mudrovanje11

Prica o mene i o dancuu

, 27 2011 22:36:20 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE
Ja kad sam bijo u podrum prije dva mjeseca, za krtolu, upozna sam jednoga druga mi Dančua. Prvo sam se prepa od njega, jer je bijo sra pored česme, pa sam mislijo da je ujak Duško doša s katuna, a on me maltretira svaki put kad me vidi, nogama u glavu. Kad sam se, prepajuvši se, razdra ka konj dječak te sraše, se podiže i reče: "Prijatelje ne boj se, to sam ja Dančuo iz Beograda. Mora sam se pokakit e sam ima poluđet, ali se ti ne boji jer želim da budemo drugovi." To reče i pruži mi ruku, kao bratu brat, i kad se rukovasmo obojica smrđesmo na Dančua, a Dančuo na govno. Dančuo onda reče e mu je ime Dančuo Videnović i da je tu doša kod babe koja je bila umrla juče, pa on mora ostanut na Cetinje mi dok je ne nahrane (to znači zatrpati u zemlji). Ja rekoh e sam ja Slavujko mu, i da idem za krtolu pa sam srijo njega. Tun se zdogovorismo da ja ponesem doma krtolu pa da neđe idemo, igri u susretu. ponijeh doma krtolu mi, koja isto koja ka i ja smrdijaše na Dančua, rekoh mami da ne ugazi u govnu kad bude odila u podrumu nam, pa odoh Dančuu. Poslije 4 dana druženja, tj. u četvrtku od upoznavanja nam, Dančuo predloži da idem š njim tamo u Beograde za koje sam čuo samo od đeda Tomaša, koi je u te Beograde bijo u zatvor kad je ubijo komša Milana. Ja pristanuh s dozom radosti, ali je bijo problem oće li me mama puštit, pa ja smislih da rečem kako idem kod tetke Bule za Crnom gredom dva - tri dana, a ona nema telefon pa mama neće moć Bulu uzurpirat pitanjima od mene. Tako ja uzevši četku za zubima, mac karata i sto milijardi dinara (bila je imflacija) da kupim kartu odoh s Dančuom u Beograde. U jednom jutru što pripadaše petku stigosmo u Titogradu (bila je imflacija) autobusom iz Cetinja, koi mi je bijo zanimljiv po tome što je konduktor iscuka jednu babu levorom po glavi e nije imala kartu, pa me je bijo strah, ali ja sam ima mac karata pri sebe, pa mi strah uteče pred smirenijem blagoslovenim. Babu izbačiše na Meterize pošto su je utukli još i neki konduktorovi prijatelji, a mi nastavismo put Titograda (bila je imflacija). Kad konduktor priđe k meni i Dančuu ja spremih da mu dam popa mača, e mi je bijo najmrzniji u špil, ali me Dančuo iznenadi, obrativši se konduktoru kad reče: "Brate, dve do Titograda (bila je imflacija) i pruži mu 63 milijarde dinara (bilo je ono), a ovi ni dade neke listice, pa odgovori put Dančua: "Lepi nemam sitno da ti vratim 6 milijardi", (brojem (6.000.000.000)), a Dančuo mahnu rukom i konduktor ode. Ja sam se čudijo kao i u prethodnim pismenima, ali prekidoh s tim stignuvši u Titograd (da vi više ne pričam što je bilo), i kad izidosmo iz autobusa pred mnom i Dančuom sinu železnička stanica u Titograd (i opet će bit (ako Bog da)), (mislim na imflaciji). Železnička je bila lijepa, ali je bilo puno ljudi koje ne poznajem, pa mi Dančuo posta najmiliji od sviju na stanicu. Pošto smo na stanici bili došli puno ranije od vozovog stizanja na njoj, Dančuu se sviđe ideja da igramo na neke poker aparature, kako ih on nazva, pa mi je i predloži, što ja i ne znajuvši od čemu se radi prihvatih milice, vjerujuvši Dančuu iz Beograda. Mi, vođeni njim, uđosmo u jednoj prostoriji, na stanicu, punoj televizora, s nekakvijem dugmadima i za svaki šjedijaše poneko. Bješe slobodan samo jedan koji Dančuo odma zagrabi. Odma se pojavi jedan ključar koi ni reče e ni može uključit ti televizor, ali nema jedna tipka pa bača struja, ali Dančuo mu reče da ni ipak uključi, i on prihvati. Dančuo mu dade hiljadu milijardi dinara (brojem (1.000.000.000.000)) i on ni uključi 5 pojena. Dančuo dobro pritiskaše tipke i brzo dobi još dva pojena, a na televizor su sve izlazile karte. meni je bilo žao jednoga cigana te cukaše glavom u oni njegov televizor, a ključar ga ubi boksom u kapu, koja mu je bila na glavu, i izbači iz te prostorije igranja nam. Ja to gledah sa osjećanjem tuge, neđe u prsi mi, a kad se okrenuh tuga umrije pred slikom te gledah. Dančuo se tresaše ka lud, ništa ne pričaše, a oči put mene izbečijo i taman počinjaše da dimi. Ja pomislih e je emocijon više no drugi, e žali cigana što ga ključar izbači, ali što dimi to mi bi tajna. Ključaru izgleda to nije bilo tajnovito, jer čim ga viđe đe trese i dimi zaleleka, uze jednu metlu, pritrča pa poče metlom da ga bije ka konja, dok Dančuo mi ne pade na podu i prestade da trese, ali još dimijaše. Svi ljudi se digoše s televizora i pritrčaše, a ključar poče da viče: "Ljudi minala ga je struja, moramo ga neđe zakopat da ga razmagnetišemo". Onda ga uvatiše i izniješe ispred, đe se pravijo trotoar, i bačiše u oni svježi cimenat, a ja primijetih da je Dančuo možda i mrtav, ali i to da više ne dimi. Zatim se ključar izgubi neđe da zove hitnu bolnicu, da dođe u pomoć, a ljudima ja rekoh e mi je Dančuo drug i da ću ja boravit pri njemu dok se ključar ne vrne. Kad to čuše oni odoše nazad da šjede za televizore, kakve još do tada vodijo nijesam. Tada odneđe nagrnu jedan radnik put mene i poče da viče: "Ko je bačijo toga maloga u ti cimenat! Majku vi jebem, jeste li vi ludi to se fata za 15 min.". Ja mu rekoh e ga je minala struja iz televizora, kad je mijenja program i da mora ležat zakopan, a da bogami leži i više od dvajes minuta, i da je dimijo, i sve čega se šjetih. On reče e ga treba zakopat u zemlju a ne u cimenat i da ga sad nećemo moć izvadit, pa poče da cuka po onome cimentu koi bogomi već bješe tvrd. Poče da kuka, ali kako na stanicu ne bješe puno ljudi, pade mu na pamet da Dančua, koi već po malo mrdaše glavom, oslobodi klasom dinamida, e ga je ima pri sebe. On stavi klas na oni cimenat, Dančuu stavi na glavu jednu kantu za smet, da se ne povrijedi, pa upali oni konop što viri iz dinamida i reče mi: "Bjež, e pogibosmo". Utolko naiđe, mi gledasmo iza jedne kuće, ključar s doktorskim kolima i doktorima i kad iziđoše i priđoše Dančuu, radnik poče da riče da bježe, ali bogami bješe mu džaba, jer ih je sve diga u vazduh, čim oni dinamid eksplodira sekund kasnije. Ovi ležahu raskomaćeni, radnik poče da leleče, izvadi još jedan klas dinamida koi stavi sebe usta i zapali oni konop, a ja u tom času viđeh Dančua đe se diže, bez ruke i s kantom na glavu pa krenuh put njega, i onije raskomaćenih ljudi oko njega kad me bači na zemlju eksplozija. Kad se okrenuh viđeh radnika đe šjedi na pod bez glave i ljude đe leže pored televizora u onu prostoriju. Ja skočih na nogama, priđoh Dančuu iz Beograda bez ruke, skidoh mu kantu s glave i utekosmo nazad prema Cetinju. Ja sam mu u međuvremenu, ka što rade kauboji, zapalijo ranu na pokojnu mu ruku da mu krv ne toči, a on opet pade u nesvijest. Onda ne je ufatila milicija i poslijed ispitivanja mene poslala doma, a Dančua u Beograd, u bolnici. Ja od tada Dančua vidijo nijesam nikad, ali bih volijo i da saznam kako je i šta li radi. Mene je još, da vi rečem, majka utukla s jednijem gvožđem po glavi i nije vjerovala ni malo u mojoj priči, dok nije pročitala u pobjedu (bila je imflacija) da je na stanicu u Titograd (bilo je ono) neki ludi radnik pobijo doktora, dvije medicinske sestre i ključara od televizora, a Dančuu okinuo ruku, pa poslijed i sebe dignujo u vazduhu. Od tada je bila srećna e i ja ne pogiboh, iako mi se ukazala šansa. Tako se i završila moja avantura s Dančuom mi, drugom iz Beograda (bez ruke).

Tesko mi je

, 27 2011 22:33:39 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE
Ja se odavno nijesam gleda sa Stevicom Lipovcem, jer je on odavno umro, ali nijesam se dugo gleda ni sa Vuksanom Ivkovom, iako je i on bijo umro, pa se nijesam gleda ni s Bimom, a on nije bijo umro, pa mi je zato bilo čudno. Ali u jednom poneđeljku viđeh Bima đe ide ulicama koliko ga noge nose i poviknuh: "Bimo! Bimosave! Ja sam Slavujko!?!" Kad me viđe on mi priđe i poljubi me u ustima, što mene bi gadno, ali pošto ga odavno nijesam gleda uzvratih mu jednim vrelijem poljupcom i uzbuđen ga upitah kako je i što li radi. On bješe radostan što me vidi pa mi odma predloži da ga pozovem na njegovom mobilnom telefonu, što ga on nosi u džepu i pomoću njega jebe žene e vole momke koi ga imaju, i dade mi broj, i ode, jer žuraše. Ja ga pozvah u srijedi, i on mi se javi skoro odma. Dugo pričasmo od svemu i od meni, a on me onda iznenadi i reče mi da ako ništa ne radim u suboti, u ranom jutru, moga bi da idem s njim i s njegovim drugarima u lovu. Ja se obradovah i prihvatih njegov poziv, i još mu saopštih da u lovu nikad nijesam odio, ali da bih i ja volijo da idem u lovu i hvala Bimo. On mi reče e će mi on nabavit naoružanje i metkove, a ja da dođem u suboti u 3 (tri ujtro) na ulaz u Cetinju odakle se i kreće.

| Ja do subote učih sve od životinjama iz jednijeh zelenih knjiga i viđeh i lava i tigra i konja, ali njih nema u Crnu Goru, pa sam odabra bijo da lovim kravu, ili gnu, ili vuka pa makar i neku pticu. U suboti sam bijo prvi na lice mjesta, čak jedan sat prije svih i bilo mi je zima, ali bilo je i nekog čudnog iščekivanja, pa možda i ja ulovim neki trofej, pa možda i danas. Uskoro počeše da pristižu i Bimo i Bimovi drugari s puškama i svi u kolima, a ja bijah pješki. Upozna me Bimo s svim njima, a mene prestavi kao svog druga i dade mi pušku, a meni ruka zadrhta i dođe mi da serem od uzbuđenja. Ali: "Ne, izdrži!" - rekoh meni. "Sraćeš doma!"

Među lovcima je bilo šale, ali bogomi i dogovora đe će ko da ide, pa otvoriše gepeke i izađoše psi, a ja nemam psa, pa ni Lesija najobičnijeg glumca psa. On se bješe vratijo doma. Podijelismo se u grupama, i ja dopadoh sa Simsonom i njegovim psom Obodinom, iskusnim lovcem, trećim među jednakima. Bimo me uhvati pod ruku, povede u strani i reče da je Simson malo čudan, i da pripazim što li radi, i srećno Slavujko, a ja mu rekoh da ne brine, i srećno i tebi Bimo. Zatim se razdvojismo, i ja, Simson i Obodin pođosmo na jednoj, a oni na drugoj strani. Čim ostasmo usamljeni, viđeh i ja e je Simson čudan jer mi je reka da nećemo pucati no da ćemo fatat bilo koju životinju rukama i trčeći, i reče da bi bilo najbolje da uhvatimo srnu, a zašto viđeću. Ja se složih iako nijesam znava kako ćemo fatat divlju krmad i jelena rukama, ali Simson je glavni, pa Obodin poslijed njega, pa onda i ja sam. Već smo bili jedno dva sata u lovu, ali nijesmo ništa bili ulovili, a bogomi smo mogli, no su nam utekle tri srne, jedno divlje krme, a i ja sam bijo ufatijo jednu malu ticu, ali sam je puštijo e je Simson reka e ne valja, a kad sam je puštijo ona je mahala samo jednijem krilom, i pala je, a Obodin je izijo. Onda smo viđeli jednoga jelena đe sere na jedne stijene, i trčali za njim do Careva Laza, ali ni je i on uteka, i još mu je Simson u govno ugazijo, a ja nijesam. Već sam bijo izgubijo sva moja nadanja u vezi lova, kad Obodin otkri jednu pećinu i poče da reži (zvuk psa kad je uzbuđen) put nje.

Mi uđosmo u njoj, i viđesmo jednoga međeda đe jede nekakvo magare, što ga je dati bijo ubijo, a ja sam mislijo e međed jede samo biljku, ali kad ne viđe prekidoh s razmišljanjem, e međed krenu put nas i odma ubi Simsona boksom u glavu, i on pade. Onda krenu put mene, ali na njega skoči Obodin, i međed ubi njega boksom i zubima u glavi i Obodin zacijuka, a Simson se diže krvave glave, i naprska međeda s onijem sprejom te đevojke nose (puzavac) u očima, međed zaplaka, onda ga iscukasmo kundacima po glavi, i on pade, a Obodin je bijo skoro mrtav. Onda svezasmo međeda s jednijem konopom e ga je Simson ima, tako da ne može mrdat kad se osvijesti, a Obodin je bijo skoro mrtav, Simson krvave glave mi reče da ja izađem ispred pećine, e će on nešto da priča s međedom, koi se bijo skoro osvijestio, i režaše, a Obodin je bijo mrtav, bogomi se ne foliraše. Ja sam stoja ispred pećine već jedno petnajes minuti kad počeh da čujem nekakvi ropac, za mene do tada nepoznat. Čudijo sam se što li je to i boja sam se da se Simsonu što ne desi, pa odlučih da profirim u pećini.

Ja profirih i viđoh jednu od najčudnijih scena, jer međedu bjehu oči došle ka one lopte e se vrte u diskoteku na Brodarevo, a iza njega stojaše Simson, i ja poslijed dvije-tri sekundi zaključih e ga Simson jebe, i to stravično. Međed roptaše, a Simson jebe li jebe, a Obodin je bijo potpuno mrtav. Simson me onda viđe i reče da sačekam da on završi, pa ću i ja jebat, a međed poče da plače i molijo je da ga ubijemo. Ja nijesam stijo da jebem međeda, jer sam se boja da čojeku nijesu plodni dani, i da što ne napravim, pa da se onda moram ženit, a Simson onda doživi orgazam, a međed je i dalje plaka, a meni se nije jebalo. Računa sam, da smo kakvu srnu ili ticu ufatili možda bih jeba, ili da smo Stelu ufatili jeba bih sigurno, ali međeda koi plače, to ne sigurno. Kad Simson viđe e mi se međed ne sviđa predloži mi da probam da jebem ono magare ili Obodina, a ja mu rekoh e je bolestan, i pobjegoh pud Belvedera. Taman sam bijo izaša uz brdo, kad čuh da neko opali metak, a zvuk dolazaše iz one pećine. Ja se vratih trčeći tamo i viđeh Simsona koi se ubijo, mrtvo magare, mrtvog Obodina, i međeda đe plače, vjerovatno e je mislijo da sam se vratijo da ga i ja jebem. Ja pođoh na Belveder i čeka sam Bima i ostale do 6 ujtro i sve im ispričah kad su došli, i oni pođoše u toj pećini sa mnom. Kad smo stigli oni prvo izniješe Simsona, staviše ga na jedne gajbe e smo bili donijeli, a onda su Ljubo i Mitar jebali onog međeda, i on je opet plaka, a Bimo je jeba ono magare (tada sam sazna zašto su mi pričali e sve magarad jebe), a jedan Srđan je stijo mene da jebe, ali ja utekoh pud Belvedera i Cetinja, i psi su trčali za mnom, a međed je i dalje plaka. Ja ovo do sad nijesam nikome priča, ali se od tada s Bimom ne družim.

Ja sam jednom poslijed toga jeba neke golubove, gore u potkrovlje, ali mi se nije sviđelo pa mislim da to nije u redu, i da je poštenije bilo ubit onoga međeda, a da treba jebat samo žene, ali samo one koe se tome raduju, a ne da plaču. Ja od tada volim samo žene, a Simsona su sahranili, a s međedom ne znam što li je bilo.

Sve je lose sto se lose svrsi

, 27 2011 22:22:55 +0100

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Ja sam bijo pogriješio stotinama puta u svoje dječije dane, i prema sebe i prema drugima, i ža mi je zbog toga, ali što ću. Odijo sam prošlo ljeto u manastir, kad sam napunijo devet godina, da se propovijedim jednome popu, i da se on dogovori s' čikom bogom da li bi mi on oprostijo, preko veze, svoje grijehove, ali na po priče oni pop me je izbačijo iz manastira, i poslijed me je ubijo kršem u glavu, sve mu jebem.

Reka mi je da me ne može slušat, da sam džukela i da ću oditi u paklu, a ja njemu da mu se poseremo na bradu ja i Šljivo, moj drug Šljivo koi je najbolje sra, od sviju nas u razred. Onda me pop izbačijo, i ubijo kršem u glavu, a ja sam njega lebom gađa (jučeranjim), ali ga ne pogodih, a pop se zvao Ilarion, a ja ne znam ni što li to znači.

Zbog svih tih moijeh sagrešenja moja duša mlada pati li pati i meni je teško. Ipak, najteže mi je zbog jednoga
grijeha prema mome drugu Šapčaninu, pokojnome Šapčaninu Volariću koi tragično pogibe, možda mojom krivicom. Šapčanin je bijo u razred do mojega, i bijo je najljepši, najpametniji, i sve najbolje se njemu dešavalo, ali ja sam bijo ljubomoran na njemu, i stijo sam da mu stanem na putu, pa možda i da ga uništim kao ličnost. Ja i on smo bili skoro najbolji drugovi, iako sam ga mrzijo mnogo, a od kad je izjebao Milevu samo od osvetama nad njime razmišljam.

Tako sam naijo Klempa, njegovog bidzina (pasa) oho ljepila i on je umro u svoju kućicu, a Šapčanin je to pripisa Klempovoj bolijesti, e je pokojni Klempo bijo srčani bolesnik,a i pio je nesrećnik. Onda sam mu pokvarijo kola bratova, kad sam izbušijo jedne rupe na pod od kola, i sve nešto curelo iz njih, i ujutro kad se Mikulić Volarić, menadžer Lijepe Krave, pjevačice iz Pljevalja, i Šipčaninov brat, sutura niz piramidu (čudno mjesto između Budve i Cetinja), i završijo u krlju (loše stanje kod čovjeka), on je to pripisa lošoj vožnji brata mu, a mene je bilo banja. On je taj dan doša kod mene i reka: "Slavujko brat mi se surva niz piramidu (čudno mjesto između Budve i Cetinja), i eto ga u krlju (loše stanje kod čovjeka), pa sam stijo da te zamolim, e su mi došli stričevi s' familijama, da prenoćim kod tebe noćas i šjutra veče?", a ja mu rekoh: "Nema problema moj dobri i poštovani Šapčanine", a suza mi prkno orosi, zbog Mikulića, e je bijo u krlju, mada sam u sebe uživa.

Onda Šapčanin ode svome domu da donese četkicu za zubima, pidžamu i ostalo, a ja ujutru od zadovoljstva, e ću sigurno smislit stravičan način da napakostim jadnome Šapčaninu koi i ne slućaše što li mu se sprema, dok ulazaše preko vrata, zabrinut ali sa stvarima. Dok smo večerali mama i tata su pitali pokojnog Šapčanina od njegovome bratu, i od toj njegovoj krlji, i što li je s' kolima, i još mnogo stvari, a on je ijo i odgovara, a onda upita mamu i tatu bi li se smijo istuširat prije spavanja, e mu je kosa strašno glibava, a i brat mu je bijo u krlju, tako da oni odma odobriše, a mene u taj momenat panu na glavu stravična ideja, i s' oduševljenjem
poriljah ono malo mesa s' onoga pjata pred mnom.

Ja se onda digoh, toboš da se popišam, i pođoh gore nasprat u kupatilo i u onu bocu od šampona usuh sonu kišjelinu, e mama š' njom klozetsku šolju čisti, promućkah, vrnuh oboje na svoje mjesto i vratih se dolje, da popijem čašu mlijeka po večeri. Kad završimo večeru, ja i Šapčanin, odosmo gore i on uđe u svoju sobu, prvu s' desne strane kupatila, a moja je bila odma do njegove, pa ja u nju i uđoh. Bijo sam lega i pritajio se kad čuh da se otvaraju vrata od kupatila, i oduševih se. Jedva sam iščekiva da vidim što li će se desit, kad čuh jaokanje, ka kad je babu Martu jeba jedan Čeh na Virpazar, samo što mi se Šapčaninov glas učini puno grubljim.Ja pomislih e je to od kišjeline, i izađoh toboš začuđen, da vidim što li se dešava, i ima sam što viđet kad ižljegoh iz sobe.

U hodnik je stoja najgrđi čojek na svijet i ropta. Bijo je bez kose, glava mu je dimila, a u desnu ruku je drža nos i lijevo oko koje mu ispade iz ruke kad me viđe s' onijem drugim okom, pa povika: "Sine idi zovi miliciju, oni će dati znat što je ovo sa mnom", a onda riknu ka vo i uleće u sobu Šapčaninovu, koi kad viđe to ruglo pred sobom skoči kroz zatvoreni prozor od straha, u stvari od sobe.

Onda se ono čudovište okrenu pud mene i poče da plače s' onijem okom što mu je bilo ostalo u glavu, mada su mu suze odile i iz one rupe đe mu je prije stojalo ono drugo oko, jedno minut, a onda mu ispade i ono drugo oko i pade tačno pred moje noge. Ja se spuštih da mu ga dofatim i vrnem, i onda preneražen svatih zašto me je to zvalo sine, e sam mu oko pozna.

To je bijo tata, samo što se bijo puno promijenijo od kad sam ga ja zadnji put vidijo. Tada se pojavi mama uplakana,i uperi pištolj u tati, jer ga ne poznade bez kose, oči, nosa i brkova, i reče mi da idem da nađem oca e je ovo čudovište bačilo malog Šapčanina kroz prozor, i da je vjerovatno mrtav, ili je i on u krlju. Ja joj onda sve objasnih i nju ubi kap u glavu, a ona dok je padala opali iz pištolja, i pogodi nesrećnoga tatu, posred mozga, i on nesrećnik počinu.

Ja istrčah ispred kuće, đe je Šipčanin leža mrtav, i počeh da vičem iz svega mozga. Onda su došle komšije i milicija, i nijesam bijo dobro. Ja od tada živim kod tetke i mrzno mi je što su tata i mama umrli, ali mi je ža i Šapčanina što je poginuo, a Milevu je prije neđelju dana Šljivo izjeba.

Čestitamo!

, 27 2011 22:21:02 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.