каже лепо наш народ: „Бој се овна, бој се говна...!“, па кад ћеш тако и како квалитетно живети?

Ту научих ново поглавље, јер ако је супротно, појешће те, а трепнути неће...

То је на једној страни.

На другој?

Ех, на другој...

На другој, памети нема, срце бије и воли исто, ови други га пробадају исто, на истим местима га по стоти пут крпимо, никад да зарасну ране, никад краста да сама отпадне...

И све прођох, али такве не нађох!

И да воли полако, и да не воли јако, и да заборави и да се нежно јави, па ти заборавиш, не знаш ни шта је било...

Психолози кажу топло-хладно, ја кажем, лудо, па чудно!

Ко ову провали, скидам му капу за сва времена!

Око здравља?

Онако...

Морам полако да дижем ствари, да се не пресечем, ничег више жестоког нема, ништа више на пет минута, сада то мора да траје сатима...

Пошто више нисам ни напрасан, као да ни човек нисам...

Јеби га, када погледам сва три аспекта, дође ми да ме нема, али има неки инат што ме тера да будем до краја какав сам и био...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Ti si ta, baš ti!

marcoantonie — Thu, 04 Jan 2018 23:36:23 +0100

Nisam ja taj, kog si toliko dugo čekala, ali sam baš taj, kog si tražila!

I ide kroz glavicu, ta nestvarna slika, o susretu našem...

Gledam po ljudima koji mi se približavaju, ne bih li toplinu odmah prepoznao.Tada ugledam siluetu andjela na zemlji, ide prema meni! Pomislim: "nisam ja te sreće" , ali, gle čuda, ti se nasmeješ, prepoznala si ti mene, a ko i ne bi, kad sam se zablenuo u sve te ljude, kao nekakav idiot!

Da, ti si ta, baš ti!

I šta se događa nakon ovakvog šoka?

Prvo, zbunjenost, praćena je pogrešnom mimikom, širenjem ruku bez preke potrebe, disleksijom i miganjem levog kapka, gornjeg...

Drugo, beskrajna šetnja Okrugom, koja se ogleda u paralelnom gledanju, do sebe, bez da se igde prisedne i prozbori koja, u anfasu...

Sledeće, kada se umore noge, te se mora sesti, obično bude toliko neadekvatno mesto, sa gomilom ljudi oko sebe, da se proklinje i dan kada si se rodio, a ne ovaj, tako mio i drag.

I posle svega, pošto želimo da se sve ovo završi što pre i odemo mislima svojim, ne bi li ih sabrali, ipak padne poljubac, prvi, lep i nespretan, zajedno sa zubima koji kažu "škljoc!"

Sabiranje misli sledi:

On:

"Bože, kako je lepa i kakav sam ja magarac smotani bio! Daj mi samo, molim ti se, još jedan put da je vidim, neka umrem istog trena, važno mi ništa nije! Samo još jednom, te oči...Čekaj, nisam joj video noge!?? Pa ja i ne znam kako ona izgleda, kako ću je prepoznati drugi put??? Bože, kako je lepa! Mislim da bih joj mogao večno držati obraze i stiskati je dok ne umre od ljubavi! Da li je imala suknju ili pantalone, pitam se sada? Magarče, gde si gledao!???Hmmm, da li mi je slučajno dodirnula ruku, dok smo šetali ili je baš tako htela? A što je ne prihvatih??? Ubiću se, ubiću se! Stani, pa ja se možda njoj ne sviđam? Tako je! To objašnjava sve! Znao sam, nećemo se ni videti sledeći put! Gde li sam zaturio novčanik??? Ostao je u onom kafiću!!!! Joooj!...

Ona:

"Sladak je, malo je zbunjen, ali dobro je, za prvi put! Šta ću da obučem sledeći put, hmmm..."

Немој ми шта замерити

marcoantonie — Wed, 22 Feb 2017 22:06:09 +0100

Ти ћеш ме разумети.

Лакше ми је то написати, него рећи.

Када живе речи лете, ја их не знам изговорити.

Мешају ми се тада осећања у глас,

па никада чисто да их изустим.

Некако дрхте, утање ми се гласне жице.

Поглед ми не гледа право,

него све у страну, па поцрвеним...

Када напишем неке речи, све су велике и јаке,

а изговорим ли их, постану тихе и неприметне,

бледуњаве,

све нешто као да бих и као да не бих...

Овако, сакривен иза хиљаду завеса,

сигуран у себе и своје сутра,

снажан,

неприкосновен,

јак,

турбулентан и навалентан,

говорим ти судбинске сентенце,

са надом искреном да ћеш их разумети...

Чуј разумети – истопити!

Немој их доживљавати као последице психосоматких поремећаја,

него као резултат вишегодишњих ратова свакојаких,

брда и долина,

стења и камена,

таласа и немира,

сунца и свемира...

Када ме видиш, ја сам Титан!

Када ме схватиш – ја сам ситан!

Проста је душа моја.

Мисли, за које мислиш да су исувише тешке,

мени који их схватам,

а камо ли теби, која и не знаш шта имам у глави тој

– једноставне су!

То је вечита борба између добра и зла.

И веруј, више волим прво,

али понекад изађе друго.

И нисам ја срећан због тога,

још се више борим,

али још више, нажалост и страдам!

Ови таласи на челу мом,

сребрна боја косе,

шарала их је судбина и шибала,

и шибала,

док попустили нису,

уз одувек храбро и поносно држање...

Али, није издржало тело ово, јадно...

Издало ме је у мукама најгоре врсте!

Висило је на ивици провалије и само се држало за прсте!

Газили су ми те прсте, до бола, вечни мој и честити крсте!

Болело је, држало је, не могло је више...

Падам у дубоку јаму и лоше ми се пише...

Не видим светлости никакве, нити се назире крај...

Док падам доле, мислим брзо о теби, знај...

Коначно се ближи тло, почињем да се знојим...

Последње си, драго име на уснама мојим...