Love

Tvoja duga sam i kišna kap...

mazulja — Tue, 19 Jul 2011 17:08:56 +0200

"Nije važno koji sat je, ni dan...

Vreme ne postoji od kad te znam.

Kao da zauvek jutro sneno prelama se...

Odlučio sam menjati se.

Od kad znam te pretvaram se u sve.

Nema me tamo gde nisi-ono sam što ti si.

Bilo gde da si ti.

Bilo s kim da si sad...

Tvoja cesta sam i tvoj sam grad.

I da ne znaš sam tu-blizu tvom ramenu.

Tvoja duga sam i kišna kap.

Sve na svome mestu na svetu je.

Sve je mirno od kad znam za tebe.

Nema me tamo gde nisi-ono sam što ti si.

Bilo gde da si ti.

Bilo s kim da si sad...

Tvoja cesta sam i tvoj sam grad.

I da ne znaš sam tu-blizu tvom ramenu.

Tvoja duga sam i kišna kap."

Nedostaješ... :(

Osećam večeras...

mazulja — Mon, 23 May 2011 22:47:24 +0200

Ideš. Više nema predomišljanja. Više nema odlaganja. Za manje od dva meseca-ideš. Ne znam kako se osećam večeras...

Sedim na terasi, naslonjena na zid. Gledam u nebo, i ne vidim ga najjasnije od suza koje mi pune oči... Mrzim što opet plačem! Mrzim što ideš, i što ne mogu da skupim hrabrost i da stanem pred tebe i kažem ti "Ne idi". Znam da je jako sebično sa moje strane što pokušavam da te zadržim za sebe... Znam da dva meseca nije mnogo. Znam da postoji Skype, Facebook, mobilni i u Pekingu. Znam da ćeš tamo raditi na sebi i usavršavati se... Na svako moje "znam" lice mi je sve vlažnije. U trenutku dok brišem suze, trudim se da, bar na kratko, razmišljam kako to zapravo nije puno, kako sam ja, kako smo mi dovoljno jaki da preguramo tih par meseci... Kad bih samo mogla da prespavam taj period...Ne znam kako se osećam večeras! Osećam strah, tugu, volim te, mrzim što ideš, hladno mi je, a opet gorim...Plašim se, Mako, plašim se da se ne ohladiš od mene. Plašim se da ću prestati da ti budem jedina i najlepša. Da ništa ne osetiš kada me vidiš nakon tih dva meseca. Da me više nikad ne poljubiš, ne zagrliš. Da me više nikad ne probudi tvoja poruka za dobro jutro.

Opet dok brišem suze, na trenutak zamišljam taj 01.09. kad se budeš vratio... Kako te nestrpljivo čekam na aerodromu. Kako ćeš se nasmejati onako kako samo ti umeš kad me budeš ugledao! Kako će ti se okice zasijati kad pojurim da te zagrlim! Kako me grliš i ne puštaš! Kako prosto osećam da ti i dalje srce lupa zbog mene, a leptirići "rade" još jače nego ranije. U trenutku ugledah pticu koja prolete iznad mene...

Ideš i ti.

Letiš.

Ne mogu da te zaustavim.

Ne mogu da ti isečem krila.

Sebično je.

Volela bih da ti ispričam sve ovo. Ne znam što, valjda zato što sve pričamo jedno drugom. Ne bi shvatio. Bilo bi kao i do sad kad smo pokušavali da pričamo na tu temu-ne ideš u rat, ne ideš tamo za ceo život, sve je to za tvoje dobro, ja to ne razumem i preterujem... Znam, znam, možda si i u pravu. Srećna sam kada si i ti srećan, iako to možda ne pokazujem dovoljno i često. Iako sam srećna zbog tebe, ovaj put ne želim da odeš! Ne ovo leto, koje sam tako dugo planirala i čekala! Ne ove godine! Ne ni sledeće... Idi za desetak godina... Opet jako sebično sa moje strane. Zapitam se kako bi bilo da je obrnuta situacija, da ja idem? Da li bi me pustio? Da li bi me čekao? Ništa ne govoriš i ne pokazuješ... Ni da ću ti nedostajati, ni da ti neću nedostajati. Ni da ćeš me prevariti, ni da me nećeš prevariti... Koliko te samo volim! Nisam ni sanjala da će mi ikad biti teško da pustim bilo koga da ode od mene na dva meseca...

Gledam u nebo.

Ne vidim ga baš najjasnije od suza koje mi preplavljuju oči.

Ne znam kako se osećam večeras...

Ali znam kako ću se osećati sutra... Sigurna u tebe, u sebe, u nas! Vratićeš mi se. Mhm, vratićeš se, kao ova mala ptica što upravo uleće u svoje gnezdo. Dok ne stigneš, ja ću te čekati. Čekati i voleti te najviše na celom svetu, to znaj!

Zbunjena...

mazulja — Tue, 15 Feb 2011 17:10:36 +0100

Ne znam kako se osećam...

Milion osećanja stiskam u sebe, kao kada u kofer, u koji ne može više ni igla da stane, sednem da bih "spljeskala" stvari da naguram još jednu majicu... Vrištala bih... Plakala... Smejala bih se... Tako bih volela sada da te vidim... Da te poljubim... Da ćutim... Da se isplačem... Nemam razloga... Nerviraš me... I volim te...

Toliko smo isti, toliko se slažemo, uklapamo, dopunjujemo... A opet totalno drugačiji u vezi nekih stvari... Zašto nisam kao ti? Zašto ne mogu da te povredim nesvesno? Zašto ne mogu da ti ne odgovorim na svaku tvoju reč, poruku? Zašto ne mogu da ti ne tepam? Zašto uvek prećutim sve ono što niko nikada ne bi? Teško mi je... Ne znaš koliko mučim sebe tim glupim pitanjima, ali pomislim nekad da li ti je uopšte stalo? Da li me voliš? I onda, taman kada sam na pragu da se srušim u krevet, i gurnem glavu u jastuk da se pošteno isplačem, onda sve bude tako divno... Ti... Ja... Poljupci... Zagrljaji... Iii tako se nižu dani, divni dani, savršeni dani, koje nikada neću zaboraviti... Prepuni tih lepih reči, pogleda, uživanja, iščekivanja, nedostajanja, sanjanja... A onda ti sa samo jednom rečenicom srušiš taj zamak sačinjen od naših najlepših uspomena... Samo jednom rečenicom. Kažeš "To su dečije bolesti", nakon priče da te volim.

I ja ćutim...

Gledam tvoje oči, tvoj pogled, u tom trenutku tako stran. U tom trenutku tako hladan i čudan.

I ćutim...

Na sve to odgovorim kiselim osmehom, bar se nadam da je to ličilo na osmeh, i okrećem glavu na drugu stranu... Na sve to odogovorim sa rečenicom da to nisu dečije bolesti... A toliko sam toga mogla i htela reći! Plašim se... Da, plašim se da ti kažem da te volim najviše na svetu! Da te volim više od bilo koga, i bilo čega! Da i da hoću, prosto je nemoguće voleti nekoga ovako posle tebe... Da ne znam kako ću bez tebe... Plašim se, jer si ti taj koji tad odgovara kiselim osmehom... Bez okretanja glave, ali da možeš rado bi prevrnuo očima... Znam te! Tako te dobro znam... Ali sebe ne znam, ne prepoznajem... Sama sam sebi čudna tad, jer ne ličim na sebe, jer ne reagujem onako kako bih sad odreagovala, jer ćutim, ili kažem nešto pogrešno, jer se zbunim kao malo dete... Tako bih volela da me sad zagrliš i kažeš da sam "budaRa" što uopšte sumnjam u tvoju ljubav... Da si zaljubljen, i da voliš... Da i ja tebe zagrlim najjače, kao da te ne želim pustiti, da ti kažem da sam i ja zaljubljena, i da volim...

Ali ja ćutim...

Ne znam kako se osećam... Vrištala bih... Plakala... Smejala bih se... Tako bih volela sada da te vidim... Da te poljubim... Da ćutim... Da se isplačem... Nemam razloga... Nerviraš me... I volim te...

Zaljubljeni dan... :)

mazulja — Mon, 14 Feb 2011 10:46:56 +0100

Stig'o nam je zaljubljeni dan... :) Nije da ga proslavljam, a nije ni da bojkotujem statusima na Facebook-u ili pričom da se danas slavi Sveti Trifun, a ne "Dan zaljubljenih" kao većina mojih vršnjaka... Doduše, nije da nisam to pričala prošlih godina, ali ove godine se osećam kao da me je neko lupio po glavi, pa su nestala sva ta razmišljanja tačna ili ne, svejedno... Tačno je da, kada ste zaljubljeni, svaki dan vam je (i treba da bude) dan zaljubljenih... Ali onda isto tako treba da obraćate pažnju, volite i iznenađujete svoju sestru, mamu, devojku, ženu, svaki dan, a ne samo za "Dan žena"... Da budem iskrena, do ove 2011., i ja sam svake godine mislila kako su dosadni i glupi komentari tipa "Srećan dan zaljubljenih", "Ne znam šta da kupim dečku/devojci za dan zaljubljenih", i radovanje oko tog dana koji mi je bio isti kao svaki drugi... Ali ove godine se osećam drugačije... Jutros se budim, stiže mi poruka "Srećan nam dan zaljubljenih!", a ja odmah kez na lice, ustajem iz kreveta i sve mi je lepo, radosno i sija mi nešto, sija-a napolju tmuran i hladan dan... Eej, i ja imam nekog ko je zaljubljen u mene na ovaj zaljubljeni dan! :) Tako divan osećaj! Nisam više samo ja ta nesrećno zaljubljena koja je pre godinu dana maštala o njemu, i po 16 puta čitala njegov status "18 godina nisam imao tu privilegiju, pa ni ove 19-e... Svima onima koji su privilegovani da budu zaljubljeni, želim srećan dan zaljubljenih... ;)". Tako sam srećna! Sećam se, kada sam bila mala, neko je izmislio da se na papiru napišu najlepše želje (uglavnom ljubavne) koje želimo najboljoj drugarici, i onda to zamenimo 13.02., staviš pod jastuk, prespavaš, i ujutro pročitaš... Koja glupost... :) Jutros zavlačim ruku pod jastuk, a ono poruka od njega, nema papirića... Tako divan osećaj! Ne skidam osmeh sa lica celo prepodne, i pored svih obaveza i briga... Uživajte! Vama zaljubljenima želim da uživate u najlepšem osećaju na svetu, i da se svaki dan volite sve više... A vama nezaljubljenima, želim da se što pre iskreno zaljubite, a dok ne nađete neku osobu koja će vam pomutiti pamet, pustite nas zaljubljene, bar na ovaj dan da vam malo "idemo na živce"... :) Pa da dogodine i od vas čujemo i vidimo komentare "Srećan dan zaljubljenih"... :)

Naš prvi zajednički trenutak...

mazulja — Fri, 04 Feb 2011 18:07:46 +0100

Mrzim kada neko komentariše moju vezu u negativnom smislu... Ok, prihvatam kritike, sugestije, saslušam do kraja svačije mišljenje... Ali to da se on nije promenio, da je još uvek isti-da me vara, ne voli, da je nemoguće promeniti se, i ostalo... Da, baš oni poznaju tebe bolje nego ja... Samo ja mislim pogrešno, a svi su u pravu kada komentarišu tebe i tvoju prošlost... Pre sam i pričala da nije tako, ubeđivala, a sada ćutim! Ne pokušavam da ih ubedim u suprotno. Nemam snage da objašnjavam, a i nema svrhe objašnjavati, ne bi oni to shvatili. Oni nisu bili tu, nisu videli, a i da su videli ne bi primetili, ne bi osetili, jer to je bio samo jedan momenat, kratak, kraći od sekunde, ali naš momenat. Samo naš i ničiji više tog 7.03.2010.

Prepoznala sam ga, taj fatalni momenat opisivan u romanima. Osetila sam, a znam da si i ti osetio, videla sam ti u očima, u načinu na koji si me gledao. Bio je to trenutak kada je sve nestalo, bili smo nekako sami iako su svi bili oko nas. Tada postojiš, a nema te. Dišeš, ali vazduh je isuviše težak i ne umeš da ga udahneš, želiš nešto da kažeš ali reči su se skamenile, nema ih. To više nisi ti, ni to nije tvoje telo, kao duh zarobljen u kamenoj statui. Čujem svoje srce, kuca jako, kuca brzo, neizdržljivo, ali ne mogu da utičem na to. I to traje, traje previše dugo, čini mi se duže nego ceo moj život, a ipak je prošao samo jedan trenutak. Ne, oni ne bi razumeli ove reči jer je to bio samo jedan momenat, kraći od sekunde, ali samo naš i ničiji više...

I onda ih puštam, puštam da misle šta god žele jer oni još nisu doživeli taj trenutak... Još nisu osetili tu ogromnu strast, ljubav, želju za nekom njihovom osobom i ne znaju kako izgleda taj, samo njihov, trenutak... Ne, više ne ubeđujem nikoga u suprotno, samo se nasmejem, spustim glavu i poželim da se i oni promene zbog nekog... :)