Duhovi mašte - Poezija, priče i ostala magija...

Svetle tajne

duhovi — Mon, 21 Feb 2011 19:43:11 +0100

Želim da dopustim da ljubav proklija
Nekom čudnom snagom, nevidiljivom umu
Laticama sreće da bar na trenutak
Obgrli planetu, srca svaki kutak
Ispuni toplinom zagrljaja majke
I poljupca nežnog voljenoga bića
I da svaka čaša ispijenog pića
Bude liker sreće, zadovoljstva tajnog
Koje čovek samo u svom srcu krije
Pa čeka trenutak da deli sa svetom
Svaki čvrstom nadom grljeni oblutak
Šalje u visine, na vidljivost svima
Da se sazna da i ta duša ima
Kreativne svone, svetlu stranu bića
Koja traži izlaz iz samoće mirne
I razumevanje, pažnju i užitak

Poruka suštine

duhovi — Sat, 19 Feb 2011 13:27:49 +0100

U svemiru sam. Ja sam tačka, mala i naizgled beznačajna, ali imam svoju ulogu. Deo sam sitema, nepogrešivog i ljudskom razumu nedokučivog. Čestica prašine crnila u moru blještavih zvezda. Neprimetna, tiha, ali pletem mrežu koja održava ovaj svemir neraspadnutim. Da li sam probala da se osamostalim? Ne, jer onda ne bih bila deo kolektiva. Bila bih izdajica, a to ne želim. Želim da mislim, razmišljam i pletem mrežu i dalje. Zadovoljstvo mi je pružiti život i održati nekog u životu, ali kada to radim sa milijardama vas u svemiru, to prerasta u majčinsku ljubav. Da, ima vas svuda, niste sami, iako mislite da ste siročići, ja sam uvek tu da vas čuvam dok odrastate. Ne vidite me, ali osećate moje prisustvo, pozivate me u teškim trenucima, verujete u mene i nadate se. Verujem i ja u vas i uvek ću jer vas nadasve volim, iako ponekad napravite poveću glupost. Znam da ste i dalje mali i previše nežni da bi me razumeli, ali zašto da ne pokušam. Bolje je pitati nego skitati, rekao je jedan od vas, mudra moja deco. I bio je u pravu. Svaka pahulja ima svoju težinu, pitanje je samo koja će oboriti granu. Neće nijedna, sve zajedno će. To sam ja. Ali to ne radim iz osvete ili što vas mrzim već zato što je tako zapisano. Još neko, naizgled mudar je rekao „Na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“, ali je pogrešio. Bićete na boljem mestu.

Verujete li u mene?

Zauvek vaša,

Sudbina

Indigo

duhovi — Thu, 17 Feb 2011 19:51:53 +0100

Ovu pesmu sam napisao držeći čašu crvenog vina u jednoj ruci, a svesku u drugoj. Bio sam inspirisan čitajući "Antologiju novije srpske lirike", Bogdana Popovića.

Sto. Na stolu rasuto mastilo sveže
Papir isprskan snažna ruka steže
Ugovor tajni silom je sklopljen

Mesečina. Liže uzanu sobu strahote
I lice čiste, nežne lepote
Kleči pred rukom sudbine svoje

Ponoć je. Okovi, lanci, gvožđane kugle
Stežu joj zglobove od bola trule
A ona u sebi čuva glas

Pogledom, naizgled krotkim, gleda gospodara
Mrštenog lica hladnog tamničara
Što dušu njenu međ’ prstima drži

Misli landaraju iscrpljenom snagom
Bore se s’ njenim uzdasima tragom
I žure da smisle za osvetu ideju

Poslednji obris nade nestade daleko
Kad oči videše da je čeka neko
Tamnom maskom prekrivenog lica. Ubica.

Zaboravi me

duhovi — Wed, 16 Feb 2011 11:40:31 +0100

Ovo je pesma koju sam napisao kada mi je bilo vrlo teško. Osećao sam se odbačenim, neshvaćenim i nevoljenim, a tada su emocije najdublje. Zbog toga ova pesma ima posebno mesto u mom srcu bez obzira koliko pesimistično zvučala.

Plačem, grč mi prekriva lice
Grudi se bore sa uzdasima boli
Zato što znam da me niko iskreno ne voli
Polako se gase života svećice

Plačem, a misli se s’ bičevima bore
Bičevima snažnim, okovanim setom
Ožljiljci gore. Zar pred ovim svetom
Da mi duši jadnoj bude najgore

Grcam, dok duh polako vene
Želim da svi zaborave mene
Ovog trenutka da zaborave mi ime
I ti, što sada čitaš, zaboravi me

Nek sam samo daleko sećanje
Bleda uspomena utonula u san
Nikada do kraja isanjan
Nedorečen, tih, sagledan kroz granje

Ostaviću samo malen trag
Nečitljiv za oko bez emocija
Dovoljan i vidljiv samo
Za ljude kome sam bio i ostao drag

Mi

duhovi — Sat, 12 Feb 2011 17:01:13 +0100

Samo ti i ja, ležimo u tami
Zagrljeni, srećni, gledamo u zvezde
Ruka je u ruci, u tišini sami
Šapćem ti na uvo, reči klize, jezde...

Tvoj pogled pun je pažnje i ljubavnog žara
Što kristalnim sjajem svaku zvezdu peče
Govori da srećna si i da imam dara
Za pesmu kojom sam ti šapćući, začinio veče

Osluškuješ tiho boju moga glasa
Strofe, rime, slova, otkucaje srca
Igra reči, zatim bura toplih talasa
Zasipaju, a tvoje srce brže kuca

Na licu ti osmeh, obljeskuju zubi
Glava se okreće, pogled mene greje
Na pogledu piše: „Nežno me poljubi“
Mislim: „Bože, prelepa je kad se smeje!“

Sklopiše se usne, ruka podrhtava
Misli lete dalje, u purpurne visine
Miris, ukus, dodir, osećanja prava
Rasuše se u trenutku plamteće vreline...

Zadrži dah

duhovi — Wed, 09 Feb 2011 15:44:28 +0100

Skoči, zaroni i zadrži dah
Zatvori oči i pobedi strah
Opusti misli, nek besciljno odlete
Raširi ruke, nek vodu osete

Pokreni telo dalje ka dubini
Azurnom pesku. Pritiska težini
Dozvoli da obuzme sluha ti čulo
I rasparča razmišljanja rasulo

Razgledaj mehure modre i plave
Oseti dodir jezerske trave
Dodirni pesak, mokar i vreo
Od žege sunca, hlada bi hteo

Otpusti vazduh iz zaliha pluća
Da i poslednja grudva udahnuća
Otpleše naviše, ka svetlosti dana
Nek ostane samo očiju hrana

Što puni beskrajni rukav uspomena
A poslednja slika, gluva i nema
Pre nego izroni glava na površinu
Ostaće za čvrsta sećanja zaostavštinu

Kad duh da svoj oproštaj

duhovi — Mon, 07 Feb 2011 17:36:10 +0100

Protegao je ruke i okrenuo glavu. Laneni prekrivač mu je dodirnuo levi obraz i pogled mu je pao na sat. Već je 12!, povikao je u sebi i pribrao se. Protrljavši oči, ustao je nekom, za njega čudnom brzinom i pohitao do kupatila da završi sve jutarnje higijenske aktivnosti. Dok je pevao (ali je to preblaga reč za njegove previše loše pevačke sposobnosti) pesmu pod tušem, razmišljao je o današnjim obavezama. Pa, danas ih i nema mnogo. Jednostavne vežbe istezanja kako bi održao telo u formi, posao u skraćenom roku zbog šefovog odsustva i veče za opušteno čitanje. Zima je već dovoljno nagrizla ovaj grad tako da nigde pošteno ne može ni da se ode, pa će noć provedena u kući uz knjigu biti savršena relaksacija. Izlaskom iz kade prionuo je na brijanje trodnevne brade, pa pravac na oblačenje. Jednostavne farmerice i džemper od fine vunice će odgovarati za danas. Jeste da mu se ove crne čizme ne uklapaju baš najbolje uz ostatak odeće, ali više voli kad mu je toplo nego da se smrzava samo zbog toga šta će mi drugi reći. Pošto nema dovoljno vremena za doručak, laptop torba je brzo pronašla svoje mesto na ramenu a ključ od kola u njegovoj ruci. Dok je popodnevna izmaglica polako jenjavala, auto je zarežao i oglasio polazak na posao. Putevi su bili poprilično očišćeni od sinoćnjeg, kako mu se činilo desetoslojnog snega, pa je okretanje guma po putu bio lak zalogaj. Okolno drveće se već povilo pod težinom mokrog snega, a tihi vetar se ponekad čuo kako miluje grane i krovove. Nije nosio naočare jer bi ova belina davala dovoljan odbljesak da se ništa ne bi videlo. Dok je vozio ka obližnjoj zgradi gde radi kao pisac svoje kolumne, na satu u kolima je već otkucavalo da je jedan sat popodne. Bilo je čudno što se već poprilično naoblačilo, ali dan za kancelarijskim stolom i pisanje će učiniti da se sve to zanemari.

Posao nije bio težak, lagano ispravljanje svega što je sinoć napisao i dorađivanje kolumne, čuvanje fajla i pauza za kafu. Izašao je iz zgrade u 6 popodne. Ovih dana se zbog renoviranja manje radilo, a i to mu je odgovaralo. Dok je silazio niz prednje stepenište zgrade, razmišljao je šta su mu dalje obaveze... Kao da se ceo život sastoji iz obaveza koje moramo ispunjavati. Prođe nam ceo dan i na kraju ni sami ne znamo zašto smo protraćili vreme na pojedine gluposti, mislio je i ušao u auto. Obrtanje ključa u bravi je uslovilo škripanje automobila, rundavi zvuk paljenja a zatim tišinu. Nije hteo da upali. Pokušao je još dva puta ali nije uspelo. Napolju je već bilo dovoljno hladno da stajanje duže od 5 minuta može izazvati opasne promrzline, a pozvati šlep službu i iskeširati ovaj ostatak plate dok ne stigne nova ne bi baš bila dobra ideja. Zato je odlučio da krene pešice, koristiće nogama i pluća će dobiti svoje zalihe svežeg vazduha. Krenuo je da korača zaleđenim putem uzbrdo. Na nebu je već izašao mesec, doduše nebo nije bilo isprskano zvezdama. Okolo njega su se nalazila samo stara i debela hrastova stabla prekrivena snegom. Put je bio čist. Premeštao je misli i vraćao davne uspomene dok je hodao polako, skoro mehanički. Odjednom, na pedesetak metara ispred njega opazio je siluetu. Ličila je na ženu zbog tankog struka i lepršavih završetaka haljine, ali nije bio siguran jer jedini izvor svetlosti bila mesečina. Povikao je: „Dobro veče!“, ali silueta nije odgovorila. „Gospođo“, rekao je ali bez odgovora. Pomalo uplašen, odlučio je da priđe. Laganim korakom se pažljivo približio. Bila je to žena duge tamne kose, odevena u crnu lepršavu haljinu i gledala je u put, pogledom na dole. Probao je da ne zvuči grubo i rekao: „Gospođice“, jer je bila poprilično mlada, „da li ste dobro?“. Krenuo je rukom da je uhvati za rame, ali se ona trgnu kao opečena. „Dobro sam“, reče nežnim glasom. „Samo me ne dodirujte“, dodala je. Pomalo zatečen, ne znajući šta će sa rukom, stavio ju je iza leđa. „Šta radite po ovoj hladnoj večeri ovde sami, ako smem da pitam?“, upitao je pažljivo i pogledao ka njenim krupnim očima. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorila. „Idem na groblje“, rekla je odsečno. Iskolačio je oči. „Zar po ovom mraku bez ijedne svetiljke!?“, podigao je glas kao da proverava da li je sa njom sve u redu i dodao „I to samo, bez prevoza?“. Pomeškoljila se i prkosno zarila taman pogled u njegove zenice da je izgledalo kao da će ga odbaciti pet metara unazad. „Da, sama. Zašto? Mislite da se plašim da će neki napasnik poput vas da me napadne i opljačka“ zastala je na trenutak i dodala „ili siluje?“. Ostetio je jezu niz kičmu pri njenom izgovoru reči siluje, jer ga snovi kako ga tama obuhvata i tera da siluje maloletnice prate već četiri godine. Bio je kod psihijatra, psihologa, pa čak i kod vračare koja je tvrdila da će mu skinuti tu, kako ju je nazvala... kletvu, ali bez uspeha. Nikad nije prestao da ima košmare jednom u nedelju dana. Ona ga je i dalje posmatrala prepletivši prste ispod stomaka. Rekao je: „Znate, grad je verovatno pun frustriranih psihopata koji samo čekaju nekog da opljačkaji ili ne daj Bože siluju, pa mislim da nije prijatno da idete sami do groblja, posebno po mraku. Želite li da vas ispratim, ionako idemo u istom pravcu, ja sam samo malo dalje, ostaviću vas kod groblja“. Videla je da očekuje njenu reakciju, ali se samo nasmejala i rekla: „U redu, ali budite sa desne strane puta, tako mi više odgovara“.

Narednih desetak minuta polakog pešačenja je prošlo u tišini. Bio je pod utiskom svega, posebno činjenice da sreće ženu u crnom na putu kući, a ona ide na groblje. Kao da sam u nekom uvrnutom filmu, jebote, pomislio je i nastavio da hoda. Nije prošlo ni tri sekunde ali reči iz ženinih usta su sasekle tišinu. „Zašto ideš peške?“ upitala je gledajući ga ispod oka, kao da traži neku slabost. Bio je trgnut iz toka misli tim njenim pitanjem pa mu je trebalo par trenutaka da se sabere, „Pokvario mi se automobil. Sa posla dolazim, vidite, laptop mi je ovde“, pokazao je na tobru koja je visila sa ramena. „Vidim“ dodala je kratko a zatim nastavila „Čime se bavite?“. „Radim u lokalnoj novinarskoj agenciji. Pišem kolumne koje se tiču vegetarijanske ishrane. Savetujem ljude kako najbolje da pređu na vegetarijansku ishranu, a one koji je upražnjavaju upućujem u nove čari vegetarijanske kuhinje. Verovatno ste ponekad pročitali neki moj članak, nalazim se na četvrtoj strani, donja strana je cela rezervisana za mene.“ rekao je pun poslovnog entuzijazma. „Vegetarijanska ishrana, hmmm....“ rekla je zamišljeno gledajući napred i dodala „ja ne čitam novine.“. Podigao je obrve u znaku male začuđenosti, ali je slegnuo ramenima i upitao: „Čime se vi bavite?“. Udahnula je duboko, kao da uzima vremena da razmisli kako nešto komplikovano treba da objasni trogodišnjem detetu, pa zaustila: „Ja... sam jednostavno domaćica. Radim kućne poslove.“. Poseban akcenat je dala na reč kućne. Na vidiku se nazirala malena kapela i silueta krsta na vrhu. U ćutanju su stigli do kapije groblja. Pogledao je preko parcela i video da se ništa ne kreće. Nije bilo čak ni tihog vetra, što je bilo čudno za ovo doba godine. Pogledao ju je poslednji put za večeras i rekao: „Izgleda da vi sad treba da odete ... onde gde ste naumili. Ja moram da nastavim napred. Doviđenja“. Pružio je ruku, ali ona ga je samo hladno pogledala i ušla na kapiju. Nije se okrenula za sobom. Koračao je i udaljavao se od kapije i pomislio Šta li će sada na groblju, Gospode. Stresao se i opet se zamislio Da li da budem toliko lud? Ma hoću, ionako je posao gotov za danas. U tišini se okrenuo i sagnuo. Pačjim hodom je krenuo ka kapiji i trudio se da bude toliko tih da se ni samo disanje ne čuje. Prošao je kroz kapiju i sakrio se iza jedne nadgrobne ploče. Njena silueta je stajala iznad jednog groba, i zurila u ploču na kojoj nije mogao da razazna šta piše. U isti mah dok su njegove oči dopirale do njene siluete, grob je zaiskrio varnicama. Slova na nadgrobnoj ploči su počela da isijavaju treperavu narandžastu svetlost i ona ... nestade. Bila je bukvalno uvučena u ploču, kao crni oblak koji usisava tornado. Ukočenost na njegovom licu je bila očigledna i neobjašnjiva. Misli su udarale u zidove mozga gde se razum borio sa natprirodnim. Je l’ mi se ovo pričinjava? Šta kog đavola!? Ovo nema šaaaanse da se događa meni. Siguran sam da sanjam. Protresao je glavom, zatvorio pa otvorio oči ali je i dalje bio na groblju, sada sam, dok je grobove prekrivao mokar sneg. Prekrio je usta rukom, udahnuo duboko i zatvorio oči. Naglo ih je otvorio ali slika je bila ista. Pošto je postao svestan da žene pored groba više nema, ustao je dok su mu kolena klecala. Ne obazirujući se na poledicu puta, iskoristio je i poslednji atom snage kako bi otrčao kući.......

Probudio se i shvatio da je još obučen prespavao deo noći. Na satu je krmeljivim očima nazirao 2 sata posle ponoći. Pomalo ošamućen, pridigao se i obukao sobne papuče i bade mantil. Onda je shvatio da je u stvari bio na poslu, vraćao se i.... Da se desilo to što se desilo. Ali da li je to bilo ono što je video ili ga je nekim čudom ledeno vreme udarilo u glavu? Misli mu nisu bile toliko sveže, ali je mogao da se seti svakog detalja, bez obzira koliko je bio uplašen i uzbuđen u tom trenutku. Seća se trenutka kada su zasvetlela slova na kojima je pisalo Silvia Smith, seća se kada je bila uvučena u ploču kao tornado koji uvlači oblak crne prašine... Čekaj... Silvia Smith? To mi je poznato... Pogledaću na pretraživaču. Nije se ni potrudio da upali svetlo, već je uzeo laptop iz torbe i otvorio ga. Baterija je još stajala na zelenom, tako da će imati vremena da pretraži. Brzo se prikačio na mrežu, zatim na pretraživači i pažljivo ukucao ime. Prvo je naišao na rezultate koji su se ticali nekih zaboravljenih pevačica i glumica, a onda je video nešto što mu je zapalo za oko. Fotografija članka iz novina u delu crne hronike. Ispod naslova ’Silovana i bačena u smrt’, stajala je fotografija reke na čijoj obali je ležalo beživotno telo mlade devojke. Nije mogao da joj razazna lice, ali dok je čitao tekst, užas na licu je zamenio krmeljive oči i pospanost. Sećao se te noći, kada je bio kraj maturske večeri, a on sa još dvojicom drugara bio u provodu. Delovi te noći su bile samo crne rupe u njegovom sećanju, ali nečega se dobro sećao. Sećao se da je već video devojku nalik ovoj što ju je doveo do groblja, na maturi, možda ne toliko namrštenu kao ovu, ali definitivno sličnu. Seća se da je flertovao sa njom, ali ostatak memorije je bila praznina. Ona vrsta crne rupe koja vam grebucka površinu savesti celog života ali koju nikad ne možete popuniti. U ostatku teksta je pročitao da je devojka silovana, a zatim bačena u reku koja ju je odnela nekoliko kilometara dalje i izbacila na obalu. Počinioci nikad nisu bili pronađeni. Ali zašto sam je ja video večeras? Ona je mrtva... mislim, mrtva... Mora da je mrtva, piše da je poginula... misli su se rojile a on nije zaspao celu noć. Posle neprospavane noći, jutarnji cvrkut ptica je ličio na landaranje kašike u lonac koji izaziva pulsiranje mozga. Podočnjaci su bili i previše vidljivi, ali pošto je danas subota i posla nema, to neće predstavljati problem. Jutarnja kafa je donekle ublažila pulsiranje i bol u potiljku, ali nije odagnala misli. Sve mu se činilo nestvarno. Ovakve stvari nije video čak ni u horor filmovima, doduše ih nije mnogo ni gledao niti voleo. Kako je moguće da se tako nešto desi? Osim ako nije halucinirao, ali ubeđenost u situaciju je bila poprilično visoka. Mora da se nešto desilo te noći što ju je bar malo povezalo sa njim da bi mu se onako pojavila? Doduše, nije bila zainteresovana za razgovor, niti je pitala ništa u vezi te noći... Kao i da bi pitala, znala bi da bih izgledao kao da sam pao sa Marsa, pomislio je i zatresao glavom. Ništa mu drugo nije preostalo nego nešto da uradi povodom ovoga. Ne može samo da sedi skrštenih ruku, posebno što je znao da ga večeras sigurno očekuje još jedan košmar koji u poslednje četiri godine nikada nije zaboravio da navrati bar jednom nedeljno, ali neki put bi se i pojavio više puta. Sat je već otkucao 3 sata. Malo duhovitosti nije bilo na odmet, pa je glasno izgovorio: „Duhovi sigurno ne dolaze danju“ i nasmejao se. Ali nije ni sanjao da je pogrešio. Tiho je otišao do kupatila, istuširao se i vratio se da otspava još bar sat vremena. Posrećilo mu se da ga je san držao duže, četiri sata. Kada je ustao, uradio jutarnje istezanje, odlučio je da pronjuška na mestu zločina, da ode do groba. Pošto mu je automobil bio u kvaru, a plata treba da stigne tek u ponedeljak, odlučio je da ponovo prošeta. Put do groblja nije bilo dug jer je sneg prilično bio očišćen, a led na putu smrvljen velikim točkovima vozila uličnih čistača. Kapija je bila otvorena, kao i sinoć. Izgledalo je kao da niko nije navraćao od sinoć. I ovako nijedna budala ne ide na groblje pre dvanaest sati, rekao je alaudirajući na sebe. Oprezno je koračao pored grobnih mesta jer je dosta puta čuo da nije poželjno zgaziti na prostor ispod koga je smešten pokojnik. Prošlo je par trenutaka, a on je našao tu. Pored iste nadgrobne ploče koja ga je sinoć naterala da zadrhti i da ga užas ošine po licu. Ploča je bila zaobljena na gornjoj strani, od tamnosivog mermera, a isklesana slova Silvia Smith su bila potpuno tamna, nasuprot sinoćnjem varničenju. Ovaj grob se uopšte nije razlikovao od ostalih, osim toga da na njemu nije bilo svežeg cveća. Nije bilo ni uvelog, a kamoli svežeg. Korov je uredno bio počupan. Bacio je pogled iza nadgrobne ploče, ali ni tu nije bilo ničega. Misao Da li je ona tu sada... Unutra? Mislim, gde li ju je odveo onaj vrtlog?, ga je presrela, ali kao hitac iz puške iza njega se začuo isti onaj sinoćni nežan glas: „Ovde sam“. Bio je sasečen u korenu. Osećao je da mu je srce sišlo u pete, a mozak ispario. Nije smeo da se okrene da i da se suoči sa tim... bićem. Umesto njega, ona se pokrenula i stala ispred njega. Bila je i dalje ona ista, samo joj je ten bio bleđi pod desjtvom sunčeve svetlosti, a haljina malo manje tamna. Za razliku od sinoć, na licu joj je bio osmejak. „Ne plaši se. Neću ti ništa. Ne mogu da te dodirnem. Ja sam duh“. Izgovorivši to, na licu mu se pojavio trostruki užas od sinoć. Saznanje da duhovi postoje je bilo toliki šok da je izgubio svest na sekundu, ali se povratio. Počeo je da trepće nekontrolisanom brzinom i da gubi dah. Ona je to smatrala patetikom i dodala: „Ma hajde, šta se praviš blesav, saberi se... Sad nisi tolika muškarčina, zar ne?“, rekla je uz osmeh. Ne znajući šta ga je snašlo, nit je bežao nit je mogao da se pomeri. Noge su bile ukopane, a potpuno je bio siguran da to nije njeno dejstvo, već njegove psihe. Pokušao je da se sabere i procedio: „Zašto... te ja vidim?“. Stavila je ruke na bokove i pokazala zube: „Zato što ja tako želim. A zašto tako želim? Jer sam sada jača od tebe. Mogu da te načinim ludim za sekundu, ali neću. Oproštaj će me odvesti onde gde želim da budem“. Ubrzano je disao i pokušao da se sabere, po deseti put. Uspeo je da pročita između redova, koliko god da ga je treslo uzbuđenje, to mu je bila specijalnost. „Rekla si sada? Na šta si mislila?“ upitao je pažljivo. Bez oklevanja je odgovorila: „Šta si radio kad si se probudio? Pretražio moje ime... I našao si to što si našao, to što si trebao da nađeš.... Ali pustimo sad to. Da te ja upitam, šta misliš, zašto nisi imao sreće u ljubavnom životu ove poslednje četiri godine? Nijedna nije ostala sa tobom duže od nedelju dana. E, to je dragi moj, osveta.“ Počela je da kruži oko njega, kao mačka koja je uhvatila miša u zamku i igra se dok se ne spremi da ga pretvori u obrok. Kolena ga nisu izdala, ali uspomene su se vraćale u flešbekovima. Kao slagalica koja je počela lagano da se slaže i popunjava rupu koja je godinama bila živa rana koja je pekla njegovu savest. Setio se noći, setio se pijanstva, setio se nje. Kola u kojem ju je ... silovao. A onda je sa drugovima odveo do reke i bacio njeno telo da se sledi u vrtlogu hladne vode. Suza je našla svoj put iz njegovog oka niz nos pa niz bradu. I drugo oko je plakalo. Nije mogao da veruje da je mogao tako nešto da uradi, čak i pod dejstvom alkohola. Sad je bio svestan i težine svojih košmara, shvatio je zašto ga je ovakav život pratio poslednje četiri godine. A i zaslužio je, nije da nije. Usplahiren, nije mogao ništa da kaže, sav njegov bol se ogledao kroz ruke zgrčene u pesnice i dva izvora suza. Pogledala ga je još jednom i samo tiho rekla: „Opraštam ti, nije bilo namerno. Ove četiri godine su bile bes i moja osveta. Od sada ćeš živeti mirno jer sam odlučila da krenem dalje, u neki bolji život. Više nisam povređena. Na kraju krajeva, hvala ti što idem na bolje mesto“. Nasmejala mu se u lice, ali ovaj put iskreno. Okrenula se ka grobu, i u vidu svetlosnog zraka, bukvalno se ispalila u nebo. U trenutku, grob je bio prazan, a ispod Silvia Smith počela su da se urezuju sitnija slova ’Osveta je kao droga. Prividno leči dušu, ali kad razum sagleda činjenice, oproštaj je uvek najbolje rešenje.’

Pao je na kolena, pogledao u nebo a zatim u zemlju. Izustio je najtiše što je mogao: „Hvala ti.“

Tajna noći

duhovi — Sun, 06 Feb 2011 18:35:22 +0100

Gledao je u put ispred sebe, duboko uvijen u svoj braon šal od pamuka, dok mu je vetar šibao kosu, već dosta mokru od snega koji nije jenjavao. Bio je visok, ogrnt crnim kaputom od somota, praznog pogleda i lica kao u nekom grču. Pahulje su padale neravnomernim tempom, a naslage mokrog snega su škripale pod njegovim čizmama, stvarajući noćnu atmosferu još jezivijom od šume kojom je bio okružen. Osluškivao je svaki svoj pokret, svaki zvuk noći koji je znao da je samo neki insekt ili pak bezazlena sićušna životinja koja traži hranu. Ipak, obuzimao ga je strah. Dok se mesec pomalo nazirao kroz gusto granje drveća opalog lišća, njemu su se ruke znojile i brisao ih je o unutrašnju stranu svog kaputa. Kretao se užurbano, kao da bi i jedan usporen korak bio fatalan po njega. Spotakao se o granu i pao. Od hladnoće nije ni osetio da se malo ugruvao ali dug jauk pri padu ga je presekao kao ledena kapljica koja se spušta niz kičmu. Več je počeo da trči, a sive oči koje su mu se presijavale na mesečini su vapile da vide uličnu svetlost, ili bilo šta osim ove jezive crne šume. Ispred njega se put sve više širio i već je ugledao dosta tragova čizama u blatnjavom snegu. Pomisli: „Uh, otisci su sveži, grad mora da je blizu, još stotinak metara“. Srce mu je zalupalo jače i brže dok je trčao po ugaženom snegu, i gledao u sve ređi broj stabala koja su ga okruživala...

Udarac. Tresak. Treptaj. Vrat mu je brideo od bola. Pokušavao je da se uhvati za vrat, da odagna bol, ali je shvatio da mi je nešto, ili neko držao ručne zglobove. Uspeo je da izusti samo prigušeni siktaj. Širom otvorenih očiju ugledao je obljesak hladne oštrice ispred svog lica. I dok je pokušavao da otvori usta, shvatio je da su ona već bila širom otvorena.....

Duhovi u nama

duhovi — Sun, 06 Feb 2011 18:22:51 +0100

Dobro mi došli! Neka duhovi uvek budu sa vama ... Ne kažem ovo da biste stekli utisak da sam morbidan. Ne, duhovi na koje mislim su duhovi mašte. Oni koji vam pomažu da vam mozak uvek bude ispunjen novim idejama koje daju vašem životu neki novi smisao.
Naime, ovo je mesto gde će moji duhovi moći slobodno da šetaju. Njihova zona slobode. Zašto to tako kažem? Jer će ovde moja kreativnost i sposobnost stvaranja naići na odjek u pisanom obliku, gde je svako može pročitati i razumeti me. Zašto to radim? Jer se ponekad u malom okruženju u kojem živim osećam neshvaćenim, a ovim putem želim da se obratim onima koji imaju nešto zajedničko i mogu da me shvate.

Želim vam prijatno čitanje.